Izjave 2010

Album je gotov, samo još treba da se završi - Tanja Savić

Moj život je kao reka, voda koja stoji i nigde ne teče - Hasan Dudić

Vi ipak imate neki gen, je l’ to neki porodični gen ili ste ga nasledili od roditelja? - Žika Šarenica, RTS

Hipohondar, to je kad je neko nadmen kao hipohondirena tikva - slučajna prolaznica u anketi televizije Fox

Mislim, prvo bi morala da naučiš da pišeš, brate, svih šest padeža – Jelena Karleuša

Bila sam iznenađena da u Luvru nemamo nijednu našu ikonu - Slavica Đukić Dejanović

To da li sam ja lično učestvovao u pregovorima... to ne znam! - Miloš Aligrudić

Ta su pitanja za mene nedovodljiva u pitanje – Boris Tadić

On je rođen u Zemunu, a pre toga je živeo u Nemačkoj – voditeljka Studija B

Često u znak zahvalnosti poljubim sebe i kažem samoj sebi, bravo matori! - Verica Rakočević

Bitno je biti da budeš ono što jesi - Sergej Ćetković

Odlukom suda, ubijeni je osuđen na 10 godina – voditelj TV Košava

Oči su duša ogledala – Baki B3 Đogani

Uzeo si mi jezik iz usta – Gagi Đogani

Zlato, nemoj verbalno..., samo rečima – Natalija Trik Fx

Meni se sve čini kao da nas ovde snimaju - Ekrem Jevrić

Jedva čekam da nam stignu krave, svaki dan ću da ih jašem - Katarina Živković

Jao, ono, kao, bre, dan je toliko lep da ću sada da se izvrnem kao zečica i podignem sva četiri kopita u vis - Katarina Živković

Ma, bre, ljudi, hoću sama da živim svoj život, umrem svoj život i tako sve u krug – Katarina Živković

Želja mi je da jednog dana otvorim neku malu školu pevanja, znaš ono, da ja otkrivam talente, kao što je nekad radio Vuk Karadžić – Bata Zdravković

- Soja je najzdravija namirnica - Limen
- Znam, soja bikarbona! – Cobe

Hladno je u celoj Srbiji, a naročito napolju - Jovana Janković, TV Pink

A u Srbiji su sve učestalije pojave klimatskih ekstremiteta – Gordana Juzbašić, TV Avala

Obećao je da će biti sunčano, mi videli da nije i više ga nećemo držati za reč, mi ćemo ga držati za kišobran – Ivana Višković, TV Avala

Kao fudbaler Crvene Zvezde sam bio prvak sveta, sad ću pokušati da to uradim i kao trener – Robert Prosinečki

U najnovijem zemljotresu koji je potresao Kraljevo, nažalost niko nije poginuo – voditeljka TV Avala

Svi poginuli u Kraljevu će dobiti svoje stanove – Mirko Cvetković, premijer

Napisao sam doktorat, ali neću da ga branim jer me svi zajebavaju – Velja Ilić

U eri informatike ne mogu da prihvatim da Pečenjevce bude iza Beograda – Mlađan Dinkić

E, ajde sad, napiši mu na papiru, samo tiho, da niko ne čuje šta si napisao - Suzana Mančić

A šta je Cane svirao u EKV? - Nemanja Stevanović

Ja volim autokomponovane pesme - Milena Ćeranić

Vas dvoje stanite ovde između mene - Aleksandra Jeftanović

Noćas me je budio namerno i jutros me je budio i juče će opet da me budi – Gagi Đogani

Najviše sam zavoljeo onaj muvi TAKANIK, jer se radi o istinitoj priči kada su se dvoje zavoljeli i sve uradili po svome na brodu koji je potonuo, a TAKANIK se zvao taj brod - Ekrem Jevrić

Svaka žena može bolje da sačuva svoju pi*ku, nego što mogu ja da joj sačuvam - Eva Ras

Kad god prođu jedna kraj druge, ujedu se. Ili jedna drugu ili druga jednu. – Eva Ras

Kako znate da je petao muško? - Jasmina Ana

Ej, bre, on misli da sam ja glupa, ja... Pa, ja, bre, imam bar svih 7 razreda osnovne škole – Katarina Živković

Dobar dan, poštovani gledaoci. Sledi da vidite, šta je to sve u Beogradu, dan posle jučerašnjeg dana, ono što je oko nas tu. A mi znamo ili ne znamo, a treba da znamo, jer nas se tiče ili nas se ne tiče, a treba da nas se tiče. A zašto nas se onda ne tiče? - Radmila Đurić, Beogradska hronika, RTS

Jaaaoo, viiiidi što je lepa, je l' ti se sviđa? - Sanja Marinković, dok poklanja majicu Saši Matiću

Hvala što ste nas gledali, znam da je bilo naporno – Sanja Marinković, TV Pink

Raširio sam kez od usta do usta - Stepski

Jedan na jedan aka Streetball Trash Talk

- Brate, oćemo basket, jedan na jedan?

- Ne mogu, brate, boli me ručni zglob.

- Koji ručni zglob?

- Ma, skočni.

- ... A?

- Šta si zino! Ček, ček... snimi ovo, kec karijes, dvojka distalno, trica okuzalno, četvorka paradoksalno... Uhh, zatvori haubu, pljuni i isperi. Oš da ti očistim kamenac?

- Uuu, jaka fora. A jel znaš ti onu stvar od Pinkija Flojda Hej ti, zubaru, uteram ti karu, ken ju fil mi? Do jaja, bate! Ša si ono reko da te boli?

- Pa, kažem ti, skočni.

- Gde da skočnem?

- Ama, boli me skočni zglob, morončino!

- Čekaj, bre, dilejo, koji ti je to ručni, a skočni, keve ti?

