Preko bloga do zvezda (per blogera ad astra)

Otkad je naučio prva slova, Damjan je pisao kao sumanut. Satima i satima, svaki bogovetni dan. To nije bila stvar discipline, već neka vrsta sladostrasne boljke kojoj se nije mogao odupreti. Pisanje mu je oduzimalo vreme, ali mu je zauzvrat poklanjalo oslobađajuću radost. Dok su reči navirale kao nezaustavljiva bujica, on ih je sa neobjašnjivom lakoćom razbacivao po ekranu, kao igračke. Opčinjen neprestanim preplitanjem mašte sa raealnošću, Damjan je pisanjem poništavao stare i otvarao nove duhovne svetove, u kojima se, stalno, iznova rađao.

S vremena na vreme, u realni svet bi ga vraćao zvuk telefona:

“Halo, Di Džej, slušaj, krećemo u Red Rock, tamo nas čeka ekipa. Siđi dole za deset minuta, da te pokupimo”, rekao bi neko od prijatelja.

“Uh, ne mogu, imam još dosta toga da završim večeras”, po pravilu bi im odgovarao Damjan.

Prijatelji su bili uporni, ali je Damjan ostajao nepokolebljiv.

“Ma daaaj, završićeš to sutra.”

“Hvala na pozivu, ali stvarno ne mogu.”

“Kako hoćeš... Čujemo se”, prijatelji bi prekidali vezu, a Damjanovi prsti bi nastavljali ples po tastaturi.

Porodica i prijatelji su često negodovali zbog Damjanovog “povlačenja” iz društvenog života. Posle niza rasprava u kojima su razmenjene i oštre reči, mnogi su s vremenom odustali od daljeg ubeđivanja. On je imao prečeg posla, a oni to, izgleda, nisu razumeli.

U to vreme je Damjan pisao sedam ili osam priča nedeljno i redovno ih je objavljivao na svom blogu. Posle šest meseci je primetio da broj poseta blogu vrtoglavo raste, što ga je veoma obradovalo. Vreme predviđeno za pisanje, sve više je trošio odgovarajući na brojne komentare i mejlove čitalaca, često i do sitnih sati. To mu nije smetalo, naprotiv, bio je zahvalan što postoji interesovanje za njegovo pisanje.

Nije prošlo mnogo, Damjan je na Blog Openu osvojio Oskar popularnosti, a na mnogim regionalnim portalima je postao rado viđen gost. Njegovi intervjui, audio i video zapisi su za kratko vreme ostvarili rekordnu čitanost, slušanost i gledanost. Samo su retki korisnici interneta odoleli da ne saznaju nešto više o Damjanu: kako je proveo detinjstvo, kakvi su mu apetiti, afiniteti i kvaliteti, šta sad studira, kako vidi sebe za deset godina i da li veruje u život posle pisanja.

Dok se na forumima vodio pravi mali rat između njegovih poklonika i oponenata, na mnogim sajtovima su osvanuli baneri za onlajn kupovinu elektronskih zbirki njegovih pripovedaka. Novčani priliv je u početku bio skroman, ali ne i zanemarljiv. Iako ga je cela ta fertutma značajno udaljila od tastature, Damjan nije žalio, popularnost mu je očigledno prijala. Stvari su se odvijale takvom brzinom, da je uskoro bio primoran da angažuje ličnog sekretara za PR.

U vreme kada je pisao dve do tri priče nedeljno, Damjan je otkrio čari sajtova društvene mreže. Počeo je da ostavlja kratke poruke o sebi, redovno ih ažurira i odgovara svima koji bi mu uzvratili. Što se više rukovao na Tvitu i Fejsu, to mu se više vraćalo u posetama ka blogu. Broj komentara se, iz posta u post, rapidno povećavao. Činilo se da se Damjan furiozno primiče nadomak svom životnom cilju. Čak je ponovo počeo da izlazi, da pije sa drugarima, jednom rečju, da živi.

Uskoro je spao na samo jednu priču nedeljno, ali ga ni to nije zabrinulo, jer se ludo zabavljao. Tešio se da će doći vreme kada će moći ozbiljnije da se posveti pisanju. Na kraju krajeva, ako je to cena koju zarad karijere modernog i nezavisnog pisca mora da plati, on je spreman da je plati, makar i ne pisao.

Kada je urednik ugledne izdavačke kuće, slučajno, na nekom sajtu naleteo na tekst o Damjanu, kroz prestoničke izdavačke krugove se proneo glas o genijalnom, neobjavljivanom piscu iz provincije. Među izdavačima se povela brutalna utakmica oko izdavačkih prava. Damjan je samozadovoljno sedeo zavaljen ispred laptopa i čekao ishod. Svoje fanove je redovno izveštavao o trenutnom rezultatu:

“Alma mi nudi 600 hiljada, a Esotherija je maločas podigla na 750 hiljada”.

“Nema šanse, ne dajemo te nikome za manje od milion”.

“Sve ovo mi se dešava zahvaljujući vama, dragi prijatelji.”

Damjan Jevrić je sledećih nedelju dana slao mejlove zahvalnosti svim ljudima koji su mu pomogli da postane milioner, a dodatna tri dana je proveo u transferu svog skromnog poseda iz rodnog mesta u Beograd.

