Kuvarski blog Jean-Paul Sartra

3. oktobar

Danas sam razgovarao sa Kamijem o mojoj ideji da napišem "Kuvar". Iako on nikada ništa ne jede, mnogo me je ohrabrio, požurio sam kući da odmah prionem na posao. O, kako sam uzbuđen! Počeo sam da radim na formuli za moj Denverski omlet.

4. oktobar

I dalje radim na omletu i nikako mi ne ide. Pravim omlet za omletom, nižem ih jedan za drugim, kao četu vojnika koja maršira direktno u more, svi mi izgledaju prazno, odsutno i šuplje. Želim da napravim omlet koji izražava besmislenost egzistencije, a jedino što uspevam da izvučem iz njih je ukus sira. Gledam ih na tanjiru, ali oni ne gledaju u mene. Pokušao sam da ih jedem u mraku, ali ne vredi. Malro mi je predložio da dodam papriku.

6. oktobar

Shvatio sam da je tradicionalna forma omleta (jaja i sir), totalno buržoaska. Danas sam pokušao da napravim omlet od jedne cigarete, malo kafe i 4 kamenčića. Servirao sam ga Malrou, koji se odmah ispovraćao. Na dobrom sam putu, ali predamnom je dugo putovanje.

7. oktobar

Danas sam ponovo modifikovao moj recept za omlet. Svi dosadašnji pokušaji su mi doneli samo ogorčenje, a degustatorima samo mučninu. U pokušaju da dostignem buržoaski nivo, nabacio sam dva pržena jaja preko očiju i takav šetao ulicama Pariza sat vremena. Naleteo sam na Kamija u Select-u. Rekao mi je: "patetična budaletino, idi kući i operi to lice!". Iznerviran, prosuo sam mu kotlić ribljeg paprikaša u krilo. To ga je razbesnelo, zgrabio je slamku sa stola, istrgao je iz papirnog omotača, od papira napravio kuglicu koju mi je svom snagom dunuo kroz slamku direktno u oko. "Aooj! Pizdo!", dreknuo sam plačnim glasom. Ustao sam sa poda psujući i pobegao sa lica mesta držeći se za oko.

10. oktobar

Iz dana u dan pokušavam sve radikalnije interpretacije tradicionalnih jela, u nastojanju da nekako izrazim prazninu koju ovih dana osećam. Danas sam pokušao sa sledećim receptom:

Tunjevina zapečena u tepsiji

Sastojci: 1 velika tepsija

Stavite tepsiju u hladnu rernu, stavite stolicu ispred rerne, sednite na stolicu i ostanite tako zauvek. Razmišljajte o tome kako ste gladni. Kad padne noć, nipošto ne palite svetlo.

Iako ovaj recept verno dočarava prazninu, ipak mu nedostaje buržoaski životni stil. Kako ćemo prepoznati da smo ostali zakinuti za tunjevinu zapečenu u tepsiji, a ne za neko drugo jelo? Sve sam više isfrustriran, majke mi.

12. oktobar

Oko mi je još uvek otečeno. Mrzim Kamija.

25. oktobar

Primoran sam da napustim projekat pisanja kompletnog "kuvara". Umesto toga, sada tragam za jednim receptom koji će u sebi otelotvoriti stradanje čoveka u svetu kojim vlada Neosetljivi Bog, a u isto vreme, konzumentu obezbediti bar po jedan sastojak iz svake od 4 osnovne grupe hranljivih namirnica. S tom namerom, kupio sam 300 kilograma životnih namirnica u piljari na ćošku i zaključao se u kuhinji, odbijajući da ikog drugog pustim unutra. Posle nekoliko nedelja rada, pošlo mi je za rukom da sastavim recept za jelo od 2 jaja, pola šolje brašna, 4 tone govedine i jednog praziluka. Iako sam na samom početku, bojim se da me čeka još mnogo posla.