- Pa, ovaj, što ga koristim za skok-šut.

- Ahaaa, taj te boli... Ma, opušteno brate, bolje i to, nego da te boli lakat koji koristiš za dvokorak.

- Da, j'bote..., ne bih imao čime da te počešem, ako te opet zasvrbe zubi.

- To, tebra... Ili, ne daj Bože, da te zaboli stopalo kojim tapkaš loptu ili nožni palac kojim kucaš esemesove. Zamisli tek tog malera, tebra.

- Ma, jak si mi ti brat, lakše mi je da zamislim tog malera, nego tebe za brata.

- Aj ne kenjaj, ti si moj brat i ja se time ponosim.

- Na kurcu te pronosim.

- Koji si ti derpe... Ali, sestre mi, meni je teško da zamislim da ti imaš nekog boljeg.

- Bolje je nemati boljeg, nego imati goreg.

- Opa, vidim, očešo si se malo i o brata Sokrata, a? Uspori, tebra, povuci ručnu, mojne kota, mis'im, nije lepo... ja znam da štani znamne, ali ne bih imao toliko prijatelja, da sam baš toliko loš.

- A, esi ubrojo i ona čet'ri leša sa fejsa? Sine, tvoja Final Four ekipa se raspada brže od prošlogodišnje petorke Partizana! Kao prvo, nisam rekao da si baš toliko loš, nego da si još gori, a drugo, nisam se češkao o brata Sokrata, nego o fratela Aristotela. To ti je onaj što je rekao da svačiji brat, nije ničiji brat, kapiraš?

- Potpuno te kapiram, tebra, tebi se ustvari zglob sjebao od prekomerne upotrebe teške literature. Aj, leba ti, poslušaj me, za tvoje dobro, sačuvaj to malo zdravlja što ti je preostalo, tako što ćeš pod odma' da se prešaltuješ sa filozofije na nešto lakše, recimo, na psihomotoriku deteta.

- O tome nemam šta da čitam, dovoljno je da te pogledam u reketu i sve mi postane jasno, debilu.

- Ajde, paceru, dođi kod profesora da te malo propitam. El smeš do jedanaest, sisice mala? Jebeš zglob, šutiraj levom.

- Lebrone, ja protiv tebe ionako uvek igram levom. Aj, odmori malo, stvarno me libo karu, a već me smorilo da te tešim posle poraza.

- To si sanjao, brale! Dobro, a kako stojiš s kolenima, zadnjim ložama i Ahilovom petom simfonijom?

- Jebote, gde se ti gasiš, dokle ćeš da sereš?

- Na šta ciljaš?

- Na mom se roštiljaš.

- Eto, i ko sad sere? Ozbiljno te pitam.

- Što pitaš kad znaš da svakog dana na hek mašini odradim pet serija po dvaespet cimanja? Tebra, sva snaga mi je u nogama.

- Reci ne drogama! Pa, daj onda da oderemo ona dva klipana na male goliće...

- Važi, tebra. Igramo u tri dobijena seta, ako ih brejknemo, šišamo se na ćelavo, pa idemo na pljesku i pivo.

- Ekstra, brte, otišli smo.
 

Večiti sjaj nepodmitljivog uma

Kažuj, Petre, što su zgriješili? -
Kazaću ti, moja mila seko!
Ovo bjehu od zemlje sudije,
mirili su mrtve i ranjene
i u kmestvo sijedali krivo,
i prokleto uzimali mito;

(odlomak iz pesme Ognjena Marija u paklu – prikupio Vuk Karadžić)

Kao što vidimo, naša narodna tradicija osuđuje osobe koje uzimaju mito i to je sasvim u redu. S druge strane, osim što obiluje običajnim obredima u kojima je normalno, čak i obavezno, nekog darivati ili častiti, ta ista tradicija pokazuje veliko razumevanje za pojedince koji podmićivanjem završavaju posao sa državnom administracijom. Kako je molilac usluge obično bivao sa sela, a nadleštva su bila u gradu, to je moliocu bilo jeftinije da podmiti činovnika, nego da više puta dolazi u grad za istu stvar. Tradicija nam je i dalje dobrodržeća i to što nekada beše na selu, to nam je do današnjih dana zaostalo, te se ovom seljačkom rabotom danas bave i takozvani građani.

Ako nas cifre ne varaju, gradski prevaranti nas cifraju naveliko. Statistika kaže da je skoro milion naprednih građana Srbije, po sopstvenom priznanju, u oktobru potrošilo, u proseku, po 255 evra na mito. Pretpostavljam da su priznali samo oni koji to smatraju dokazom svojeg statusa, svoje umešnosti i uspešnosti, po principu – ima se, može se, a šta nemamo, će kupimo. Verujem da je nezanemarljiv procenat i onih, koji mito smatraju neizbežnom pojavom, ali se svojim ličnim doprinosom ne ponose i ne hvale unaokolo. Na tu temu, naizgled urbana i samo naizgled inteligentna slučajna prolaznica samouvereno u kameru izjavljuje: „Šta vam je, pa ko može da živi u Srbiji bez mita!?“

E sad, ja bih tu vest mnogo lakše progutao da joj je prethodila vest o milion građana koji su otvoreno priznali da celoga života svakodnevno za doručak gutaju bunike, za ručak gljive ludare, a za večeru motaju sarme od kanabisa. Bez takve vesti mi je teško da procenim koliko među stanovništvom zaista ima građanstva, a koliko primitivizma i tradicionalizma. Sebičnog, gramzivog, podmitljivog i podmićivanju sklonog, jer drugo bez prvog ne biva.