Usledili su književni performansi u Beogradskoj Areni, prijem kod Borisa Tadića, proglašenje za počasnog građanina Beograda, snimanje spota sa Severinom, gostovanja u emisijama „Rasplakivanje“, „Balkanskom nizbrdicom“, „Vilica na kvadrat“, „Jutrenje sa Živanom Živanovićem“ i kao šlag na torti, ekskluzivno pojavljivanje u “Adžidžimidži Show”. Tom prilikom je obnarodovana Damjanova emotivna veza sa Natašom Bekvalac, koja je gledalištu pokazala svoju novu tetovažu. Još jedno slovo D, ovaj put na drugoj ruci, jer joj, kako je u suzama objasnila, ljubav prema Damjanu ne može, tek tako, izbrisati sećanje na Daču.

Nakon emisije su se Di Džej i Nata, pod pratnjom kamera, spustili u atomsko sklonište ispod tv studija, gde su se priključili osmomesečnom rijalitiju “Na parove razbrojs”. Pod zemljom su u srećnom braku izdržali skoro šest meseci. Venčanje je, dabome, u duhu pravoslavne tradicije, održano u “lajfu”, a ceremoniji su, osim familije i sponzora, prisustvovale i sponzoruše, nekoliko all-inclusive plesačica, tri bludnika, jedan makro, dva žigola, tri kockara, jedan rasipnik i poneki estradni očajnik. Ipak, među svatovima su najzapaženije uloge ostvarili starleta-početnica iz Sremčice i manično-depresivni agresivac iz Besnog Foka.

Mladi bračni par je rijaliti napustio bogatiji za 532 hiljade evra. Premija bi bila znatno veća da iz podzemlja nisu izbačeni zbog društveno neprihvatljivog ponašanja, širenja međutolerancije, ljubavne propagande i porodičnog nenasilja. Sutradan su se, pred kamerama druge nacionalne televizije i za nešto manju sumu, razveli u udarnom večernjem terminu. Suvišno je reći da su te noći piplmetri širom Srbije poiskakali kao reaktori u Fukušimi.

Mastilo na presudi o raskidu braka se još nije ni osušilo, kada je od misteriozno obolelog televizijskog magnata lično, stigao poziv za učešće u svebalkanskom spektaklu pod nazivom Arena B-52. Damjanovi sunarodnici gladni kulture su tako dobili priliku da, putem tv ekrana, konzumiraju neverovatno dirljivu priču o anonimnom internet piscu koji osvaja svet. Di Džej je između ostalog govorio o svojim školskim danima, o prvoj ljubavi (prema pisanoj reči), o svojim počecima na internetu, o svojim fanovima, o svojoj novoj vili u Kaluđerici i najnovoj izabranici svoga srca. Bila je to Anđela Karasefino, italijanska porno glumica, koju je upoznao na privatnoj žurci Silvija Berluskonija. Tokom emisije, Damjan je čak i zaplakao, baš kao i mnogobrojna publika u studiju.

“Dobro Damjan, kaži nam što sega rabotiš”, upitao ga je Boki 52, završavajući intervju. “Svi sa golema netrpelivost, kako se kaža…, sa nestrpljenje isčekuvamo, tvoja kniga za sledniot mesec”.

Dok se publika u studiju valjala od smeha, Damjan se vrpoljio na stolici. Kiselim smeškom je nevešto prikrivao osećaj izuzetne nelagodnosti.

“Uh, da…, ja..., pa, ovaj…, radim na tome”, promrmljao je.

“Reci, kolku pišuvaš ovie denovi, Damjan?” insistirao je Boki 52.

“Paaa, vidiš, Bokili, tokom poslednjih nekoliko meseci moj život je bio prava ludnica, znaš, emisije, ugovori, đinđi rinđi, brak, razvod, pa nova veza… mislim, šta da ti kažem, iskreno, ne pišem baš mnogo”, odgovorio je Damjan, sav preznojen.

“Ne mnogu?”, Boki se u čudu okrenuo ka publici sa posebnim potrebama, “Pa toa ne zvuči ohrabruvački.”

“Znam, znam, to je samo privremeno, dok ne rešim neke lične probleme…”, procedio je kroz zube Damjan. Krenuo je rukom ka čaši vode na stolu, ali je čaša već bila prazna.

“Pa, Damjane Jevriču, golema čest mi e što denes beše gost vo moja emisija i ne možam da se načekam da vidim šo ke praviš ponatamu”.

Tu noć je Damjan, bled i izmučen, probdeo u mračnoj sobi svoje vile. Dugo je sedeo i buljio u ekran laptopa, onog istog koji ga je dotle doveo.

Tri hiljade trista tridest i sedam nepročitanih mejlova.

Petsto osamdeset i četiri frend rikvesta.

Sedamnaest snimljenih poruka na telefonskoj sekretarici.

Šest flaša Chateau Margaux ispod radnog stola.

Prvi put posle ko zna koliko vremena, otvorio je stranicu svoga bloga.

Damjan Jevrić, čuveni bloger, pisac i milioner, nije napisao ni jednu jedinu reč u poslednjih trinaest meseci. Ispod poslednjeg posta ležalo je petsto pedeset i osam komentara. Većina komentara je pripadala ogorčenim spamerima, od onih koji preklinju autora da objavi nešto novo, preko onih koji ga proklinju što ništa ne objavljuje, do onih koji međusobno prete jedni drugima i svega nekoliko onih koji prete samom Damjanu.

U tom trenutku je stigla SMS poruka sa sedmocifrenom poslovnom ponudom.

Damjan je gledao, čas u ekran mobilnog telefona, čas u ekran laptopa. Višeminutno gledanje sopstvenog odraza na ekranima mu je pomoglo da prelomi.

Jednom rukom je brisao blog, a drugom kucao odgovor svom agentu.

Tako je Damjan Jevrić prihvatio ulogu šimpanze sa histrioničnim poremećajem u romantičnoj komediji “Igram k’o Ronaldo, a vidi me sad!”.