15. novembar

Osećam da sam veoma blizu velikog dostignuća. Izmišljao sam i pripremao jelo za jelom, ali nijedno od njih nije izražavalo uzaludnost postojanja ništa bolje nego da sam naručio picu. Jutros sam iz kuće izašao prilično depresivan, besciljno sam lutao ulicama. Odjednom, kao da mi se nebo otvorilo. Mozak mi je elektrificirao pod najezdom novih ideja, "đus, tost, mleko,..., đus, tost, mleko...", mumlao sam naglas. Shvatio sam da me još samo jedan sastojak deli od stvaranja hranljivog doručka. Gadnog, doduše, ali nabijenog egzistencijalnom autentičnošću. Požurio sam kući nestrpljiv da počnem sve ispočetka.

18. novembar

Danas sam pokušao još jednu varijaciju: đus, mleko, tost i čips od sira. Još jedan sumorni neuspeh. Svašta sam pokušavao. Đus, tost, mleko i viski, đus, tost, mleko i pileća džigerica, đus, tost, mleko i Malroova pljuvačka. I ništa. Nema mi pomoći, u agoniji sam. Đus, tost i mleko trčkaraju oko mog napaćenog mozga koji gori u groznici, kao bezbožno trojstvo okrutnog poricanja. Četvrti sastojak, šta bi to moglo biti!? Gubim razum, izgubljen sam kao Indijanac koji traži Sveti Gral na Menhetnu. Svoj zadatak moram da privedem kraju, ali mi ponestaje novca za hranu. Možda čoveku nije ni suđeno da sazna. Rešio sam da se zaposlim u nekom restoranu.

21. novembar

Kami je danas bio u restoranu. Nije imao pojma da sam ja bio u kuhinji i da sam mu, pre nego je poslužen, krem čorbu začinio šlajmarom. Sic semper tyrannis.

23. novembar

U restoranu sam naišao na nerazumevanje. Dobar deo klijentele se žalio da ih moj specijalni doručak (stranica iz Prustovog "Traganja za izgubljenim vremenom" i let lampa kojom stranicu treba zapaliti) ostavlja gladnim. Kao da je njihova glad od ikakvog značaja. "Ali, mi umiremo od gladi", govorili su. Pa šta? Na kraju će svakako umreti. Od takvih mi uvek pripadne muka. Dao sam otkaz. Glupo je da jedan Jean-Paul Sartre konobariše. Imam dovoljno novca da uskoro nastavim svoj rad.

24. novembar

Sinoć sam sanjao jedan san. U njemu, stojim sam, na plaži. Strašna oluja besni oko mene. Počinje i kiša. Pada noć. Shvatam kako sam mali i beznačajan, kako je čitavo čovečanstvo samo trunka u Božijem oku, a ja samo trunka u tom čovečanstvu. Iznenada, pored mene se zaustavlja crveni Cadillac kabriolet, u njemu su dve prelepe devojke, Jojo i Vendi. One me kupe i odvode u svoju holivudsku vilu, daju mi pola kile kokaina i sa mnom ludački strasno vode ljubav do kraja mog života.

26. novembar

Danas sam napravio Švarcvald tortu od 3 kile trešanja i živog dabra, izazivajući samu definiciju reči "torta". Bio sam veoma zadovoljan. Malro je rekao da se iskreno divi mojoj torti, ali da ne može da ostane na desertu. Svejedno, mislim da bi ovo mogao biti vrhunac mojih dosadašnjih dostignuća, rešio sam da se prijavim na Betty Crocker Bake-Off, internacionalno takmičenje kuvara amatera. Nagrada je milion dolara.

30. novembar

Danas je održano takmičenje. Stvari se baš nisu odvijale onako kako sam zamislio. Dok je žiri većao, dabar se malo uznemirio i ujeo Betty Crocker za ručni zglob. Dabrove moćne čeljusti su sposobne da poseku osrednju šumu plave smreke za manje od deset minuta, ne treba trošiti reči da mu za nežni zglob omiljene američke kuvarice treba mnogo manje. Osvojio sam samo treće mesto, a protiv mene je pokrenuta veoma neprijatna sudska tužba.

