Susreli se dan i veče
gde danas dočekuje sutra.
More ljubi nebo i zemlju
u čarobnoj igri do jutra.
A ja grlim svoje misli lude
i tebe u njima.
Ja imam bezbroj očiju da vidim
i bezbroj ruku da dodirnem ovaj život,
ali samo jedno srce da umire u njemu bezbroj puta…
Svima sam se prikaziv’o dok sam bio tašt,
najbolji sam kad ogrnem nevidljivi plašt.
Mnoge stvari nisam vid’o dok sam bio slep,
progledavši, shvatio sam da život je lep.
Gorku patnju kušao sam dok sam bio glup,
a sad krepko pocupkujem, opa-cup-curup.
Svetlost se igra
sa unutrašnjom senkom -
treperi duša.
Lišće umire
u najlepšim bojama -
dostojanstven kraj.
To što sam ja morao u četrdeset godina
divlji narodi činili su stoljećima
ja sam preko noći morao napuniti riznice
otkriti tajnu Istoka
organizirati svoj srednji vijek
spaliti knjige i napisati nove
Oni su nasljeđivali tajne zanate
slobodne gradove i kužne utvrde
ja sam svoje katedarale morao
sagraditi sâm u jednom danu
dovesti u plamtećim lađama
mukla noćna zvona
iz neprijateljskih livnica
Izroditi svoje pretke i nasljednike
zidati puškarnice
širiti pismenost izmisliti zastavu
domovinu – zavičaj slabih
sve se to od mene očekivalo
cijelu povijest morao sam ispisati
jer to nisu obavili moji pretpostavljeni
podići svoju majku i svojeg oca na noge
Sve što su Skiti
pogubljeni po unutrašnjim džepovima vremena
plijenili i talili
ja ću sâm do ručka
Arsen Dedić
Bolestan sam. Teško, teeeeško. Duuugo, dugo.
Patim od osećaja superiornosti i to je pogubno po mene.
Nedostatak konkurencije dovodi do nedostatka želje i ambicije.
To ubija svaku akciju, što dovodi do stanja svesti koje se može nazvati čekanjem.
Čekanje bez očekivanja. Skoro kao nirvana. Čekam da odem.
Srce mi je poletelo u velike visine, a ja sam ostao dole i bez srca. Ništa me ne dotiče.
Terapija koja dovodi do nekog trajnijeg olakšanja, nikad neće biti izmišljena.
To je superiorno znanje.
Toliko sam superoran, da ću pomoć i spas da zatražim od inferiornih. I to bez trunke blama.
Da li biste mi poverovali?
petnaest
minuta posle ponoći
sakupljam prašinu prethodnog dana
da je još jednom osetim pod prstima
pre nego je zauvek
oduvam sa
dlana.
juče se
raspršilo u mojem sećanju
taj prah je sve što unosim u novi dan
u kojem me ona ista neizvesnost čeka
sa kojom sam sinoć
potonuo
u san.
Kreativna magla nadamnom se nagla,
To me strašno grize, dovodi do krize.
Odvrn’o sam česmu da natočim pesmu,
Nit’ kapi, nit’ stiha, umorna mi psiha.
Pomanjkanje uma skreće me sa druma,
U kvaru mi umni sustav, glas’o bi' za novi ustav.
Intravenozno se tešim sa buretom brendija -
glasaće i Muftija Hadži Hamdija Efendija.
Podsmevaj se samome sebi, ako hoćeš da te drugi ozbiljno shvate..
Ono čemu si u stanju da se smeješ je ono sa čime možeš da živiš.
Nije dovoljno imati smisao za humor. Potrebno je imati ga dovoljno da ne preteraš.
Izgubljen je onaj dan u kojem se nijedanput nismo nasmejali.
Smeh je životna muzika. Ko se smeje taj i traje.
Smisao za humor je zdrav razum koji pleše.
Smeh je najkraće rastojanje između dva čoveka.
Upozorenje depresivcima: oprezno sa smehom, smeh može biti poguban po vašu bolest.
Humor je kao gumeni mač, možeš njime da probadaš - bez da pustiš krv.
Sapun je za telo, smeh je za dušu.
Najviše si živ dok umireš od smeha.
Smeh je čudo, skoro k’o bicikl.
Jednom davno dok sam živeo u srcu šipka, čuo sam jednu semenku kako progovara: “Jednog dana ja ću postati drvo, vetar će pevati kroz moje grane, sunce će plesati po mojim listovima, a ja ću biti lepa i jedra u svako godišnje doba”.
Druga semenka je rekla, “Kada sam ja bila u tvojim godinama, imala sam slične poglede na budućnost, ali sada posle toliko vremena, vidim da su moje nade bile uzaludne”.
I treće seme je progovorilo: “Ja ne vidim u nama ništa što obećava svetlu budućnost”!
I četvrto seme je reklo, “Ali naš bi život bio uzaludan, bez velike budućnosti”.
Peta semenka reče: “Čemu diskusija o tome šta će biti s nama, kad čak ne znamo ni šta smo sad”.
Ali šesta je odgovorila: “Šta god da smo, to ćemo i dalje biti”.
Sedma semenka je rekla: “Imam jasnu ideju o tome kakva će budućnost biti, ali ne umem to da pretvorim u reči”.
Onda su progovorile osma, pa deveta i deseta semenka i još mnogo semenki je imalo šta da kaže, sve dok nisu sve govorile u glas, a ja nisam mogao ništa od toga da razberem i razumem.
Zato sam se istoga dana preselio u srce dunje, gde nema mnogo semenja i gde vlada gotovo potpuna tišina.
(Ovo sam nekad čitao na engleskom, nisam sasvim siguran, ali može biti da je i ovo Khalil Gibran.)
Još onomad sam shvatio da, gde ima borbe - nema slobode.
Odrekao sam se uspeha i priznanja i priznajem, uspeo sam u tome.
Trampio Ž za Ž.
Uspavao sam želje, probudio sam život.
Odbio sam ulogu, pridobio publiku i lagano pobrao lovorike.
Napustio sam borbu i tako postao nepobediv.
Orao je zauvek odleteo iz kokošinjca.
Uvećala si me svojom ljubavlju,
mene koji sam samo jedan čovek između drugih,
koji plovi običnim tokom,
pokretan voljom promenljive milosti sveta.
Dala si mi mesto tamo gde pesnici
svih vremena donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime večnog
pozdravljaju jedan drugog kroz stoleća.
Ljudi žurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opažajući kako je moje telo
postalo dragoceno od tvoga milovanja,
ne znajući da u sebi nosim tvoj poljubac
kao što sunce nosi u svojoj lopti
vatru božanskog dodira,
kojom sija večno.
