Ovo malo duše

Negde sam već pominjao da su Dunav i muzika dva ključna, takoreći vitalna, elementa koja moje bivstvovanje na ovoj planeti čine koliko-toliko podnošljivim. Dosta muzičara je prošlo kroz moj život i još više muzike kroz moje uši, ali ubedljivo najbolja pevačica koju sam slušao uživo bila je izvesna Ljilja B., po profesiji učiteljica. Srećom po mene, bila mi je prva komšinica i bezmalo član domaćinstva, jer smo živeli na pet metara razdaljine, bukvalno “prozor u prozor”, a njen anđeoski glas je bio dovoljno dobar razlog da prozori budu otvoreni kao dragstor. Tim pre što je za muža imala profesionalnog muzikanta, gitaristu, sa kojim je neretko muzicirala za mnogobrojne prijatelje ili za svoju dušu i što je njihovim širokim i šarenolikim repertoarom ipak dominirao blues. Prisustvovao sam mnogim neobaveznim svirkama, sešnima i ostalim muzičkim seansama, ali takvim kao što su priređivali njih dvoje, više nikad. Možda nije mnogo bitno, ali zašto prećutati da je bila izuzetno pametna i lepa žena. Prelepa čak. Iako duboko svesna svog vanserijskog talenta, nikada nije ganjala muzičku karijeru, u mladosti je pevala u “Krsmancu”, da bi se kasnije, samo u nekoliko navrata, kao pevačica pridružila mužu na letnjim morskim gažama, što je svakako bio dobar način da sebi i detetu obezbede letovanje. Pre godinu i po dana je svojom voljom i sa dobrom namerom otišla na rutinsku hiruršku intervenciju sa koje se nikad nije vratila i od tada živim u komšiluku tuge, ali to je neka druga priča, o njoj bih mogao knjigu da napišem.

Danas pre podne sam, šetajući Dunavskim kejom, prošao pored preplanulog, neobrijanog čičice koji je u nekom smešnom šorcu i narandžastom dresu košarkaškog kluba "Play Off Užice" sa brojem 12 na leđima, stajao nasred pustog šetališta i pevao. Neko drugi bi možda rekao “vidi matoru budalu”, a ja zastadoh zabezeknut, kao iz neba pogođen, i dok sam tako, od iznenadne miline raspamećen, sakupljao najsitnije komadiće svoje duše rasute po vrelom asfaltu, čovek je i dalje pevao, zapanjujuće dobro, kao slavuj, da ti stane dah, u klasi jednog Vuleta Jevtića ili Mileta Bogdanovića, a ako postoji neki viši razred, onda ovaj čikica spada i u taj razred. Zapravo, ja sam tu bio samo slučajni prolaznik, a jedina publika kojoj se čikica pesmom obratio bio je prodavac sladoleda, koji je, takođe sav raspilavljen, jedva progovorio: “Ih, bre… muuzika…, ma, je l’ znaš ti..., pa ti bolje pevaš nego svi oni s televizije!”

U povratku sam ga zatekao kako zamišljen sedi na klupi ispod drveta, umornog pogleda oborenog u prašinu. Pomislio sam da radi kao čuvar obližnjeg luna parka ili da iznajmljuje bicikle. Ima blizu sedamdeset godina. Prišao sam mu i ispred njega gotovo zastao, bilo mi je glupo da mu kažem “dobar dan, mnogo dobro pevate”, samo sam mu se osmehnuo i nastavio dalje.

Dok mi se sa bilborda nepristojno kezila interpretatorka koja četvrtkom nastupa na splavu 500 metara niže, pomislih “gde ćeš niže, iz ove ne možeš da iscediš ni pošten osmeh, kamoli neku dublju interpretaciju duše”, ali ubrzo se u mislima vratih na čičicu. Retki su ljudi sa takvim talentom, a među njima još ređi oni, koji su uspeli da očuvaju neokaljanu dušu. Zato se svim srcem nadam da ga za života niko neće uslikati i turiti na YouTube.

Mnogo pitanja, ali zato plakanja nikad dosta

Da li je iko od vas koji pišete "ozbiljne" postove o opštim temama ikada pomislio da bi to mogao pročitati i neko ko je, pogrešno bi bilo reći - neuporedivo više, ali svakako daleko više od vas familijaran sa problematikom o kojoj pišete? Za vas je bolje da niste pomislili, zato mi nemojte odgovoriti odmah, u suprotnom plačem. Šalim se, baš naprotiv, u suprotnom plačem. Od smeha, naravno.

A da li umete da dva sata svog rutinski obavljenog posla na terenu, dokumentujete na 50 kucanih strana? Ako umete, koliko vam je vremena potrebno za to? Pre nego što mi ne odgovorite, uzmite u pamet moje čvrsto uverenje da je predefinisani šablon za traženu dokumentaciju, očigledno, sastavio neki mamlaz koji sebe shvata preozbiljno, iako nikada u svom promašenom životu nije izašao iz "Word-a", a kamoli iz kancelarije. E, mene je ovakvog, koji svašta ume i ništa mu nije teško, maločas kapitalizam zamolio da mu do ujutru pošaljem popunjen dokument, na šta sam mu ekspresno i elektronski ljubazno odgovorio da mogu da ga pošaljem odmah..., ali glup je taj kapitalizam, nikada neće shvatiti da sam mislio na njega, a ne na dokument.

U stvari, ovde mi se plače, ali da je smešno, jeste, iako baš i nije. Hoću reći, ozbiljni su smešni, zato budimo neozbiljni. Smejmo im se, do suza.

A ovde bi trebalo da vam prilepim neki ekstraterestrijalni YouTube, da malo prokomuniciramo muzički, ali vidim da je danas neko pokušao da izgugla "pink floyd stepski", pa evo, da pripomognem, izvolite linka do Pinka i hvala vam što nas slušate, a ko promeni kanal - ozbiljna mu keva :)