1. decembar

U poslednja 2 meseca sam tokom svake nedelje nabacivao po 12 i po kilograma i sada me zapljuskuju plime prosvetljenja. Glupo je biti toliko debeo. Moj bol, očaj i krajnja usamljenost su potpuno identični kao što su bili dok sam bio mršav, ali izgleda da, ovakav, ostavljam daleko slabiji utisak na devojke. Od danas živim samo na cigaretama i crnoj kafi.

Čik pogodi šta imam za večeru

Zeca u vinu, jagnje u blatu,
luk i slaninu, šopsku salatu,
kulen, projaru i plavu traku,
biftek na žaru, ajvar, musaku.

Pitu bez kora, jare u glini,
plodove mora u testenini,
pticu u mleku, pečeno prase,
pa štrudlu neku s mak i orase.

Pohovan mozak, burek sa mesom,
tzatziki umak sa urnebesom,
punjenu gusku, sarmu, tortilju,
salatu rusku, smuđ na roštilju.

Pečeno pile na bečki način,
teleći file, lovor ko začin,
i feferone i sir od koze,
tri toblerone, dve kaprićoze.

But u pepelu, mleko u prahu,
sve ću da smažem u jednom dahu,
ashes to ashes, dust to dust,
odoh da jedem, because I must.

Serija o Džordžu

Meni više ništa nije zanimljivo, sedim pred televizorom, gojim se i prdim, to je sve što radim u životu, reče Sergej „Na terapiji“, a takav sam i ja, kad se uverim da nešto mogu, ja to batalim, izgubim interesovanje, umotam se u ćebe kao mumija, ništa bolje kod mene nije prošla ni serija „Na dijeti“ koju sam nedavno počeo da pratim, ne pitaj me zašto, pa zato što su mi danas obe koleginice, nakon što sam odbio njihove nepristojno kalorične ponude, rekle da uopšte nisam debeo, a to mi je sinoć rekla i žena dok mi je mesila pogaču sa čvarcima, koju sam nedugo zatim zafrljačio kroz prozor, ne ženu nego pogaču i ne zato što nisam gladan, već iznerviran njenom izjavom da nemam manira, a to mi je rekla samo zato što sam joj kroz tanke zidove doviknuo da je ona ta koja nema manira, ne moja žena, nego naša nova komšinica koja već 25 dana renovira mansardu-mali stan, po zidu kuca tika tak, a zidovi joj tanji od mog najtanjeg nerva, ponoć je ženo, dreknem ja, aman, dosta više, treba da se spava, ne smem ni da pomislim koliko bi ga decenija renovirala da je kojim slučajem petosoban i ko zna šta bi se sve desilo da se nešto posle ponoći nisam ošamutio punom tepsijom gibanice koja mi je promakla za doručak, srećom, tepsija je ostala čitava, ali ne i moja žena, koja mi je, dok sam jeo, stajala nad glavom i zvocala kako ne smem biti toliko nasilan prema nepoznatim ženama, na šta sam morao da odreagujem, prebio sam je i onako negližiranu izbacio na hodnik, jer se nas dvoje baš dobro poznajemo i ona odlično zna koliko sam zgrožen nasiljem nad ženama, a to mi je rekla samo da bi povredila mene senzibilnog, namerno je udarila tamo gde sam najtanji, a ako mislite da se ta zlobna i licemerna žena tu zaustavila, varate se, vidi se da je uopšte ne poznajete, pre nego sam tresnuo vratima za njom, jasno sam joj i glasno doviknuo da se više ne vraća, ne vraćaj se, kravo, kobilo i kozo jedna ti, baš tim sledom reči sam joj se obratio, ali se ona, posle samo par minuta, preko komšijske terase prebacila na našu terasu sa  podmuklom namerom da mi amputira kako je moje tobožnje nasilno ponašanje prema strancima, nesumnjiva predispozicija za nasilje prema bližnjima, što je, u mom slučaju, brutalna kleveta, pa meni je bračno nasilje najslabija od svih slabih karika, ja kada čujem za neki takav slučaj, poprskam po svim šavovima i u tom trenutku mi nije bilo druge nego da proverim koliko nisko može da padne ta žena, u trećoj rundi sam je  saterao među konopce i aperkatom lansirao kroz prozor četrnaestog sprata, stajao sam na simsu u gaćama rizikujući sopstveni život, samo da bih taj njen, kako mi se tada činilo, fatalni pad, trijumfalno propratio urlikom "ne vraćaj se, kuuuurrrvooo", ali ne lezi vraže, nisam stigao ni u pidžamu da ulegnem, eto ti opet nje na vratima, trese, lupa, udara, viče kako mi sve oprašta, kako me voli baš zbog te moje kurčevitosti, krenula da se izvinjava što me je tukla i tu ti ja nepromišljeno spustim gard, posegnem za bravom, još ni kvaku nisam ispustio, a ona mi sa vrata naskoči direktno na kurje oko, ijaooo, sledi scena iz "Velikog brata", ja u suzama, ona u tripu, te neće više to da trpi, te za koj moj da kuva kad ja ništa ne jedem, te da li ja shvatam koliko sam blizu da je više nikada ne vidim, dovoljno je samo da joj kažem da se ne vraća, a da sam se ikada drznuo da joj to kažem, ona se svakako više nikada ne bi vratila u Srbiju, kao Mira Marković, jebote, ako me voliš, poljubi me, rekla je i tada dolazi do prekida filma, samo reklame i mrak u duši, sa tevea se čulo that stupid woman annoys the heck out of me, she really fucking pisses me off, zgrabio sam je za kosu, izvukao na hodnik, pozvonio kod komšinice, uleteo unutra i obe ih ugurao u nedovršeni kamin, dobro ih naložio kako je to najbolja preventiva protiv gripa koja ne izaziva neželjene efekte, znači ono, baš sam ih naložio, a meni moja žena slepo veruje, poslednje njene reči su bile "nastavi da pišeš blog, sve moje prijateljice te prate, to mi je mnogo važno" i tako, sada sam opet sasvim sam i nema ko da mi kuva, pa sam u dilemi, da li da se prebacim na "Farmu", gde se krčkaju prčanjski krompiri ili na "Survivor", gde se dave proteinima, kako god okrenem, preživeću.