Rabindranat Tagore
Pisanje mi je ovih dana i blaženstvo i prokletstvo. Njime se lečim od utisaka i priviđenja. Od običnog, neminovnog i svakodnevnog. Sličnima sebi objavljujem svoju unutrašnju borbu protiv besmisla. Razmotavam tajanstveno klupko nedokučivog i stvaralačkog sveta u meni. Ako možda i nemam talenta za pisanje, imam ga za prepoznavanje i svesno uobličavanje sopstvene težnje ka beskompromisnom razlikovanju od bezvoljne ljudske prozaičnosti i nadasve ispraznog života. Ljudi danas žive beskrajno netalentovano, bez mašte, šablonski, po odavno ispisanim i unapred utvrđenim pravilima svojeg postojanja u prostoru i vremenu. Ko se rodio sa pobunom u sebi, i ko želi da se razlikuje od krda, od života ne uzima ono što mu je već dato, već uz puno rizika drsko otima, oslanjajući se samo na svoju ludačku hrabrost i originalnost. Sam sebi piše velike životne uloge, ruši stare svetove prepreka i zabrana, stvara nove svetove u kojima se ponovo rađa da bi stare poraze pretvorio u nove pobede. Pati, jeca, muči se i guši u bolnom grču, ali je neprikosnoven u prkosu, jer život vidi kao školu drskog postojanja i veličanstvenog propadanja. Neprestano sanja i traži nove nemire u sebi iz kojih crpi snagu i nepresušnu mladost. Ko izuči tu lekciju zakoračio je ka večnosti.
Ako sam nekad i patio, svoju patnju nikad nisam razglašavao, dostojanstveno sam je čuvao u sebi. Nisam pristao na tragediju tihog i bespomoćnog propadanja u samosažaljenju. Naprotiv, nebeskim zvonima iz parohije beskraja, oglašavao sam onu svoju snagu koja je iz te iste patnje nastala. I to me je činilo još jačim, kao da sam zauvek zaposeo vrhunce svoje moći. Hazarderski sam zaigrao na kartu jakog i neuništivog čoveka koji se kurčevito i srčano sukobio sa svetom u kojem živi. Moja prethodna slabost je tako ostala nepriznata, buduća smrt zanemarena, večni bol prihvaćen, a eventualni greh zaboravljen. Preokupiran unutrašnjim životom ubrzao sam protok vremena kroz sebe do te mere da ga više nisam ni osećao, a ja sam nastavio da lebdim u svom uvećanom životu bez kalendara i zemaljskih svetkovina.
Reč je moja duhovna svetkovina. Rečima održavam plamen u u srcu i oganj u mislima. Uzgajam ih kao čarobno žito kojim se mudri hrane, prosipam ih kao seme koje dušu oplođuje. Kroz reč posmatram, uz nju sanjam, na njoj letim, njome budim i nežno dodirujem srodne duše, poput najboljeg ljubavnika. Kada zatreba rečju raspaljujem demonsko u sebi. Ulazim u sukob i sa sobom i sa drugima. Kad god sam u takvom sukobu ja se prepuštam igri sa rečima. Njima se branim, odlučno i hrabro, a napadam srčano i drsko. Iz sebe potiskujem bezazlenog jelena i pretvaram se u lava ili u stepskog vuka, usamljenu životinju koja posle neuspelog lova, u tišini udvaja svoju volju i prikuplja novu snagu. Iako sklon samoći, dozivam sebi ravne na uzajamno izoštravanje duha. Da zajedno opevamo postojanje vremena i bola, da dodirnemo Sunce i godine ponora, da stvaramo izvan vremena i naučimo se trajanju.
I ono što je najvažnije, pisana reč je za ljude od duha najbolja terapija. Kad me snaga i zanos privremeno napuste, a senka očaja prekrije moje lice, pisanje mi, baš kao i ćutanje, služi kao dobra zamena za plač. Rečima kao lopatom izbacujem pustoš i prazninu izvan sebe i onda, i dok sa strane posmatram tu gomilicu očaja, shvatam da je lako mogu nadskočiti i pretvoriti u blagorodnost samospoznaje. Prevazilaženje i nadrastanje sebe samog je jebeno moćan osećaj koji daje neizmernu snagu.
Danas slušam The Band - Theme From The Last Waltz.
Danas sam po ko zna koji put jači nego juče.
Ne volim kad nemamo o čemu.
Ne volim kad nije prirodno.
Ne volim neizbežnost nepotrebnih nesporazuma.
Ne volim kad mi mobilni zvoni sa dna ranca.
Ne volim kad me gledaš u oči i foliraš me.
Ne volim što misliš da me možeš prefarbati.
Ne volim crno ili belo.
Ne volim kad ti baš danas nešto trebam.
Ne volim samosažaljenje.
Ne volim Marfijeve zakone.
Ne volim kada si offline.
Ne volim tupi pogled i mrtav ugao.
Ne volim kad me pitaš “Šta je bilo?”.
Ne volim planiranje neizvesnog.
Ne volim kada se ne vidi Mesec.
Ne volim kad tvoja ruka nije u mojoj.
Ne volim kada me hvališ.
Ne volim kada mi je sve jasno.
Ne volim priveske za ključeve.
Ne volim kad ne znaš šta hoćeš, a hoćeš od mene.
Ne volim parkiranje u crvenoj zoni.
Ne volim kada ton beži od slike.
Ne volim kad moram.
Ne volim kad mogu samo vikendom.
Ne volim što ovo pišem iz čiste dosade.
Inače sam pun ljubavi.
Autobus iz Zagreba je stigao gotovo sat vremena ranije u odnosu na red vožnje. Kojim čudom se to moglo dogoditi, nemam pojma. Deset minuta pre toga iznenadio me njen SMS: “ulazimo u grad”. Jurio sam kolima sa suprotnog dela grada kao sumanut ka autobuskoj stanici, opsednut ultimativnom težnjom da je dočekam kako dolikuje, bez kašnjenja. Obično, kada sam u cajtnotu, ne umem da ostanem hladnokrvan, a uz to, parkiranje u centru grada uvek iznova doživljavam kao noćnu moru, ali ovaj put sam u magnovenju odlučio da pod rikvercom i punim gasom uletim u jednosmernu ulicu iz suprotnog pravca i tako ukradem onih nekoliko odlučujućih minuta. Stigao sam na vreme. Kako mi je to uspelo, nemam pojma. Kada smo se zajedno vratili do kola ona je prijatno iznenađena primetila da se ulica zove Zagrebačka. Slučajnost ili ne, nemam pojma. Dok smo u bašti Platoa ispitujući se pogledima i dodirima ispijali prvu zajedničku kafu, sa razglasa su se čule baš one pesme koje smo nekoliko dana ranije proglasili za naše. Slučajnost? Nemam pojma. Neposredno pred polazak, moja draga mi je pisala o poljima suncokreta i bundevi koja se pretvara u kočiju, a samo nekoliko sati kasnije, držeći se za ruke naleteli smo na uličnog cvećara koji je u ponudi imao ukrasne bundeve i suncokrete. Slučajnost ili ne? Nemam pojma. Dok sam je ljubio na klupi pored Dunava, dotrčao je crni labrador i poljubio lice moje dragane. Delić sekunde pre toga čuo se glas njegovog gazde: “Amor, dođi ovamo”. Amor se prepoznao u našim poljupcima i pridružio nam se. Slučajnost ili ne? Nemam pojma. U subotu je u Zagrebu i Beogradu padala kiša, a u nedelju nas je svuda pratilo sunce. Posle ponoći, dok sam je poljupcima pratio ka autobusu za Zagreb, počela je kiša. Slučajnost ili ne? Nemam pojma, ali nije li previše slučajnosti za jedan dan?
