"Sreća je što ovde nema profesionalnih blogera, jer svi plaćeni poslovi apsorbuju i degradiraju pamet i duh. Nesreća je što neki to dobro rade i za dž." – Anonimni bloger, Aristotelov učenik
"Sreća je što ih nema, inače ne bi zaradili ni za pecivo i jogurt." – bloger koga znam, samouk
Šalim se, šalim se... Nedavno sam shvatio veliku istinu o mom blogovanju. Za razliku od mnogih koji krajnje neuverljivo tvrde da prevashodno pišu za sebe i zbog sebe (prim. prev. – a najviše protiv sebe), da bi onda poginuli od isčekivanja reakcije, moje pisanje je uvek bilo namenjeno nekom drugom ili upereno protiv nekog drugog. Naravno, zanimala me je reakcija, ali sam najčešće bivao zgrožen istom, jer su pohvale stizale od onih koje sam nišanio, a pogođeni su bili oni koje nisam imao ni u širem vidokrugu. Dakle, ako me nešto tera odavde, onda su to nebulozni komentari i želja za bliskošću od strane onih sa kojima nemam šta da podelim. Kad mi je ponestalo ciljeva i motiva (čitaj: zaova i protiva), pomislio sam da se povučem, ali navika je čudo, nikako mi ne polazi za rukom. Ko misli da zna zašto je to tako, neka to zadrži za sebe, jer znanje i trtljanje ne može biti isto.
"Najbolje vreme za povlačenje u samog sebe je kad ste primorani da budete u gomili." – Epikur, bezbložnik
Još veći razlog za moju nestabilnost na blogu je nemirenje sa činjenicom da je većini ovde, druženje mnogo bitnije od samog pisanja, a dosta je doprinela i moja neodlučnost da se od tog druženja pravovremeno i na adekvatan način odbranim. Svojim isčašenim cinizmom (kad hoću da se sprdam, ja obavezno kažem istinu) ka sebi sam privukao one koji mi nisu po volji, a od sebe odbio neke koji jesu. Dublja psihoanaliza nije neophodna, sve je kristalno jasno, u pitanju je nepatvoreni mazohizam. Ne žalim se, ne mislim da sam neshvaćen, čak sam siguran da smo svi do jednog, neshvaćeni. Razumevanje među ljudima je moguće samo kao posledica nesporazuma. Da nije tako, razočarenje ne bi bilo najčešći razlog za prekid odnosa.
Da skratim, ako blog shvatimo samo kao sredstvo pismenog izražavanja (a kako bi inače?), onda nije teško primetiti da ovde i u svetu, najbolji blogovi imaju veliki broj čitalaca i mali broj komentara. Blogeri koji su iskreno posvećeni pisanju, objavljuju ono šta su naumili i odmah zatim gase računar, veoma retko komentarišu na drugim blogovima, a još ređe na svom.
I za kraj, najbolji postovi su oni koji slave lepotu besmisla. U skladu sa tim, smisao svog ostanka ovde ću potražiti u iluzornoj nadi da moji najbolji postovi tek treba da budu napisani.
