Po čemu ću je pamtiti?

Sve Vas, koji ste povodom 2007. godine ka meni uputili najlepše želje, obaveštavam da Vam ni ovaj put nije upalilo.

Zato predlažem da mi 2008. šaljete samo keš, đakonije ili neki alkohol.

Proteklu godinu nikako ne mogu pamtiti po mojoj privatnoj poseti Hrvatskoj, Putinovoj prijateljskoj poseti Srbiji ili ljigavim srpskim političarima koji su uprkos gubitku pretposlednje iluzije uspeli da zadrže Kosovo, iz prostog razloga što se ništa od nabrojanog nije ni dogodilo.

Po čemu ću je onda pamtiti?

Po zaboravu.

Po dobrom vinu.

Po lošoj drami, naivnim lažima i neopevljivim ogovaranjima.

Po igri, smehu i plaču.

Po ličnim pobedama.

Po tuđim pobedama kojima sam se iskreno radovao, pobedama srpskog tenisa i srpskih radikala. Kako gde su pobedili? Pa na Evroviziji!!!

Po tome što sam u njoj malo živnuo.

Što sam u njoj bio retko kreativan.

Da ne bude nesporazuma, nisam bio retko kreativan, nego sam retko bio kreativan. I opet da ne bude nesporazuma, moje retko je za veliku većinu nedostižni plafon (ovo je bila šala, a u svakoj šali ima pomalo i šale). Dakle, skromnost me nije napustila, ali ima ko jeste.

Pamtiću je po tome što napuštanja nisam doživeo kao gubitak.

Po razumevanju da je nerazumevanje kamen temeljac međuljudskih odnosa, da je polje na kojem nerazumevanje odnosi pobedu, isto ono na kojem je ljubav večiti gubitnik.

Po sumnji da na tom polju postoji samo težnja i čežnja za ljubavlju, nezadovoljiva potreba da voliš i budeš voljen, jalova i pomalo smešna volja za voljenjem i ništa više ili veće od toga.

Po propasti onih koji nikako nisu i uzletu onih koji nekako jesu.

Po Borhesu i Murakamiju.

Po grofovskom valceru na ciganskom balu i kafanskoj tuči posle toga.

Po krilatom konju i razmaženom lavu.

Po septembarskom sumraku pod punim Mesecom.

Po ludim zemunskim žurkama i sveže razjebanim novobeogradskim trotoarima.

Po rođenju jedne Une, ljubi je ujka.

Po mudro iskorišćenim šansama.

Po stečenom kapitalu koji ću tek da potrošim, što me još uvek čini perspektivnim.

Po jednom neostvarenom poljupcu.

Sumrak idola

- Jebote, nikako da skapiram ove klince.

- Koje klince, o čemu pričaš?

- Ovu nedonoščad što otvaraju blogove u slavu nekakvih “nazovi” idola. Bar da su neki likovi, nego jeeebooote… pazi ovo, Jelena Karleuša, Jelena Rozga, JelenaM o Dejanu Stankoviću…, pa onda Sve o Ceci, Emina Jahović, Ana Nikolić, Veliki i mali brat, Zveeezde Granda jebooote…, teniseri, teniserke, Bekam, Ronaldo, pa ona Henryeva…. dobro ona više nije klinka, sad je predsednica…, pa junaci raznih teenage serija za koje niko nije čuo, jebote…

- Jeste, to je i meni smešno, ali dobro… Mojne da si prestrog, svi smo kroz to prošli, ajde reci da kao klinac nisi imao svoje idole?

- E, nemoj da sereš, to ne može biti isto! Išao sam u bioskope, na utakmice i koncerte da vidim svoje idole, lepio sam postere po sobi, u krugu svoje intime, razumeš, ali nisam imao svetu misiju da pronosim njihovu slavu, nisam ulicama nosio transparente sa njihovim likom, nisam medijski promovisao svoju besvest, nisam se bavio propagandom, jebote.

- Smanji malo doživljaj sa tim “jebote”! I nisi baš nešto…

- Šta nisam?

- Pa to, …jebome.

- Aham… Čuli su za Cobeta, a nisu čuli za drugu Božiju zapovest, jebote!

- Opet ti… Koja je druga i Who-The-Fuck-is-Cobe?

- Cobe je ovaj pored Dinče, a druga zapovest je “Ne pravi sebi idola, nemoj im se klanjati niti im služiti”.

- Hoćeš da mi kažeš da si se kao klinac ložio na Stari Zavet, a ne na debelog Čobija ili na neku sisatu pevaljku? Ma daaaj, pričaj to nekom drugom! Kladim se da i dan danas onanišeš na neku selebrušu.

- E, ne zajebavaj, da te ne nabodem. Blizu si utoliko što su moj međunožni vršnjak i uslovno rečeno seks, verovatno jedini idoli iz mladosti kojih se i dalje držim.

- Da me nabodeš??? Jel’ i to neka seksualna aluzija, da ne kažem iluzija? Znači, to su tvoje opsesije…, pa jel’ hoćeš da pričamo malo o tome?

- Pa mis’im… šaja znam, ako nisi gadljiva, hehe.

- Dadada. A što uslovno rečeno? Pod uslovom da ti se digne, ili šta…?

- Opet podjebavaš! Ti znaš za onaj moj mali problem, da ne mogu da se uzbudim pored devojke koju ne volim.

- Hm, znam da imaš mali… problem, ali nisam znala da je to u pitanju. I, šta kažeš, ne diže ti se na devojke koje ne voliš? Straaašan problem!

- Da, ali samo sa onom koju ne volim, a na onu koju volim – napalim se u momentu.

- Aha…, a u kojoj meri ti to remeti normalan život?

- Jebote, pitaš gluposti! Pa kako da vodim ljubav, ako artiljerac ostane gluv na komandu gotovs?

- A zašto bi vodio ljubav s nekom koju ne voliš? Zašto vođenjem ljubavi nazivaš nešto što u sebi nema ljubavi?

- Čekaj, čekaj malo, ne skreći sa glavne teme.

- Naprotiv mili, upravo govorimo o suštini problema.

- Prosvetli me, keve ti.

- Ništa komplikovano. Glavni problem je u tome što ti hoćeš da spavaš sa ženama koje ne voliš. U tome je suština problema, veruj mi.

- Čekaj bre, svi muškarci to rade, čak i oni najverniji. Ako nemaju zdravstvenih problema, spavaju sa ženama iako ih ne vole. Veruj ti meni! Ali, moj problem je u tome što se meni ne diže ako je ne volim.

- A drugima se diže bezobzirno?

- Normalno. Recimo, moj ortak, Burgija. Spava sa svakom koja mu je na dohvat ruke, i uvek je podjednako napaljen, bez izuzetka.

- Siguran si u to? Nisi nikad posumnjao da te dotični Burgija samo loži i tako leči svoju bolesnu mušku sujetu? Čula sam da muškarci to rade.

- Ne znaš ti Burgiju, glupo je trošiti sumnju na nešto što je van svake sumnje.

- Onda, stvari stoje ovako. Ili svi muškarci, uključujući i Burgiju, imaju sposobnost da se zaljube na nekih 15 minuta u ženu koju zapravo ne vole, ili ti imaš ozbiljan zdravstveni poremećaj.

- Ali kad sam sa onom koju volim, nemam nikakvih problema.

- Onda te jebe savest. Nisam ni znala da je imaš, čestitam.

- Ti dobro znaš da ja nemam savest.

- Znam da nemaš, ali sada više nisam sigurna, izgleda da je imaš. A vidiš, kod mene je sve drugačije.

- Slušam.

- Ja spavam s raznim muškarcima, ali prema svakom od njih osećam nekakvu ljubav.

- E pa jebiga, to je ključna razlika, ti nikada ne spavaš sa onima koje ne voliš.

- Pa to ti kažem. Daj mi reci, molim te, kako to izgleda kad spavaš sa onom koju ne voliš, opiši mi, kako to radiš?

- Šta da opišem? Prvo se mazimo i ljubimo, ja pokušam da se napalim, kad vidim da ne mogu ja se ispružim, zažmurim i zaspim.

- Šta, ladno zaspiš pored vrelog ženskog tela koje te želi?

- Ladno.

- A ona?

- Otkud znam, valjda i ona spava.

- Tvoj kurac spava, a ona leži u mraku i misli da si impotentan.

- O užasa! Ali ja nisam impotentan!

- Slušaj, neki idoli na vrhuncu svoje slave jednostavno padnu… u zaborav. Šalim se, stvarno je zločin misliti tako o nekome ko nije impotentan.

- Strašno! Da li možeš to da zamisliš?

- Nije mi teško to da zamislim. Ležiš tako u tami i misliš: “On je impotentan”.

- A, u stvari, nije.

- U stvari, on te jednostavno ne voli. Ali znaš, ženi je lakše da misli da je muškarac impotentan, nego da je ne voli. Znam o čemu pričam i veruj mi da je baš tako, ovo ti govorim kao žena.

- Stvarno? To ti se često događa?

- Šta to?

- Pa to, da ležiš pored frajera u mraku i misliš da je impotentan?

- Svi moji muškarci su bili potpuno ispravni u tom pogledu, ti si bio jedini sa kojim mi, i pored obostrane ljubavi, seks nije uspeo…… Čekaj, čekaj…, da li to znači da me nisi ni voleo?

- Ma, volim te, pile.

- Onda si impotentan.

- Onda…, jesam.

- Znala sam.

Vesti dana, 12.avgusta 2012. godine

Posle višemesečnog psihijatrijskog veštačenja, danas je u Haškom tribunalu obustavljeno suđenje protiv Vojislava Šešelja. Osumnjičeni je oslobođen optužnice i upućen na doživotno ispitivanje u Institut za mentalno zdravlje u Utrehtu. U istu ustanovu su na oporavak, i na sopstveni zahtev, prebačena sva tri člana sudskog veća i oba preživela simultana prevodioca Šešeljevih svedočenja.

Nakon višegodišnjih tajnih pregovora, Ratko Mladić je pristao na uslove Karle Del Ponte za dobrovoljnu predaju. Umesto suđenja i kazne, ceremonija venčanja po pravoslavnim običajima će biti obavljena na rimokatolički Badnji dan u crkvi Sakro Kuore u Luganu.

Iako je konkurs za novog trenera fudbalskog kluba “Crvena Zvezda” otvoren još od prošlog avgusta, kada je u kvalifikacijama za Ligu Regiona, Zvezda pretrpela težak poraz od Partizana iz Hongkonške Mitrovice, ni posle skoro godinu dana još uvek nije stigla nijedna prijava. Zainteresovani se mole da pošalju svoje podatke na nemavishesuncaaaaa@fc.redstar.net. CV nije obavezan.

Dragan Jočić, ministar za resocijalizaciju maloletnih prestupnika i Velimir Ilić, ministar za seksualno uznemiravanje i sodomiju u vladi Milke Forcan, nominovali su gradonačelnicu Beograda Lidiju Vukićević za izbacivanje iz kuće Velikog Brata. Uplakanu Lidiju je Veliki Brat himself, još iste noći, skromnom novčanom nadoknadom privoleo na dobrovoljno preseljenje u Sigurnu Kuću svog najnovijeg Delta Sitija u Boleču, gde je Lidija ponovo srela bivšeg supruga, koji je pak, tu pronašao pribežište dok u klubu ne navataju novog trenera. Pikanterije o svemu možete saznati kupovinom najnovijih izdanja magazina “Delta skandal”, “Delta Glorija” i “Deltaboy” ili slanjem SMS poruke na broj 666, bilo koje od tri mreže mobilne telefonije: “Deltakom”, “Deltanor” ili “Deltatel”.

Na zatvaranju Deltafesta u Guči, producentska kuća “Delta Kometa” je za sledeću sezonu ponosno najavila dolazak najvećih svetskih rock atrakcija u našu zemlju. Iz dobro obaveštenih izvora saznajemo da će nam biti pružena retka i možda poslednja prilika da uživo gledamo Rolingstonse, Gerija Mura i Džo Kokera. Jedini uslov za održavanje ovog živog spektakla je da se izvođači održe u životu do narednog leta. Koncerti će najverovatnije biti održani u Staroj Delta Areni, popularnoj Stareni.

Sinoć je u Deltatrijumu Narodnog muzeja u Beogradu, nastupio kamerni orkestar Delta Camerata izvodeći Bahov Koncert za violinu i obou u Delta-molu.

Javni Servis Srbije večeras počinje s emitovanjem novog rialiti šoa “48 sati - Delta”, posle čega sledi zabavno-rekreativni program “Delta - Bingo”. Glavna nagrada je dvosoban stan na Deltalinari u Novom Sadu.

“Shoping lista”, najnoviji roman Lune De Lu u izdanju izdavačke kuće “Deleta” je ovogodišnji dobitnik Delta N-inove nagrade.

Nobelova nagrada za književnost ove godine neće biti dodeljena, jer je noć pred odluku, čistačica Švedske akademije zaglupljena romanom Lune De Lu, slučajno bacila u đubre svu dokumentaciju o glasanju za slavodobitnika prestižne nagrade.