Ono što sigurno znam je da se u subotu, sigurnom rukom vođena, vještica vraća svome istoku. Stiže nova pošiljka ljubavi iz Zagreba… Blago meni.
Kad mi nije dobro ja ćutim, bez šanse da kasnije ponovim to o čemu sam ćutao.
Reč bi da me nađe, a ja joj se ćutke rugam dok se od nje skrivam.
Ćutanjem slikam vatru, glas mi u plamenu, a pepeo mi publika.
Branim se ćutanjem. Ćutim kao ova reka u meni što teče uzvodno od ušća sećanja.
Danas ćutim o tvojim bedrima i mirisu mandarine.
Odćuti mi dobro o svemu, pa da se više nikada ne čujemo.
Ovo ćutanje je most između dva zaborava.
Odćutiš svoj nesvedeni život i niko te ne upamti po kriku,
već po tišini koja je postojala i pre tebe.
Tvoja misao je kao stari hrast, sa korenima duboko u tradiciji, čije žile slede snagu kontinuiteta.
Moja misao je oblak što leti svud po nebu i pretvara se u kišu koja se sliva u more, da bi se ponovo u vidu isparenja uzdigla ka nebu.
Tvoja misao je neuništiva tvrđava otporna na sve potrese i oluje.
Moja misao je nežni list koji leluja na vetru u svim pravcima i uživa u svom plesu.
Tvoja misao je starinska dogma koja te ne može promeniti i koju ne možeš promeniti.
Moja misao je uvek nova, stalno me preispituje, kao i ja nju.
Tvoja misao ti se čini velikom i priziva tudje priznanje i slavu.
Moja se oseća kao zrno peska u okeanu, ali se ipak oslanja na sebe samu.
Tvoja misao bi da uspostavi sebi svojstven poredak stvari.
Moja se misao sa pobunom druži i odbija svaki namet.
Tvoja misao se pronalazi u ruševinama, mumijama i grobljima.
Moja misao se gubi u purpurnoj magli i zvezdanoj prašini.
Ja sam privremen i bezvremen.
Niotkoga poslan dođoh u gomilu da otrajem.
Upoznajem nepoznato. Rasterujem nepobitno.
Pod morima vatrom gasim vetar.
Hranim se sopstvenim odsustvom.
Stižem svuda gde me nema.
Obilazim nepodignute gradove.
Od oluje zidam skloništa.
Odavde presedam iz niotkuda u nikuda.
Otkrivam se u refleksiji tvoga oka.
Sakrivam se pod senkom tvoga sna.
Ja sam radost pre rođenja i smrt bez suza.
Princip kojeg se držim je ne mešaj se u tuđe živote i ne dozvoli drugima da se mešaju u tvoj. Ali to je razum, a instinkt je nešto sasvim drugo.
Danas šetam ulicom Novog Beograda, birajući onu stranu na kojoj ima manje ljudi. Pedesetak metara ispred sebe vidim muškarca i ženu i izgleda mi da se svađaju. Na dvadesetak metara shvatim da se ne svađaju nego se on dere na nju. Izgleda da joj je rekao da nešto ponese, a ona zamislite zaboravila da ponese. Na petnaest metara, dok on i dalje primitivno urla i mlatara rukama, primećujem njeno od straha izbezumljeno lice. Još koji korak bliže i već jasno vidim šljivku ispod njenog levog oka. Sledećeg momenta on je iznenada šutne u cevanicu, a ona uz bolni jauk, posrće i pada na beton. Užasavajući zvuk se iz njene potkolenice zabija direktno u moj mozak i prvo sledeće čega se sećam su moje ruke na njegovim leđima. Svom snagom ga guram od nesretne žene i od sebe, što mi daje dovoljno vremena da zamahnem nogom i zavalim ga u bubrege.
- Šta to radiš idiote, ženu si našao da biješ! – urlam i ponovo krećem ka njemu, ovaj put sa stegnutom pesnicom.
Odjednom žena koja je još uvek dupetom na zemlji, počinje da vrišti kroz plač na mene:
- Neeeeeee, neeeee, nemoj da ga biješ, neeeemooooj!
U tom trenutku se najednom ja sam osetim kao negativac, ali kasno, jer moja pesnica već para vazduh na svom putu ka njegovoj šupljoj lobanji. Onako zbunjen samo ga okrznem. I tek tada prvi put ugledam njegovo lice. Nije krupan tip, ali izgled mu je zastrašujući, vulgarno ružan, prljav i zao. Userem se ja malko, ali jebiga, sada nema odstupanja. Dok me je žena i dalje kroz vrisku proklinjala da ga ne bijem, mi muški razmenismo još po nekoliko udarca i ja odlučih da se povučem. Sa bezbedne udaljenosti se okrenem ka njima, on mi preti i psuje, krene 3 koraka ka meni, pa stane i tako nekoliko puta. Ja gledam u njega, pa u nju, stojim nekoliko sekundi u nedoumici, i najzad odmahnem rezignirano rukom, okrenem se i nastavim dalje svojim putem. Osvrćući se preko ramena vraćam film pokušavajući da shvatim šta se upravo dogodilo. Moje čudno osećanje je pojačano činjenicom da se do danas nikad u životu nisam potukao.
Shvatam da užas u kojem ta žena živi sprečava njen mozak da funkcioniše normalno, ali iskreno ne želim da shvatim šta se dešava u toj glavi, da li se samo plaši novih batina ili nedaj bože voli tog čoveka. Nemam iluziju da mogu pomoći nekome, ili da neko može pomoći meni. Tu smo svi jednako sami pred sobom. Ja sam se danas suprotstavio zlu i tako pomogao sam sebi da se bolje osećam. Tukao sam se sa njenim siledžijom i dosta mi je. I za danas i za ceo život. Njoj izgleda nije.
