Odlomak iz filma “Night On Earth” (Jim Jarmusch, 1991.)
* * * * *
- Oče, znam da će vam ovo zvučati malo čudno…, mrkla je noć, sami smo u taksiju i malo mi je neprijatno…, ali ja bih da vam se ispovedim.
- Ovo nije ni mesto, ni prilika za ispovest, sine moj.
- Znam Oče, rekoh sam sebi malopre, za Boga miloga, pa mi smo u taksiju, a ne u crkvi…, ali ja moram da se ispovedim.
- Mili sine, ispovest je tajnovit čin i crkva je jedino mesto na kojem se može sačuvati anonimnost. U protivnom…
- Evo, neću nikom ništa reći, obećavam! Ma, ja ionako nisam Rimljanin, Toskanac sam. Taksiram već 15 godina po Rimu i kunem vam se Oče, da za tih 15 godina nikada nisam dva puta pokupio istu mušteriju. I da se desi da vas povezem negde kroz 10 godina, ne bih vas prepoznao u odori biskupa. Evo, neću vas ni pogledati u lice, jer na kraju krajeva, treba da gledam gde vozim. Moram da se ispovedim, preklinjem vas, evo, ne morate platiti vožnju! Ako ne saslušate moju ispovest, plašim se da ću goreti u paklu.
- Ali, ovo je neprihvatljivo…
Padre se bori za vazduh i masira srce
- Mnogo grehova nosim na duši Oče, i moram da ih ispovedim. Prvo, kada sam imao oko 12 ili 13 godina, u doba kada dečaci počinju da se osećaju kao muškarci, kad prvi put osete fizički nagon za…, kako to da vam objasnim…, za ljubavlju, za seksom! Znate ono, kad osetite potrebu da se ispraznite, istresete…, da se rasteretite i oslobodite te želje za… razumete? Elem, tada sam živeo na selu, gde nije bilo mnogo devojaka, hoću reći, kilometraža je tu jako bitna, a većina žena iz sela je odavno prešla preko dvadeset, trideset… Zbog toga smo, moji vršnjaci i ja, bili u velikom problemu. Iako si, suštinski, još uvek dete, nešto iznutra ti nezadrživo i neizdrživo poručuje da si muško, a nema načina da se oslobodiš tog pritiska. I tako smo došli na super ideju da…, u stvari, jedan moj veoma inteligentan drugar, baš inteligentan, se dosetio kako da damo sebi oduška. Naime, vodili smo ljubav sa… kako bih vam rekao… sa bundevama. Bundeve su tako tople, meke, vlažne, sočne, sa semenkama unutra, tako oble… I mi bi smo navalili… tum, pa-pa-tum, pa-pa-tum… pomozite mi da nađem pravu reč Oče…, tako smo zadovoljavali svoju potrebu sa bundevama. Ali posle izvesnog vremena sam prestao, za drugove nisam siguran, to je uostalom, njihova stvar. Prestao sam Oče, jer sam sazrevajući u senzibilnog, pa čak i religioznog muškarca, shvatio, a siguran sam da ćete se složiti sa mnom, da je svakom čoveku potrebna ljubav, ali ne sa povrtnom biljkom, nego sa živim bićem, kako da vam kažem… sa nečim što se kreće, oseća, toplokrvno je i gleda vas u oči. Nešto što ima dušu… razumete. E vidite, bila je tu jedna ovca. Preeeelepa ovčica! Oče, ne bi ste poverovali koliko je bila simpatična, nežna, umiljata, privlačna. Zvao sam je Lola. Nije bila ružna kao ostale ovce, bila je nekako posebna, slatko jagnješce. Tako blaga, prefinjena, plemenita, sa mekom vunom i dva krupna oka koja me gledaju. U početku nisam ni primetio da me gleda, ali čim sam čuo njen umilni glasić “beeeeee, beeeeee”, bio sam očaran. Ne kao ostale ovce “BEE-EEE-EEE”, nego “beeeeee”. Predivno… Pokreti su joj bili otmeni i zanosni. Ona bi samo prošla pored mene i ja bih se već našao na njoj. Bila je čarobno lepa, rekao bih erotična. Dovodila me je u neprijatne situacije, jer se pojavljivala i kada sam bio u društvu. Nije bilo teško primetiti da se ona ne mota oko mene slučajno, bilo me je sramota. Na kraju je čak i moj otac primetio… Brutalno iskustvo, ne smem ni da se setim. Znate šta je uradio? Prodao ju je jednom k……., jednom kasapinu… Kasapinu… Moju Lolu… Prodao je moju Lolu kasapinu koji se zvao Gvido Rustikoni… Bio je grozan…, jedna debela, dlakava i znojava grdosija. Sirov, polupismen, ružan, odvratan tip. Ma, bio je ogavan… Moju Lolu, onako plemenitu… masnom kasapinu za 80.000 lira… To sam toliko teško podneo da od tada nisam okusio meso. Ni dan danas, kada me pitaju “hoćeš malo jagnjetine?” Jagnjetinu? Ja? Neka, hvala! A ne jedem ni povrće, zbog bundeve… U stvari, od tada skoro ništa ne jedem, Oče, jedva da uopšte jedem. To je bilo jako traumatično za mene… Hoću da vam kažem, razumem da su to veliki gresi, ali budimo iskreni Oče, počinjeni su iz ljubavi.