Ovo malo duše

Negde sam već pominjao da su Dunav i muzika dva ključna, takoreći vitalna, elementa koja moje bivstvovanje na ovoj planeti čine koliko-toliko podnošljivim. Dosta muzičara je prošlo kroz moj život i još više muzike kroz moje uši, ali ubedljivo najbolja pevačica koju sam slušao uživo bila je izvesna Ljilja B., po profesiji učiteljica. Srećom po mene, bila mi je prva komšinica i bezmalo član domaćinstva, jer smo živeli na pet metara razdaljine, bukvalno “prozor u prozor”, a njen anđeoski glas je bio dovoljno dobar razlog da prozori budu otvoreni kao dragstor. Tim pre što je za muža imala profesionalnog muzikanta, gitaristu, sa kojim je neretko muzicirala za mnogobrojne prijatelje ili za svoju dušu i što je njihovim širokim i šarenolikim repertoarom ipak dominirao blues. Prisustvovao sam mnogim neobaveznim svirkama, sešnima i ostalim muzičkim seansama, ali takvim kao što su priređivali njih dvoje, više nikad. Možda nije mnogo bitno, ali zašto prećutati da je bila izuzetno pametna i lepa žena. Prelepa čak. Iako duboko svesna svog vanserijskog talenta, nikada nije ganjala muzičku karijeru, u mladosti je pevala u “Krsmancu”, da bi se kasnije, samo u nekoliko navrata, kao pevačica pridružila mužu na letnjim morskim gažama, što je svakako bio dobar način da sebi i detetu obezbede letovanje. Pre godinu i po dana je svojom voljom i sa dobrom namerom otišla na rutinsku hiruršku intervenciju sa koje se nikad nije vratila i od tada živim u komšiluku tuge, ali to je neka druga priča, o njoj bih mogao knjigu da napišem.