Ne dam da me vodi tuđa pamet slepa,
bez strepnje i straha idem putem svojim,
kroz voćnjak trnovit što mi kožu cepa,
osim sebe samog nikog se ne bojim.
Usamljen koračam pravo u visine,
daleko od sveta što ne zna za sreću,
sazvežđe me bodri i o meni brine,
dok podamnom beli oblaci se kreću.
Ta staza me vodi tamo gde mi godi,
gde puno je boja, svetlosti i nota,
i dok dušom letim ka svojoj slobodi,
pronalazim biser u školjki života.
Neprolazna zvezda sa neba se smeje,
namiguje, trepće i dušu mi greje.
Sad plamte u meni i čežnja i tuga,
van zemaljskog kruga u njoj tražim druga.
Svud me verno prati i uvek je ista,
neizbežna svetlost što ka meni blista.
U plesu zanesen astralnom lepotom,
mirim se sa svojim prolaznim životom.
Ženska lepota je za mene dar sa nebesa, duševna hrana. Eh, da mogu da se uklopim u ziherašku varijantu i da se toj lepoti divim izdaleka, ali jok, bikonja mora sve da omiriše, onjuši, a bogami ponešto i da žvakne. Kada u neposrednom kontaktu procenim da se iza te lepote krije skot – lepota nestaje kao mehur od sapunice i bik ostane gladan. Ako je spoljašnja lepota samo mirisima prošaran ukrasni papir u koji je upakovano još veće blago – neka topla dušica i pametnica, razum mi sklizne u mikser i korida može da počne. Vreme se zaustavlja, sve oko mene nestaje, čula zamiru i svedu se samo na miris krvi u vazduhu, zvuk bubnjeva u grudima, i taj jebeno izazovni crveni plašt koji se leluja ispred moje njuške. Purnjam kroz nozdrve, uz obilno lučenje iz čeljusti podkopavam tlo pod sobom, povijam vrat naniže, mahnito se zalećem i preteći isturenih rogova srljam u prazno iako naslućujem da mogu završiti probodenog srca. Tako sam dosad poginuo nekoliko puta, ako sam imao 10 života, ostaje mi još samo ovaj jedan. E njega ne dam, ima da sednem ispod drveta baš kao crtani lik Ferdinand, i da pušim neku travu, jebe mi se za koridu.
Na poslu, kao i u životu, borim se za opuštenciju i neformalne odnose, ili smo pajtosi ili te uopšte ne primećujem. Kakav kurac kolega, to ne postoji. To što nam iz iste pipe kaplje na tekući račun za mene baš i nije neki odnos. Nemam nijednu “koleginicu”, imam ortakinje sa kojima radim i privatno se družim, sve ostale su “tamo neke žene” koje se muvaju unaokolo. E sad, ako dođe do međusobnog dopadanja, nema ništa od ortakluka. U prethodnoj firmi sam se već opekao na toj ringli. U početku je sve to čarobno i jako uzbudljivo, ali kraj je bio – doviđenja u paklu. Kako mi je ostao još samo jedan život u ovoj igrici, reših da se više ne prodajem tako lako, smislio sam i slogan: na poslu se čuvaj žene, nemoj ti zbog nje da gineš, jer ako vam loše krene, nećeš moći da raskineš. U prevodu: ako dođe do tenzije, gledaćeš je do penzije.
Svi smo mi Anđeli dok nam Srki Đavo ne pošalje iskušenje u obliku gotivne klinke iz familije gazela. Ova je bila visoka, preplanula, vitka, prelepa, oči ko bademi, zubi ko biseri i te fore, sjajna crna duga kosa. A grudi, struk, guza i noge – sve u neviđenom skladu. Ma nije mi bre ništa, ne pržim se ja na klinku, there is no danger, tim pre što sam joj još u zagrevanju pred glavni meč dodelio 3 žuta kartona (ima i toga) jer sam je ocenio kao razmaženu, uobraženu i hladnu kučku. Sebi sam odma’ dao crveni, jer sam se pored nje osetio kao igrač Palilulca, dok ona igra Evropsku Super Ligu. Ako kojim slučajem ne igra onda je sigurno glavna promoterka njihove reklamne kampanje, ja bih je bez razmišljanja turio u reklamu za šampon ili pastu za zube. I tako ti ja ostanem sa obe noge na zemlji, nepokolebljiv i čvrst kao stena.
Došlo leto, upržila zvezda, lagana garderoba ugledala svetlost dana, sretnem je u hodniku i onesvestim se. Na mestu mrtav. Probudim se u servisu, prskaju me vodom, nekako uspeli da me oprave, ja se pridignem i počnem da se derem na sav glas: “Ljudi, ne dajte me, ako ste ljudi”. Oni se zgledaju međusobno, zabrinuto vrte glavama, ništa ne kapiraju. “Jebote ko je ovde lud, vidoste li je slepi od majke rođeni” – derem se ja, kad eto ti opet nje niz hodnik. Prizor je sledeći: wonderbra marke “izvol’te nas”, majičica sa dečjeg odeljenja, goli pupak, tangice ispod potpuno providne suknje. Ma serem, tange nisam ni mogao da vidim, jedino što sam video je savršeno golo žensko dupe koje se šetka kroz moju firmu, u kojoj ja treba da se bavim nekim intelektualnim radom. Šoknulo me što niko drugi ne reaguje jedino se ja praćakam po patosu, kao riba na suvom. Popizdeo sam, ma jebite se svi redom, ja iz ovih stopa idem ili da je kresnem ili da je tužim za seksualno uznemiravanje na radnom mestu.
* * * * *
Jutro ovih dana. Dolazim u firmu. Smoren, neispavan. Sam u kancelariji. Vruće je i zagušljivo. Luftiram, zatvaram prozore, uključujem klimu. Neki su na godišnjem odmoru, a neki na službenom putu. Radim i njihov posao, a ne radi mi se ni svoj.
Oko 9 dobijam novi zadatak, kažu mora biti gotovo do septembra. Biće do Nove godine pomislim ja mrzovoljno. Jebote, vreme je da menjam posao. Šta me još zadržava ovde? Misli mi odleteše na novu pripravnicu od pre neki dan. Zanosna klinka izbegava svaki verbalni i vizuelni kontakt sa okolinom, ali Ferdinandu šalje osmehe i prijatne reči. Intrigantno me čačnula ta mala koketa.
Tačno u 10 mi dovode baš nju, kažu nauči je, neiskusna je, uvedi je u posao, do Nove godine lagano, a onda punom parom. Iz ovih stopa se bacam na nju, daću sve od sebe do poslednjeg daha, ma biće spremna do septembra pomislim ja, ali od onog mog posla neće biti ništa.