Padre prebire po torbici tražeći nitroglicerin. Taksi se zaustavlja, Đino otvara prozor da se pozdravi sa prijateljicama noći, sav važan što vozi biskupa. Prijateljice, koje su inače trandže, svoju pažnju preusmeravaju na zadnje sedište, konstatujući da je biskup baš sladak, mašu mu i šalju poljupce. Sveštenikovo zdravstveno stanje je sve gore. Đino ništa ne primećuje, nastavlja vožnju i monolog
- Moj brat Vićenco takođe živi ovde, u Rimu. On je vodoinstalater, popravlja vodovodne cevi. Jednom prilikom su me pozvali na večeru, on i moja snaja, Monika. Otišao sam do njihovog stana, imaju i psa, baš slatku kuju. Odmah posle večere, on je dobio hitan poziv, u nekim apartmanima je pukla cev, izbila je velika poplava. Kao munjom opaljen, moj brat je zgrabio alat i istrčao iz stana, a ja ostao nasamo sa Monikom. E sad, Monika je veoma lepa žena. Trebalo bi da je vidite Oče, apsolutno je fantastična. Prekrasna. I ja se njoj dopadam, još od prvog dana. Uvek me gleda onim upadljivim “snajka” pogledom. Još na venčanju kada sam joj rekao “Čestitam,” pogledala me je nekako čudno i zavodljivo. Udala se za mog brata, a mi smo isti tip. U stvari, ja sam čak i zgodniji od njega. Dakle, bili smo sami, Monika i ja. Prala je sudove i dok se naginjala nad sudoperom, ja sam sedeo iza nje, evo baš ovako kao sada, odakle sam jasno mogao da vidim njene guzove. Savršeni guzovi. Mama Mia! To dupe ne može biti s ovog sveta. U minijaturnim belim gaćicama, malo zavučenim i zadignutim, tako da joj je čitav jedan guz bljesnuo napolje, a drugi ostao samo delimično pokriven. Oče, tad sam izgubio kontrolu! Okrenula se ka meni i uputila mi onakav pogled, i iznenada, paaaafff, bio sam na njoj. Oče, to njeno velelepno dupe, ružičasto, mekano, okruglo kao bundeva! Njene bele, meke, pufnaste gaćice su me podsetile na ovcu. Pred očima su mi u bunilu proletali bundeva, ovca, snajka…, kao buktinja sam goreo u požudi. Sledećeg trenutka našli smo se na podu, ispod stola. Kakvo zadovoljstvo, bilo je veličanstveno! Uživali smo jedno u drugom kao… možete da zamislite, Oče. San snova, Raj na Zemlji! Rekao sam sam sebi “ali to je žena tvoga brata!”, ipak, nisam mogao da se zaustavim, pa sam ponovio “to je žena tvoga brata! Prestani!”, ali uzalud. I tako, tum, ta-ta tum, ta-ta tum, trajalo je satima. Neviđeno! Ona je vrištala “Aaaah!” i ja sam vrištao “Aaaah!”. Bilo je zastrašujuće dobro. Lepota, da umreš.
u tom trenutku na zadnjem sedištu, sveštenik se batrga i umire
Okrenuo sam je ka sebi i celu izljubio… njen vrat, njene predivne grudi. Ostao sam cele noći. Više nikad nisam odlazio tamo, jer je ona žena moga brata, iako on nije ništa posumnjao. I sada, kad god se vidimo, ona mi se osmehne, a ja je pitam “sećaš se kako smo se karali na podu kao životinje?” Božanstveno tucanje! Moja prekrasna snajka! … Oče, ne znam da li ste ikada vodili ljubav sa snajom, ako niste, obavezno probajte, to je neopisivo, vrh vrhova! Posle samo treba da se ispovedite, ali zadovoljstvo je nezamenljivo. Neverovatno!
* * * * *
Pošto je 67 puta viknuo “Padre” pokušavajaući da probudi sveštenika, kada je konačno shvatio da je ovaj mrtav: “Porca Madonna, ubio sam biskupa, sad je sigurno da ću goreti u paklu!”
* * * * *
Dok je, u pokušaju da prikrije svoj “zločin”, iznosio sveštenika iz kola: “Mama mia, običan sveštenik, a težak kao biskup”.
mrak pada na Čovečanstvo
ljudi.
Ministarstvo za trgovinu i usluge pregovara sa Moskvom da se sledeće sprečavanje nereda, održi na Puškinovom trgu, preko puta McDonaldsa. Sa sve Žigonovom, ali ovaj put bez Kusturice, jer je sasvim jasno da se domaći miševi tamo uopšte ne kriju, i dakako, bez Đinđićevih huligana, čije beogradske provokacije nisu promakle tamošnjim medijima.
Ministarstva za zdravlje, zaštitu životne sredine, kulturu, nauku, omladinu i sport, telekomunikacije i informaciono društvo, baš kao i ministarstva unutrašnjih poslova i odbrane mudro ćute jer nemaju šta da pokažu svetu, što je neprihvatljivo, te ih podhitno treba ukinuti. Srbija ne sme da ćuti sve dok joj iz vokabulara ne preotmu i poslednju frazu “da pokažemo svetu”. Ako bi se to desilo, Srbija bi trajno izgubila moć govora.