Pisac

Tek što sam sklopio oči i utonuo u tamu, začuo sam dubok muški glas koji me doziva po imenu. Glas mi se učinio poznatim, ali po prilici bunovan, nisam uspeo da ga identifikujem. Posle ne znam kog ponovljenog poziva, zbunjeno sam promrmljao:

- Mhmm... čujem vas..., ko je to?

- Dobra vam noć, ja sam vaš pisac.

- Kako to mislite, moj pisac? Ja nemam svog pisca.

- Preciznije, ja sam pisac vaše životne priče. Ili, ako vam bolje zvuči, vi ste glavni akter drame koju pišem.

Neko vreme sam zurio u prazno, pokušavajući da vizuelizujem ono što čujem, makar u vidu senke ili siluete, ali sam ostao u totalnom mraku. U svakom slučaju, pauza mi je dobro došla da se malo priberem.

- Hoćete reći da je moj život unapred napisana predstava u kojoj sam samo glumac?

- Ne, predstava nije dovršena, svake noći dopisujem nova poglavlja dok vi spavate.

- Gospodine, vi se šalite, to je nemoguće, ovo mora da je samo san!?

- U neku ruku jeste, mada, ne u pravom smislu te reči. Vi sada spavate i vodite razgovor sa osobom za koju verujete da je samo plod vaše mašte, ali nema potrebe da vas takva osoba uverava u nešto što sami najbolje znate, a to je da vi nikada ne sanjate. Hajde, recite, da li se sećate nekog svog sna?

- Hm, zaista, oduvek me je čudilo što ujutru nikada ne mogu da se setim šta sam sanjao, ako sam uopšte sanjao.

- Razlog za to je što upload scenarija blokira vaš centar za snove. Ako ste nekad doživeli pojavu "već viđenog", to je zbog toga što smo prethodne noći zajedno prošli kroz taj deo scenarija.

Iznenada sam se trgnuo, uspravio u sedeći položaj i tupim pogledom prešao preko nameštaja i zidova. Znao sam gde sam, ali nisam umeo sebi da objasnim šta se događa. Retko sanjam, ali zato često doživljavam već doživljeno, isuviše često da bih to i dalje mogao smatrati nekakvim fenomenom. Valjda je to razlog što me je tumačenje koje sam upravo čuo zaintrigiralo, čak mi se učinilo logičnim. Nekoliko trenutaka sam se zbunjeno okretao oko sebe, pre nego što sam se umorno spustio na bok, sklopio oči, ušuškao obraz uz jastuk i ponovo potražio svog sagovornika. I dalje nisam imao predstavu o tome gde se on tačno nalazi, ali sam jasno osećao njegovo prisustvo. Nastavio sam:

- Ako se već družimo svake noći, kao što kažete, kako to da mi se ranije niste prikazali, zašto baš sad?

- Pa, vidite, noćas sam osetio jaku potrebu da porazgovaramo. U nedoumici sam kako da nastavim priču, a to je u velikoj meri vaša zasluga. Nekako mi se čini da se već duže vreme ponašate previše samovoljno, mnogo improvizujete i jednostavno rečeno, ne pridržavate se scenarija. To me mnogo ljuti, znate, ima toliko novih glumaca koji bi sasvim sigurno bili presrećni da odigraju vašu ulogu onako kako sam je ja napisao. Da ne grešim dušu, detinjstvo i mladost ste odigrali kako dolikuje, ali imam utisak da posle vaše tridesete stalno pokušavate da promenite tok moje priče.

"Ovo postaje vraški zabavno", pomislio sam i rešio da se sasvim opušteno prepustim ovom čudnom razgovoru. Na kraju krajeva, ako je ovo samo san, onda ću imati čemu da se smejem kada se probudim, pod uslovom da se ičega setim.

- Verovatno ste u pravu, ali to nije za čuđenje s obzirom na moje duboko i do pre par minuta nepokolebljivo ubeđenje da je to ipak i pre svega, moja priča. Međutim, ako ste vi ono što tvrdite da jeste, dakle autor mojega karaktera, onda moja svojeglavost ide vama na dušu, te mi nije najjasnije zašto se meni žalite...

- Eto, to je upravo ono o čemu govorim. Vi ste arogantni, nezahvalni, nedisciplinovani, uvek se i svemu suprotstavljate. Ja vas nisam tako zamislio, vi ste se jednostavno otrgli...

- Nisam se ja otrgao, prijatelju, ovakav sam zato što su se vašem pisanju potkrale neke nepromišljenosti, a da toga uopšte niste svesni. Kad bolje razmislim, bilo je tu puno grešaka, fatalnih čak... i da budem iskren do kraja, kada bih svoje žitije posmatrao kao štivo, ne bih bio u mogućnosti da složim neku afirmativnu impresiju o vama kao piscu. Ima tu podosta praznog hoda, dosadnih poglavlja u kojima se ništa ne dešava, da bi se onda, iznenada i ničim opravdano, u pojedinim scenama dogodilo toliko toga da je teško zamisliti živo biće koje bi sve to izdržalo. Jeste li vi školovani za životopisca ili ste mi Bogom dani?

- Ovo je nečuveno, vašem bezobrazluku kao da nema kraja!!!

- Meni zaista nije jasno kako je moguće da ne uviđate da ste vi jedina osoba koja je u stanju da prekrati moj bezobrazluk, na ovaj ili onaj način. Pa, gde baš meni takav nemaštoviti da zapadne! Sebe preozbiljno shvatate, a ne vidite da vam delo odiše nepodnošljivom prazninom, sve sam promašaj do promašaja... Zašto mi ne dopišete neku kuću pokraj reke ili savršenu ženu ili bar LOTO sedmicu da vratim dugove, danem dušom i primirim živce? Toliko ste loš pisac da sam u više navrata pomišljao da sam sebi prekratim muke, čak sam pokušao da pišem blog, za Boga miloga, zar vam to ništa ne govori?

- Ne, vi ne uviđate da do vašeg samoubistva nije došlo samo zato što ga ja nisam napisao. I što je najvažnije, kao idejni tvorac vašeg volšebnog izlaska iz krize, večeras sam umesto zahvalnošću, zatrpan vašim uvredama. Pa to je skandal, samo gubim vreme sa vama...

- Gosn škrabalo, poštedite me patetike, rasterujete mi snove, a i vama bi moglo da naškodi. Ajde sad, šetnja, disanje i meditacija! I daj mi napiši nešto smešno za sutra, jebote...

- Dobro, sami ste tražili. Uostalom, nije isključeno da ću ovih dana okončati vašu dramu i posvetiti se nekom drugom ko će to umeti da ceni. Ovo nije ni doviđenja ni zbogom, ali bih se ozbiljno zabrinuo da sam na vašem mestu - pretećim glasom reče iznervirani pisac i nestade.

* * * * *

Tog jutra sam se probudio sa nesnosnom glavoboljom. Ničeg se nisam sećao. Dan mi je protekao uobičajeno dosadno, a sve vreme sam imao osećaj da sam neispavan. Jedva sam čekao da padne noć, da pokušam još jednom.

Te večeri su objavili da je nekog slavnog pisca u snu izdalo srce, ali da njegovo delo i dalje živi.