Baš kao da je izašla from my wildest dreams, neodoljivo me podseća na glavnu crnku iz Pussycat Dolls, a ima mnogo lepšu facu. Malo se upristojila, ali posle onog susreta u hodniku može da se pojavi i u zimskom kaputu, ja ću je opet videti onako golu. Uzbuđen sam, pokušavam da je iskuliram, ali ne uspevam. Nerviram se. Zar opet? Šta će meni sve ovo? Ovde ću da blenem, a posao ću da radim kući noću, tek sad od spavanja nema ništa. Žao mi je sebe, poginuću mlad. Još uvek mi zvoni u ušima ono, “neiskusna je”. Ne bih rekao. Kakav flash iz prošlosti, kakva paramnezija. Sve ovo mi se već dogodilo, potpuni deja vu.
Već oko 11 mala mi se ljubazno osmehuje i pritrčava da pridrži vrata, dok unosim njen monitor:
- Izvolite kolega, kaže slatka.
Jebo te kolega, pomislim ja, a izgovorim samo:
- Hvala!
- I drugi put, biće mi posebno zadovoljstvo.
Ako ima Boga i biće ti, pomislim ja. Ona me nudi čokoladom, ja prihvatam i krećem da se smejem kao lud na brašno, verovatno zbog simpatičnog gesta. Sutradan se ponavlja slična scena predusretljivosti, i ja joj kažem:
- Ne moraš ti toliko da se lomiš oko mene, nisam ti ja nikakav šef.
- Nije mi teško, … a za tebe uvek! – reče zavodljivo se smeškajući.
I gleda me okicama kroz one trepke, a pogled joj blista kao da je već 15 minuta trudna sa Supermenom. Ok, ja sam ovamo došlepao bubanj svojih snova iz kojeg sam izvukao nju kao glavnu premiju, ali odakle je bre ona mene izvukla ovakvog nikakvog, kolebam se sad kao ja.
Ali samo na tren, već sledeće sekunde donosim čvrstu odluku da odmah krenem u napad bez straha i ustručavanja. Pa lakše bih podneo neuspeh nego da moram svakoga dana da je gledam kao propuštenu šansu. Ne razmišljam o tome da li ću završiti u njenom krevetu ili na groblju goveda, ali se pitam. Da li želim da se vratim u prošlost i ispravim već učinjenu grešku? Da li ću ovaj put postupiti drugačije ili ću ostati veran svojim načelima? Da li ću opet morati da tražim novi posao?
Wild thing
You make my heart sing
You make everything
Come on, wild thing
Wild thing, I think you move me
But I gotta know for sure
Come on and hold me tight
Oh you move me
* * * * *
Znali smo se tek nekoliko dana, a već smo se zgotivili. Totalno, do daske, kao da se znamo godinama. Reč po reč o svemu i svačemu, od tračarenja do univerzalnih tema i sve se poklopilo, našli smo se po svim pitanjima, zavukli se jedno drugom pod kožu. Prijateljstava ima raznih, ali ovo je bilo obostrano obožavanje bez rezervi. Šetali smo zagrljeni ili ruku pod ruku, razgovarali ili ćutali svejedno, ali očigledno u tim trenucima oboje srećni. Bila je temperamentna, otvorena, radoznala, maštovita i pomalo divlja. Pamet, izuzetna lepota, šarm i duhovnost, sve u istom pakovanju. To je za mene bio vrh vrhova, s njom u društvu bio sam u društvu Bogova, uzvišena harmonija na delu, nema dalje. Dve srodne duše su se dotakle i u očaravajućem ljubavnom zagrljaju uzdigle do visina magličastih snova sa kojih se može prstima opipati suština življenja.
Tog popdneva nazvala me telefonom “samo da mi čuje glas”, iako smo se rastali pre 15 minuta:
- … i da ti kažem da si genijalac, da te mnogo volim i da te je sam Bog poslao u moj život. Volela bih da te vidim opet večeras.
Iste večeri dok sam je vozio kući, ona mi je kroz priču onako usput dodirnula koleno, pa butinu, već je bila na mom ramenu, besila mi se oko vrata, ljubila u obraz i nešto mi tepala kroz šaputanje, njene usne su izrekle ljubav, jednu ruku je provlačila kroz moju kosu dok me drugom rukom golicala… Srećom, stigosmo nekako živi do njene zgrade, ja zakočim, zgrabim je za potiljak i snažno privučem ka sebi. Ljubio sam je strasno i dugo, kao da je zadnji, a ne prvi put. Tog trenutka kreće horror.
- Jel’ žuriš? … Ugasi motor, …ostani još malo! – rekla je.
To je izgovorila s nekom nategnutom nesigurnošću kao da isčekuje nešto neizvesno. Gde bre da žurim, poslušao sam je, a ona je spustila glavu na moje rame kao da se odmara. Nagnuh se da joj poljubim kosu, mirisala je kao livada u proleće. Snebivajući se, najzad je progovorila.
- Malo mi je neprijatno… očigledno smo već dovoljno bliski da možemo otvoreno da pričamo o stvarima tipa da li ti imaš devojku, da li ja imam dečka…
- I? Jel’ imaš dečka? – ispalih ko iz topa.
- … Imam.
Ko nije video taj njen pogled i grč na licu dok je isčekivala moju reakciju, ja mu to rečima ne umem opisati. Učinilo mi se da očekuje moje samoubistvo na licu mesta.
- Pa, dobro, imaš dečka. I šta ćemo sad? – nasmejao sam se.
- E, znala sam da si car i da si jak, da možeš sve da shvatiš i podneseš, zato te i volim. Nisam verovala da može da postoji osoba kao ti. Nadala sam se, ali nisam….
Proradio mi je živac, nisam znao šta hoće, plašio sam se da ne uprska stvar.
- Taj dečko…, to je samo seks, razumeš, ali ovo što imamo ti i ja to nema niko, to je samo naše, nešto što je za ceo život… Kad sam s tobom mogu da ćutim satima i da sam na sedmom nebu…
- E, pa kad već možeš, onda ćuti. Zašto u istu rečenicu trpaš mene i svog dečka, jel’ to nas dvojica treba da te delimo na neki način… On će da te filuje, a ja ću da te uznosim na duhovne proplanke, ne razumem.
- Čekaj, nije to, ti i ja smo jedno… ovo je samo seks…
- A ovo je…? Ja ti dođem kao najbolja drugarica, jel’ to? Pogledaj me i reci šta vidiš, prijatelja ili muškarca?
- Vidim muškarca.
- Ma ne seri, kakvog muškarca. Misliš muškog prijatelja?
- Ne bre, vidim te kao muškarca… Jebote, a šta ako se ti recimo oženiš, tvoja žena me sigurno neće voleti, a ja ne želim da te izgubim… Hoćeš se ženiti?
