Glupi post o jabukovom sirćetu

Što sam stariji sve je manje ozbiljnih pitanja koja me muče, teraju na razmišljanje ili zavređuju da pišem o njima. Stečene iskustvene spoznaje i koliko toliko sačuvan zdrav razum svakako doprinose duševnom miru, ali svejedno, i dalje se razvijam, menjam, učim, znam da mnogo toga ne znam i nemam nikakav problem sa tim što mnogo toga ne mogu da saznam. Svest o neznanju smatram višim oblikom znanja od nesvesno usvojenog, spolja nametnutog, u praksi neproverenog znanja ili verovanja. Shodno tome, pitanja smisla i besmisla, života i smrti, sreće i patnje, istina i zabluda, mogućnosti i želja, stvarnosti i iluzija, pitanje prisustva Boga ili nedostatka ljubavi, nisu pitanja koja me uteruju u veliki nespokoj. U mom svetu Bog nije ništa drugo do nezamenljiva metafora za zvezdano nebo nad nama i kreativni kosmos u nama, za težnju ka beskrajnoj, savršenoj lepoti i raznim čudesima koja bi našem životu povratila željeni smisao. Život posmatram sa njegove lepše strane kojoj se potpuno posvećujem, duboko svestan da je isti taj život satkan od bola, patnje i neostvarenih snova, nikad onakav kakvim smo ga za sebe zamislili, u osnovi krajnje surov i tragičan. Prihvatanjem tragike života, pitanje smrti potpuno gubi na značaju, kraj svake tragedije može biti samo srećan kraj, što umnogome olakšava užitak u lepšoj strani života. Da li je tako proživljen život besmislen ili su samo besmislena pitanja o njegovom smislu? Istorija čovečanstva bi mogla da se svede na duhovnu potragu za odgovorima koji ne postoje, što dodatno obesmišljava i obezvređuje ljudski život. Ne bih da se bavim time, možda jesam mazohista, ali ne baš toliki. Ljubav je nekada bila moja omiljena tema, ali to je bila očigledna greška, ta potreba je u meni vremenom potpuno izbledela. Ljubav se vodi, ljubav se živi, neka o njoj pišu oni koji za njom čeznu jer je nemaju. O ljubavi ne pišu oni koji su se opasno približili odgovoru na pitanje - da li smo kao vrsta dovoljno jaki i sposobni za bezgraničnu ljubav ili smo ipak uokvireni samoobmanom koja za cilj ima zadovoljenje iracionalne potrebe da nas neko voli?

Sve što sam izneo u uvodu mogao sam da skratim: možda nije mnogo, ali to što znam mi je za sada sasvim dovoljno. Naravno, uvod nisam skratio da bi post bio duži. O čemu da pišem kada me ništa ne golica? Ponekad je dovoljno samo otići do prodavnice i kupiti jabukovo sirće da bi se pojavila inspiracija.

Molim gramatičke eksperte i ostale čistunce da mi pojasne jezičko-polnu nekorektnost prema pojavama u prirodi koje su ženskog porekla. Jasno mi je da je drvo hrastovo jer je hrast muškog roda, ali ako je bukva ženskog roda, zašto je drvo bukovo, a ne bukvino? Ili, ako je jabuka ženskog roda, zašto je sirće jabukovo umesto jabukino? Nije potrebno veliko znanje, dovoljan je samo sluh da bismo nešto što potiče od breskve nazvali breskvino, a ne breskovo!!!

Molim politički potkovane znalce i nepristrasne analitičare da mi precizno pojasne suštinske razlike između Miloševićeve i Koštuničine vladavine… Hm…, ipak odustajem od ovog pitanja, jer odgovor poprilično slutim. Plašim se da bi nas odgovor doveo do pogubnih i paradoksalnih zaključaka i opet vratio na pitanja o besmislu koji je, ovaj put prozrokovan višegeneracijskim, nacionalnim i državnim zabludama koje opet, za posledicu imaju vladavinu široko rasprostranjenog nedostatka zdrave pameti. “Dok traje operacija, ne ide se na igranku”, bupnu nadobudni ministar i ostade živ, a jebeš vladu koja hirurga nema, dodajem ja i pridodajem Obrena Joksimovića pride. Očigledno je da nam još samo Obren fali da ponovo budemo obrenovićevska Srbija.

O odnosu vere, znanja i iskustva sam već nešto rekao, shodno tome, poštujem samo one vernike koji Boga “osećaju i poznaju izbliza”, nikako ne poštujem one koji tvrde da veruju samo na reč, makar reč bila i Patrijarhova. Poznanstvo sa ocem Filaretom nije dovoljno da proizvede vernika, ali je meni početkom devedesetih, i 15 minuta provedenih u kancelariji zemunske crkve Arhangel Gavrilo bilo dovoljno da shvatim da je reč o ostrašćenom ratnom huškaču i profiteru. Taj cirkuzant je sam sebi dodelio ekskluzivno punomoćje u zastupanju Božijih interesa na zemlji prema sopstvenim, vrlo sumnjivim afinitetima.