Ovako ispada da sam zaostao ja, koji četrdeset i sedam godina živim u toj istoj Srbiji, i to sasvim pristojno. Koji sam neke škole pozavršavao i nekoliko se puta zaposlio, koji sam se po nekolikim bolnicama lečio i izlečio, te još nekolicinu puta imao posla sa policijom, carinom, pravosuđem i administracijom, a da mi nikada, baš nikada, nije palo na pamet da nekom treba nešto diskretno da tutnem u džep, da bi mi posao bio završen. Ja, koji nikako, ama baš nikako, ne mogu da se setim šta to u životu nisam završio, a mogao sam da završim, samo da sam u određenom trenutku „podmazao“ tamo gde škripi.

Ne samo da nemam sluha za diškreciju i škripu, nego sam toliko nazadan da, kada god treba da obavim nešto za šta sam već plaćen, ja ferceram kao samonapajajuća salamoreznica sa samooštračem i samopodmazivanjem, a kada bi mi se, pri tom, neko ponudio da mi podmaže masnu gusku, ja bih umislio da je on lud, a ne ja.

Uze Marko tri tovara blaga, te on pusti bule i robinje;
Dade Marko tri tovara blaga, te povede sirotinju raju.

Ali zato, kada se jednom opametim i vratim tradiciji, pa izoštrim čula, nakrivim šešir i podmažem đeram, videćete, ima da bude sveopšte klizište.

GPS (gadno promaših smer)

Novi Beograd, raskrsnica kod Carine, pre tri dana:

„Izvinite, da li znate gde je ulica Narodesnih heroja, broj 34“, upitala me slučajna prolaznica, čitajući adresu sa mobilnog telefona.

„Ovo je ulica Narodnih heroja, a 34 vam je prekoputa, s desne strane ulice“.

„Narodnih heroja? Desno? Ova mi pogrešno napisala...“

 

Ista raskrsnica, juče:

„Izvinite, da li znate gde je studentska autobuska stanica?"

"Studentska...? Hm, od onog semafora desno vam je Studentska ulica i tamo ima autobuska stanica..., na kojoj piše "Studentska", verovatno je to..."

"A ne, ne treba meni studentska ulica, nego studentska autobuska stanica".

 

Isto ćoše, pre 20 minuta:

"Izvinite, kako da stignem do Bulevara Đinđića?"

"Ne znam kako, ali stigli ste".

 

So, Annie Are You Ok?

 

Jesi li dobro?

Jesam.

Jesi li sigurna?

Nisam.

Pa, šta ti je?

Ne znam.

Uopšte mi ne ličiš na sebe.

Na koga ti ličim?

Ne znam. Na nekog drugog.

Na nekog poznatog, ili… ?

Nebitno, na nekog ko nisi ti.

Pa, što me onda smaraš kad je nebitno?

Smaram te?

Retorički.

Misliš, retorišem te?

Aha.

Interesantno. Hoćeš li se ikada vratiti sebi ili si ovo sada nova ti?

Pa, ne znam.

Baš ne znaš ili još nisi odlučila?

Ne znam, bre, nije mi dobro.

Malopre si rekla suprotno. Bolesna si?

Prekini.

Ljuta si?

Ne znam.

Na mene?

Ne.

Sigurna si da nisi ljuta?

Nisam.

Nisi sigurna ili nisi ljuta?

Ne znam.

Jebote?! Zašto si ljuta?

Zato što nikako da umukneš.

Molim?

Prestani da zapitkuješ.

Ok, završio sam.

Super.

Jebi se.

 

Ko se mača laća, la kukaraća

Um caruje, snaga na usta ulazi.

Caru carevo, svoje ne damo.

Besposlen pop i ovce na broju.

Kad se prase najede, ne boji se gladi.

Bolje je svoje jaje, nego golub na grani.

Jedna lasta, a iznutra jadac.

Gde je mnogo babica, nema nauke.

Ispeci pa jednom seci.

Čija sila, njemu dvije.

Ta prdio, ta govorio, daleko se čuje.

S kim si, popišan se budi.

Bez muke nema duboke brazde.

Pametniji popušta, ludom radovanje.

Što ne želiš sebi, tu nema sreće.

Šta trezan misli, to na drum.

Ako činiš dobro, platićeš na ćupriji.

Ko mnogo zbori, bez njega se može.

Ko visoko leti, pada daleko od klade.

Ko prvi djevojci, taj se i guštera boji.

Ko rano rani, ne budi mu drug.

Ko tebe kamenom, najslađe se smeje.

Ko priznaje, nisko pada.

Ko se zadnji smeje, taj dočeka.

Ko čeka, tri dana dosta.

Ko u krčmu ide, svome jatu leti.

Ko se dima ne nadimi, taj se ne veseli.

Ko traži veće, platiće na ćupriji.

Ko s đavolom tikve sadi, taj se kaje natenane.

Ko radi, taj u bedi živi.

Ko se na tuđim kolima vozi, ima u nogama.

Ko drugome jamu kopa, drugom ne svane.

Dok se dvojica svađaju, ubiše Miloša.

Bikipedia

M'rš!

Jedina stvar iz prošlosti zbog koje iskreno žalim i koju više nikada ne bih ponovio se desila u studentskim danima, kada sam sedeći u kafani sa nekim društvom, posle godinu dana apstiniranja, ponovo propušio.

Bliži mi se 31 godina pušačkog staža i to je, bez dileme, najgluplja i najnepotrebnija stavka moje biografije.

Ovaj post je moj lični podsetnik da sam danas popušio POSLEDNJU CIGARETU U ŽIVOTU!

Diskretni šarm eutanazije

Realne okolnosti ne čine čoveka, one ga razotkrivaju.

Realna okolnost je da živimo u društvu distanciranom od svojih duhovnih korena, vođenom isključivo materijalnim motivima, u kojem je ljubav za moć moćnija od ljubavi, a sujeta važnija od vrline. Nije važno biti dobar, važno je da ti bude dobro. Jednostavni kulturni obrazac oblikovan na zavisnosti od novčane stimulacije, jer je novac odgovor na svako pitanje.