- E jebeš mi sve ako si ti normalna, šta je bre ovo, skrivena kamera? Neću se ženiti nego ću da okopavam baštu oko vaše kuće, pa kad ovaj tvoj ne uzmogne… eto mene! Šta ti ženska glavo hoćeš od mene?
- Šta ti je, što se ljutiš, ti si moja duša, moja sreća i snaga. Daću ti sve što jedna žena može dati muškarcu… osim seksa…za sada.
Za sada? Taj njen mora da je neki opasan jebač! Alooo dečko, buuđenjeee!!! Zaljubio si se u sebičnog skota! Ok, idem sad malo da umrem, pa ću da se vratim da joj jebem majku što me zakinula za seks koji nisam ni tražio.
Prigrlila me i čvrsto pritisla uz sedište da ne pobegnem, glava joj je bila negde na mojim grudima. Izvukao sam desnu ruku ispod nje, pomerio joj kosu iza ušiju i zagledan u njenu školjku pokušao da shvatim šta to jedna žena može dati muškarcu što isključuje seks. Sve drugo bi mu valjda dala kao ljudsko biće, a ne kao žena. Moram da je degažiram iz života da ne bih počinio zločin iz strasti. Dok sam se igrao sa njenim uvetom rodila se spasonosna misao.
- Imaš lepe uši! Baš šteta što su tako velike. Je l’ zato zašto puštaš kosu?
- Ti si lud, budalo jedna – plačno se nasmejala.
- A jesi čula za grupu “Tvrdo srce i velike uši”? Nisi, tada si bila mnogo mala?
- Šta su pevali? …Znači ja za tebe imam tvrdo srce i velike uši?
- Pevali su “Kaži ovom bati pa-pa”.
Tog dana sam video raspevane anđele u njenim očima. Tog dana sam osetio demone pakla u sopstvenim grudima. Ko u jednom istom danu svog života ne prepozna raj i ne oseti pakao, taj će umreti u neznanju i bez emocija.
Tvoja kosa prekriva moje pamćenje, devojčice moja,
Tvoje zanosno lice noćas je moj topli dom, zavodnice moja,
Tvoje oči su nebo po kojem lutam, golubice moja,
Tvoje usne su pojila moje požude, bestidnice moja,
Tvoj jezik je slatka jagoda u mojim ustima, iluzijo moja,
Tvoje grudi su jastuk za moju čežnju, uteho moja,
Tvoja koža je doza mog smirenja, terapijo moja,
Tvoj stomak je peščana plaža po kojoj sam te tražio, ljubavnice moja,
Tvoja kolena su klesali vekovi dok su ti se nadali, lepotice moja,
Tvoja stopala su epolete za moja ramena, dugonoga fantazijo moja.
Tvoje noge su kao reke zaborava koje se od stopala slivaju ka svome ušću,
ka uzavreloj fontani tvoje ženskosti u koju se jašući na uzburkanim talasima strasti
zabijam duboko svom čvrstinom nadolazeće krvi,
dok ne eksplodiram u tebi do poslednje svoje kapi, ždrebice moja.
Ovo sa pisanjem, je relativno nova stvar za mene. Samo neka velika muka može čoveka da natera da piše, a ja nikad nisam želeo da se mučim. Sad pišem, ali nekako bez muke, ide mi. Moj otac je mnogo pisao, radio je svašta u životu, ali je bio rođeni pesnik. Mučila ga je misao da njegov sin lupa po kompjuteru samo da ne bi ličio na svoga oca. A onda, dan posle sahrane iz mene je samo poteklo ovo.
Prva misao moga detinjstva odapeta ka budućnosti je bila: kad porastem biću arhitekta. Kasnije kroz život sam stekao neobično širok spektar interesovanja za različite oblasti ljudskog delovanja, ali arhitektura mi nikad nije bila ni na kraj pameti. Pretpostavljam da je dečačka želja proistekla iz sklonosti ka vizuelnoj lepoti i iz težnje da se na taj način približim jednoj Ivani koja je iskazivala istu želju. U ranoj srednjoškolskoj fazi tvrdio sam da ću biti novinar. Kako došlo tako i prošlo, i to onog trenutka kad me je nastavnica književnosti prozvala da joj prepričam neko pismo iz korespodencije između Marksa i Engelsa. Iskulirao sam je izjavom da to nije nikakva književnost, a da ja iz principa i pristojnosti nikad ne čitam tuđa pisma. Tako sam stekao simpatije drugova i netrpeljivost lošeg pedagoga, što me odgurnulo na totalno suprotnu stranu. Matematika mi nije bila bauk, naprotiv, kapirao sam je sa lakoćom, ali tu nije bilo neke veće ljubavi. U potrazi za produhovljenom ljubavlju okrenuh se gitari, a gitara je baš kao žena. Na prvi pogled privlačna sa tim svojim zanosnim oblinama i nežnim krivinama, duboko u sebi skriva dušu koja traži milovanje, pažnju, vreme i predanost. Ako joj se potpuno posvetiš i naučiš ispravno da prebiraš po njenim žicama, ona će te bogato nagraditit, bićeš u harmoniji sa nebesima. Ako je nervozno zgrabiš u ruke i počneš da drndaš po njoj čućeš samo škripu, zveket i disonancu, a lako dolazi i do pucanja žica. Kad sam pomislio da sam savladao i zauvek naučio sve te note ko zna kad i gde ispisane, moćne struje okeana koji se životom zove, me odnesoše u neka druga mora, isto tako velika. Ali te nove vode su za mene bile previše tesne, slane i gorke, i taman kad sam pomislio da ću se udaviti, čuo sam neke čarobne zvuke violine, niotkuda se pojavila jedna druga Ivana. Pružila mi je ruku i izvukla me na kopno, zalečila me i odvela na planinske visove odakle smo se čvrsto zagrljeni divili nepreglednim daljinama. Omađijan lepotom trenutka i željom da se taj trenutak pretvori u večnost, nisam shvatio njen stisak ruke kao poziv da zakoračimo ka novim svetovima. Trgnuh se iz sna i shvatih da sam ostao sam na toj visini i da nemam za šta da se uhvatim. Pad je bio neizbežan, prepušten hladnim i mračnim dubinama koje su me snažno vukle ka dnu, mislio sam samo na nju i njenu violinu, na samom dnu shvatih da postoji način da joj se opet približim. Nadljudskom snagom sam se odgurnuo sa dna, ovaj put sasvim sam isplivao na kopno i počeo da pišem muziku. Ona je čula moju muziku i rasplakala se, jer je shvatila da je to njena muzika, muzika za Ivanu. Ona danas ima svoj život, ali redovno proverava da li sam dobro i drago joj je što jesam.
I danas pišem za jednu Ivanu. Ne da joj se približim, ona je već duboko u meni.