Svejedno, molim sve koji veruju da je Bog tvorac sveta i čoveka, da mi pojasne na osnovu čega veruju da je Bog još uvek čoveku naklonjen? Svaki tvorac, pa bio on i bezgrešan, može biti ponosan na svoje delo ili ga postiđen gurnuti daleko od očiju, da mu se više nikad ne vrati. Ne bogohulim, samo sam sklon verovanju da bi uzvišeni duh, čoveku ovakvom kakav je, svakako okrenuo leđa.

Bog kaže:
“Ne volim uvek to što stvaram.
Na primer, tog čoveka,
dajem mu dva oka,
(dva uha,)
dve ruke, dve noge,
(dva plućna krila,)
što je veoma praktično
(i simetrično),
ali postavši namah škrtiji,
samo jednu kičmu i samo jedno srce,
možda iz straha da se ne drži odveć uspravno
ili da nema previše ljubavi.
Dobro bih učinio da čoveka iznova stvorim”

Alain Bosquet

Asterionova kuća

I kraljica rodi sina koga nazvaše Asterionom.

Apolodor: Biblioteka, III, I

Znam da mi pripisuju oholost, možda i mizantropiju, pa čak i sumanutost. Ali su te kletve (za koje ću se osvetiti kad vreme dođe) besmislene. Istina je da ne izlazim iz svoje kuće, ali je, isto tako, istina da su njena vrata (kojih ima bezbroj*) danonoćno otvorena ljudima i zverima. (* u originalu stoji četrnaest, ali ima više nego dovoljno razloga da verujemo da je Asterion pod njim podrazumevao beskonačan broj.) Ko želi, neka uđe. U njoj neće naći žensku pompu ni bizarna pretvaranja kao u dvorcima, ali će zato zateći mir i samoću. Zatim, to je kuća koja je jedinstvena na celoj zemaljskoj kugli. (Oni koji tvrde da u Egiptu postoji nešto slično govore laž.) Čak i moji neprijatelji spremno priznaju da u mojoj kući nema nikakvog nameštaja. Po drugim besmislenim glasinama, ja, Asterion, nalazim se u njoj kao zatočenik. Treba li da ponovim da nijedna vrata nisu zaključana i da dodam da na njima nema nijedne brave? Što se mojih izlazaka tiče, jednog popodneva izašao sam na ulicu; ako sam se vratio pre sumraka, učinio sam to iz straha koji mi je ulivalo lice plebsa, ta bezbrojna lica ravna kao otvoreni dlan. Sunce je već bilo zašlo, ali bespomoćni plač nekog deteta i promukle molitve vernika kazivali su mi da sam bio primećen. Ljudi su se molili, bežali su, klanjali se; neki su se verali uz stubove hrama svetlosti, dok su drugi grabili kamenice. Neki su se, čini mi se, skrivali ispod mora. Nije moja majka uzalud bila kraljica; ne trpim da se mešam sa prostim svetom, mada iz skromnosti to želim.

Činjenica je da sam jedinstven. Ne zanima me šta jedan čovek može preneti drugim ljudima; delim mišljenje filozofa da se ništa ne može saopštiti pisanjem. Moj duh je predodređen za velike poduhvate, tako da u njemu nema mesta za tričarije ljutnje i razne trivijalnosti; nikada nisam zapamtio razliku između jednog slova i drugog. Darežljiva netrpeljivost nije mi dozvolila da naučim da čitam. Ponekad žalim jer su noći i dani dugi.

Podrazumeva se da ne oskudevam u zabavama. Kao ovan u napadu, ja trčim po kamenim hodnicima dok se ne srušim od umora. Skrivam se u senci neke cisterne ili za okuke hodnika kada se igram žmurke. Igram se i na tavanima, s kojih se bacam dok ne postanem sav krvav. U svako doba mogu da se pretvaram kao da spavam, zatvorim oči i snažno dišem. (Ponekad zaista zaspim, ponekad menjam boju dana kad otvorim oči.) Ali najviše od svega volim da se igram drugog Asteriona. Pretvaram se kao da mi on dolazi u posetu i kao da mu ja pokazujem kuću. Obraćam mu se sa izuzetnim poštovanjem: Sada dolazimo do raskrsnice kroz koju smo već prošli; ili Sada stižemo u drugo dvorište; ili , Jesam li ti rekao da će ti se svideti ova pojila, ili Sada ćeš videti jednu cisternu koja se napunila peskom; ili Videćeš kako se hodnici u podrumu račvaju. Ponekad mi se omakne neka greška, te se obojica od srca smejemo.