Nebeska alka

Moje srce je jedna velika i vesela kafana okačena o nebo, sa kojeg visi kao stari luster, u obliku džinovskog cveta okrenutog naopačke. Nikada nije bila na dobrom glasu, u nju se teško stiže, još teže se iz nje izlazi, ali je uvek bila ispunjena interesantnim ljudima, sličnih pogleda na svet. Ona je stecište buntovnika svih profesija, ostvarenih i neostvarenih talenata, večitih studenata, otpuštenih profesora, slobodnih novinara, vanvremenskih glumaca, raznih muzikanata, tihih slikara i lajavih pesnika, pisaca beskućnika, moreplovaca i svetskih putnika, skandal-majstora, ironičnih zajebanata koji krvare, emotivnih luda i slabića, ljubitelja poroka i krajnosti, skitalica, boema, neodgovornih baraba i ostalih sanjalica koje nikad ne spavaju.

U centralnom delu kafane se umesto podupirujućih stubova nalazi veliki sto, bez stolnjaka, čaša i pepeljara, po kojem kao glavna atrakcija večeri, bosonoga i laka kao miran san, uzdignutih ruku, igraš svoju zanosnu igru. Sa svakim pokretom tvojih bokova, za tvojom suknjom se okreće cela kafana kao ringišpil. Sve čaše u kafani su visoko uzdignute u tvoju čast i slavu.

Niko me nikada nije kupio za sva vremena, kao ti, onda kada sam te mrtav pijan, zajedno sa staklenom ambalažom pokupio i greškom izbacio kroz prozor kafane, a ti mi se odmah vratila s rečima: “Strvino, da se nisam držala jednom rukom za nebo…, ode kafana!”.

Kasnije si mi vratila milo za drago, kada sam te uz grube reči, mortus urađenu zgrabio i odgurnuo od stola. Utripovala si da tražim novu plesačicu i zbog toga razlupala čitavu kafanu. Čim sam ti okrenuo leđa, punom dvolitarkom si mi rascopala lobanju. Prva slika koja mi se pojavila pred očima po povratku iz kome, bila si ti na kafanskom stolu. Tako si postala prva koja je uspela da se vrati na mesto sa kojeg sam je svojevoljno skinuo.

Kad god poželiš, tvoj sto te čeka. Popni se i dohvati nebo. Tebe je ipak lako voleti.

Moje je srce radosna čigra,
po kojem tvoje stopalo igra.
Za njega ti si više od stalka,
dođeš mu nešto k’o nebeska alka.

Iako upoznah sva tvoja lica,
najbolja si kao plesačica.
Pojavi se noćas u mom snu,
želim da znam da si još tu.

Menjam Velikog brata, za dva mala

Dva rođena brata, jedan oženjen, a drugi neoženjen, imali su imanje na plodnoj zemlji, s velikim prinosima žita. Svaki od braće je dobijao polovinu žetve.

Posle izvesnog vremena, oženjeni brat je počeo da se budi noću, mučen mišlju: “Nije pravedno da moj neoženjeni brat uzima samo pola žetve. Ja imam ženu i petoro dece koja će se brinuti o meni kada ostarim. A šta će biti sa mojim bratom? On sada mora da izdvaja za budućnost, da bi sebi obezbedio bezbrižnu starost. Logično je da njemu pripadne više.”

Svake noći, ustajao je iz kreveta, krišom odlazio u kuću svoga brata i praznio džak žita u njegov ambar.

Neženja je, takođe, počeo da gubi san i govori sam sebi: “Ovako više ne može. Moj brat ima ženu i petoro dece koje mora da nahrani, a ja izdržavam samo sebe. Meni ne treba mnogo, a dobijam i više od toga. Nije pravo da moj brat dobija samo polovinu žita.” Tako je i on ustajao usred noći i prenosio žito u ambar svoga brata.

Jedne noći, ustali su u isto vreme i tako se sreli, svaki sa velikim džakom žita na leđima!

Mnogo godina posle njihove smrti, lokalni meštani su doznali za ovu priču. Rešili su da sagrade hram, baš na mestu gde su se braća susrela, jer su smatrali da u čitavoj okolini nema svetijeg mesta.

Turizam vs. Emigracija

Kad god me neko smara pričama da se u nekoj zemlji fenomenalno proveo i da razmišlja o preseljenju, ja se setim jedne druge priče.

* * * * *

Umro čovek i dospeo u raj. Par dana se odmarao od burnog života, ali mu je ubrzo postalo jako dosadno. Sve je bilo predivno, voda je u potocima žuborila kroz prekrasno rastinje najlepših boja, anđeli su pevali i svirali na harfama, ali za čoveka od akcije kakav je bio, to je bilo suviše mirno i nimalo uzbudljivo mesto. Zato se obratio Svetom Petru i zamolio ga za premeštaj.

- “A gde bi ti hteo, ili raj ili pakao, ne postoji treća opcija? Pakao ti nikako ne bih preporučio.” – rekao je Sveti Petar.

- “Mogu li samo na kratko da zavirim u taj Pakao, da vidim kako je tamo?” – zamolio ga je čovek.

- “To ovde nikad ne radimo, svako ide tamo gde je zaslužio.” – odgovori Sveti Petar.

Međutim čovek je bio toliko uporan u molbama, da je Sveti Petar na kraju popustio:

- “Dobro, ovaj put ću napraviti izuzetak, ali samo pod uslovom da tamo ostaneš mesec dana.”

Čovek je bez kolebanja pristao i Sveti Petar mu je otvorio vrata pakla.

Na ulazu ga je čekala besna limuzina koja ga je odvezla do jahte… Usledilo je krstarenje i provod kakav se samo poželeti može…, besprekorna posluga, živa svirka vrhunskih bendova, prelepe devojke, obilje najdivnijih jela i najkvalitetnijih pića, noćni ribolov, žurke do zore, ludilo… Mesec dana je prošlo kao najlepši san.

Naravno, po povratku u raj mu je bilo još dosadnije nego prvi put. Zapitao se gde je u životu pogrešio da zasluži večitu dosadu kao nagradu. Nije dugo izdržao pre nego se ponovo obratio Svetom Petru sa molbom da ga opet malo pusti u pakao.

- “Takve šetnje tamo-amo, ne dolaze u obzir, ipak smo mi jedna ozbiljna institucija! Pravila su jasna, ili-ili! Dobro razmisli, prošli put sam ti progledao kroz prste. Ako te sada pustim u pakao, znaj da ti ovaj put povratka nema!”

- “Pristajem!” – uzviknuo je čovek radosno. Skakao je od sreće kao malo dete, nestrpljiv da se što pre vrati u pakao.

Teška vrata pakla su se muklo zalupila za njim i on je počeo da propada. Dok je padao, na dnu ponora je ugledao gomilu iskeženih đavola, koji su čekali da ga roštiljaju. Sve glasniji jauci ostalih nesrećnika su dopirali do njega.

- “Šta je ovo!?” – kriknuo je užasnut.

- “Pakao brate!” - progovorio je Lucifer dubokim glasom.

- “Ovo pakao!?!? Prošli put nije bilo ovako!!!”

- “HAHAHAHA, naivčino! Prošli put si ovde bio kao turista, a sad si običan emigrant.”

Glupi post o jabukovom sirćetu

Što sam stariji sve je manje ozbiljnih pitanja koja me muče, teraju na razmišljanje ili zavređuju da pišem o njima. Stečene iskustvene spoznaje i koliko toliko sačuvan zdrav razum svakako doprinose duševnom miru, ali svejedno, i dalje se razvijam, menjam, učim, znam da mnogo toga ne znam i nemam nikakav problem sa tim što mnogo toga ne mogu da saznam. Svest o neznanju smatram višim oblikom znanja od nesvesno usvojenog, spolja nametnutog, u praksi neproverenog znanja ili verovanja. Shodno tome, pitanja smisla i besmisla, života i smrti, sreće i patnje, istina i zabluda, mogućnosti i želja, stvarnosti i iluzija, pitanje prisustva Boga ili nedostatka ljubavi, nisu pitanja koja me uteruju u veliki nespokoj. U mom svetu Bog nije ništa drugo do nezamenljiva metafora za zvezdano nebo nad nama i kreativni kosmos u nama, za težnju ka beskrajnoj, savršenoj lepoti i raznim čudesima koja bi našem životu povratila željeni smisao. Život posmatram sa njegove lepše strane kojoj se potpuno posvećujem, duboko svestan da je isti taj život satkan od bola, patnje i neostvarenih snova, nikad onakav kakvim smo ga za sebe zamislili, u osnovi krajnje surov i tragičan. Prihvatanjem tragike života, pitanje smrti potpuno gubi na značaju, kraj svake tragedije može biti samo srećan kraj, što umnogome olakšava užitak u lepšoj strani života. Da li je tako proživljen život besmislen ili su samo besmislena pitanja o njegovom smislu? Istorija čovečanstva bi mogla da se svede na duhovnu potragu za odgovorima koji ne postoje, što dodatno obesmišljava i obezvređuje ljudski život. Ne bih da se bavim time, možda jesam mazohista, ali ne baš toliki. Ljubav je nekada bila moja omiljena tema, ali to je bila očigledna greška, ta potreba je u meni vremenom potpuno izbledela. Ljubav se vodi, ljubav se živi, neka o njoj pišu oni koji za njom čeznu jer je nemaju. O ljubavi ne pišu oni koji su se opasno približili odgovoru na pitanje - da li smo kao vrsta dovoljno jaki i sposobni za bezgraničnu ljubav ili smo ipak uokvireni samoobmanom koja za cilj ima zadovoljenje iracionalne potrebe da nas neko voli?

Sve što sam izneo u uvodu mogao sam da skratim: možda nije mnogo, ali to što znam mi je za sada sasvim dovoljno. Naravno, uvod nisam skratio da bi post bio duži. O čemu da pišem kada me ništa ne golica? Ponekad je dovoljno samo otići do prodavnice i kupiti jabukovo sirće da bi se pojavila inspiracija.

Molim gramatičke eksperte i ostale čistunce da mi pojasne jezičko-polnu nekorektnost prema pojavama u prirodi koje su ženskog porekla. Jasno mi je da je drvo hrastovo jer je hrast muškog roda, ali ako je bukva ženskog roda, zašto je drvo bukovo, a ne bukvino? Ili, ako je jabuka ženskog roda, zašto je sirće jabukovo umesto jabukino? Nije potrebno veliko znanje, dovoljan je samo sluh da bismo nešto što potiče od breskve nazvali breskvino, a ne breskovo!!!

Molim politički potkovane znalce i nepristrasne analitičare da mi precizno pojasne suštinske razlike između Miloševićeve i Koštuničine vladavine… Hm…, ipak odustajem od ovog pitanja, jer odgovor poprilično slutim. Plašim se da bi nas odgovor doveo do pogubnih i paradoksalnih zaključaka i opet vratio na pitanja o besmislu koji je, ovaj put prozrokovan višegeneracijskim, nacionalnim i državnim zabludama koje opet, za posledicu imaju vladavinu široko rasprostranjenog nedostatka zdrave pameti. “Dok traje operacija, ne ide se na igranku”, bupnu nadobudni ministar i ostade živ, a jebeš vladu koja hirurga nema, dodajem ja i pridodajem Obrena Joksimovića pride. Očigledno je da nam još samo Obren fali da ponovo budemo obrenovićevska Srbija.

O odnosu vere, znanja i iskustva sam već nešto rekao, shodno tome, poštujem samo one vernike koji Boga “osećaju i poznaju izbliza”, nikako ne poštujem one koji tvrde da veruju samo na reč, makar reč bila i Patrijarhova. Poznanstvo sa ocem Filaretom nije dovoljno da proizvede vernika, ali je meni početkom devedesetih, i 15 minuta provedenih u kancelariji zemunske crkve Arhangel Gavrilo bilo dovoljno da shvatim da je reč o ostrašćenom ratnom huškaču i profiteru. Taj cirkuzant je sam sebi dodelio ekskluzivno punomoćje u zastupanju Božijih interesa na zemlji prema sopstvenim, vrlo sumnjivim afinitetima.

Svejedno, molim sve koji veruju da je Bog tvorac sveta i čoveka, da mi pojasne na osnovu čega veruju da je Bog još uvek čoveku naklonjen? Svaki tvorac, pa bio on i bezgrešan, može biti ponosan na svoje delo ili ga postiđen gurnuti daleko od očiju, da mu se više nikad ne vrati. Ne bogohulim, samo sam sklon verovanju da bi uzvišeni duh, čoveku ovakvom kakav je, svakako okrenuo leđa.

Bog kaže:
“Ne volim uvek to što stvaram.
Na primer, tog čoveka,
dajem mu dva oka,
(dva uha,)
dve ruke, dve noge,
(dva plućna krila,)
što je veoma praktično
(i simetrično),
ali postavši namah škrtiji,
samo jednu kičmu i samo jedno srce,
možda iz straha da se ne drži odveć uspravno
ili da nema previše ljubavi.
Dobro bih učinio da čoveka iznova stvorim”

Alain Bosquet

Asterionova kuća

I kraljica rodi sina koga nazvaše Asterionom.

