Šipak

Jednom davno dok sam živeo u srcu šipka, čuo sam jednu semenku kako progovara: “Jednog dana ja ću postati drvo, vetar će pevati kroz moje grane, sunce će plesati po mojim listovima, a ja ću biti lepa i jedra u svako godišnje doba”.

Druga semenka je rekla, “Kada sam ja bila u tvojim godinama, imala sam slične poglede na budućnost, ali sada posle toliko vremena, vidim da su moje nade bile uzaludne”.

I treće seme je progovorilo: “Ja ne vidim u nama ništa što obećava svetlu budućnost”!

I četvrto seme je reklo, “Ali naš bi život bio uzaludan, bez velike budućnosti”.

Peta semenka reče: “Čemu diskusija o tome šta će biti s nama, kad čak ne znamo ni šta smo sad”.

Ali šesta je odgovorila: “Šta god da smo, to ćemo i dalje biti”.

Sedma semenka je rekla: “Imam jasnu ideju o tome kakva će budućnost biti, ali ne umem to da pretvorim u reči”.

Onda su progovorile osma, pa deveta i deseta semenka i još mnogo semenki je imalo šta da kaže, sve dok nisu sve govorile u glas, a ja nisam mogao ništa od toga da razberem i razumem.

Zato sam se istoga dana preselio u srce dunje, gde nema mnogo semenja i gde vlada gotovo potpuna tišina.

(Ovo sam nekad čitao na engleskom, nisam sasvim siguran, ali može biti da je i ovo Khalil Gibran.)

Mentalni aperitiv

Još onomad sam shvatio da, gde ima borbe - nema slobode.
Odrekao sam se uspeha i priznanja i priznajem, uspeo sam u tome.
Trampio Ž za Ž.
Uspavao sam želje, probudio sam život.
Odbio sam ulogu, pridobio publiku i lagano pobrao lovorike.
Napustio sam borbu i tako postao nepobediv.
Orao je zauvek odleteo iz kokošinjca.

Amore, Tagore

Uvećala si me svojom ljubavlju,
mene koji sam samo jedan čovek između drugih,
koji plovi običnim tokom,
pokretan voljom promenljive milosti sveta.

Dala si mi mesto tamo gde pesnici
svih vremena donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime večnog
pozdravljaju jedan drugog kroz stoleća.

Ljudi žurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opažajući kako je moje telo
postalo dragoceno od tvoga milovanja,
ne znajući da u sebi nosim tvoj poljubac
kao što sunce nosi u svojoj lopti
vatru božanskog dodira,
kojom sija večno.

Rabindranat Tagore

Reči

Pisanje mi je ovih dana i blaženstvo i prokletstvo. Njime se lečim od utisaka i priviđenja. Od običnog, neminovnog i svakodnevnog. Sličnima sebi objavljujem svoju unutrašnju borbu protiv besmisla. Razmotavam tajanstveno klupko nedokučivog i stvaralačkog sveta u meni. Ako možda i nemam talenta za pisanje, imam ga za prepoznavanje i svesno uobličavanje sopstvene težnje ka beskompromisnom razlikovanju od bezvoljne ljudske prozaičnosti i nadasve ispraznog života. Ljudi danas žive beskrajno netalentovano, bez mašte, šablonski, po odavno ispisanim i unapred utvrđenim pravilima svojeg postojanja u prostoru i vremenu. Ko se rodio sa pobunom u sebi, i ko želi da se razlikuje od krda, od života ne uzima ono što mu je već dato, već uz puno rizika drsko otima, oslanjajući se samo na svoju ludačku hrabrost i originalnost. Sam sebi piše velike životne uloge, ruši stare svetove prepreka i zabrana, stvara nove svetove u kojima se ponovo rađa da bi stare poraze pretvorio u nove pobede. Pati, jeca, muči se i guši u bolnom grču, ali je neprikosnoven u prkosu, jer život vidi kao školu drskog postojanja i veličanstvenog propadanja. Neprestano sanja i traži nove nemire u sebi iz kojih crpi snagu i nepresušnu mladost. Ko izuči tu lekciju zakoračio je ka večnosti.