Nisam samo izmišljao igre, već sam razmišljao i o kući. Svi njeni delovi ponavljaju se više puta, bilo koje mesto takođe je neko drugo mesto. Nema u njoj jedne cisterne, jednog dvorišta, jednog pojila, jednog odmarališta; ima četrnaest (bezbroj) odmarališta, pojila, dvorišta u cisterni. Kuća je velika kao svemir; bolje rečeno, ona jeste svemir. Međutim, prolazeći pored svih tih cisterni, kroz dvorišta, kroz prašnjave hodnike od sivog kamena, stizao sam na ulicu, odakle sam video hram svetlosti i more. Nisam ništa razumeo dok jedne noći nisam doživeo otkrovenje. Tad sam shvatio, takođe, da ima četrnaest (bezbroj) mora i hramova. Ništa nije jedinstveno, sve postoji četrnaest puta, ali dve stvari na svetu kao da jesu jedinstvene: zagonetno sunce na nebu i Asterion na zemlji. Možda sam upravo ja stvorio zvezde, sunce i golemu kuću, ali više se ne sećam.

Svake devete godine u moju kuću ulazi devet muškaraca da bih ih ja pročistio od svakog zla. Čujem njihove korake ili glasove udno kamenih hodnika i radosno počinjem da im trčim u susret. Ceremonija traje jedva nekoliko minuta. Jedan za drugim oni padaju a da ja nisam ni ruke okrvavio. Ostaju na mestu gde su pali, a njihovi leševi pomažu mi da se lakše snađem u hodnicima. Ja ih ne poznajem, ali znam da je jedan od njih u samrtnom času prorekao da će se jednog dana pojaviti moj spasitelj. Od tog dana ne muči me samoća jer znam da moj spasitelj živi i da će se na kraju vinuti iz prašine. Kada bih mogao da čujem sve šumove sveta, čuo bih i njegove korake. Voleo bih kad bi me on odveo negde gde ima manje hodnika i vrata. Kako će izgledati moj spasitelj? - pitam se. Da li će to biti bik ili čovek? Da ne bude bik s čovečjim licem? Da ne bude kao ja?

Jutarnje sunce odjeknulo je u bronzanom maču. Nije ostao ni jedan trag krvi.

- Veruješ li, Arijanda - reče Tezej - da se Minotaur gotovo i nije branio?

Marti Moskeri Istman (Horhe Luis Borhes)

Kamenorezac

Živeo jednom jedan kamenorezac koji se svakoga dana peo na planinu da razbija stene. Bio je zadovoljan svojim poslom, uvek je pevao dok radi jer, iako siromašan, nije želeo ništa više od onoga što ima. Ukratko, nije ima baš nikakvih briga.

Jednoga dana su ga pozvali da obavi posao u palati nekog plemića. Kada se našao u sred te raskoši i lepote, prvi put se u njemu javila želja za nečim što mu nedostaje: “Eh, da sam ovako bogat! Ne bih više morao da tucam kamen i da se kupam u znoju lica svog da bih preživeo”.

Iznenada, začuo je glas: “Tvoja želja je uslišena, od sada ćeš imati sve što poželiš”. Te reči su ga jako iznenadile, nije razumeo njihovo značenje, sve dok se nije vratio kući i tamo umesto trošne kolibe zatekao veličanstveni dvorac. Prestao je da radi kao kamenorezac i bez truda živeo lagodnim životom. Bio je okružen velikim bogatstvom, ali je vremenom počelo da mu biva dosadno.

Jednog sparnog dana, ispred njegovog dvorca prošla je kraljevska povorka i on je pomislio: “Mora da je lepo biti u njegovoj nosiljci. Voleo bih da sam kralj”. Želja mu je opet ispunjena, našao se u kraljevskoj nosiljci, ali je bio ne malo razočaran kada je shvatio da je unutra mnogo toplije nego što je mislio. Počeo je da se znoji, bilo mu je neprijatno, sve dok nije pogledao napolje i zadivio se nad silinom sunčeve energije pred kojom nije bilo nikakvih prepreka.

“Hoću da budem Sunce”, rekao je u sebi. Želja mu je još jednom uslišena i on je postao izvor toplote za čitav svet. Bio je jako zadovoljan samim sobom i sve je bilo u najboljem redu dok nije naišao na debeli sloj oblaka koji nikako nije mogao da probije svojim zracima. Tada je poželeo da bude oblak, što mu je odmah ispunjeno, ali se ubrzo pretvorio u kišu i, na svoj veliki gnev, pao na stenu koja ga je naterala da se razlije i teče pored nje.

“Šta!?” viknuo je. “Zar je običan kamen moćniji od mene!? Onda želim da budem kamen.” I tako, obreo se na vrhu stenovite planine. Međutim, uskoro je čuo neki čudan zvuk ispod sebe. Pogledao je naniže i video čovečuljka kako razbija stene.

“Šta!?! Zar tako bedno stvorenje može da ugrozi ogromnu stenu kao što sam ja!?! Mislim da je krajnje vreme da ponovo postanem čovek!” I tako je opet postao kamenorezac koji radi na planini i zarađuje za život u znoju lica svog. Ni sunce, ni kiša, nisu mogli da ga spreče da sa pesmom na usnama radi svoj posao od srca, zadovoljan što je opet onaj koji je oduvek bio i živi s onim što je oduvek imao.