Apolodor: Biblioteka, III, I

Znam da mi pripisuju oholost, možda i mizantropiju, pa čak i sumanutost. Ali su te kletve (za koje ću se osvetiti kad vreme dođe) besmislene. Istina je da ne izlazim iz svoje kuće, ali je, isto tako, istina da su njena vrata (kojih ima bezbroj*) danonoćno otvorena ljudima i zverima. (* u originalu stoji četrnaest, ali ima više nego dovoljno razloga da verujemo da je Asterion pod njim podrazumevao beskonačan broj.) Ko želi, neka uđe. U njoj neće naći žensku pompu ni bizarna pretvaranja kao u dvorcima, ali će zato zateći mir i samoću. Zatim, to je kuća koja je jedinstvena na celoj zemaljskoj kugli. (Oni koji tvrde da u Egiptu postoji nešto slično govore laž.) Čak i moji neprijatelji spremno priznaju da u mojoj kući nema nikakvog nameštaja. Po drugim besmislenim glasinama, ja, Asterion, nalazim se u njoj kao zatočenik. Treba li da ponovim da nijedna vrata nisu zaključana i da dodam da na njima nema nijedne brave? Što se mojih izlazaka tiče, jednog popodneva izašao sam na ulicu; ako sam se vratio pre sumraka, učinio sam to iz straha koji mi je ulivalo lice plebsa, ta bezbrojna lica ravna kao otvoreni dlan. Sunce je već bilo zašlo, ali bespomoćni plač nekog deteta i promukle molitve vernika kazivali su mi da sam bio primećen. Ljudi su se molili, bežali su, klanjali se; neki su se verali uz stubove hrama svetlosti, dok su drugi grabili kamenice. Neki su se, čini mi se, skrivali ispod mora. Nije moja majka uzalud bila kraljica; ne trpim da se mešam sa prostim svetom, mada iz skromnosti to želim.

Činjenica je da sam jedinstven. Ne zanima me šta jedan čovek može preneti drugim ljudima; delim mišljenje filozofa da se ništa ne može saopštiti pisanjem. Moj duh je predodređen za velike poduhvate, tako da u njemu nema mesta za tričarije ljutnje i razne trivijalnosti; nikada nisam zapamtio razliku između jednog slova i drugog. Darežljiva netrpeljivost nije mi dozvolila da naučim da čitam. Ponekad žalim jer su noći i dani dugi.

Podrazumeva se da ne oskudevam u zabavama. Kao ovan u napadu, ja trčim po kamenim hodnicima dok se ne srušim od umora. Skrivam se u senci neke cisterne ili za okuke hodnika kada se igram žmurke. Igram se i na tavanima, s kojih se bacam dok ne postanem sav krvav. U svako doba mogu da se pretvaram kao da spavam, zatvorim oči i snažno dišem. (Ponekad zaista zaspim, ponekad menjam boju dana kad otvorim oči.) Ali najviše od svega volim da se igram drugog Asteriona. Pretvaram se kao da mi on dolazi u posetu i kao da mu ja pokazujem kuću. Obraćam mu se sa izuzetnim poštovanjem: Sada dolazimo do raskrsnice kroz koju smo već prošli; ili Sada stižemo u drugo dvorište; ili , Jesam li ti rekao da će ti se svideti ova pojila, ili Sada ćeš videti jednu cisternu koja se napunila peskom; ili Videćeš kako se hodnici u podrumu račvaju. Ponekad mi se omakne neka greška, te se obojica od srca smejemo.

Nisam samo izmišljao igre, već sam razmišljao i o kući. Svi njeni delovi ponavljaju se više puta, bilo koje mesto takođe je neko drugo mesto. Nema u njoj jedne cisterne, jednog dvorišta, jednog pojila, jednog odmarališta; ima četrnaest (bezbroj) odmarališta, pojila, dvorišta u cisterni. Kuća je velika kao svemir; bolje rečeno, ona jeste svemir. Međutim, prolazeći pored svih tih cisterni, kroz dvorišta, kroz prašnjave hodnike od sivog kamena, stizao sam na ulicu, odakle sam video hram svetlosti i more. Nisam ništa razumeo dok jedne noći nisam doživeo otkrovenje. Tad sam shvatio, takođe, da ima četrnaest (bezbroj) mora i hramova. Ništa nije jedinstveno, sve postoji četrnaest puta, ali dve stvari na svetu kao da jesu jedinstvene: zagonetno sunce na nebu i Asterion na zemlji. Možda sam upravo ja stvorio zvezde, sunce i golemu kuću, ali više se ne sećam.

Svake devete godine u moju kuću ulazi devet muškaraca da bih ih ja pročistio od svakog zla. Čujem njihove korake ili glasove udno kamenih hodnika i radosno počinjem da im trčim u susret. Ceremonija traje jedva nekoliko minuta. Jedan za drugim oni padaju a da ja nisam ni ruke okrvavio. Ostaju na mestu gde su pali, a njihovi leševi pomažu mi da se lakše snađem u hodnicima. Ja ih ne poznajem, ali znam da je jedan od njih u samrtnom času prorekao da će se jednog dana pojaviti moj spasitelj. Od tog dana ne muči me samoća jer znam da moj spasitelj živi i da će se na kraju vinuti iz prašine. Kada bih mogao da čujem sve šumove sveta, čuo bih i njegove korake. Voleo bih kad bi me on odveo negde gde ima manje hodnika i vrata. Kako će izgledati moj spasitelj? - pitam se. Da li će to biti bik ili čovek? Da ne bude bik s čovečjim licem? Da ne bude kao ja?

Jutarnje sunce odjeknulo je u bronzanom maču. Nije ostao ni jedan trag krvi.

- Veruješ li, Arijanda - reče Tezej - da se Minotaur gotovo i nije branio?

Marti Moskeri Istman (Horhe Luis Borhes)

Kamenorezac

Živeo jednom jedan kamenorezac koji se svakoga dana peo na planinu da razbija stene. Bio je zadovoljan svojim poslom, uvek je pevao dok radi jer, iako siromašan, nije želeo ništa više od onoga što ima. Ukratko, nije ima baš nikakvih briga.

Jednoga dana su ga pozvali da obavi posao u palati nekog plemića. Kada se našao u sred te raskoši i lepote, prvi put se u njemu javila želja za nečim što mu nedostaje: “Eh, da sam ovako bogat! Ne bih više morao da tucam kamen i da se kupam u znoju lica svog da bih preživeo”.

Iznenada, začuo je glas: “Tvoja želja je uslišena, od sada ćeš imati sve što poželiš”. Te reči su ga jako iznenadile, nije razumeo njihovo značenje, sve dok se nije vratio kući i tamo umesto trošne kolibe zatekao veličanstveni dvorac. Prestao je da radi kao kamenorezac i bez truda živeo lagodnim životom. Bio je okružen velikim bogatstvom, ali je vremenom počelo da mu biva dosadno.

Jednog sparnog dana, ispred njegovog dvorca prošla je kraljevska povorka i on je pomislio: “Mora da je lepo biti u njegovoj nosiljci. Voleo bih da sam kralj”. Želja mu je opet ispunjena, našao se u kraljevskoj nosiljci, ali je bio ne malo razočaran kada je shvatio da je unutra mnogo toplije nego što je mislio. Počeo je da se znoji, bilo mu je neprijatno, sve dok nije pogledao napolje i zadivio se nad silinom sunčeve energije pred kojom nije bilo nikakvih prepreka.

“Hoću da budem Sunce”, rekao je u sebi. Želja mu je još jednom uslišena i on je postao izvor toplote za čitav svet. Bio je jako zadovoljan samim sobom i sve je bilo u najboljem redu dok nije naišao na debeli sloj oblaka koji nikako nije mogao da probije svojim zracima. Tada je poželeo da bude oblak, što mu je odmah ispunjeno, ali se ubrzo pretvorio u kišu i, na svoj veliki gnev, pao na stenu koja ga je naterala da se razlije i teče pored nje.

“Šta!?” viknuo je. “Zar je običan kamen moćniji od mene!? Onda želim da budem kamen.” I tako, obreo se na vrhu stenovite planine. Međutim, uskoro je čuo neki čudan zvuk ispod sebe. Pogledao je naniže i video čovečuljka kako razbija stene.

“Šta!?! Zar tako bedno stvorenje može da ugrozi ogromnu stenu kao što sam ja!?! Mislim da je krajnje vreme da ponovo postanem čovek!” I tako je opet postao kamenorezac koji radi na planini i zarađuje za život u znoju lica svog. Ni sunce, ni kiša, nisu mogli da ga spreče da sa pesmom na usnama radi svoj posao od srca, zadovoljan što je opet onaj koji je oduvek bio i živi s onim što je oduvek imao.

U krugu

Svet me ćutke pita kuda idem.
Ali zar ja znam svoj konačni cilj?

Ja samo sprovodim ono što mogu, što traži od mene život:
žedan – pijem vodu,
gladan – jedem hleb,
umoran – odmaram se,
kad se odmorim, hrlim napred – i nailazim na svoje tragove.
Ja sam u krugu, gde reč traži Reč, a čovek – Čoveka.

Ales Razanav

Znam

Znam koji je dan. Znam gde sam.

Znam koga volim.

Danas se vraćam sebi i svojoj ljubavi.

To je sve što znam, a to je tako puno.

Sve ostalo je nebitno.

Između dva ludila

Rođen sam između neba i tla
Opstajem između dobra i zla
Prolećem između jave i sna
Propadam između vrha i dna.

Lutam između pakla i raja
Plutam između tame i sjaja
Plivam između ušća i vrela
Trčim između grada i sela.

Stanujem između centra i ruba
Jezik držim između zuba
Ležem između keca i trojke
Budim se između dve tvoje dojke.

Nešto sam između vuka i bika
Glasam se između muka i krika
Krećem se između reči i ćutnje
Treptim između želje i slutnje.

Balansiram između istine i trača
Lebdim između zakona i mača
Plešem između kolektivnog i sopstva
Bauljam između slobode i ropstva.

Jednak sam između manjeg i većeg
Različit između prvog i trećeg
Isti sam između ostalog zvuka
dok dišem između glave i struka.

Most sam između tuge i smeha
Putujem između vrline i greha
Pronađi me između čednosti i bluda
Između krajnosti ima me svuda.

Nijedna nije prokleta, a da nije protekla

Život je velika nepoznanica i nije nam dato da znamo gde je početak, a gde kraj stvari koje ga čine. Kada smo se rađali nismo bili svesni da nešto započinjemo, a do sada proživljene godine nas nisu osposobile da mirno sačekamo kraj nečeg što ne poznajemo ili ne razumemo. U nespokoj nas bacaju sve one stvari za koje mislimo da nas ugrožavaju, a na koje nikako ne možemo da utičemo. Takvi problemi nam se čine nerešivim, što nas same - čini očajnim. Umesto da smireni sačekamo razrešenje, mi činimo suprotno. Sagorevamo od nestrpljenja da nađemo spas, trošeći sopstvene zalihe džigerice i nerava umesto goriva.

Ovu nedelju sam dočekao sa velikom strepnjom. Unapred sam je doživljavao kao najtežu u profesionalnoj karijeri. Bez mnogo nade čekao sam rasplet događanja zbog kojih besnim već mesecima. Ovo je nedelja, koju sam po svaku cenu želeo da izbegnem. Nedelja iza koje nisam mogao videti ništa…, koja je za mene bila kraj mračnog tunela, tačka iza koje nema dalje. Čuda su uvek moguća, mutni oblaci dolaze i prolaze, a bistro nebo uvek ostaje iznad nas, ali u ovom konkretnom slučaju pozitivne misli mi nisu pomogle. Zbog svega što je trebalo da se desi, još od aprila planiram otkaz, a odluku o tome odlažem od nedelje do nedelje. Nemam pojma kako ga već nisam dao, pritisak koji sam nametnuo sam sebi je bio gotovo nepodnošljiv. Ovo je nedelja u kojoj sam protiv svoje volje doveden pred svršen čin i ostavljen da se potpuno sam suočim i obračunam sa gomilom meni gadnih, nepoznatih, neprijatnih i naizgled nerešivih problema. Pomirivši se sa najgorim, smireno sam dočekao nedelju koja je trebala biti fatalna.

I bila je, ponovo me je vratila u sedlo.

Epilog ovog skupog, više meseci snimanog, loše izrežiranog horror filma sa očajnim akterima - čijoj sam predugačkoj i dosadnoj projekciji, hteo ne hteo, morao prisustvovati do samog kraja - je sledeći. Sve je proteklo besprekorno glatko, kao po loju. Bez ikakvih posledica, baš nigde da zapne. Ako sam se do ove nedelje dogegao kao pokisla, izmrcvarena kljusina, iz nje izlazim osunčan kao pobednik na belom konju koji samo što nije poleteo.