A sada prelazim na Steppenwolf – Born To Be Wild
Malo ću da zacrnim. Jebiga i to je život. Neko čijoj sam se životnoj energiji oduvek divio se tiho sprema da me zauvek napusti. Moj vitez života se priprema za kosmički herbarijum. Danas sam ga video i učinilo mi se da sanja. Jedva budan, ali kao da sanja? Šta bi mogao da sanja čovek koga više nema? U jeku života obično sanjamo ono što nemamo. Možda on sada sanja ono što je imao, možda sanja život?
Na krilima snova, drskom letu vičan,
Nebeskih je bio oluja presretač.
Sad u jadu svome leži nepomičan,
Svoje nebo sanja oboreni letač.
Pretvorite vaše snove u život. Ne obratno. Let nam ne gine, usmerimo ga na vreme.
Sreća što sam ga poznavao nadjačava tugu. Putuj prijatelju. Stići ću te ja.
Danas se trujem slušajući ispeglano izdanje iz 2003. jednog od najboljih bendova 60-tih The Yardbirds. Znam i za bolje, ali ovo zvuči sjajno. Ko ne zna, kroz taj bend su tiho prošli i u legendu ušli niko drugi do Eric Clapton, Jimmy Page i Jeff Beck. Fale još samo Jimi Hendrix i Stevie Ray Vaughan i imate 5 najboljih gitarista svih vremena. Zar to nije dovoljan razlog da baš oni danas budu moja snaga.
Ne fali meni ni snaga, ni vetar u leđa, inspiracije mi nadiru sa svih strana, ali brate, tolike sam godine sprcao u dupe, a i dalje nemam nikakav konceptualizovan cilj ili prioritet u glavi, u životu, na ovom blogu, ma uopšte. Ne lutam, bio sam na dalekim putevima i svuda sam se pronašao. Znam šta volim da radim, a šta ne volim, znam šta mogu, šta ne mogu, znam da ništa od toga ne moram ako neću, ali sve to radim nekako stihijski, nikako da to uobličim, usmerim, da poentiram. Nije ni čudo kad sam se rasplinuo na sve strane sveta, živim paralelno bar 3 života, hoću da budem ljubavnik, matematičar, inženjer, filozof, gitarista, romanopisac, kompozitor i pesnik sve u isto vreme. Nekad sam više ovo nego ono, malo zapustim ovo, pa se vratim na ono, ali nisam spreman ničeg da se odreknem. Ali nije to glavni problem, mene ćete teško da svedete i obuzdate. Recimo da me sutra probudi čvrsta odluka da sve ostalo batalim i oteram u k…c, a da se posvetim samo muzici koja me diže u nebesa, smiruje, ispunjava smislom. Ne bih mogao da se odlučim da li da budem gitarista, pevač, kompozitor, saksofonista, producent, aranžer, dirigent ili tekstopisac kao majka sMarina uTucaković. Gde da se udenem čoveče, živ nisam a i kako bih kad se ložim na Mozart-ov Requiem, na Prokofjeva, na Betovenovu Sedmu, na Vangelisa, pržim se na Miles Davisa i Charlie Parker-a, svršavam uz Pink Floyd i King Crimson, lud sam za Hendrixom i Santanom, svakodnevno me ubija i na noge diže blues, punk, pop, rock’n’ roll, etno, electronica, r’n’b, d’n’b, techno sa svim svojim žanrovima i podvrstama znate ono acid, trance, house, progressive, psychedelic, goa, pa upbeat i downtempo, a gde su ambient, chillout i lounge varijante, a šta ćemo sa new age-om. ‘Ajd’ sad ti ostani normalan. Pa i nisi bre normalan, kažu ovi oko mene koji su čuli moju muziku, što ne objaviš to negde, ovo je fenomenalno. Jes, u zemlji Srbiji, pa da pravim koncert na Ušću. A ne znaju da mi se svidja da nisam normalan i da je moja muzika svet koji sam sam sebi stvorio (ovaj krug sam stvorio, ovaj krug sam smislio) i u koji bežim kad mi se zgadi ovaj realni u kojem svi foliramo život. Ako pomešam te svetove izgubiću svoje utočište.
Slično je i sa pisanjem. Blog nije mesto za ono zbog čega sam ga otvorio, to niko ne bi čitao. Ovde sigurno ne. Možda jednog dana sednem i napišem roman, a ovde ću samo da se igram rečima, zevzečim s emocijama i da se učim kraćim formama. Kad naletim.
A što pa moram i da poentiram. Pusti neka voda nosi u zaborav.
(I tako dok istina pevuši slatke laži, čujem neku sasvim novu muziku, koju dosad nisam čuo. Opet sam se zaljubio u jednu šmizlu, tj u njen mozak)
I’m not talking,
Well that’s all I got to say.
Used to think I knew it,
Man I sure outgrew it.
Things like idle chatter,
Ain’t the things that matter,
That’s one thing I can do without. (The Yardbirds)
Do nedavno sam sebe smatrao iskrenom osobom. Ne znam odakle mi to. Verovatno u nekim situacijama jesam i to uglavnom kad ne treba, ali to je tema za sebe. Ne verujem o priču o dobru i zlu, vrlinama i manama, te laž ne doživljavam kao nešto prljavo, a iskrenost kao uzvišenu moralnu kategoriju. Svi smo iskusili da iskrenost ponekad može biti štetna taman koliko i poneka laž može biti korisna.
Laži ima raznih, krupnih i sitnih, bezazlenih i opasnih, naivnih i zlonamernih, nesvesnih i patoloških, odbrambenih i podmetačkih… I nas ima raznih i ne možemo se svi svrstati u isti koš, ali kad je o laganju reč tu nema greške – mi smo jedna lažljiva sorta. Ne verujete mi? A kome verujete?
Da vidimo šta smo imali danas. Jutros stižem na posao, u kafe kuhinji nalećem na direktora:
- Zvonko, završio sam ono od juče, evo donosim vam za 5 minuta.
- Nemam vremena, u 10 polećem za Ljubljanu. Vraćam se prekosutra.
U toku radnog vremena, stiže mi SMS od prijateljice koju nisam dugo video, da se nađemo u gradu, negde oko petice. Dogovoreno. U 3 mi javljaju da imam sastanak u pola 5. Dobro, ako baš mora. Naglo mi pozli, puštaju me da izađem ranije. Sa Cecom se nađem kod Konja, pita me kako sam, kažem dobro sam, a nisam.
- Hoćemo negde na klopu?
- Samo što sam ručala.