Danas pre podne sam, šetajući Dunavskim kejom, prošao pored preplanulog, neobrijanog čičice koji je u nekom smešnom šorcu i narandžastom dresu košarkaškog kluba "Play Off Užice" sa brojem 12 na leđima, stajao nasred pustog šetališta i pevao. Neko drugi bi možda rekao “vidi matoru budalu”, a ja zastadoh zabezeknut, kao iz neba pogođen, i dok sam tako, od iznenadne miline raspamećen, sakupljao najsitnije komadiće svoje duše rasute po vrelom asfaltu, čovek je i dalje pevao, zapanjujuće dobro, kao slavuj, da ti stane dah, u klasi jednog Vuleta Jevtića ili Mileta Bogdanovića, a ako postoji neki viši razred, onda ovaj čikica spada i u taj razred. Zapravo, ja sam tu bio samo slučajni prolaznik, a jedina publika kojoj se čikica pesmom obratio bio je prodavac sladoleda, koji je, takođe sav raspilavljen, jedva progovorio: “Ih, bre… muuzika…, ma, je l’ znaš ti..., pa ti bolje pevaš nego svi oni s televizije!”

U povratku sam ga zatekao kako zamišljen sedi na klupi ispod drveta, umornog pogleda oborenog u prašinu. Pomislio sam da radi kao čuvar obližnjeg luna parka ili da iznajmljuje bicikle. Ima blizu sedamdeset godina. Prišao sam mu i ispred njega gotovo zastao, bilo mi je glupo da mu kažem “dobar dan, mnogo dobro pevate”, samo sam mu se osmehnuo i nastavio dalje.

Dok mi se sa bilborda nepristojno kezila interpretatorka koja četvrtkom nastupa na splavu 500 metara niže, pomislih “gde ćeš niže, iz ove ne možeš da iscediš ni pošten osmeh, kamoli neku dublju interpretaciju duše”, ali ubrzo se u mislima vratih na čičicu. Retki su ljudi sa takvim talentom, a među njima još ređi oni, koji su uspeli da očuvaju neokaljanu dušu. Zato se svim srcem nadam da ga za života niko neće uslikati i turiti na YouTube.

Mnogo pitanja, ali zato plakanja nikad dosta

Da li je iko od vas koji pišete "ozbiljne" postove o opštim temama ikada pomislio da bi to mogao pročitati i neko ko je, pogrešno bi bilo reći - neuporedivo više, ali svakako daleko više od vas familijaran sa problematikom o kojoj pišete? Za vas je bolje da niste pomislili, zato mi nemojte odgovoriti odmah, u suprotnom plačem. Šalim se, baš naprotiv, u suprotnom plačem. Od smeha, naravno.

A da li umete da dva sata svog rutinski obavljenog posla na terenu, dokumentujete na 50 kucanih strana? Ako umete, koliko vam je vremena potrebno za to? Pre nego što mi ne odgovorite, uzmite u pamet moje čvrsto uverenje da je predefinisani šablon za traženu dokumentaciju, očigledno, sastavio neki mamlaz koji sebe shvata preozbiljno, iako nikada u svom promašenom životu nije izašao iz "Word-a", a kamoli iz kancelarije. E, mene je ovakvog, koji svašta ume i ništa mu nije teško, maločas kapitalizam zamolio da mu do ujutru pošaljem popunjen dokument, na šta sam mu ekspresno i elektronski ljubazno odgovorio da mogu da ga pošaljem odmah..., ali glup je taj kapitalizam, nikada neće shvatiti da sam mislio na njega, a ne na dokument.

U stvari, ovde mi se plače, ali da je smešno, jeste, iako baš i nije. Hoću reći, ozbiljni su smešni, zato budimo neozbiljni. Smejmo im se, do suza.

A ovde bi trebalo da vam prilepim neki ekstraterestrijalni YouTube, da malo prokomuniciramo muzički, ali vidim da je danas neko pokušao da izgugla "pink floyd stepski", pa evo, da pripomognem, izvolite linka do Pinka i hvala vam što nas slušate, a ko promeni kanal - ozbiljna mu keva :)