Konj sa krilima - to bi bilo čudo, ali nije čudo što sam svim prijateljima rekao da mi, kada god pomenem probleme, pomenu reč “konj”. Nije čudo što se često setim priče o osuđeniku na smrt koji je od svog kralja zatražio milost rečima “Gospodaru, ako mi poštedite život, u roku od godinu dana naučiću vašeg konja da leti”. Kralj je privremeno odložio pogubljenje, a zapitan kako misli da ostvari svoje obećanje, čovek je spokojno odgovorio: “Za godinu dana može da umre kralj, ili da umre konj, ili da umrem ja, a na kraju krajeva, možda taj konj stvarno i poleti”.

Nije čudo što volim ovu priču.

Negde drugde

Hteo bih da živim negde drugde.
U gradićima vezenim ručno.

Da se srećem s onima
koji ne dolaze na svet.

Bili bismo konačno srećni usamljenici.
Ne bi nas čekala nijedna luka.

Nijedan dolazak. Nijedan odlazak.
Prolaznost u muzeju.

Niko ne bi ratovao zbog nas.
Nijedno čovečanstvo. Nijedna vojska. Nijedno oružje.

Smrt u pripitom stanju. Bila bi vesela.
U biblioteci višetomno vreme.

Ljubav. Nepostojeće poglavlje.
Šapatom bi nam okretalo stranice u srcima.

Eva Lipska

Buntovnik bez razloga

Od nedavno implementiram (majke mi, implementiram) rešenja najvećeg svetskog provajdera na tržištu poslovnog softvera, koji je ukupno gledano, treća softverska kompanija na svetu. Brojka od 39000 firmi koje (uprkos abnormalno visokoj ceni) koriste taj softver, bi trebala da potvrdi da je u pitanju vrhunski proizvod, koji znanje, iskustvo i tehnologiju stavlja u službi poboljšanja poslovanja. Za nekoga ko poseduje neophodno znanje i iskustvo i ko vlada dotičnom tehnologijom, ovo je posao snova. Ja još uvek nisam taj i ne znam da li uopšte želim da budem taj. Naprotiv, meni je taj posao oduzeo snove, jer sam u ceo film upao takoreći preko noći, bez ikakve pripreme, i to na osnovu nekih srodnih, ali ipak bitno različitih znanja i iskustava. Osećam se kao jazz violinista koji je kao takav, od Big Brothera dobio tajni zadatak da za prekosutra pripremi Klavirski koncert br.3 (D-mol Op.30) od Sergeja Rahmanjinova i nastupi pred prepunim Strava Centrom.

Taman što sam sklopio oči i otvorenim šakama počeo nespretno udarati po klaviru kao sumanut, do mene je stigla vest da je “kompanija” odlučila da pošalje svoje ljude na Zapadni Balkan (ko kaže da nismo na Zapadu), a mene na njihov trodnevni kurs pod nazivom “kako postati flautista za samo 30 dana”!?! Meni je sve to bilo, najblaže rečeno, čudno, nelogično i nepotrebno, ali ko te pita, ćuti sine i plivaj… Ma čekaj bre, na koju stranu da plivam, kako da postanem pijanista za dva dana na trodnevnom kursu za flautu!?! I koliko glup treba da bude taj budući flautista ako mu treba 30 dana za nešto što stručnjaci iz EU mogu da mu objasne za 3 dana!?! Ali ubrzo mi je postalo jasno zašto mi ništa nije jasno.

Da skratim, ako ni po čem drugom, kurs ću pamtiti po izuzetnim lunch paketima. Za tri dana kursa flautu nisam ni video, a kamoli uzeo u ruke. Ono, čak, nemam srca da nazovem kursom, više mi je ličilo na lošu i dozlaboga dosadnu prezentaciju. Prvi dan me je zabavljala teacherka iz Slovenije koja se, iako veoma dobro vlada jezikom koji se nekad zvao srpsko-hrvatski, strašno nervirala i izvinjavala što ga ne zna. Znaš sestro, itekako znaš, kao što dobro znaš zašto si ovde, jer ne sumnjam da ti je dnevnica više nego pristojna. Ali, zašto ja gubim vreme ovde dok me strogi maestro Rahmanjinov nestrpljivo očekuje u Strava Centru, to baš i ne znam! Drugi dan je jezička zajebancija podignuta na viši stepen, predavač Nemac je engleski govorio s akcentom koji mi je u par navrata zazvučao kao Otto Herr Flick of the Gestapo. Ali, to mi je držalo pažnju otprilike onoliko, koliko traje epizoda omiljene serije. Ostatak dana sam glumio pažnju i zainteresovanost, jer je do mene sedeo Business Unit Manager. Treći dan sam bukvalno prespavao, isčekujući sertifikacioni ispit koji je planiran za kraj dana. Nadao sam se da ga neću položiti, dobiti otkaz i tako se rešiti bede. Nažalost, ništa se od svega toga nije dogodilo, ispit je odložen za septembar. Otto je bio dovoljno ljubazan i otvoren da nam razotkrije poslovnu tajnu. Pristao je da sa nama prođe kroz sva pitanja i odgovore, koji su mu tek pristigli mailom, sa jednog od već održanih ispita.

Ispit traje sat vremena i sastoji se od 40 pitanja. Uz svako pitanje je ponuđeno više odgovora, između tri i pet, i na svako od njih treba odgovoriti sa “tačno” ili “netačno”, s tim što jedno pitanje može imati više tačnih odgovora. Time broj pitanja na koja treba odgovoriti raste na preko 150, ali ne budimo sitničavi, ko će još i to da broji. Ukupan utisak i to ne samo moj, upravo sledi. Desetak pitanja nemaju ama baš nikakve veze ni sa flautom, ni sa muzikom, ni sa planetom Zemljom, prava je misterija kako su dospela na listu. Za petnaestak pitanja je sam predavač rekao da su besmislena. Pored nekih je čak crvenim slovima zapisao: Kakvo je ovo pitanje? Otkud ovo ovde? Ovo treba izbaciti! Za desetak pitanja nam je izričito skrenuo pažnju da određeni odgovor treba zaokružiti kao tačan iako baš i nije sasvim tačan. Ovu izvanserijsku nebulozu je obrazložio činjenicom da pitanja i odgovore sastavlja neki teoretičar iz centra za edukaciju koji nema blage veze sa praksom. Većina pitanja je toliko uopštena i neodređena, da svaki od ponuđenih odgovora može u nekim konkretnim situacijama biti tačan, a u nekim drugim netačan. Pronašli smo svega 5-6 pitanja koja su bila nedvosmisleno formulisana i u jasnoj vezi sa temom kursa. Na kraju je i sam Herr Otto Flick priznao da nije ponosan na svoje kolege koji su smišljali pitanja, da ga zbog toga obuzima stid i da su velike šanse da bi i on pao na ovakvom ispitu (to svi kažu, ne znam zašto misle da će nam zbog toga biti lakše).

Posle saznanja da se ponekad i netačni odgovori broje kao tačni, rapidno mi rastu šanse da steknem sertifikat koji mi može širom otvoriti vrata sveta, za koji ne znam kuda ide, ali znam da je zalutao i da definitivno nije moj. Što širim putem korača taj svet, vidici mu se sve više sužavaju, verovatno zbog silne magle koju prodaje. Koja je svrha sertifikata koji vređa moju inteligenciju i šta će uopšte meni ulaznica za takav svet? Konačno su pale u vodu sve eventualne insinuacije o tome da moje nezadovoljstvo profesijom proističe iz lokalnog okruženja u kojem radim.

Pamet je pojedinačna, a glupost globalna.

Da preživim kurs pomogao je drug Koja sa svojim hitom:

Ne mogu da poverujem, čemu sada prisustvujem
Sve je kao (najgori) naučno-fantastični film
U meni to izaziva BUNT!!!

Pričaj mi nešto lepo… o meni

Jesam govno, al’ sam slatka - rekla je.

Nije bila slatka.

Bila je nesrećna. Imala je neukrotivu želju da joj se priča kako je lepa, pametna, sposobna, posebna… Imala je želju da se pojavi neko ko će joj ispunjavati tu želju, ko će joj govoriti da je bolja od drugih, koga će zbog tih reči zavoleti. Mislila je da je to sreća. Nije videla svoju uslovljenost, nije videla ono ključno “ali”, koje ljubav ostavlja zaključanu sa druge strane vrata. Verovanje u zadovoljenje ove želje dovelo je do opijenosti koja je stvorila privid emocije. Emocijama je htela da utoli svoju glad, a hraniti se takvim emocijama je isto što i hraniti trkačkog konja kolačima i vinom. Takav konj neće ni potrčati, a kamoli pobediti. Takav konj neće dugo trajati. Vezati se, zavisiti na taj način od nekoga, znači ropstvo, znači uništenje sopstvenog života. Odakle verovanje da je veoma važno biti priznat, voljen, poštovan, obožavan, da je bitno pripadati nekome!?! Ko god je odbacio takvo verovanje upoznao je svoju sreću, jer sreću donosi svesni dodir sa stvarnošću i samospoznaja, a ne saznanje da nam se neko divi. Onog dana kada ti neko kaže da si riba ili da si genije i ti to shvatiš ozbiljno, tog dana ćeš zakoračiti u pakao. Napetost raste, stalo ti je da održiš nivo, da zadovoljiš očekivanja, u strahu si da ne izostane očekivana reakcija, posle svega učinjenog tražiš potvrdu da si bila na visini zadatka, da si se dopala, da si još na pijedestalu. Ne nazivaj to ljubavlju, jer kako možeš voleti nekoga čije su ti pohvalne reči neophodne, od koga zavisi tvoja sreća, čije se reakcije u stvari plašiš? Ako potvrda tvoje vanserijske izuzetnosti izostane, ako pretrpiš kritiku, sva napetost i strah naglo isplivavaju na površinu, stvaraju sumnju, nesigurnost, ubijaju emociju i prelaze u očaj, razočarenje, možda čak i mržnju. A sve te nejasne emocije si, još koliko juče, nazivala ljubavlju.

Poskidaj sa sebe sve te bezvredne etikete, odbaci tu lažnu uslovljenost i postaćeš slobodna i srećna. Ne budi zarobljenik tuđih reči, reči te samo zavode i udaljavaju od stvarnosti. Zašto si svoju sreću prepustila tuđim rukama, prigrli je nazad k sebi, to je tvoja sreća!?! Koga je uopšte briga da li si lepa, pametna, luda, čudna, ovakva ili onakva, dovoljno je da budeš svesna sebe i trenutka u kojem si - da bi bila lepa. Pogledaj ptice na nebu ili ljiljane u polju, niti seju, niti žanju, niti odlažu u ambare, ne predu, ne tkaju, ne trude se da ostave utisak, nije ih briga da li ih neko gleda i šta o njima misli. To je istinska sreća. Kada to shvatiš otkrićeš svu lepotu života na Zemlji i bićeš sposobna za ljubav.

Ja nisam ja (Yo no soy yo)

Ja nisam ja.
Ja sam onaj
Koji hoda pored mene, a kojeg ne vidim;
Kojeg se katkad setim, pa opet zaboravim.
Koji ćuti spokojan dok ja govorim,
Koji oprašta, blag, dok ja mrzim,
Koji šeta svuda gde ja nisam bio,
Koji će ostati uspravan kad ja umrem.

Juan Ramon Jimenez

Eh, što nisam drvo

Eh, što nisam drvo, da listam i dišem,
umesto da srcem, tužne pesme pišem,
ili barem stena, što ne zna da voli,
od svesnog života, nema veće boli.

Biti, a ne znati, bez cilja i želja,
Ne znati za patnje, tuge i veselja,
Bez žala za juče, bez strepnje za sutra,
Bez straha da nećeš trajati do jutra.

Bez uzdaha teških, bez sumnje i suza,
Tamne senke, čežnje, nemira i bluza,
Dovoljno je bršljan da po meni puza
Za sve druge stvari, da me boli guza.

Ne vredi

Ovih dana, na više frontova, uporno pokušavam da objasnim nekim ljudima veoma jednostavne stvari, ali ne vredi. Ukazujem na problem, nudim rešenja, ali uzalud. Slušaju oni mene, ali me ne čuju, uključuju se u diskusiju, ali kao da pričaju sa nekim drugim o nečem trećem, a od dva monologa nikada ne biva dijalog. E sad…, mogu da se nerviram što će nerešavanje tog problema verovatno imati loše posledice i po mene samog, ali zar će mi od nerviranja biti bolje? Ako moje reči ne odjeknu iz prve, imam običaj da ponovim još jednom, u vrh glave dva put, a onda se okanem ćorava posla i nastavim svojim putem. Ko je čuo – čuo je! Ko sam ja da budim nekoga ko ne želi da se probudi? Zar ja treba da lečim nekoga ko ne želi da bude izlečen nego traži samo trenutno olakšanje? Ljudi nepodnošljivo lako pristaju na logiku - ‘ajde da danas zguramo ovo govno pod tepih, pa tek ako ga neko nagazi (jok i neće!!!), onda ćemo da se češemo po ludoj glavi. Nikakva naknadna pamet me ne interesuje, nebrojeno puta sam doživeo da šest meseci kasnije, kada mast ode u propast, čujem ono “ej…, bio si u pravu”. Odjebi prijatelju, ne misliš valjda da ću sada da se uznesem i da počistim za tobom!?! Sada ti budi pametan, a ja ću malo da se pravim lud.