Na oblikovanje najvećeg dela ljudskog ponašanja utiču nesvesni napori da se zadovolje neispunjene potrebe i nagoni, a nesvesni postupci se teško mogu etički vrednovati. Čuveni etičar Michael Josephson tvrdi da etiku ne učimo od ljudi koji je propovedaju ili morališu pričajući o njoj, već je učimo od ljudi koje cenimo i poštujemo, od ljudi koji imaju moć nad nama. Za prosečnog TV gledaoca to su, pre svega, političari, estradne i sportske zvezde.

A gde su učitelji etike? Pa, ene ih, na "Farme".

Zabava, igra i sticanje rejtinga su ovde, po meni, od sekundarnog značaja. Glavna svrha "rijaliti" programa je suptilno favorizovanje ideologije profita u odnosu na individualne ljudske sudbine. Recept je jednostavan, svakodnevnim nizom simuliranih izazova i konfrontacija, jasno pokaži da su ljudi kompromitujuće slabi, nesigurni, pohlepni, prazni i nekarakterni, da su nekvalitetna, iskvarena, bofl roba i da su, kao takvi, društveno prihvatljiva i opravdana kolateralna šteta pri ostvarivanju glavnog cilja modernog društva.

Drugim rečima, sasvim je legitimno preko "bezvrednih", a tuđih, leševa stići do kapitalne vrednosti koja se egzaktno može iskazati u monetarnim jedinicama.

Trećim rečima, profit je važniji od ljudskog dostojanstva i od života samog.

Eureka!

Kako napisati pesmu

ispiši hiljadu strana
a zatim ih spali
bez pompe
i sentimenta

pre punoletstva pročitaj
sve knjige
koje ti dopadnu šaka
a onda prekini

i potroši još jednu deceniju
potkradajući i ubijajući
svoje literarne idole

kloni se udruženja pisaca
i katedre lepih umetnosti
jedino čemu te
oni mogu podučiti
je poslušnost
i lažno samopouzdanje

izađi na ulicu
i dopusti sebi da budeš
prebijen od huligana
zvanog život

a onda se dovuci kući
i precrtaj
svoj najbolji stih
pre nego se onesvestiš

okači se kandžama
o zidove svoje sobe
i ne puštaj
dok ti nokti ne otpadnu
i dok poslednja kolonija termita
ne salutira tvojoj istrajnosti

piši

piši

piši

piši

piši

piši

piši

ne traži od Boga
bogatstvo
slavu
ženu

moli Ga
za čudo
za neizvestan život
i za nešto dobrog mastila

a onda počni sve ispočetka

ako doživiš osamdesetu
možda napišeš
jednu pesmu

jednu
besmrtnu
pesmu

koja će okončati
ratove

koja će rasplakati
ubice

koja će uspraviti
posrnule

koja će uzvisiti
ponižene

koja će poniziti
ohole

koja će umiriti
mrtve

koja će probuditi
žive

koja će...

ma, jasno ti je

idi sad
i piši

original by Robert Bruce

Ljubav kao potreba za spajanjem

“Ljubav je nešto večno; aspekti mogu da se menjaju, ali ne i suština.” - Vincent van Gogh

Astrološki posmatrano, aspekti su odnosi između nebeskih tela. Kako svako od nas predstavlja galaksiju u malom, aspekte možemo razumeti kao uzajamnost individualnih galaksija ili pojedinih delova unutar svake galaksije ili, zašto ne, kao uticaj arhetipskih tema koje nas poput meteorske kiše zasipaju vekovima. Ljubav, kao ultimativna težnja ka zbližavanju i konačnom spajanju sa besmrtnom suštinom je, ako se ne varam, najjača arhetipska potreba svake individue.

Da se razumemo, sudar dveju galaksija nikako ne podrazumeva sudaranje zvezda koje im pripadaju, jer su galaksije, pre svega, prazan prostor u kojem su razdaljine između zvezda ogromne. Međutim, galaksije prilikom sudara jedna drugoj načisto “poremete” gravitaciju, što dovodi do uzajamnog mešanja prašine i gasova, pri čemu se stvaraju gusti stubovi prašine i masivni molekularni oblaci, čijom se snažnom kompresijom rađaju milioni novih zvezda. Neke od tih zvezda se gravitaciono povezuju u masivna svetlucava jata ili zvezdane klastere. Astronomska osmatranja pokazuju da se oko 90% ovako nastalih zvezdanih familija raspadne još tokom sudara galaksija (vreme je relativno), tako što se individualne zvezde razilaze i povlače u maglovitu pozadinu galaksije.

Dakle, sudar svetova nije nužno i sukob u kojem jedan teži eliminaciji drugog, već može predstavljati dugotrajni proces spajanja “dvoje u jedno”, tokom kojeg se neprestano rađa i umire.

Ova uzbudljiva fotografija Svemirskog teleskopa Hubble prikazuje sudar takozvanih “Antena galaksija”, udaljenih šezdesetak miliona svetlosnih godina od nas, u sazvežđu Gavrana. Sudar ovih galaksija je otpočeo pre oko 500 miliona godina, pri čemu su obe galaksije za sobom ostaville tragove odbačene zvezdane prašine, koji podsećaju na antene insekata. Ovaj najmlađi i nama najbliži primer sudarajućih galaksija otkrio je Fridrih Vilhelm Heršel 1785. godine, a meni se čini kao da je bilo juče. Očekuje se da će se jezgra ove dve galaksije “ujediniti” za oko 400 miliona godina.

Iako je gornja slika veoma jasna, hajde da se malo distanciramo od nje i proširimo poglede, možda ćemo, na taj način, još jasnije sagledati njenu suštinu.