Maja mi je sinoć sve ispričala da zajedno drže dijetu. Šetamo Knezom, tipu ispred nas zvoni mobilni:
- Ćao brate, reci? Evo me na Novom Beogradu…
100 metara niže zazvoni moja Nokia, eto ti sada moga kuma. Zvao me i sinoć, kaže dolazi da zajedno gledamo Švabe i Žabare. Nije došao, pa sam ga napušio. Sedamo u kafić, naručujemo kafu. Prilazi nam neka riba, priča sa Cecom, Ceca nas zbunjeno upoznaje, nastavljaju razgovor, a ja bacim pogled kroz prozor i preko puta vidim direktora kako ulazi u crni Audi u društvu klasične sponzoruše. Pogledam na sat, možda je zasp’o u avionu pa ga vratili nazad.
- Danas si me ispalila! – ljuti se crvenokosa, a Ceca se nešto kao vadi, objašnjava, izvinjava. Ipak se rastaju uz poljubac.
- Šta to bi? – pitam.
- To mi je sestra od strica, jutros me zvala da se nađemo posle posla, rekla sam joj da ne mogu jer idem na rekreaciju.
- Kako je pomenula rekreaciju, ja se lupih po čelu. Zoki me čeka na tenisu u pola 7. Tražim mobilni:
- Zoki, moram na aerodrom po švecu, izvini, čućemo se.
Predveče je, pratim Cecu do njenih kola. Dok se spuštamo Francuskom, ubeđuje me da krenem s njom na žurku kod lude Dude. Samo mi još ta ludača fali.
- Moram u Zemun kod majstora po auto, možda i dođem oko 10.
Vratim se u garažu na Obilićevom, sedam u auto i stižem kući, pitam kevu da li me je neko tražio:
- Vesni sam rekla da si na moru, a zvao te i kum. Jesi sad bio s njim?
- Jesam.
Istaknuta blogerka jANIS sHMIZLA je u svoja prethodna 2 posta imala veoma interesantne opservacije o WC šolji i njenom blagotvornom i metafizičkom uticaju na našu svest. Nikad ranije nisam o tome razmišljao, ali još dok sam čitao gorepomenutu g-đicu shvatio sam da tu nešto ima. I više od toga, po meni to je apsolutna i iskustvom mnogostruko potvrđena činjenica koja se kao takva ne treba dokazivati, istina koja je oduvek čučala spakovana u nekoj zapuštenoj pregradi moje svesti, a danas se pretvorila u spoznaju o njenom postojanju.
Zaista, kad sam malo porazmislio neumitno dođoh do zaključka da je WC, klozet, klonja, kenjara, šitana, sraonik, zahod, nužnik, ćenifa, crevna ispovedaonica… zovite to kako hoćete, sveto mesto koje nikako ne smemo pojednostavljeno shvatiti kao lokaciju na kojoj se čovek može olakšati i pročistiti samo fizički, već i mentalno. To je definitivno mesto gde svako ljudsko biće može srediti misli, psihički se opustiti, izoštriti bistrinu duha i uzdignuti se iznad svakodnevne realnosti i iskustva, mesto na kome nam pogledi na svet i njegove nedokučive tajne postaju jasniji, gde možemo doživeti iznenadni bljesak istine. Jedino tu možemo dostići neokrnjeni stepen koncentracije na kojem se jedno obično sranje pretvara u uzvišeno znanje. Nigde kao tu možemo zauzeti konformnu poziciju Rodenovog “Mislioca” i izolovani od spoljašnjih uticaja biti istinski sami sa sa sobom, tj. približiti se sebi samima i oslušnuti unutrašnje glasove, koje inače od halabuke zahuktale svakodnevnice uopšte ne čujemo.
Koliko mi se samo puta desilo, da nešto zaboravim i danima ne mogu da se setim, a onda doživim trenutak prosvetljenja u trenutku kad se čuje ono “buć”, koliko puta su mi baš na tom mestu naizgled nerešive situacije postale kristalno jasne, koliko sam samo puta unutra ušao kao gubitnik, a izašao kao pobednik.
Sve ovo o čemu vam pričam se u mom slučaju potvrdilo i na profesionalnom planu. Moje kolege i ja se svakodnevno suočavamo s problemom kako da naše jedinstveno softversko rešenje u 19 različitih banaka odradi jednu te istu operaciju na 19 različitih načina, a da i dalje ostane jedinstveno pored permanentnih modifikacija i dopuna. Problematika je neverovatno složena i progresivno se komlikuje iz dana u dan, a priroda posla je takva da kada se problem pojavi mora se naći rešenje u vrlo kratkom roku. Napetost i neizvesnost lebdi u vazduhu sve do trenutka u kojem neko iz ekipe ne oseti zov prirode i ode barem na pišanje. Svakodnevna praksa je pokazala da se taj isti vraća sa ozarenim osmehom i uvek istom rečenicom na usnama: “Imam rešenje”.
Tajna svakog prosvetljenja definitivno jeste u samoći i izolaciji.
Ja nisam pesnik, ja sam njegov sin,
Što raznesen gleda taj poslednji čin.
Obruši se zemlja na umorni plamen,
Nad pesnikom lave sad krst je i kamen.
Pod jorganom snega zaspale su pesme,
To logika kosmosa dozvoliti nesme.
Pesme su tragovi onih kojih nema,
Taj usnuli pevač sad u meni drema,
U hladnoj samoći iz njega se budim,
Da održim plamen ja stihom se trudim.
Vatreno iz duše do neba se diglo
Crveno je sunce na sahranu stiglo.
Još uvek je kosmos trag svetla u tami
Što prazninu puni i večnosti mami,
Crveno je sunce moj razgovor s tobom,
Večnost koja rađa i nad tvojim grobom.
Svetlost nam sa neba prebrojava trenke
Pokraj krsta ležim ja umesto senke.
Gde će mi po putu dugu
Lomnom biti počin trajni?
Da l’ pod palmama na jugu
Il’ pod lipama na Rajni?
Da li će me sred pustinje
Zapretati tuđa šaka?
Ili će uz more sinje
U pesku mi biti raka?
Tek: svud oko mene biće
Božje nebo puno tmine,
A ko sveće treperiće
Same zvezde sa visine.
Hajnrih Hajne (Preveo: Života Filipović)
Varaju me mnogi što pristaju na prevaru,
varaju me sledbenici zalutalih predvodnika,
varaju me prijatelji što odlaze i zaboravljaju,
a pamćenje me vara s nezaboravom.
Majka me vara svojom nevericom,
otac me vara jer veruje u nemoguće,
vara me i bivša draga što mi se
još samo u snovima javlja,
sam sebe varam što snovima verujem
a snovi me s javom prevariše.
Svi moji preci me debelo prevariše
što me do ovde dovedoše i ostaviše,
danas me varaju vizionari,
čije velike ideje žderu moj mali život,
prevaren od ljudi, s pticama se družim.
Ako Bog je istina, od Boga sam prevaren,
više ne očekujem i nikog ne oplakujem,
mirim se s planetom i pristajem na laž.