Kritika šabanskog uma

Odgledah na RTS-u tužnu priču o herojstvu i nemoći naših pilota za vreme NATO agresije. Herojstvo se ogleda pre svega u tome što su uopšte poleteli, unapred svesni da su letilice tehnički osposobljene taman toliko da mogu da polete, bez ikakve mogućnosti za borbena dejstva. Sva ljudska nemoć se sabila u jedan jedini let, u trenutak za koji su se pripremali čitav svoj život, u kojem bi trebalo da odbrane nebo ili polože taj život i tako potvrde njegov smisao, a u kojem su shvatili da su samo tačkice na radaru svetskog besmisla, pasivne figurice na poligonu za trening agresorske alijanse, lake mete nevidljivog neprijatelja na kojeg neće ispaliti nijednu raketu. Bio je rat, oni su svoju patriotsku i profesionalnu dužnost izvršili bespogovorno i najbolje što mogu, svesni da su zloupotrebljeni od strane onih koji si ih gore poslali sa ciljem da stvore lažnu sliku o nama, sliku koja je u neskladu sa realnošću, ali u potpunom skladu sa njihovim šabanskim shvatanjem patriotizma.

Ne znam da li je neko od poginulih pilota dobio svoju ulicu, jedino znam da su preživeli dobili penziju kao ratni veterani i da se sada bave nekim drugim, prizemnim stvarima. Bilo pa prošlo, nastupio je mir, došla je nova generacija pilota koja ima priliku da potraži smisao svoje profesije u niskom preletu iznad teniskog kompleksa na kojem je upravo održan šabanski turnir u organizaciji šabanske familije, potpomognut od šabanske vlasti, a sve u službi stvaranja lažne slike o nama, afirmacije kolektivnog šabanskog patriotizma i promocije ponekog individualnog šabanizma.

Ne bih voleo da živim na nekoj tužnoj adresi, recimo na bulevaru Toše Proevskog. Baš kao što ne volim da čujem da se tamo neki šabani bogate tako što svakih 6 meseci izbacuju njegov novi CD. Za Đinđića sam glasao na svim izborima na kojima je učestvovao, ali bi mi bilo nelagodno da živim na njegovom bulevaru zajedno sa šabanima koji su ga ubili. Baš kao što mi je nelagodno kada čujem da ga neki drugi šabani svojataju. Ne izjednačavam, ali imam razumevanja da ima i onih kojima je još nelagodnije da žive na tom bulevaru, taman toliko koliko bi meni bilo da u ličnoj karti pored mojeg imena stoji i ime Slobodana Miloševića. Ne opravdavam, ali donekle mogu da razumem da je za nekoga zajebano da preko noći postane stanovnik Bulevara Šabana, iako bi meni lično daleko teže palo da živim na Bulevaru Mikija Jevremovića. Kada su imena ulica u pitanju, ja sam za istorijsku distancu. Ako baš moramo da se okumimo s pokojnicima, onda barem zaobiđimo savremenike na čijim se čituljama slova još nisu osušila.

Jok, šišarke, niške šabanske vlasti nas uveravaju da će vreme i istorija pokazati kako je Niš moderan i kulturan evropski grad pun s' toleranciju ko šipak s' semenke. Dok čekaju da pogolem šipak sazri, na ulicama istog grada se međusobno oblatiše i umlatiše, crna udovica i beli indijanci pojačani nekim čobanom na biciklu. Posle verbalno-torbarskog obračuna udovica je izjavila da napušta ukleti grad i da se seli u Dansku. Geljan dade, dur dureste, amen achavdja, možda smo ga ovako ubili po drugi put, ali nema veze, njemu evropski bulevar, udovici evropska viza, pa malo li je za romsku populaciju? Ne bih se ovde fokusirao na rasizam, već na ogavno licemerje tipa - ako već ne možemo da damo Romima ono što nemaju, 'ajde da im damo ono što nema niko, daćemo kralju Šabanu ono što nemaju ni Dragan Stojnić, Janika Balaš, Sergej Rahmanjinov, Franc Sinatra, Davis Miles... Mogu još da nabrajam, ali 'ajde da nam serviramo lažnu sliku o nama, silom prekrstimo ćoravo sokače u Boulevard of broken dreams, da se lepo vidi da kod nas nema rasizma!