Na šta vas ova slika podseća?

Mene podseća na Belo Srce, što je indijanski nickname koji sam prilikom našeg prvog susreta nadenuo mojoj dragoj, samo nebo zna zašto. :)

Smatra se da većina galaksija tokom svog života pretrpi bar jedan ovako značajan susret i da će, za nekih milijardu godina, slična sudbina zadesiti i naš Mlečni Put.

Sačekajmo Andromedu. ;)

Mark Twain - sto godina kasnije

Ponekad se zapitam da li svetom vladaju vickasti mudraci ili imbecili koji to misle ozbiljno.

Pretpostavimo da ste idiot. I pretpostavimo da ste kongresmen, ali to sam već rekao.

Da se glasanjem nešto može promeniti, oni nam ne bi dali da glasamo.

Kada god primetiš da si na strani većine, vreme je da promeniš stranu.

Imamo najbolju vladu koja se novcem može kupiti.

Bankar je čova koji će vam pozajmiti svoj kišobran kada sija sunce, pod uslovom da mu ga vratite čim počne kiša.

Cenzura je kada odraslima zabraniš šniclu samo zato što bebe ne mogu da je sažvaću.

Istorija se ne ponavlja, ali se zato često rimuje.

Civilizacija je jadna pokondirena tikva, puna surovosti, sujete, arogancije, zlobe i hipokrizije.

Laž proputuje pola sveta dok istina još uvek navlači cipele.

Nema veće istinoljubivosti od sopstvenog priznanja da si lažov.

Svaka generalizacija je lažna, uključujući i ovu.

Postoje tri vrste laži: laži, notorne laži i statistike.

Cifre ne lažu, ali zato lažovi cifraju.

Ako ne čitaš novine, bićeš neinformisan; ako ih čitaš – dezinformisan.

Oni koji ne čitaju dobre knjige se nimalo ne razlikuju od nepismenih.

Klasika, to su one knjige koje svi hvale, a niko ne čita.

Vagnerova muzika je daleko bolja nego što zvuči.

Bog je prvo stvorio idiote. To mu je bila vežba. Onda je stvorio školske odbore.

Ne dozvolite da vam školovanje omete obrazovanje.

Sve što vam treba u životu su neznanje i samopouzdanje; uspeh je zagarantovan.

Niko ne može naučiti sve. Gradivo je preobimno i menja se iz časa u čas.

Kada sam imao četrnaest, moj otac je bio toliko glup da nisam mogao da ga trpim pored sebe. Kada sam napunio dvadeset i jednu, bio sam zadivljen koliko je stari naučio za sedam godina.

Uz samo malo truda, lako možemo naučiti da istrpimo nesreću. Tuđu, naravno.

Prošao sam kroz užasne stvari u životu, od kojih su se neke zaista i dogodile.

Nisam bio na toj sahrani, ali sam im poslao telegram podrške i odobravanja.

Ne plašim se smrti. Bio sam mrtav milijarde i milijarde godina pre nego sam rođen i nikada nisam imao neprijatnosti zbog toga.

Voleo bih da živim u Mančesteru. Prelazak iz Mančestera u smrt bi bio neprimetan.

Propast sveta bih voleo da sačekam u Sinsinatiju. Tamo sve kasni po deset godina.

Najhladnija zima koju sam doživeo bilo je leto u San Francisku.

Problem sa vama iz Čikaga je što mislite da ste najbolji samo zato što ste najbrojniji.

Divno je što su otkrili Ameriku, ali bi bilo još bolje da su je promašili.

Ulice Carigrada su prizor koji svako mora da doživi jednom u životu, nikako češće.

Bolje je držati jezik za zubima po cenu da pomisle da si glup, nego progovoriti i tako im otkloniti svaku sumnju.

Prava reč može biti efektna, ali nikada kao pravovremena pauza.

Razlika između prave reči i one koja joj je najbliža je kao razlika između munje i svica.

Jezik je varljivo i nepouzdano sredstvo, gotovo je nemoguće poređati deskriptivne reči na način kojim se ne preuveličavaju činjenice – uz pomoć mašte čitaoca, koja je uvek spremna da radi bez potrebe i bez rezultata.

Što više objašnjavaš, sve te manje razumem.

U Parizu su me uvek gledali belo kada sam im se obraćao na francuskom. Nikada mi nije pošlo za rukom da te idiote nateram da razumeju sopstveni jezik.

Zahvaljujući veštini dobrog vladanja jezikom, uspeo sam da im ne kažem ništa.

Čovekov karakter se može naučiti iz najčešće upotrebljavanih prideva u konverzaciji.

Ako nađete izgladnelog psa i pomognete mu da se oporavi, on vas neće ujesti. To je glavna razlika između psa i čoveka.

Ljudska rasa je kukavička rasa i ja ne samo da marširam u toj povorci, nego nosim i zastavu.

Postoji više dobrih načina da se zaštitimo od iskušenja, ali je kukavičluk daleko najefikasniji.

Svi živimo braneći svoje kukavičluke nazivajući ih svojim principima.

Hrabrost je odolevanje strahu, savladavanje straha, a ne odsustvo straha.

Najgora vrsta samoće je kada niste zadovoljni samim sobom.

Kad nas ljudi ne cene, mi smo duboko uvređeni, a duboko u svom srcu ni sami sebe ne cenimo.

Ljudima je uvek više stalo da im priznate talenat koji nemaju, nego da ih hvalite zbog petnaest talenata koje imaju.

Ima ljudi koji se strogo lišavaju svega što se može pojesti, popiti i popušiti, a što je na bilo koji način steklo lošu reputaciju. To je cena koju plaćaju zbog zdravlja. I zdravlje je sve što dobijaju zauzvrat. Kako je to čudno. To je kao da trampite sve što imate za kravu koja ne daje mleko.