I ne uznosim se, ne tvrdim da sam nešto posebno pametan, tim pre što znam da se kod nas ni ne isplati biti pametan (kada god sam pomislio da jesam - najebao sam), ali je praksa pokazala da se izreka “kada mudrac pokaže na Mesec, budala ne vidi dalje od prsta” u mojoj okolini potvrđuje iz dana u dan. Ne odustajem, ja i dalje govorim ono što mislim da treba reći, ali mi nije stalo do toga da moje reči naiđu na topao prijem, niti do toga da budem u pravu. Nije nikakva satisfakcija biti u pravu kada naspram sebe imaš totalnog idiota. Nije nikakav poraz ne prizvati u pamet nekoga ko ne želi da se opameti, a cenim da nije malo onih kojima se ne može pomoći. Znate onu priču kada tip ulazi u kafić, naručuje piće i za susednim stolom spazi lika kojem viri banana iz uveta!? Začuđen, prvo je pomislio da ga ignoriše, ali mu đavo nije dao mira. Pokušao je mimikom da mu da do znanja da nešto nije u redu, nije upalilo, pa mu se obratio:

- Izvinite, imate bananu u uvetu.

- Molim?

- Kažem, imate bananu u uvetu.

- Nisam vas čuo, šta ste rekli? – lik se naginje ka njemu da ga bolje čuje.

- Čoveče, zar ne vidite da imate bananu u uvetu!?!

Bananaman i dalje ne kapira o čemu se radi, tada tip gubi strpljenje i prodere se:

- IMAŠ BANANU U UVETU, JEBOTEEEEE!!!

Ovaj mu se skroz približi i uzvrati:

- Izvinite, morate govoriti malo glasnije. Imam bananu u uvetu, pa ne čujem baš najbolje.

Oprosti mi

Oprosti mi što te tražim
tako nespretno
u tebi.
Oprosti mi katkada moju bol.
To je zato što želim otkriti u tebi
najbolji deo tebe.

Ono što ti nisi videla, a ja vidim,
plivač u tvojoj nutrini, dragocenoj.
I uzeti to,
i držati visoko, kao što stablo
drži poslednju svetlost
koju je našlo u suncu.
I tada ćeš ti,
u potrazi za tim, uzići gore.

Da bi došla do toga,
popeta iznad sebe, kakvu te želim,
dotičući još samo svoju prošlost
ružičastim vršcima nogu,
dok ti je celo telo napeto, u usponu
od sebe samoj sebi.

I neka tada mojoj ljubavi odgovori
novo biće, koje si ti.

Pedro Salinas

Metak

Ovo je bio duuuuuugačak radni dan.

Od ponedeljka sam ipak na odmoru, a kako sam još juče završio sve što sam uzeo u rad, danas sam komotno mogao da provetravam mozak i misaono bludim. Prvi put, posle ohoho meseci na novom poslu, dostigao sam onaj break-point u kojem ne moram da budem efikasan u rešavanju nerešivih problema i ne moram da tumačim zbrku tuđih misli. Danas imam tu slobodu da mogu da se posvetim sređivanju sopstvenih misli. Posle dužeg vremena sam istinski smiren i lažno samozadovoljan. Po prvi put sam sposoban da jasno sagledam i precizno odredim vrednosti sopstvenih dupe-glava koordinata unutar ovog neinspirativnog mikrospejsa koji me mesecima okružuje, uružuje, razoružava i davi. A imao sam vremena da posmatram i zapisujem.

Primetio sam da osobe čiju stručnu pomoć od prvog dana očajnički uzaludno isčekujem, nisu u stanju da mi tu pomoć pruže i da će svaka eventualna pomoć, ubuduće obavezno ići u kontrasmeru i to samo u retkim slučajevima kada sam izuzetno dobre volje. Slaba je uteha biti kralj među miševima. Takoreći nikakva.

Primetio sam da sam okružen bezizražajnim, tupavim licima čiji vlasnici dobro žive samo od toga što umeju dobro da prodaju ono što nikako nemaju. Živimo u svetu izlizanih iluzionista.

Primetio sam da sam se među takvima, sve ovo vreme opravdano, ali iz totalno pogrešnih razloga, osećao loše. Barem kod mene je uvek bio kratak put od totalne nesigurnosti do vrhunske samouverenosti. Ako već odnekle mora da se krene da bi se do nečeg stiglo, onda je bolje da to bude odozdo na gore. Zajeb je u tome što kada pređeš taj put, nemaš više razloga da njime dalje koračaš, a kod mene su svi putevi sve kraći i kraći. Do sad sam menjao poslove na pet godina, a žene na 6 meseci, a sad ću poslove na godinu dana, a žene na… U stvari, žene ću da zadržim.

Kad sam već kod žena, primetio sam da direktorova sekretarica I., osim što je izdrilovani humanoid izveštačenog osmeha, ipak ima lice, sise i dupe što je u paketu čini neviđeno dobrom ribom. Velika je šteta što nikad neću poverovati u autentičnost njenog veličanstveno jebozovnog keeeeezzzza.

Primećujem da u poslednja dva i po sata, koleginica D. u proseku svakih 25 sekundi pušta po jebeno-jednu stranicu na print i dolazi iz udaljene prostorije da je jebeno-pokupi. Imajući u vidu činjenicu da je printer na stolu do mog, od njenog udaljen 10 sekundi hoda, ne umem da objasnim i opravdam njen sizifovski trud, osim ako joj, ovako debeo i relaksiran, nisam neodoljivo privlačan. Šalu na stranu (što ne znači da je šala nastrana), mogu samo pomirljivo slegajući ramenima da konstatujem njenu totalnu pogubljenost i nedostatak približne predstave o tome gde se nalazi i šta treba da radi. A opet, taj njen nepokolebljivo važan izraz lica odaje čvrst utisak da žena tačno zna šta radi. A ja naivan.

Primećujem, a bogami ponešto i osećam u suzi oka svog, da osobe zadužene za svakodnevno održavanje higijene u našoj tridesotospratnoj poslovnoj zgradi, iz ko zna kog razloga ne postizavaju da održe ličnu higijenu.

Nasrao sam se…, a sad palim na odmor.

Blogodan

Godina je dana da na blogu pišem
a devet meseci da uglavnom brišem.
Popićemo koju za rođendan blogu
a više od toga zaista ne mogu.
Ne bih sada pisao ni za glavu živu.
kad mi bude bolje brisaću arhivu.

Volim i ja tebe

On (gleda u nebo): Vreme je danas lepo.
Ona (gleda u njega): Prilično, nije loše... Da, lepo je.
On: Zašto kažeš „Prilično”, kad znaš da je lepo? E, takva si od kad sam te prvi put upoznao...
Ona (gleda ga upitno).
On (smeška se): Sećaš li se našeg prvog susreta?
Ona (osmehuje se i spušta glavu).
On: Pamtiš li?
Ona: Normalno, svakako, a kako da zaboravim?
On (ozbiljno): Bio je to susret koji se ne zaboravlja iako je prošlo toliko vremena... Baš mnogo... Verovatno (gleda u nju) da ima više od pedeset godina.
Ona (klima glavom): Otprilike.
On: Zaista je to grdno vremena, stvarno, pedeset godina....
Ona: Pa nije baš toliko... Ne... Manje od pedeset... Pažljivo računaj...
On (smeje se): Ne želiš priznati da si ostarila! Kosa ti je pobelela, zube si zamenila veštačkim, a po licu i na rukama bore na sve strane – pa normalno da ti nije milo da priznaš! Takva si ti... Voliš ti istinu, ali samo deo – možda tri četvrtine ili četiri petine istine, ali nikako celu.
Ona (negoduje): Ja?
On (odlučno): Da, ti!
Ona: Ti me ružiš... Celog života me klevećeš!
On: Sećaš li se našeg prvog susreta?
Ona: Oh... Sećam se... Normalno da se sećam.
On: A da li se sećaš šta se desilo prilikom tog susreta?
Ona (dvoumi se): Na koji susret misliš?
On: Pa na naš prvi susret.
Ona: Misliš na susret u kući suseda mojih roditelja?
On: Ne... Ne mislim na njega. Kod suseda tvoje porodice sreli smo se bar deset puta, možda i dvadeset... Ne znam tačno... Ne mislim na to, već mislim na naš prvi susret... Naš prvi susret... Da li si zaboravila?
Ona (stavlja ruku na lice i gleda na drugu stranu, okreće glavu od stida): A... Da... Setila sam se... (okreće se ka njemu)... O prepredenko... Setila sam se susreta na koji misliš... (smeje se i po drugi put okreće glavu na drugu stranu).
On: Poklonio sam ti buket ruža.
Ona: Jednu ružu.
On: I rekao sam ti da te volim.
Ona: Rekao si da misliš da me voliš.
On: A ti si mi rekla da još uvek nisi sigurna da li mi voliš ili ne.
Ona: Ne, ne... Rekla sam da su tvoje reči prerane jer u to vreme sam bila suviše mlada za ljubav.
On (ozbiljno): Toga dana dao sam ti buket crvenih ruža.
Ona (žustro): Jednu belu ružu.
On: I naslonio sam te uza zid... Jer, kao što znaš – stajali smo.
Ona: Je si li siguran da smo stajali...
On: Da, privio sam te uza zid, dok ti se leđa nisu prilepila za njega – i tvoje srce i duša tada su bili među mojim rukama.
Ona (okreće se od srameži).
On: I tada smo uronili u dražesnu vatru, licem u lice.
Ona: Ej... Zašto to govoriš ?
On: Zid je bio prilepljen uz tvoja leđa, a ja priljubljen uz tebe.
Ona: Ućuti!
On: Rekao sam ti tog dana, rekao sam ti hiljadu puta da te volim... Ali ti... Rekla si da ti još uvek nisu jasna osećanja prema meni.
Ona: Kazala sam da sam tada bila mlada za ljubav.
On: I prođe od našeg prvog susreta pola veka, a ja od tebe još nisam čuo celu rečenicu „Volim te”.
Ona: Rekla sam je bezbroj puta.
On: Ali nije bila cela.
Ona: Kažeš da je prošlo pola veka, a i pored toga ne znaš da li te volim ili ne?!
On (podrugljivo): Verovatno da tebi i dalje nisu jasna osećanja prema meni.
Ona: O Bože! Kakve su ovo reči? Nisi se promenio nimalo od kad smo se upoznali.
On (upitno): Kod zida?
Ona: Ne... Već hoću da kažem nisi se promenio nimalo od kada samo se sreli kod suseda mojih roditelja.
On: Kako? U čemu se to nisam promenio?
Ona: Pa kada sam te videla prvi put, videla sam u tebi ljupkog, simpatičnog mladića kome je lupalo srce.
On: I lupalo je i tvoje srce?
Ona: Otprilike.
On (ljutito): Otprilike... Otprilike... Proklet da je onaj ko je izmislio tu reč... Sve je kod tebe nepotpuno i zbunjeno... Pa da li na svetu postoji srce koje otprilike lupa? Ili lupa, ili ne lupa.
Ona: Zašto se tako duriš ?! U redu, da te umirim: Udaralo mi je srce u grudima kad sam te videla prvi put kod suseda mojih roditelja.
On: Ah... Pa kaži to već jednom ljudski, nemoj nerve da mi kidaš!
Ona: Dobro, neka ti je na znanje, umnožili su se otkucaji i kod sledećih susreta.
On: A pri susretu kod zida... Onoga dana... Da li se tada lupanje srca povećalo?
Ona (stidljivo): Pa tako...
On (ljutito): Da li se povećalo ili nije... Više ne mogu da trpim te tvoje reči... Više ne podnosim „pa tako“ i „otprilike“ i... i...
Ona: Kada smo se sreli kod zida, ah... (ućutala je).
On: Šta ti se dogodilo kad smo se sreli kod zida?
Ona: Zahvatila su me čudnovata osećanja.
On (upitno): Neugodna?
Ona: Ne... Ne kažem da su bila neprijatna... Ali su bila nekako čudna.
On (radoznalo): Prijatna?
Ona: Možda... Možda... Međutim, u svakom slučaju čudna.
On: Pa dobro, šta je to bilo čudno u njima?
Ona: Nisam ranije primetila što sam osetila tog dana... (smeje se)... Bio si nevaljao, a ja bezazlena.
On: Ništa ne razumem.
Ona: Oh... Ništa ne razumeš... Pretpostavljam da onda nećeš razumeti ni osećanja koja su me tada obuzela.
On: Pa kako da razumem kada ništa drugo ne govoriš osim da su bila čudna? Kako očekuješ da razumem te tvoje zagonetne reči?
Ona: Pitaš me da li se pojačalo lupanje mog srca onog dana kad smo se sreli kod zida?
On: Da!
Ona: Pa dobro, da li ćeš verovati ako ti kažem da sam sve vreme dok su mi leđa bila prislonjena uza zid, osećala da mi srce leti između rebara ili da je zanemelo? Da li ćeš mi verovati?
On: Hoću... Jer i ja sam to isto sećao... Verujem ti!
Ona: I dan-danas... I dan-danas, i dalje... (ućutala je)
On: I dalje šta?
Ona (okrenula mu je glavu od stida): I dan-danas osećam da mi srce leti ili se zakameni kad god ti dotaknem ruku ili te pogledam u oči.
On: O Bože... Kako si ti veličanstvena, poput ovog prekrasnog neba.
Ona (okrenula se k njemu i gleda ga u oči): Ja te volim.
On (Primaknuo se i stavio joj ruku na usne): Samo nemoj reći „otprilike” ili „možda” ili „pa tako”... (vraća se u prethodni položaj).
Ona: Volim te... To je suština života... Kažem ti jednostavno... Volim te... Volim te...
On: Volim i ja tebe... Volim te...

