“Tako te lako volim samo zato što su meni reči sve, ti si malo lukav, ili privilegovan, ne pričaš puno, nigde ne grešiš, zatvoren, nedodirljiv, ništa nisam saznala o tebi, a želim te zbog onoga što jesam…”
Ne, malena, u našim maglovitim susretima nema napetosti. Ona je u našim verbalnim kontaktima. Na onoj dalekoj plaži uvek sam te viđao kao simpatičnu, blagu devojčicu koja sve oseća, sve zna, koja na život gleda sa božanskim svetlom i utapa ga u svetlost svog duha. Video sam tvoj oslobođeni ples u ciganskoj suknji, video sam te kako svoj razdragani trk završavaš bacajući mi se oko vrata. Pri našim susretima između crnih prozora ovde i belih prozora tamo, video sam te i videla si me kao osobu koja pre svih drugih traži svađu i borbu – intelektualnu borbu punu ograničenih analogija i zaključaka.
Neka ti Bog oprosti. Uzela si mi duševni mir. Da nisam postojan i uporan, uzela bi mi i veru. Čudno, ljudi koji su nam najdraži najviše su u stanju da nam poremete život.
Nesporazumi s najdražima bole. Ne smemo jedno drugom da prebacujemo. Treba da jedno drugo razumemo. Do međusobnog razumevanja može doći, samo ako razgovaramo dečijom jednostavnošću. Ti i ja težimo veštini, raznovrsnosti, uglađenosti i sređenosti u stilu izražavanja. Spoznali smo, ti i ja, da se iskrenost i stil lako ne usaglašavaju. Srce je, malena, nešto jednostavno i njegova ispoljavanja su jednostavne kategorije. A stil pripada socijalnim elementima. Šta kažeš da stil zamenimo jednostavnim rečima?
“Ti živiš u meni i ja živim u tebi. Ti to znaš i ja to znam” (opusti se i zamisli kako ti po leđima mokrim peskom ispisujem ove reči).
Zar ovih nekoliko reči nisu neuporedivo bolje od svega što smo rekli? Od početka smo znali ovu elementarnu činjenicu i zašto je nismo otvorenošću iskrenih vernika obelodanili? Da smo to uradili, izmakli bi smo sumnji, bolu, kajanju, ljutnji, suprotstavljanju, koje med u srcu pretvara u gorčinu, njegov hleb u prah.
Treba da razumemo jedno drugo, ali kako da nam to pođe za rukom ako jedno od nas na otvorenost drugog ne odgovori potpunim verovanjem? Kažem ti, malena, kažem ti pred nebom, zemljom i onim što je među nama, da ne spadam u one koji pišu “lirske pesme” i šalju ih na Istok i Zapad u privatnim pismima. Nisam od onih koji ujutru pričaju o svojoj duši “pod teretom plodova”, a uveče zaboravljaju dušu, plodove i teret. Nisam od onih koji dotiču svetinje pre nego vatrom opeku prste. Nisam od onih koji dokolicu ispunjavaju lirskim igrarijama. Nisam od onih koji malo drže do tajni svog duha i srca, pa ih obelodanjuju svakom vetru koji dune. Ja sam veoma zaposlen čovek. Ja težim velikom, plemenitom, lepom, čistom. Ja sam usamljenik, nalik na neke što su sami, uprkos sedamdeset hiljada prijateljica i prijatelja. Ja nisam, kao neki, sklon erotskim akrobacijama, koje ljudi nazivaju lepim imenima i još lepšim atributima. Ja, malena, baš kao i ti, volim Boga, život, ljude. Ja sam pisao o poverenju, a ti o sumnji, govorio sam ti o jednoj neobičnoj istini, a ti si mi uzvratila “Kako je lepa tvoja lirika”. Dobro znamo i ti i ja da ti nisam prišao dobro uhodanim stazama, pronašao sam te u bespuću i prišao ti sa strane sa koje niko dosad nije. Tvoj oprez je očekivan i to je razlog mom bolu, jer nisam očekivao očekivano. Ali, jesam li mogao nekom drugom otkriti onu istinu? Ova se istina rodila iz bola i uveličala je, bol je večna, stoga je i ova ljubav večna.
Čudno, nisam se pokajao nakon toga. Ne, nisam se pokajao, štaviše čvrsto sam se i dalje držao svoje istine sa željom da ti je otkrijem. Svaki put mi je odgovarala neka druga Ti koju ne poznajem. Dozivao sam i šaptao, i odgovor je stizao, ali ne od one “u kojoj živim i koja živi u meni”, već od oprezne i pesimistične žene, koja želi i veruje, ali se plaši svojih verovanja i koja je u relaciji sa mnom kao državni tužilac i okrivljeni. I nisam ljut ni na tebe ni na onu drugu Ti, nikada vam nisam sudio. Moje srce ne dozvoljava i neće dozvoliti da budem sudija. Ono što osećamo, malena, drži nas podalje od svih sudova.
Gledaj malena, mogao bih i ja u celu ovu priču da uvedem i neko moje drugo ili treće Ja. Onda bismo imali na jednoj strani dvoje dece koje držeći se za ruke idu suncem obasjani, kako Bog i gde Bog hoće, a na drugoj strani četiri osobe, žena, njena sekretarica, muškarac i njegov sekretar koji se raspravljaju, nadmudruju, vagaju, odmeravaju, sedaju, ustaju. Na koju će stranu tvoje srce malena, reci mi – na koju će stranu?
Rekla si da sam prvi čije si ćutanje prigrlila sa radošću. To ćutanje dugo kao večnost, duboko kao nebeski snovi, koje se ne prevodi ni na jedan ljudski jezik. Rekla si da nikad nisi upoznala čoveka koji govori samo bitne stvari. Ah, kada bi znala koliko sam umoran od suvišnog, kada bi znala koliko mi je potrebna jednostavnost! Kada bi znala koliko volim suštinu, bez primesa, u nevremenu, na krstu, suštinu koja plače i ne skriva suze, koja se smeje i ne stidi se smeha – kada bi znala, kada bi znala! Svi smo sami i svi smo zagonetka. Svi smo prikriveni hiljadu i jednom koprenom i kakva je razlika između dva usamljenika, osim što jedan govori o svojoj samoći, a drugi uvek ćuti?
“Šta radim večeras?”
Nije veče. Dva sata je iza ponoći i gde bi želela da odem ovako kasno? Najbolje je da ostanem ovde. Ovde u ovom prijatnom miru, u kojem nećeš biti užasno sama. Ovde možemo da osetimo čežnju, da bi nas približila Božijem srcu. Ovde možemo da ugasimo svet, a možemo i da osetimo ljubav za čovečanstvo, ne bi li nam ono otvorilo srce.
Evo, san ti je poljubio oči, ja to znam, video sam kako ih ljubi baš onako kako bih i ja poljubio. Stavi glavu ovde, na moju ruku, i spavaj. Spavaj, Malena moja. Spavaj, jer si u svom domu.
A ja ću bdeti. Ja ću bdeti sam. Treba da pazim do jutra. Rođen sam da to radim.
(u tekstu sam u velikoj meri koristio odlomke iz pisama Halila Džubrana Mej Zijadi)
