Sve Vas, koji ste povodom 2007. godine ka meni uputili najlepše želje, obaveštavam da Vam ni ovaj put nije upalilo.
Zato predlažem da mi 2008. šaljete samo keš, đakonije ili neki alkohol.
Proteklu godinu nikako ne mogu pamtiti po mojoj privatnoj poseti Hrvatskoj, Putinovoj prijateljskoj poseti Srbiji ili ljigavim srpskim političarima koji su uprkos gubitku pretposlednje iluzije uspeli da zadrže Kosovo, iz prostog razloga što se ništa od nabrojanog nije ni dogodilo.
Po čemu ću je onda pamtiti?
Po zaboravu.
Po dobrom vinu.
Po lošoj drami, naivnim lažima i neopevljivim ogovaranjima.
Po igri, smehu i plaču.
Po ličnim pobedama.
Po tuđim pobedama kojima sam se iskreno radovao, pobedama srpskog tenisa i srpskih radikala. Kako gde su pobedili? Pa na Evroviziji!!!
Po tome što sam u njoj malo živnuo.
Što sam u njoj bio retko kreativan.
Da ne bude nesporazuma, nisam bio retko kreativan, nego sam retko bio kreativan. I opet da ne bude nesporazuma, moje retko je za veliku većinu nedostižni plafon (ovo je bila šala, a u svakoj šali ima pomalo i šale). Dakle, skromnost me nije napustila, ali ima ko jeste.
Pamtiću je po tome što napuštanja nisam doživeo kao gubitak.
Po razumevanju da je nerazumevanje kamen temeljac međuljudskih odnosa, da je polje na kojem nerazumevanje odnosi pobedu, isto ono na kojem je ljubav večiti gubitnik.
Po sumnji da na tom polju postoji samo težnja i čežnja za ljubavlju, nezadovoljiva potreba da voliš i budeš voljen, jalova i pomalo smešna volja za voljenjem i ništa više ili veće od toga.
Po propasti onih koji nikako nisu i uzletu onih koji nekako jesu.
Po Borhesu i Murakamiju.
Po grofovskom valceru na ciganskom balu i kafanskoj tuči posle toga.
Po krilatom konju i razmaženom lavu.
Po septembarskom sumraku pod punim Mesecom.
Po ludim zemunskim žurkama i sveže razjebanim novobeogradskim trotoarima.
Po rođenju jedne Une, ljubi je ujka.
Po mudro iskorišćenim šansama.
Po stečenom kapitalu koji ću tek da potrošim, što me još uvek čini perspektivnim.
Po jednom neostvarenom poljupcu.
