Jednom davno dok sam živeo u srcu šipka, čuo sam jednu semenku kako progovara: “Jednog dana ja ću postati drvo, vetar će pevati kroz moje grane, sunce će plesati po mojim listovima, a ja ću biti lepa i jedra u svako godišnje doba”.
Druga semenka je rekla, “Kada sam ja bila u tvojim godinama, imala sam slične poglede na budućnost, ali sada posle toliko vremena, vidim da su moje nade bile uzaludne”.
I treće seme je progovorilo: “Ja ne vidim u nama ništa što obećava svetlu budućnost”!
I četvrto seme je reklo, “Ali naš bi život bio uzaludan, bez velike budućnosti”.
Peta semenka reče: “Čemu diskusija o tome šta će biti s nama, kad čak ne znamo ni šta smo sad”.
Ali šesta je odgovorila: “Šta god da smo, to ćemo i dalje biti”.
Sedma semenka je rekla: “Imam jasnu ideju o tome kakva će budućnost biti, ali ne umem to da pretvorim u reči”.
Onda su progovorile osma, pa deveta i deseta semenka i još mnogo semenki je imalo šta da kaže, sve dok nisu sve govorile u glas, a ja nisam mogao ništa od toga da razberem i razumem.
Zato sam se istoga dana preselio u srce dunje, gde nema mnogo semenja i gde vlada gotovo potpuna tišina.
(Ovo sam nekad čitao na engleskom, nisam sasvim siguran, ali može biti da je i ovo Khalil Gibran.)
Нема коментара:
Постави коментар