Ako sam nekad i patio, svoju patnju nikad nisam razglašavao, dostojanstveno sam je čuvao u sebi. Nisam pristao na tragediju tihog i bespomoćnog propadanja u samosažaljenju. Naprotiv, nebeskim zvonima iz parohije beskraja, oglašavao sam onu svoju snagu koja je iz te iste patnje nastala. I to me je činilo još jačim, kao da sam zauvek zaposeo vrhunce svoje moći. Hazarderski sam zaigrao na kartu jakog i neuništivog čoveka koji se kurčevito i srčano sukobio sa svetom u kojem živi. Moja prethodna slabost je tako ostala nepriznata, buduća smrt zanemarena, večni bol prihvaćen, a eventualni greh zaboravljen. Preokupiran unutrašnjim životom ubrzao sam protok vremena kroz sebe do te mere da ga više nisam ni osećao, a ja sam nastavio da lebdim u svom uvećanom životu bez kalendara i zemaljskih svetkovina.

Reč je moja duhovna svetkovina. Rečima održavam plamen u u srcu i oganj u mislima. Uzgajam ih kao čarobno žito kojim se mudri hrane, prosipam ih kao seme koje dušu oplođuje. Kroz reč posmatram, uz nju sanjam, na njoj letim, njome budim i nežno dodirujem srodne duše, poput najboljeg ljubavnika. Kada zatreba rečju raspaljujem demonsko u sebi. Ulazim u sukob i sa sobom i sa drugima. Kad god sam u takvom sukobu ja se prepuštam igri sa rečima. Njima se branim, odlučno i hrabro, a napadam srčano i drsko. Iz sebe potiskujem bezazlenog jelena i pretvaram se u lava ili u stepskog vuka, usamljenu životinju koja posle neuspelog lova, u tišini udvaja svoju volju i prikuplja novu snagu. Iako sklon samoći, dozivam sebi ravne na uzajamno izoštravanje duha. Da zajedno opevamo postojanje vremena i bola, da dodirnemo Sunce i godine ponora, da stvaramo izvan vremena i naučimo se trajanju.

I ono što je najvažnije, pisana reč je za ljude od duha najbolja terapija. Kad me snaga i zanos privremeno napuste, a senka očaja prekrije moje lice, pisanje mi, baš kao i ćutanje, služi kao dobra zamena za plač. Rečima kao lopatom izbacujem pustoš i prazninu izvan sebe i onda, i dok sa strane posmatram tu gomilicu očaja, shvatam da je lako mogu nadskočiti i pretvoriti u blagorodnost samospoznaje. Prevazilaženje i nadrastanje sebe samog je jebeno moćan osećaj koji daje neizmernu snagu.

Danas slušam The Band - Theme From The Last Waltz.
Danas sam po ko zna koji put jači nego juče.

Ne volim

Ne volim kad nemamo o čemu.
Ne volim kad nije prirodno.
Ne volim neizbežnost nepotrebnih nesporazuma.
Ne volim kad mi mobilni zvoni sa dna ranca.
Ne volim kad me gledaš u oči i foliraš me.
Ne volim što misliš da me možeš prefarbati.
Ne volim crno ili belo.
Ne volim kad ti baš danas nešto trebam.
Ne volim samosažaljenje.
Ne volim Marfijeve zakone.
Ne volim kada si offline.
Ne volim tupi pogled i mrtav ugao.
Ne volim kad me pitaš “Šta je bilo?”.
Ne volim planiranje neizvesnog.
Ne volim kada se ne vidi Mesec.
Ne volim kad tvoja ruka nije u mojoj.
Ne volim kada me hvališ.
Ne volim kada mi je sve jasno.
Ne volim priveske za ključeve.
Ne volim kad ne znaš šta hoćeš, a hoćeš od mene.
Ne volim parkiranje u crvenoj zoni.
Ne volim kada ton beži od slike.
Ne volim kad moram.
Ne volim kad mogu samo vikendom.
Ne volim što ovo pišem iz čiste dosade.

Inače sam pun ljubavi.