Fahri Kauvar

Pesma o jednoj ljubavi

Ova pesma polako nestaje
Ova pesma olako nestaje
Ova pesma lako nestaje
A pesma lako nestaje
Pesma lako staje
Pesma ako je
Pesma je
Pesma

Distant places

Kada bih znao
da te mogu videti
još jedino u snu

zaspao bih zauvek

Pobuna

Zvoni pobuna u mojoj sobi.
Moje se stvari od trajanja brane.
Htele bi da nisu. Da su okončane.
Svaka bi da se u prah izdrobi.

Gola svetlost je legla preko stola.
Sa svih strana je pobuna ustala.
Buni se voda iz svetlog bokala.
Sve je u sobi svijeno od bola.

Veličanstven je taj napor u vodi
Da razbije staklo i da se razlije.
Sve što je ovde htelo bi da nije.
Htelo bi od svega da se oslobodi.

Oseća mi ruka čega god se dirne
Da više nije ono što se hoće.
Bune se stvari oku tako mirne
A duši prepune nereda i zloće.

Petar Pajić

Maštarije

“Platonski svet je njegovo bajno utočiste: neranjivo je, a on se oseća napuštenim; čisto je, a on se gnuša prljave stvarnosti; ne poznaje osećanja, a on beži od izliva nežnosti; večno je, a njega pogađa prolaznost vremena. Pripao je platonskom svetu iz straha, gadjenja, stidljivosti i melanholije” (Ernesto Sabato)

Dvadeseti vek je ispoštovao mnoge literarne heroje, ali jedan od najvoljenijih je svakako bio Horhe Luis Borhes. On spada u onu retku kategoriju pisaca posle kojih više ništa nije isto, koji su poput Kafke i Beketa, napravili veliki zaokret u književnim tokovima, zaobišavši do svoga vremena ustaljene konvencije u pisanju. Ostvario je ogroman i univerzalni uticaj na književnost, a ostao je upamćen kao obnovitelj pripovetke, pesnik, esejist, kritičar, prevodilac, antologičar, mirotvorac, uzor i nadahnuće novih generacija, kolumnista, scenarista, predavač…

“Nemam stalnu estetiku, ne jurim za temama, ali one jure mene. Trudim se da ih izbegnem, ali na duge staze one me sustižu i ja pišem da ih se oslobodim.”

Njegovo delo predstavlja esenciju svega što je do sada napisano, a uz to pruža i vrlo lični doživljaj sveta. Književnost je shvatao kao igru, a igrao se sa raznorodnim intelektualnim interesovanjima koje je spretno utkao u svoja dela. Najdraže literarne igračke su mu bile mitologija, matematika, teologija, filozofija, vreme, večnost, realnost, ličnost, ogledala, lavirinti…

“Vreme je supstanca od koje sam sačinjen. Vreme je reka koja me je odnela, ali ja sam reka; vreme je tigar koji me je rastrgnuo, ali ja sam tigar; vreme je vatra koja me je progutala, ali ja sam vatra.”

Svojim pričama on je stvarao mitove budućnosti, svet je video kao neizmernu peščanu knjigu koja sipi čitavu večnost. Ništa se ne događa niti će se desiti, a da nije već negde zapisano i uredno poslagano na policama biblioteka. U tom svetu on nas vidi samo kao nečije dvojnike, odraze nekih drugih ljudi, likove u ogledalima, ilulzije, čiste privide. Na toj sumnji u naše postojanje počiva budućnost sveta, i ona će ga konačno progutati, jer je čovek crna rupa u kosmosu.

“Svet je nažalost stvaran, a ja sam nažalost Borhes.”

Razorio je staru i stvorio novu sliku o književnosti. Smatrao je da dobre priče nastaju i žive nezavisno od od toga da li ih njihov pisac shvata ili ne. Čak je verovao da pisac ne može sagledati svoje delo, baš kao što se vrednost ikone ne može sagledati u ogledalu. Pored dara za priču imao je sposobnost da kompleksna pitanja obradi na jednostavan i tajnovit način, a da to ne bude očigledno. Umeo je ubojito i delotvorno da prećuti neke stvari koje se ponekad ne mogu drugačije saopštiti i tako pokazao da ono što nije ispričano može biti važniji deo priče. U senci kratkih priča, ostao je najznačajniji deo njegovog stvaralaštva, a to je poezija koju je pisao tokom celog života.

“Videti u smrti san, u smiraju Sunca tužno zlato, takva je poezija, besmrtna i siromašna. Poezija se vraća kao zora i smiraj Sunca.”

Izuzetnu vrednost ima i njegovo kritičko i esejističko delo. Zakasneli prevodi njegovih kritika su izvršili značajan uticaj na evropsku kritiku. Svi njegovi eseji su prave intelektualne avanture kroz koje znalački, ali sa puno mašte vodi čitaoce. Svome načelu da mašta nije manje stvarna od onoga što nazivamo stvarnošću, ostao je veran do kraja života. On je istinu video u literaturi, a literaturu je video izvan stvarnosti, koja je po njemu laž, koja pokušava da istinu falsifikuje, umnožava i imitira. Ne zna se šta je gore, kad literatura teži da zameni stvarnost ili obrnuto. Svet je po njemu jadna greška i zlo, a jedino čistu literaturu nije smatrao greškom. Tvrdio je da se književnost hrani književnošću, a ne stvarnošću, da je dobra literatura ona koja u sebi sadrži čitavu prethodnu književnost i da svi pisci sveta odvajkada pišu jednu istu knjigu.

“Raj sam uvek zamišljao kao nekakvu biblioteku.”

Nije bio samo pisac veka, bio je i čitalac veka. Znao je bolje no iko da sagleda tuđu priču i da je smesti u kontekst one jedne, beskonačne knjige, znao je da je književnost saradnja svih pisaca svih epoha. Svoje prethodnike je prevodio sa engleskog, francuskog i nemačkog na španski jezik. Iza sebe je ostavio izvanredne prevode Oskara Vajlda, Edgara Alana Poa, Franca Kafke, Hermana Hesea, Radjarda Kiplinga, Andrea Židea, Vilijama Foknera, Volta Vitmena, Virdžinije Vulf…

“Svaki jezik je jedan novi način da se razume svet.”

Smatrao je da prevod može biti bolji od originala (”original nije veran prevodu”), da alternativni i eventualno kontradiktorni prevodi istog dela mogu biti podjednako vredni. U više navrata se bavio literarnim krivitvorinama objavljujući kritičke prikaze izmišljenih dela i autora. Tom triku je, kako je kasnije objasnio Danilo Kiš, pribegavao da bi kod čitalaca stvorio iluziju da se priča koju želi da ispriča, temelji na činjenicama koje su izneli svedoci i očevici, ljudi dostojni poverenja. U srpskoj literaturi, osim kod Kiša, uticaj Borhesovog duha se može naslutiti u nekim radovima Pavića, Basare, Pope i Raičkovića.

“Ja nisam ni misilac ni moralist, ja sam samo čovek reči, koji ličnu konfuziju, i sveopštu sistematizovanu konfuziju koji nazivamo filozofijom, pretvara u literaturu.”

Rođen je u uglednoj porodici učenih ljudi. Odgajila ga je engleska guvernanta. Baba po ocu je bila Engleskinja u čijoj biblioteci je pronašao svoju prvu lektiru, još od malena je čitao Šekspira na engleskom. Otac, advokat i profesor psihologije sa literarnim aspiracijama, otkrio mu je snagu pesništva i naučio ga da reči nisu samo sredstvo opšetnja, već magični simboli i muzika. U svojoj šestoj godini Horhe je napisao svoju prvu priču pod uticajem Servantesa i jedan tekst o grčkoj mitologiji. U devetoj godini je preveo sa engleskog “Srećnog princa” Oskara Vajlda.

“On mi je uz to, a da toga nisam bio ni svestan, dao prve lekcije iz filozofije. Kad sam bio još sasvim mlad, pokazivao mi je, pomoću šahovske table, Zenonove paradokse: o Ahileju i kornjači, nepomičnoj streli odapetoj s luka, o nemogućnosti kretanja.”

Otac je ubrzo oslepeo i bio prevremeno penzionisan, pa se porodica zbog lečenja seli u Evropu. Nastanili su se u Ženevi gde je mladi Borhes naučio francuski i završio čuvenu “Kalvinovu” gimnaziju. U tom periodu je puno čitao francuske pisce Voltera, Bodlera, Flobera, Mopasana, Remboa, da bi kasnije, po preseljenju u Lugano, naučio nemački i upoznao se sa delima Hajnea, Šopenhauera, Mejrinka. Posle prvog svetskog rata, nekoliko godina su živeli u Španiji, gde je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam i sarađivao u avangardnim časopisima. Tu objavljuje svoju prvu pesmu Himna moru pisanu u stilu Volta Vitmena. Po povratku u Buenos Aires, započinje karijeru pisca objavljujući poeziju i eseje u mnogim književnim časopisima u čijem osnivanju i radu aktivno učestvuje. Objavljuje knjigu priča Opšta istorija besčašća, a zatim i zbirku eseja Istorija večnosti. Posle očeve smrti, doživljava tešku povredu glave, te zbog trovanja krvi lebdi između života i smrti. U bolnici provodi nekoliko nedelja i u neviđenom kreativnom nadahnuću piše nekoliko svojih najpoznatijih priča koje se pojavljuju u zbirci Bašta sa stazama koje se račvaju. Kasnije slede zbirke priča Maštarije, Alef, a još kasnije knjiga poezije i kratke proze Tvorac. Iako pod stalnom policijskom prismotrom, kao predsednik Udruženja argentinskih pisaca predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Posle proterivanja Perona iz zemlje preuzima katedru engleske književnosti na Univerzitetu u Buenos Airesu, postaje član Argentinske akademije za književnost i direktor Nacionalne biblioteke. U to vreme i sam rapidno gubi vid i govori o veličanstvenoj Božijoj ironiji da mu istom trenutku podari 800.000 knjiga i totalni mrak. Majka tada preuzima ulogu njegovog ličnog sekretara, vodi mu poslove, odgovara na pisma, prati ga na putovanjima, čita mu i zapisuje njegova diktiranja, sve do smrti u svojoj 99. godini. Tada njenu ulogu preuzima Marija Kodama, koju je Borhes oženio u poslednjim danima svog života. Znajući da mu se bliži kraj vratio se u Ženevu da umre i bude sahranjen daleko od Buenos Airesa, nadajući se da će u smrti moći da zaboravi samog sebe. A nama ostalima je dosta da znamo da je u Buenos Airesu dvadesetih godina dvadesetog veka jedan čovek ponovo promislio i otkrio izvesne večne stvari.

“Besmrtnost me ne interesuje, čak me i plaši. Jezivo bi mi bilo saznanje da ću uvek biti Borhes. Sit sam sebe, svoga imena i slave i jako bih voleo da se rešim svega toga.”

Molim bogove svoje
ili sveukupnost vremena
da moj život zasluži zaborav,
da moje ime bude Niko kao Odisejevo,
ali da neki stih potraje
u noći naklonjenoj sećanju
ili u jutrima ljudi.

Zašto plačem kad je ljubav smešna, pitala me duša neutešna

Ti odande gde me nema dovoljno
a ja odavde gde te nema dovoljno
kopamo kroz sebe, nama u susret
hodnike obećane svetlosti
ne bismo li se najzad našli
tamo gde nam najviše nedostajemo

na onoj strani čak, čak, čak…

Dokopaćemo se nejasnog jutra
u kojem ćemo se probuditi
na suprotnim stranama tunela
shvatajući da smo propustili
trenutak u kojem smo bili najbliži
pre nego smo se zauvek mimoišli

jer je bio mrak, mrak, mrak…

Ta ljudi...

Ostavi svet i njegove principe,
I nemoj nikom činiti po volji;
Nek te svi mrze i zubima škripe
Ta ljudi nikad nisu bili bolji!

A ja sam nekad bio kao i ti,
Al' tada nisam ljude još poznav'o,
I nisam mog'o svestan tada biti
Svinjama da sam biser duše dav'o.

Od duše moje i od moje krvi
Oni bi sreću gotovili sebi;
Svaki bi bio spreman da me smrvi,
A bol, uvredu da nanese tebi.