Budite oprezni sa knjigama o zdravlju. Možete umreti zbog štamparske greške.

Zarekao sam se da nikad neću pušiti dok spavam.

Pušim umereno, ne više od jedne cigarete istovremeno.

Ostaviti pušenje je najlakša stvar na svetu, ja sam ga ostavljao bezbroj puta.

Ako u Raju nema pušenja, ja ne idem.

U Raju je dobra klima, u Paklu je dobro društvo.

Alkohol je možda najveći čovekov neprijatelj, ali Biblija kaže “voli svoga neprijatelja”.

Žao mi je ljudi koji ne piju. Kako god se osećali ujutru kada se probude, do kraja dana se neće osećati ništa bolje.

Potrebno mi je samo jedno piće da se napijem, ali nikako da zapamtim da li je to trinaesto ili četrnaesto.

Ne treba preterivati, ali preterivanja u piću nikad dosta.

Većina ljudi jedva izdrži sat vremena nedeljno u crkvi, kako li će tek izdržati večnost na sličnom mestu?

Hrišćanski narodi su najprosvetljeniji i najprogresivniji, uprkos svojoj religiji.

Postojao je samo jedan Hrišćanin. Uhvatili su ga i razapeli – na vreme.

Da se Hrist sada pojavi, sigurno ne bi bio Hrišćanin.

Pod izvesnim okolnostima, bogohuljenje donosi olakšanje kakvo ne može čak ni molitva.

Sve mogu da poštujem, osim onog što drugima predstavljaju svetinju.

Šta uraditi sa čovekom koji je izmislio proslave jubileja? Samo ga ubiti, to bi bilo preblago.

Mark Twain (30. novembar 1835. – 21. april 1910.)

Blues in C aka Joy of Making Music

Od rane mladosti sam vernik. Ozbiljno, baš sam pravi vernik, ortodoksni. U vreme kada sam ja odrastao, jedini Bog je bio Eric Clapton, za drugog nismo znali, niti nam je bio potreban. Neki zabludeli apostoli su propovedali da on jeste drugi, jer je Jimi Hendrix prvi, ali vremenom su i oni shvatili da se radi o sinovima jednog istog, višeg Božanstva. Nazivali smo ga Bogom, ali on nije bio naš Gospodar, on je bio sluga tog višeg Božanstva kojem smo se svi klanjali, bio je sluga Muzike. Uprkos povremenim krizama i gubitku vere kod razočaranih skeptika, do dana današnjeg se suštinski ništa nije promenilo, on je za nas i dalje onaj koji je od Boga izabran da Muzici služi i njenu slavu pronosi, umesto da njome manipuliše zarad sitnih sopstvenih interesa i ambicija.

"Music is closest thing to being truly in the moment, to being in harmony with time."
(Eric Clapton)

Jedno od Bogojavljenja za pamćenje se odigralo 6. juna 2004. godine u Dalasu. Eric Clapton je organizovao "Crossroads Guitar Festival" da bi sakupio novac za svoj "Crossroads" centar za lečenje od zavisnosti, a usput je sakupio takvu ekipu slugu Božijih, kakvu ne bi sakupio ni sam Svevišnji. Da li ima Boga, ne bih sada o tome, ali ako ga ima, On je ovaj nastup sigurno gledao. Moja malenkost ga je odgledala tridesetak puta i još nije uspela da mu pronađe manu, pa mi ne preostaje ništa drugo osim da ga od sveg srca preporučim, ko do sada nije, evo mu prilike da nasluti savršenstvo.
Maksimalno opušten, u bermudama i patikama, a u isto vreme, nesvakidašnje koncentrisan, inspirisan i precizan, Eric Clapton zvuči prljavije, tvrđe i energičnije nego ikada pre. Ovaj spektakularni četrnaestominutni festival emocija on završava mokar do gole kože, ali na bini nije sam. Božansku harmoniju grade i rabovi Božiji, izuzetni Chris Stainton za pianom, neodoljivi Nathan East za basom i izvanredni Steve Gadd za bubnjevima. Sve pohvale ovoga sveta zaslužuje i famozni gitarista Doyle Bramhall II koji je još kao šesnaestogodišnjak svirao turneje sa "The Fabulous Thunderbirds", koji je na domaćem terenu i kada svira bluz i kada svira Pink Floyd, što zavređuje moje beskrajno poštovanje. Svirkom koja je sušta suprotnost Erikovoj, Doyle perfektno održava ravnotežu unutar benda, njegov solo je fascinantno nepretenciozan, jednostavan, sirov i ogoljen do koske, i kao takav predstavlja čistu esenciju stoprocentnog bluza. Billy Preston na Hammond-u je priča za sebe, impozantni solo stoleća je odsvirao s nepodnošljivom lakoćom i po ko zna koji put dokazao da virtuoznost u muzici ima smisla samo ako je prati ekstraordinarni feeling.
Bez zezanja, ja volim da preterujem, ali ovo je izvan svake sumnje jedan od najboljih živih nastupa ikada. I pored toga što kod kuće imam originalni DVD, ja ovo moram imati i na blogu, jer ga krase strast, predanost, energija i bezuslovna ljubav and that is all we need.

Eric Clapton - Have You Ever Loved A Woman
(Crossroads Guitar Festival)

Lakše je biti anđeo nego djeva Marija

Pre neki dan sam naleteo na blog isfrustriranog pisca u pokušaju, koji je posle dve godine razrade ideja, najzad seo da napiše originalnu priču, da bi dve nedelje kasnije na televiziji video da je tu priču neko već napisao i snimio. Koliko sam uspeo da primetim, priča je krajnje trivijalna i stereotipna, tako da me uopšte ne čudi što se pojavila na više mesta, ali svejedno, ambiciozni autor je šokiran, očajan i ne zna šta će dalje sa sobom.

