Alhemija bezumlja

Ministar za Kosovo ne priznaje Kosovo.

Državni sekretar iz ministarstva za Kosovo izražava zadovoljstvo zbog odlučne i veličanstveno pravovremene intervencije snaga MUP-a, kojom su sprečeni neredi u centru Beograda.

Ministarstvo za trgovinu i usluge pregovara sa Moskvom da se sledeće sprečavanje nereda, održi na Puškinovom trgu, preko puta McDonaldsa. Sa sve Žigonovom, ali ovaj put bez Kusturice, jer je sasvim jasno da se domaći miševi tamo uopšte ne kriju, i dakako, bez Đinđićevih huligana, čije beogradske provokacije nisu promakle tamošnjim medijima.

Ministar za državnu infrastrukturu, nezadovoljan izveštajima državnog javnog servisa o državnom molebanu, u kojima se insinuira da je došlo do nekakvih nereda, preti ukidanjem pretplate. “Neredi, do kojih ionako nije ni došlo, su organizovani od strane onih koji podržavaju nezavisnost Kosova, do koje ionako nije ni došlo”, dodao je ministar državni.

Ministar vera apeluje na veroučitelje da ispune duhovnu prazninu u obrazovnom sistemu Srbije, nastalu otimanjem teritorije. Uz časnu pionirsku, da će se on lično založiti da nijedna komisija za privatizaciju čiji je član, neće ništa otimati, već samo poklanjati.

Ministar za inostrane poslove optužuje zemlje koje su izgubile zdrav razum i unazadile odnose sa Srbijom, dok ona, nezaustavljivo srlja u progres.

Tadić otputovao na Tibet da razglasi svoju evropsku orijentaciju, a potpredsednik vlade za evropske integracije uzeo učešće u debati pod nazivom “Stateški pravci ruralnog razvoja u Srbiji”.

U skladu sa Ustavom i zakonom, ministar rudarstva i energetike deli bedževe deci po ulicama, dok ministar prosvete obaveštava javnost da je poskupela struja.

Ministar ekonomije i regionalnog razvoja iznerviran što mu Nobelova izmiče za dlaku, sam sebi došao u vizitu, iznarazgovarao se sa zidovima zgrade vlade Srbije i vaspostavio dijagnozu – kolektivno ludilo.

Ministarstva za zdravlje, zaštitu životne sredine, kulturu, nauku, omladinu i sport, telekomunikacije i informaciono društvo, baš kao i ministarstva unutrašnjih poslova i odbrane mudro ćute jer nemaju šta da pokažu svetu, što je neprihvatljivo, te ih podhitno treba ukinuti. Srbija ne sme da ćuti sve dok joj iz vokabulara ne preotmu i poslednju frazu “da pokažemo svetu”. Ako bi se to desilo, Srbija bi trajno izgubila moć govora.

Eto, Legija ne ćuti, već nudi rešenja: vi meni vratite slobodu, ja vama, očas posla vrnem Kosovo, ali aman braćo, mojne više da retese o kršenju međunarodnog prava!

Neuralgičnim osmehom, u maniru sveopšte prihvaćenog i demokratski nam probranog premijera, kezi nam se svetla budućnost. Brze pruge ne dobaciše do Srbije, ali nam se približava nešto mnogo bolje. Već vidim, Putin prdne, onako od srca, a mi Južnim tokom prdež prosledimo dalje, od srca srcu, da se čuje sve do Tirane.

Srbijo, po tebi treba nazvati neki egzotični deo kosmosa, da možeš da ga gledaš kako sam od sebe nestaje.

Tri tenora

Španija ne priznaje Kosovo.

España no reconocerá a Kosovo.

Između dve španske serije, tri tenora održala protestni koncert.

Prostor-vreme, Dupe-glava, Trte-mrte

Kumanovski sporazum je potpisan u vreme kada je Mars kao simbol vojske, bio slab u Vagi (tada nije bilo Putina koji je Vaga), dok je Ahtisari imao jakog Marsa u Škorpiji. Saturn je bio u znaku zemljanog Bika što je nesumnjivi pokazatelj da je Ahtisari došao sa namerom da nam otme teritoriju. Mars vlada Ovnom u kojem je rođen Koštunica, a Saturn Jarcem u kojem je rođen Tadić. Kažu, ne može šut sa rogatim, dok sa druge strane, mi svi stoka rogata - pa opet najebasmo.

Nebesa nam zavališe šamarčinu i okrenuše leđa, ali ništa zato, mi ponosno slećemo na planetu Zemlju. Prkosno okrećemo drugi obraz ka silama svetske nepravde i prelazimo na naučne metode dokazivanja.