Al' kad je dara prevršila meru,
I java smakla s očiju mi veo,
Ostavih snove, nadanja i veru,
I golim okom svet pogledah ceo.

Prljav i gadan. Tad u pravoj boji
Ugledah život, tu mračnu dolinu,
U kojoj masa bezumnika stoji,
Bez želje da se vine u visinu...

Ostavi svet i njegove principe,
Živi po svome nahođenju, volji!
O, šta te stalo što svi zubma škripe?
Ta ljudi nikad nisu bili bolji!

Sava Petrović (Arman Dival)

Konverzija (kupači)

Ko se kupa u zlatu?
U zlatu se kupaju bogatuni, amerikanci, carevi, arapi, Judejci,
skarabejci, kopači zlata, zlotvori i fantazeri
Onaj ko se u zlatu kupa,
On se direktno i naziva
Uzlatukupač

* * *

Ko se kupa u srebru?
U srebru se kupaju pustinjaci, ljudi mesečeve svetlosti, lopovi, mistici, Tibetanci,
noćobdije poput mene, mačke, srne, kapodakijci i unutrarođeni
Ko se u srebru kupa,
On se često naziva
Posmatrač na reflektujućoj svetlosti

* * *

Ko se kupa u vodi?
U vodi se kupaju ribe, pomorci, device, glatkokožasti neurastenici,
deca s Daunovom bolešću, rusalke, svakakve nevidljive spodobe
i pojedini državni poslenici
Ko se u vodi kupa
On se jednostavno naziva
Kupač

* * *

Ko se u zracima kupa?
U zracima se kupaju - junaci u sjaju slave, bitange u žaru pohlepe,
dečica u sjaju ljubavi, nevesta u sjaju uzimanja i podavanja,
mizantropi sa svojim teškim lučama, i u svetlosti zajedničkog im života
- ložači, bravari, mlekarice, čuvari, medicinske sestre i đaci
Ko se u zracima kupa
On se neizbežno naziva
Poturač tela pod mlaz

* * *

Kao sledeće, normalno, sledi pitanje:
A ko se u govnima kupa?
U govnima se kupaju praktično svi
Ali naročito - asanatori, nastavnici, artisti, proktolozi, oni što izmišljaju,
pošteni političari, bolećive žene i konjanici
Što se u govnima kupaju
Svakako, nazivaju se...
Dobro, različito se nazivaju

* * *

Ko se kupa i kopa u sebi?
U sebi se kupaju ili po sebi kopaju
bolesni, zdravi, polubolesni, udareni, oni koji su pobeđeni,
Rusi, ljubitelji ruske književnosti, Niče, Dostojevski,
učenice, fezeušnice, isihasti
i čovek koji je naumio sam sebi da operiše slepo crevo
Ko po sebi kopa,
On se naziva
Samokopač

* * *

Ko ni po čemu ne kopa?
Ni po čemu ne kopaju teškoatletičari, stari Germani, monasi, trgovci iz druge klase,
fudbaleri, čapajevci i savremenici Simeona Polockog
Ko se ni u čemu ne kupa,
On se, zapravo, nikako i ne zove.

* * *

Ko se u ničemu kupa?
U ničemu se kupaju apofatici, Indusi, alkoholičari,
matematičari neki, zahvaćeni potpunom afazijom,
bebe, meteorolozi, šahisti i mineri
Ko se u ničemu kupa,
On se čudno naziva
Pomilovani

* * *

Ko se u svemu kupa?
U svemu se kupaju svi, ali ne kao pojedinci,
no skupljeni u ogromna hiperkomunalna tela
što prekrivaju komunalna konfesionalna i rodovna tela,
koja se sama od sebe kupaju
u polju sila svog nastanka

Dmitrij Prigov

Tvoje reči

Uspori kada pričaš
moram da sačuvam te reči
u nekom herbarijumu
baš kao što deca
rade s leptirima…

Dok me zasipaš slogovima
nasumice kao konfetima
osećam se sveže
kao kolač poprskan
glazurom od jagoda.

Želim da ih berem
kao najlepše cvetove
dok ne preliju rukohvat
a onda pažljivo spustim
u violetnu kutiju za nakit.

Ispričaj mi ono ostrvo
iz tropskih predela moje duše
i ne zaustavljaj se
dok ga ne nastaniš
budućim uspomenama.

Ne kukaj, sedi i večeraj!

Ja sam nesretnik i propalica, totalni luzer, a zaslužujem bolje. Život me je omašio i isprebijao, zakinuo da ulovim svoje parče sreće. Ostao sam bez države, ljubavi, gajbe i šljake. Nemam lovu ni ortake, nemam porodicu ni nikog svog, nemam ništa. I žena me ostavila. Sve što imam je ova izmučena faca, jedan stari pocepani kaput i na glavi šešir. Probušen i prašnjav, baš kao i ja. Pušim pikavce, slušam zrikavce, hasam gde stignem i šta nađem, uglavnom iz kontejnera, kuntam ispod Brankovog mosta. Baš tu gde sam večeras pronašao zaboravljenu kesu, a u kesi pola vekne, tri paradajza i parče sira zamotanog u papir. Setim se da sam gladan, ali već u sledećem momentu mi se sloši: ‘bem ti život u kojem ja mogu da večeram samo slučajno. Branko je barem dobio svoj most, a ja nikada neću imati ništa svoje. Moj pasji život je lutrija bez premije, u startu su mi podeljene loše karte, jebiga, takva mi sudbina. Tako je hteo Bog… A možda taj isti Bog ipak jednog dana pogleda na mene i pruži mi šansu. Pa i ja imam dušu i neke snove… Baš bi bilo moćno da sam sad na nekom gala banketu. Nije mi nidočega, nepovratno gubim apetit. Sutra je ionako novi dan, a od slučajne večere bolji je izvestan doručak.

Ponoć je, vrućina tek utihnula, a lagani vetar kreće da me miluje po prljavoj kosi. Ležem na samu ivicu keja, kesu spuštam na pločnik ispod sebe, kaput prebacujem preko nogu. Taman što sam sklopio oči, trzam se od iznenadnog zvuka motora. Ispred mene se zaustavlja beli mercedes iz kojeg istrčava uniformisani šofer i otvara zadnja vrata. Iz automobila izlazi riba do jaja, isto sva u belom, skockana, utegnuta, prilazi ka meni:

- Jaaaadan, pa nećeš valjda tako sklupčan i sam da provedeš noć?

- Hoću, pa šta? - kažem joj zbunjeno dok trljam oči u neverici.

- Ma nema šanse, pored mene žive! Ideš sa mnom, vodim te u apartman da se istuširaš, ljudski večeraš i naspavaš.

Na njeno nekoliko puta ponovljeno insistiranje, pristajem i ulazim u auto. Dok se vozimo izvan grada, miris njenog parfema mi golica nozdrve. Ona pali neku otmenu dugačku pljugu, povlači nekoliko dimova, a onda se okreće ka meni i bez reči, ali uz jebozovni osmeh nudi i mene. Otvara bife i najzad progovara:

- Jesi li za viski? Ili konjak, možda crno vino?

Već me hvata lagana vrtoglavica što od iznenadne ushićenosti, što od pića. Auto na kratko usporava, a zatim prolazi kroz kolosalnu pozlaćenu kapiju i zaustavlja se u dvorištu ispred velelepne rezidencije okružene šumom. Prilazi nam visoki crni baja u besprekornom teget odelu, devojka mu odmah daje instrukcije:

- Molim te odvedi ovog čoveka u odeljenje za poslugu i obezbedi mu sve što treba. Spremi mu kupatilo i čistu garderobu, a zatim ga dovedi kod mene na večeru.

Veče je zaista bilo nezaboravno i najzad me odvedoše u moju sobu. Ostavivši upaljeno svetlo legao sam u postelju još uvek uzbuđen i pod jakim utiskom, te nisam bio u stanju da zaspim. Gledao sam okolo po sobi zadivljen i zatečen lepotom koja me okružuje. Tada sam začuo kucanje na vratima, vrata su se otvorila i ušla je moja prelepa dobrotvorka.

- Videla sam upaljeno svetlo, je li sve u redu mili moj, zašto ne spavaš, zar nisi zadovoljan večerom?

- Nikada u životu nisam pojeo lepši obrok, hvala vam gospođice.

- Da li ti je prijatno u postelji, da ti nije vruće ili možda hladno?

- Ne, zaista, sve je besprekorno, krevet je udoban i topao, a jastuci mirišljavi i meki, jako ste ljubazni.

- A da te ne muči samoća, možda bi ti prijalo društvo? Pomeri se u stranu, napravi mi malo mesta da legnem pored tebe.

Zbacila je svoj noćni ogrtač i sasvim se približila krevetu. Ja sam se pomerio malo u stranu i dok sam padao u prljavu Savu udario sam glavom o kamenu obalu. Probudio sam se u hitnoj, a kada sam se vratio, kese više nije bilo.

Sreća

Pitao sam najveće naučnike i filozofe sveta da mi kažu šta je sreća.
Obišao sam najuspešnije menadžere svetskog biznisa sa istim pitanjem.

Svi su sa podsmehom odmahivali rukom i vrteli glavom, misleći da se šegačim sa njima.

A onda sam, u nedelju popodne, šetajući pored reke, pod drvetom spazio grupu Cigana sa ženama i decom, burencetom piva i harmonikom.

(po pesmi Karla Sandburga)

Living in the Moment II by Su Yue Lee

Da li ćeš

Da li ćeš me u Decembru voleti kao u Maju
Kad se kao starac približim svom kraju
Da li ćeš me voleti dok kazaljke staju
I ljubiti kao što to mladi znaju
Da li ćeš mi šapnut “čekaj me u Raju”
Jer me voliš u Decembru isto ko u Maju.

Tišina

Što imamo u srcu, ne trebamo u slovu.

Reči su rastvor uma, tišina esencija kosmosa.

I deset najjačih reči su preslabe za samo jednu dugu.

Najbolja muzika je uvek bez reči.

Govornik recituje ruže, ja ih mirišem.

Niko ne sluša dok kralj govori, svi gledaju kraljicu kako diše.

Reči su oblaci što promiču, tišina je nebo koje ostaje.

Mnoga su pitanja kojima je tišina jedini odgovor.

Tišina se najlakše da naučiti od brbljivih.

Istina se ne može izgovoriti, laž se može prećutati.

Odgovori mi ćutanjem, poverovaću ti.

Osmeh govori više od hiljadu reči.

Tišina je topli dom za sve neizgovorene reči.

Tišina je govor razumevanja. To nije odsustvo reči već odsustvo potrebe za rečima.
Reči objašnjenja, samo produbljuju nesporazum.

O ljubavi se mnogo govori, ali tek je ljubav jedini dostojan govor.

Toliko je različitih ljubavi, a samo jedna reč da ih sve obuhvati.

Ni najružnije reči ne mogu nauditi lepoti tišine. Ne progovaraj ako ne možeš nadmašiti tu lepotu.

Noć je moćni govor tišine, dan je samo niska bledih kazivanja.

Gomilanje reči ubrzava protok vremena, tišina ga zaustavlja.

Reči neprestano odlaze od nas i vraćaju nam se, ćutanje nema tu nedoumicu.

Misao ogoljena tišinom je čistija i jasnija od one odevene u reči.

Iza nas ostaju reči, kao tragovi, a ispred nas čeka tišina.

Reči se izlizuju u bezvrednom ehu, tišina je neponovljiva.

Nikada reč nije samo moja, drugi je očekuju, ja ih poklanjam i ostajem sam.

Na kraju rečenice dolazi smisao, smisao tišine je beskraj.

Sve važne reči mogu da stanu u malu škrinju za nakit.

Bezvredne su reči koje tišina već nije objavila.

Reči su kao vetrenjače, treba im nemir pokretač.
Tišini ne treba promaja, ona traje bez podsticaja.

Žive su samo one reči koje mogu da ubiju.

Dobar posmrtni govor može održati samo pokojnik.

Minut ćutanja za vekove nepotrebnih reči.

Zla reč se ubija tiho i lako, ćutanjem.

Ko ume da odustane od sopstvenog govora, rekao je sve ono dragoceno i dobro o sebi.

Poštedi me svojih reči, ako me nećeš obradovati svojim duhom.

Reči su siromašne da objasne bol. Tišina je vrisak koji se najdalje čuje.

Retki su ljudi koji kriju reči, mnogo ih je više koji se kriju iza reči.

“Bog postoji” je vera, “Bog ćuti” je znanje.

U govoru se služim sa tri svetska jezika, ali zato perfektno ćutim na svim jezicima sveta, jer sam tamo rođen.