To me vraća u vreme kada sam se poluanonimno, ali full ozbiljno i pasionirano bavio komponovanjem. I pored laskavih komplimenata koje sam dobijao od kompetentnih ljudi, ja sam bio nezadovoljan, stalno sam bio pod utiskom da nisam dovoljno originalan, da ne umem da se oduprem brojnim uticajima muzike koju slušam. Tim pre, što su i od nekompetentnih stizali komentari tipa „super ti je ovo, kao Vangelis“, „fenomenalno, zvuči kao Deep Forest“, sećam se da je i moj rođeni otac, u najboljoj nameri, uspeo da povredi moj autorski ego lakomislenom izjavom „ovo je mnogo dobro, podseća me na Vagnera“. Tada sam se naivno zanosio idejom da stvaralački talenat treba krunisati autentičnim delom koje će biti nezavisno, koje će nositi snažan individualni pečat i koje će predstavljati nešto po čemu ćeš biti poseban, prepoznatljiv i neuporediv.

Iako nisam od onih koji teže da iza sebe ostave neki trag, sa gore izloženom predrasudom i velikim entuzijazmom krenem ja da stvaram svoje najnovije delo. Bio sam visoko inspirisan i u dubokom kreativnom zanosu, krenulo mi je dobro, u prvom pokušaju sam došao do glavne teme kojom sam bio potpuno zadovoljan, što je kod mene redak slučaj. Rešim da je nadogradim i aranžmanski obogatim primesama etno muzike. Uvedem sinti padove, frulu, cimbala, crkvena zvona, ubacim semplove Pavla Aksentijevića, pa ženski hor, tapan, tarabuku i tambure, pa muški hor..., od dva i po minute muzike, ja napravim pet i po. Super, kompozicija mi zvuči dobro i do tada nečuveno, dakle originalno, eto, uspeo sam! Neka je tako, neka malo odleži, a kasnije ću hladne glave da joj udarim poslednji glanc...

Nije prošlo mnogo, uzmem ja da preslušam tek objavljen „Balkan 2000“ od Sanje Ilića, stignem do pete numere i tu se zaledim. Aranžman i atmosfera skoro identični, tonalitet, tempo i Pavle Aksentijević sasvim identični, samim tim ni melodija ne odskače mnogo, bitnije razlike dolaze tek u četvrtom minutu. U neverici i totalno raspamećen, ja jednostavno zanemim, šta bih drugo. Sreća je da sam u tom trenutku svog života već bio dobro opremljen odbrambenim mehanizmima od neprijatnih iznenađenja svake vrste, pa nisam bio do te mere razočaran, kao onaj gore. Tešio sam se u fazonu, ma dobro, nema veze, važno da je muzika ugledala svetlost dana, nije bitno ko je autor, buuahahaha. Ali definitivno, nije nimalo prijatan osećaj kada shvatiš da će nešto što je trebalo da postane tvoja ultimativna satisfakcija, okončati sudbinu u kontejneru za reciklažu.

Ok, kapiram, s kraja na kraj sveta – isti smo kamen, poznati su brojni primeri da su različiti ljudi iz različitih epoha i sa različitih krajeva sveta, ne znajući jedni za druge, potpuno nezavisno dolazili do istih ideja na poljima umetnosti, nauke ili filozofije, ali brate..., isti grad, ista godina, što je mnogo, mnogo je.

Od tada sebe više ne shvatam ozbiljno kao kompozitora, ambicija mi je dosta splasnula i jedva da sam uopšte nastavio time da se bavim, ali dok sam se ja ponovo dizao, savladavao nove tehnologije i u svojoj glavi razrađivao ideje o tome kako da napravim efektan spoj etno i tehno muzike, Sanja Ilić je to majstorski realizovao na svom sledećem albumu i tako mi pripomogao da razbijem iluzije o originalnosti kao bitnom preduslovu za kreativnost.

Ali zato, kada me pitaju koje kompozitore najviše cenim, hteo - ne hteo, mislio tako ili ne, moram da počnem od Sanje Ilića. Na kraju krajeva, i on je Bik u horoskopu, i njegov Bog ima plave oči, male su šanse da je to slučajnost. :)

Moxy Creative

123klan

Rule #5, from Jim Jarmusch’s Golden Rules of Filmmaking by Mark Malazarte

Stepski

My name is Hackman, Gene Hackman

Istražitelji su mesto zločina ogradili žutom trakom, a žrtvu prekrili belim čaršavom. Oprezno su se kretali unutar ograđenog prostora, strogo vodeći računa da ne unište eventualne tragove. Povremeno su nešto zapisivali u svoje male notese, a jedan od njih je čučao i pedantno pakovao prašinu u najlon kesice. U najvećoj tišini sam se primakao mestu dešavanja. Potpuno zadovoljan tokom forenzične istrage, usredsredio sam se na socijalno-psihološke aspekte ovog bezumnog akta.

“Ja mislim da su prave žrtve, zapravo, njegova deca”, rekao sam inspektoru gotovo svečanim tonom.

“Da, da, svakako”, odgovorio mi je inspektor, ne pogledavši me.

“Žrtve su i njegovi roditelji”, dodao sam. “Pod pretpostavkom da su barem oni živi.”

Inspektor nije odgovorio, ali me to nije pokolebalo da posle kraće pauze nastavim sa svojim opservacijama.

“Ni njemu ne možemo osopriti ulogu žrtve, na kraju krajeva, on je taj koji je ovde izgubio svoj život, a to nije mala stvar, zar ne?”, izgovorio sam značajno upirući prstom prema pokrivenom telu. Inspektor više nije mogao da ignoriše moju ekspertizu.