Nezavisno od rasizma, da li neko od vas može da zamisli da će za koju godinu živeti na Bulevaru Predraga Živkovića Tozovca! Možda je loš primer, pokojni Toza je još uvek živ, ali ni Šaban se nije pošteno ohladio, pa šta? Dobro, neka bude Bulevar Savčića Čobija ili Avenija Rođe Raičevića ili Sokače Tomislava Čolovića. "Mali mrav, mali mrav u nedrima nest'o, joj da l' da menjam prebivališta mesto?" Imamo li konsenzus ili ćemo da skupljamo potpise i vežbamo građansku neposlušnost? Jedan je Šaban, to je tačno, ali zar je onolika Amerika sa onoliko zvezda i bulevara, samo jedan dodelila svima onima koji zaslužuju istorijski otisak u asfaltu. Mi oskudevamo s bulevarima, ali zato imamo toliko šabana sa sličnim pretenzijama da bi nam i koridor 10 bio mali. Evo, uzmimo Dinkića, čovek je ladno objavio da je okončao ekonomsku krizu. Lažna slika o nama? Jok, čini ti se.

Pisac

Tek što sam sklopio oči i utonuo u tamu, začuo sam dubok muški glas koji me doziva po imenu. Glas mi se učinio poznatim, ali po prilici bunovan, nisam uspeo da ga identifikujem. Posle ne znam kog ponovljenog poziva, zbunjeno sam promrmljao:

- Mhmm... čujem vas..., ko je to?

- Dobra vam noć, ja sam vaš pisac.

- Kako to mislite, moj pisac? Ja nemam svog pisca.

- Preciznije, ja sam pisac vaše životne priče. Ili, ako vam bolje zvuči, vi ste glavni akter drame koju pišem.

Neko vreme sam zurio u prazno, pokušavajući da vizuelizujem ono što čujem, makar u vidu senke ili siluete, ali sam ostao u totalnom mraku. U svakom slučaju, pauza mi je dobro došla da se malo priberem.

- Hoćete reći da je moj život unapred napisana predstava u kojoj sam samo glumac?

- Ne, predstava nije dovršena, svake noći dopisujem nova poglavlja dok vi spavate.

- Gospodine, vi se šalite, to je nemoguće, ovo mora da je samo san!?

- U neku ruku jeste, mada, ne u pravom smislu te reči. Vi sada spavate i vodite razgovor sa osobom za koju verujete da je samo plod vaše mašte, ali nema potrebe da vas takva osoba uverava u nešto što sami najbolje znate, a to je da vi nikada ne sanjate. Hajde, recite, da li se sećate nekog svog sna?

- Hm, zaista, oduvek me je čudilo što ujutru nikada ne mogu da se setim šta sam sanjao, ako sam uopšte sanjao.

- Razlog za to je što upload scenarija blokira vaš centar za snove. Ako ste nekad doživeli pojavu "već viđenog", to je zbog toga što smo prethodne noći zajedno prošli kroz taj deo scenarija.

Iznenada sam se trgnuo, uspravio u sedeći položaj i tupim pogledom prešao preko nameštaja i zidova. Znao sam gde sam, ali nisam umeo sebi da objasnim šta se događa. Retko sanjam, ali zato često doživljavam već doživljeno, isuviše često da bih to i dalje mogao smatrati nekakvim fenomenom. Valjda je to razlog što me je tumačenje koje sam upravo čuo zaintrigiralo, čak mi se učinilo logičnim. Nekoliko trenutaka sam se zbunjeno okretao oko sebe, pre nego što sam se umorno spustio na bok, sklopio oči, ušuškao obraz uz jastuk i ponovo potražio svog sagovornika. I dalje nisam imao predstavu o tome gde se on tačno nalazi, ali sam jasno osećao njegovo prisustvo. Nastavio sam:

- Ako se već družimo svake noći, kao što kažete, kako to da mi se ranije niste prikazali, zašto baš sad?

- Pa, vidite, noćas sam osetio jaku potrebu da porazgovaramo. U nedoumici sam kako da nastavim priču, a to je u velikoj meri vaša zasluga. Nekako mi se čini da se već duže vreme ponašate previše samovoljno, mnogo improvizujete i jednostavno rečeno, ne pridržavate se scenarija. To me mnogo ljuti, znate, ima toliko novih glumaca koji bi sasvim sigurno bili presrećni da odigraju vašu ulogu onako kako sam je ja napisao. Da ne grešim dušu, detinjstvo i mladost ste odigrali kako dolikuje, ali imam utisak da posle vaše tridesete stalno pokušavate da promenite tok moje priče.

