Život je velika nepoznanica i nije nam dato da znamo gde je početak, a gde kraj stvari koje ga čine. Kada smo se rađali nismo bili svesni da nešto započinjemo, a do sada proživljene godine nas nisu osposobile da mirno sačekamo kraj nečeg što ne poznajemo ili ne razumemo. U nespokoj nas bacaju sve one stvari za koje mislimo da nas ugrožavaju, a na koje nikako ne možemo da utičemo. Takvi problemi nam se čine nerešivim, što nas same - čini očajnim. Umesto da smireni sačekamo razrešenje, mi činimo suprotno. Sagorevamo od nestrpljenja da nađemo spas, trošeći sopstvene zalihe džigerice i nerava umesto goriva.
Ovu nedelju sam dočekao sa velikom strepnjom. Unapred sam je doživljavao kao najtežu u profesionalnoj karijeri. Bez mnogo nade čekao sam rasplet događanja zbog kojih besnim već mesecima. Ovo je nedelja, koju sam po svaku cenu želeo da izbegnem. Nedelja iza koje nisam mogao videti ništa…, koja je za mene bila kraj mračnog tunela, tačka iza koje nema dalje. Čuda su uvek moguća, mutni oblaci dolaze i prolaze, a bistro nebo uvek ostaje iznad nas, ali u ovom konkretnom slučaju pozitivne misli mi nisu pomogle. Zbog svega što je trebalo da se desi, još od aprila planiram otkaz, a odluku o tome odlažem od nedelje do nedelje. Nemam pojma kako ga već nisam dao, pritisak koji sam nametnuo sam sebi je bio gotovo nepodnošljiv. Ovo je nedelja u kojoj sam protiv svoje volje doveden pred svršen čin i ostavljen da se potpuno sam suočim i obračunam sa gomilom meni gadnih, nepoznatih, neprijatnih i naizgled nerešivih problema. Pomirivši se sa najgorim, smireno sam dočekao nedelju koja je trebala biti fatalna.
I bila je, ponovo me je vratila u sedlo.
Epilog ovog skupog, više meseci snimanog, loše izrežiranog horror filma sa očajnim akterima - čijoj sam predugačkoj i dosadnoj projekciji, hteo ne hteo, morao prisustvovati do samog kraja - je sledeći. Sve je proteklo besprekorno glatko, kao po loju. Bez ikakvih posledica, baš nigde da zapne. Ako sam se do ove nedelje dogegao kao pokisla, izmrcvarena kljusina, iz nje izlazim osunčan kao pobednik na belom konju koji samo što nije poleteo.
Konj sa krilima - to bi bilo čudo, ali nije čudo što sam svim prijateljima rekao da mi, kada god pomenem probleme, pomenu reč “konj”. Nije čudo što se često setim priče o osuđeniku na smrt koji je od svog kralja zatražio milost rečima “Gospodaru, ako mi poštedite život, u roku od godinu dana naučiću vašeg konja da leti”. Kralj je privremeno odložio pogubljenje, a zapitan kako misli da ostvari svoje obećanje, čovek je spokojno odgovorio: “Za godinu dana može da umre kralj, ili da umre konj, ili da umrem ja, a na kraju krajeva, možda taj konj stvarno i poleti”.
Nije čudo što volim ovu priču.
Нема коментара:
Постави коментар