“Hej,  ti..., da, da, ti... smesta da si se udaljio! Vidiš da pokušavamo da radimo!”, doviknuo mi je, gledajući me direktno u oči.

Dok su me dvojica kolega pratila do vozila, ja sam razmišljao o svim potencijalnim žrtvama ovog nemilog događaja. Ako je ubijeni bio dobar u poslu, trpeće svi oni koji su koristili njegove usluge, ako je bio podstanar, žrtva je i stanodavac jer nije nimalo lako pronaći pristojnog stanara u ova smutna vremena, ako je bio dužnik - jao si ga njegovim poveriocima... Ni zvuk sirene, ni SMS poruke koje su stizale od moje bivše žene, ništa nije moglo da izmesti moju koncentraciju sa ovog slučaja. Osećao sam veliku odgovornost, bilo je tu mnogo ljudi o kojima sam morao da brinem. Međutim, tek što smo stigli u stanicu, zazvonio je telefon i ja sam morao da krenem na novi zadatak.

Možda ja i nisam najbolji policajac, ali sigurno nisam zaslužio da osnovcima objašnjavam opasnosti koje im prete od seksa, duvana i droge.

“Mislim da je to što držite u ruci samo pakovanje,” reče mi klinja iz prve klupe. “Kondom vam je ispao, eto ga, tu dole, pored vaših nogu”.

“Da, da, znam. To sam i rekao”, mrmljao sam dok sam se saginjao da dohvatim kondom. “Ovo je..., ovaj deo se..., hm... Mir, deco...”. Deca su se kikotala, a ja sam se toliko upetljao da više nisam znao šta je šta. Gledao sam u levi dlan, pa u desni, pa opet u levi, da bih na kraju, prateći ih pogledom, obe ruke podigao u vis, kao da se predajem.

“Deco, ovo je kondom… Sve ovo!”

Pravio sam budalu od sebe. Okrenuo sam se ka učiteljici pokušavajući da ostvarim telepatski kontakt sa njom. “Pomozite…”, kao da sam cvilio. “Molim vas, pomozite...”. Ona nije ni trepnula, a ja sam treptao kao lampica auto alarma. Tražio sam elegantan izlazak iz ove glupe situacije, ali uzalud, zastavica je pala i ja sam nekontrolisano odvalio:

“Deco, da li volite brzu vožnju? Hoćete da vas vozim do poligona da gledate kako upucavam kontejnere? Ko je za, neka digne ruku”.

Tek što sam to izgovorio, dvanaest dečaka i pet devojčica su visoko iznad glava mahali raznobojnim pakovanjima kondoma.

Sutradan sam u “Kuriru” čitao da direktorka škole od mene nije ni tražila da učenicima pričam o seksu. "Da sam to htela, zvala bih vatrogasce", izjavila je je rezignirano. Prema izvorima “Glasa javnosti”, ona je samo prijavila da se oko škole muva neko za koga se sumnja da je narkodiler. Na “B92” su spominjali jednog kidnapera i jednog pedofila, s tim što je spikerka nekako neprirodno naglašavala reč "jednog". Ako je pak verovati “Blicu”, mene niko iz škole nije ni zvao, jer ja uopšte nisam policajac. Ovu vest je potvrdilo i Ministarstvo unutrašnjih poslova, što je u meni izazvalo uznemirujuću krizu identiteta.

“Ko sam ja?”, zabrinuto sam upitao nadzornika.

"Ti si pesnik, prorok, propovednik, pop-rock ikona i odmetnik", odgovorio mi je uz blagonakloni smešak. Njegove reči su prosto odisale majčinskom toplinom i meni je momentalno laknulo što nisam policajac.

Pokrio sam se ćebetom, krajičak jastuka stavio u usta i zaspao kao beba.

Ljubavni život Mudimira Srajkovića

Imao sam devojku iz Ralje,
ta je brzo produžila dalje.

Imao sam devojku iz Gruže
ni ona se ne zadrža duže.

Imao sam jednu iz mog kraja,
ali ni ta veza ne potraja.

Jedna me je, iz Gadžinog Hana,
ostavila posle pet-šest dana.

I sa onom što beše iz Čačka,
dođe vreme da se stavi tačka.

Imao sam curu iz Mramorka,
trošila je k'o da j' iz New Yorka.

Imao sam curu iz Palanke,
zbog nje brzo ostadoh bez banke.

Imao sam devojku iz Kule,
spustila mi konto ispod nule.

Imao sam curu sa Voždovca
i sa njom se raziđoh zbog novca.

Slično beše s curom iz Zemuna,
ostavi me zbog nekog tajkuna.

Čak me jedna što dođe iz Pirot
napustila jer sam mnogo sirot.

Ljubio sam jednu iz Laćarka,
ali shvatih, sve je bilo varka.

Imao sam curu iz Sopota,
njena ljubav beše mi Golgota.

Imao sam devojku iz Ljiga
i sa njom sam im'o puno briga.

Imao sam curu iz Inđije,
otrovna je bila poput zmije.

Imao sam curu iz Brestača,
al' je našla boljega jebača.

Imao sam curu iz Trebinja
otišla je jer sam muška svinja.

Šutnula me M. iz Novoga Sada,
jer od mene nema većeg gada.

Imao sam devojku iz Šida,
ta je rekla da sam prava gnjida.
(u stvari je bila iz Gibarca
i otišla zbog drugog muškarca).

Prevari mi devojka iz Niša,
"udajem se, a tebe ko šiša".

Imao sam curu iz Gradišta,
otišla je, nije rekla ništa.

Sada volem jednu iz Perleza,
i ona me stalno nešto zeza.

Al' me od svih najviše opekla,
jedna dekla neznanog porekla.

Inspired by Tom Waits