"Ovo postaje vraški zabavno", pomislio sam i rešio da se sasvim opušteno prepustim ovom čudnom razgovoru. Na kraju krajeva, ako je ovo samo san, onda ću imati čemu da se smejem kada se probudim, pod uslovom da se ičega setim.

- Verovatno ste u pravu, ali to nije za čuđenje s obzirom na moje duboko i do pre par minuta nepokolebljivo ubeđenje da je to ipak i pre svega, moja priča. Međutim, ako ste vi ono što tvrdite da jeste, dakle autor mojega karaktera, onda moja svojeglavost ide vama na dušu, te mi nije najjasnije zašto se meni žalite...

- Eto, to je upravo ono o čemu govorim. Vi ste arogantni, nezahvalni, nedisciplinovani, uvek se i svemu suprotstavljate. Ja vas nisam tako zamislio, vi ste se jednostavno otrgli...

- Nisam se ja otrgao, prijatelju, ovakav sam zato što su se vašem pisanju potkrale neke nepromišljenosti, a da toga uopšte niste svesni. Kad bolje razmislim, bilo je tu puno grešaka, fatalnih čak... i da budem iskren do kraja, kada bih svoje žitije posmatrao kao štivo, ne bih bio u mogućnosti da složim neku afirmativnu impresiju o vama kao piscu. Ima tu podosta praznog hoda, dosadnih poglavlja u kojima se ništa ne dešava, da bi se onda, iznenada i ničim opravdano, u pojedinim scenama dogodilo toliko toga da je teško zamisliti živo biće koje bi sve to izdržalo. Jeste li vi školovani za životopisca ili ste mi Bogom dani?

- Ovo je nečuveno, vašem bezobrazluku kao da nema kraja!!!

- Meni zaista nije jasno kako je moguće da ne uviđate da ste vi jedina osoba koja je u stanju da prekrati moj bezobrazluk, na ovaj ili onaj način. Pa, gde baš meni takav nemaštoviti da zapadne! Sebe preozbiljno shvatate, a ne vidite da vam delo odiše nepodnošljivom prazninom, sve sam promašaj do promašaja... Zašto mi ne dopišete neku kuću pokraj reke ili savršenu ženu ili bar LOTO sedmicu da vratim dugove, danem dušom i primirim živce? Toliko ste loš pisac da sam u više navrata pomišljao da sam sebi prekratim muke, čak sam pokušao da pišem blog, za Boga miloga, zar vam to ništa ne govori?

- Ne, vi ne uviđate da do vašeg samoubistva nije došlo samo zato što ga ja nisam napisao. I što je najvažnije, kao idejni tvorac vašeg volšebnog izlaska iz krize, večeras sam umesto zahvalnošću, zatrpan vašim uvredama. Pa to je skandal, samo gubim vreme sa vama...

- Gosn škrabalo, poštedite me patetike, rasterujete mi snove, a i vama bi moglo da naškodi. Ajde sad, šetnja, disanje i meditacija! I daj mi napiši nešto smešno za sutra, jebote...

- Dobro, sami ste tražili. Uostalom, nije isključeno da ću ovih dana okončati vašu dramu i posvetiti se nekom drugom ko će to umeti da ceni. Ovo nije ni doviđenja ni zbogom, ali bih se ozbiljno zabrinuo da sam na vašem mestu - pretećim glasom reče iznervirani pisac i nestade.

* * * * *

Tog jutra sam se probudio sa nesnosnom glavoboljom. Ničeg se nisam sećao. Dan mi je protekao uobičajeno dosadno, a sve vreme sam imao osećaj da sam neispavan. Jedva sam čekao da padne noć, da pokušam još jednom.

Te večeri su objavili da je nekog slavnog pisca u snu izdalo srce, ali da njegovo delo i dalje živi.