Danas je juče postalo sutra (prohujalo sa vihorom)

Znate onu priču, ona ga je ludo volela, bio je čovek njenog života, ispunjenje sna, bla, bla, bla…, a onda je jednog dana naprasno shvatila da njihova ljubav nema budućnost i ostavila ga. Ako vi ne znate, ja znam. Ljubav je prohujala s vihorom, a ona je krenula dalje za svojim snovima i unapred zacrtanom budućnošću. Ne kažem, lepo je imati snove, ali je suludo bacati ih u budućnost. Zar današnji snovi ne mogu dati odgovor na sva buduća pitanja? Danas se odreći ljubavi u ime neke budućnosti koja nikad neće doći, je greh dostojan mog minuta ćutanja. Ali samo na prvu loptu, jer ljubav koja se tako završi dovodi samu sebe u pitanje i kao takva ne daje mnogo razloga za sažaljenje. Minut ćutanja ipak zavređuje dupli zajeb, u kojem je on verovao u njenu ljubav, a ona u njegovu nije, dok je s druge strane, ona verovala u budućnost, a on, eto, nije. Kako je vreme neuhvatljiva kategorija, tako se taj minut ćutanja može protegnuti do u nedoglednu budućnost, što bi opet, na neki način, bio protivprirodni blud, jer budućnost i ja odavno nismo ni u kakvom odnosu, pa ne treba ni ćutanje da nas povezuje.

* * *

Ja živim tako, za ovaj trenutak, za danas. Ako sam nešto i ostavio za sutra, to samo može da znači da mi do toga nije ni stalo. Ne postoji ništa što se ne može dogoditi danas, a “sutra” je samo dobar izgovor za ono što se neće dogoditi, “bolje sutra” je jebena iluzija, samo još jedan list iz kalendara za budale. Ako mi danas donese bar pola od onog što mi može doneti “bolje sutra”, to je opet, možda duplo više od onog što sam imao juče. Zabole me za jučerašnje poraze i probleme koji se mogu pojaviti sutra, o tome ću misliti sutra, da ne bih poludeo danas (Scarlett O’Hara!?). Oni koji se brinu za sutra, zaboravljaju da je danas baš ono sutra o kojem su brinuli juče. Raspamećuje me to što danas ljudi ne stižu da vide, a kamoli da upoznaju svoju decu, sve pod izgovorom da se bore za njihovo bolje sutra. A sutra nas možda neće ni biti. Danas mi je sve što imam, danas mi je Sudnji dan. Danas je najlepši dan u godini i tako treba da bude uvek. Najtužnije reči koje se mogu čuti su: “Eh, da mogu da proživim život ispočetka…”. Takvima je bolje da se odmah ubiju, nego da po drugi put promaše svoj sopstveni život. Iz blizine. Zato, ne mozgaj, uzmi dirigentsku palicu u svoje ruke i razmaši se, danas je tvoj dan.

Spavaću sutra, brinuti i umreti prekosutra. Danas volim da živim, danas živim da volim.

* * *

On danas voli neku drugu i ne pada mu na pamet da je napusti zbog nejasne budućnosti. Prava ljubav dobacuje dalje od budućnosti, jer vreme je prolazno, a ljubav večna.

A danas grandfather punk-a Iggy Pop puni 60 godina. Bravo matori!

Banka

- Dobar dan, mene interesuje oročena devizna štednja sa mesečnom isplatom kamate.

- Sa mesečnom… A to ne može, morate da oročite najmanje na 12 meseci, ako hoćete mesečnu isplatu kamate.

- Zašto ne može?

- Zato što ne isplaćujemo mesečno kamatu ako ne oročite bar na 12 meseci.

- Ali ja hoću da oročim na 36 meseci…

- A ne, onda ne možete podizati novac dok vam ne istekne period oročenja, znate li vi to, …to se nikako ne preporučuje.

- Da, znam, verovatno se zato i zove oročena štednja. Rad sam vas obavestiti da sam nešto malo školovan i da sam potpuno upoznat sa značenjem pojma oročena štednja, zato sam i došao da oročim…

- Ali gospodine, ako oročite na period koji je veći od 12 meseci, onda ne možete podizati novac dok ne istekne taj period. To je onda jako komplikovana procedura, nije sasvim nemoguće, ali sve se komplikuje, moraju da se podnose neki zahtevi, pa da se traže razna odobrenja, obračunavaju se troškovi i provizija 0,5% i… nema nikakvih garancija da ćete dobiti novac nazad dok vam ne istekne period oročenja. Riskantno je.

- A kamatu mogu da podižem svakog meseca?

- Da, naravno, kamata vam se svakog meseca upisuje na drugi račun i sa tim novcem možete slobodno raspolagati. Po isteku perioda oročenja, automatski započinje novi period oročenja koji vas više ne obavezuje, tada ako želite možete podići sav novac.

- Upravo sam to hteo i zato sam došao. Ako oročim ovu sumu na 36 meseci kamata je 6%, je li tako?

- Jeste gospodine, ali… kako… da li vi razumete da onda ne možete podići taj novac u toku tih 36 meseci?

- Gospođo draga, ja i ne očekujem da ćete vi meni isplaćivati kamatu za novac koji držim u porodičnoj slamarici. Ovo nije suma od koje mi išta u životu zavisi i neće mi biti neophodna poduže vreme. Zato sam nešto mislio, da ja vama dam taj novac na raspolaganje, a vi meni da isplaćujete kamatu. To je izvodljivo, jer ste vi banka koja baš ovakve kao što sam ja, želi za svoje klijente. Dakle da vidimo, vi ste banka, zar ne?

- Kakvo vam je to pitanje? Naravno da smo banka!

- Ja sam vaš štediša, drago mi je. Tim pre, što sam čuo da ste peta banka u Evropi po vrednosti na berzi. Da li sam dobro shvatio da vaša banka na ovu sumu isplaćuje kamatu od 6% samo pod uslovom da je rok oročavanja 36 meseci?

- Da, tako je.

- Ušao sam ovde sa čvrstom namerom da baš to odradimo. Želim ovu sumu da oročim na 36 meseci. Možemo li to sad da obavimo?

- Izvolite pogledajte ovo i proučite dobro, tu vam sve piše, znate, kamatne stope zavise od visine uloga i od perioda oročenja pa vi kad dobro razmislite…

- Dobro sam razmislio pre nego sam zakoračio u ovu prostoriju, a ako još malo porazmislim velike su šanse da se više nećemo videti. Taj reklamni materijal možete ponuditi slučajnim prolaznicima na ulici kojima još nije napamet palo da se odluče na korak za koji sam se ja već odlučio. Maločas smo utvrdili i visinu i period, možemo eventualno još jedno drugom da premerimo i krvni pritisak, ali tu definitivno podvlačim crtu. Bez iskorišćene pomoći prijatelja, moj konačan odgovor je: pare dajem - urinokulturu ne dajem.

- Gospodine, to ionako ne možete na ovom šalteru. Kada odlučite šta tačno želite možete sve to da završite za minut sa našim savetnikom, odmah tu iza paravana. On sad ima neku stranku, možda je bolje da dođete sutra prepodne.

- Iza paravana? Sutra prepodne? Treba li da se skinem do pojasa? Jel’ moram da zakažem??? Bolje da sam vam dao jebenu urinokulturu, …pišam vam se na banku.

Kihon Kumite Haiku 2

- Volim te

- I ja tebe

- A što?

- Nije do tebe, do mene je

Daleko od Bresta

Pre 30 godina, tačno na današnji dan, umro je Žak Prever (Jacques Prévert), nenadjebivi pesnik slobode, života, ljubavi i socijalne nade. Bio je nežni prijatelj zaljubljenih, sirotih, poniženih, pesnik uličnih klupa i gradskih vrtova, melanholičnog i nasmejanog sveta… Scenarista, šansonjer, bajkopisac, družio se s nadrealistima, ali je bio isuviše svoj da bi im i pripadao, Pikasov pajtos, buntovnik, boem, usamljenik starih ulica i kafanica Pariza…

Deca kad se vole ljube se stojeći
Po kapijama noći
Dok prolaznici ukazuju prstom na njih…

Čitati Prevera je isto što i slušati njegov usmeni iskaz, jer govori jezikom čoveka kojeg ste sreli na ulici, a ne jezikom literature. “Poezija je svuda, na svakom ćošku, na nečijim usnama, u naboru kolaža, poezija je u vazduhu koji udišemo…”, govorio je. Beskompromisno odlučan da sačuva svoju slobodu po svaku cenu (iz vojske je otpušten kao “mentalno nepouzdan”), svojom poezijom je izgradio jedan novi svet, oslobođen od ideologije, militarizma, lažnih autoriteta i Božijeg poretka stvari. Možda ta poezija nije bila velikoumna i duboka, ali je svakako bila lepa i nova, osvežavajuće vitalna, prijatna za dušu, sentimentalna, ali duhovita i ponekad provokativna.

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna

Prezirao je nekadašnji monotoni deklamatorski stil, rime je namerno izbegavao, a ako bi mu neka i došla pod pero, on bi je istog trenutka zamenio i pokvario. Ako bi ponegde i ostavio rimu, one su uvek bile vanredne, što je samo dokaz da je mogao sa lakoćom da ih piše. I zaista, pisao je lako, kao da govori u hodu, sa naglim i neočekivanim pauzama i prelascima sa slike na sliku, sa objekta na objekat. Siguran sam da je sve napisao iz prve, izbacivši u trenutku iz sebe ono što mu je na pameti, bez naknadnog doterivanja i dodavanja. Često je menjao tempa i broj slogova u stihu, birao je jako naglašene reči, što je održavalao interesovanje za dalji tekst. Njegove pesme su lako razumljive i pristupačne, pisane najčešće u formi monologa običnog čoveka koji mnogo zna i mnogo oseća. Ostao je u mnogim srcima, samo zato što je pisao o svemu što je prošlo kroz njegovo srce.

Pomorandža na stolu, tvoja haljina na pokrivaču,
ti u mom krevetu, slatki poklon današnjice,
svežina noći, toplina mog života

Izjave:

“Oče Naš koji jesi na nebesima, ostani tamo…”

“Vreme teško pada samo onima koji ga ubijaju”

“Srećom, svaki uspeh je
istovremeno nečiji neuspeh”

“Jedite na travi, požurite, jer pre ili kasnije,
trava će jesti nad vama”

“Ne zaboravljajte sreću,
čak ni kada ona zaboravi na vas”

“Milioni i milioni godina mi ne bi bili dovoljni
da opišem onaj kratki trenutak večnosti
kada jedno drugom padnemo u zagrljaj”

Pisao je o malim, osetljivim ljudima, o čarima Pariza, ali će ipak ostati upamćen kao pesnik ljubavi, ljubavi prema čoveku, ženi, detetu, ljubavi prema životu i prirodi… I svaki put bi tu ljubav opevao na različit način, svaka pesma - jedna ljubav. Mnogima su poznate pesme “Barbara”, “Za tebe ljubavi moja”, “Ta ljubav”, “Tamničareva pesma”, “Uvelo lišće”, “Deca se vole”, “Jutarnji doručak”, “Očajanje sedi na klupi”, “Pesma o puževima koji idu na pogreb”…, ali ja sam se danas odlučio za pesmu koja kao da je napisana baš za onu koju ja volim, takvu, kakva je.

TAKVA SAM KAKVA SAM Takva sam kakva sam Baš tako sam stvorena Kada imam želju da se smejem Smejem se grohotom Volim onoga koji me voli Pa zar sam zato kriva Što nije uvek isti Onaj koga volim Takva sam kakva sam Baš tako sam stvorena Pa šta hoćete više Šta hoćete od mene Stvorena sam da se dopadam I tu se ništa ne može izmeniti Potpetica mi je suviše visoka Struk mi je suviše vitak A grudi su mi suviše čvrste I koluti pod očima suviše modri A onda i zatim Takva sam kakva sam Dopadam se onome kome se dopadam I šta se sve to vas tiče Ono što mi se dogodilo Da ja sam volela nekog Nekog koji me je voleo Kao deca što se među sobom vole I znaju prosto da vole Da vole vole vole I zašto me onda ispitivati Ja sam ovde samo zato da vam se dopadam I ništa se tu ne može izmeniti.

JE SUIS COMME JE SUIS Je suis comme je suis Je suis faite comme ça Quand j’ai envie de rire Oui je ris aux éclats J’aime celui qui m’aime Est-ce ma faute à moi Si ce n’est pas le même Que j’aime chaque fois Je suis comme je suis Je suis faite comme ça Que voulez-vous de plus Que voulez-vous de moi Je suis faite pour plaire Et n’y puis rien changer Mes talons sont trop hauts Ma taille trop cambrée Mes seins beaucoup trop durs Et mes yeux trop cernés Et puis après Qu’est-ce que ça peut vous faire Je suis comme je suis Je plais à qui je plais Qu’est-ce que ça peut vous faire Ce qui m’est arrivé Oui j’ai aimé quelqu’un Oui quelqu’un m’a aimée Comme les enfants qui s’aiment Simplement savent aimer Aimer aimer… Pourquoi me questionner Je suis là pour vous plaire Et n’y puis rien changer.

Magla

Otvaram prozore zamagljene vrelinom
koju si prethodne noći ostavila za sobom.

Vetar unosi u sobu tvoj miris
koji budi osećaj da sam list
što pada iz krošnje s tvojega stabla
u kojoj sam do malopre boravio.