Prostor-vreme je četvorodimenzionalna arena u kojoj živimo svoje živote. Ako želimo da objasnimo neki događaj, najpre moramo utvrditi kada se i gde dogodio. Razni su načini za merenje mesta događaja, ali ovde je sasvim dovoljno da znamo da se događaj odigrao bilo gde u zemlji Srbiji. Ne nužno u srpskom Kumanovu, jelte. Tek kada, pored tri prostorne koordinate, odredimo i vreme događaja, imamo tačno utvrđen događaj.

Taj deveti jun 1999. godine pamtim po euforičnom slavlju i frenetičnim izlivima sreće izbezumljenih srpskih mladića koji su urlali pod mojim prozorom (vreme 20:13, geografske koordinate poznate redakciji), neposredno po objavljivanju konačnog epiloga tromesečne bombaške kampanje po našim glavama. Tog dana su nam “milosrdni anđeli” vojnom silom beskruplozno oteli teritoriju, koju smo sirovom vojnom silom osvojili 87 godina ranije, koja nam je opet vojnom silom surovo oduzeta 523 godine pre toga. Tadašnji srpski vladar je potpisao kapitulaciju i obnarodovao pobedu. Izbezumljenom je to više nego dovoljan razlog za slavlje, ali sam više sklon verovanju da su mladići te večeri ipak slavili opstanak žive glave na ramenima i povratak u “normalan” život.

Izbezumljeni teško uče, a lako zaboravljaju, pa tako, samo izbezumljen može umisliti da lažne dojave o bombama mogu zastrašiti nekoga ko je tri meseca živeo pod svim realnim bombama ovoga sveta. Samo maloumnik može biti toliko inventivan i progresivan, da u 21. veku svoju organizaciju nazove “Mlada Bosna”. Neću ni da pitam šta je tu mlado i novo, jer odavno vidim da je Koštuničina Srbija korak unazad čak i u odnosu na Miloševićevu.

Današnja Srbija nema druge poruke do “Šta će mi mozak, bez Kosova, srca i duše Srbije!?!”

Nego, kad smo već kod mozga, da vidimo šta nam poručuje teorija relativnosti. U idealnim uslovima je potrebno svega nekoliko mikrosekundi da se istina probije, kroz kičmenu moždinu, iz dupeta u glavu. U takvim uslovima se srce i duša nalaze negde na sredokraći između dupeta i glave. Međutim, kada se, pod uticajem velikih sila (a koja je to sila jača od sile gravitacije) srce i duša izmeste izvan matičnog položaja, dobijemo zakrivljeni sistem prostor-vreme, u kojem put od dupeta do glave više nije prava linija, već neka krivulja koja vrluda kojekude i udara tačno u mozak tek posle devet godina.

Dakle, po Ajnštajnu se gubitak Kosova dogodio pre devet godina, po Kusturici, Kosovo je Srbija zato što su Milanković, Andrić i Bodiroga Srbi, a po Koštunici pak, Kusturica je pankreas Srbije, moglo bi i bez njega, ali to ne bi bilo to.

Gore spomenuti mladići danas nisu više toliko mladi, daleko su od slavskog raspoloženja, ali su i dalje poprilično izbezumljeni, jer im je do mozga doprla otmica srca i duše Srbije. Današnji mladići su takođe izbezumljeni, a kako i ne bi bili, kada im je srpska vlada saopštila da nema Srbije bez Kosova, i da zato treba jebati kevu ambasadama, poslastičarnicama, autobuskim stanicama, izlozima, semaforima, kontejnerima, žardinjerama i srpskoj žandarmeriji koja nije sačuvala Kosovo. Za ambasade me boli kurac, jer je i to teritorija koju smo penkalom ustupili drugom, ali krivica semafora za gubitak Kosova dopreće u moj mozak, ako ne nikad, onda za koju godinu. Jebiga, i ja sam neki nadrkani Srbin podložan teoriji relativiteta, ali nisam nimalo izbezumljen.

Glas pijanog govornika u živom prenosu državne televizije poziva u boj. Imam vest za bojnike. Pravde nema, kao što je nikada nije ni bilo. Tokom 620 godina kosovskog mita, kosovska rana nije ni 100 godina bila prepovijena srpskom zastavom. Zato, ako neko samo pokuša da mi uživo, u lice, saopšti da nema Srbije bez Kosova, nalupaću mu šamare, samo tako.

Srbije nema, zato što su je srpski vladari sami ukinuli.
Srbija je uz Kosovo, izgubila kompas i četvrtu dimenziju.
Kalendar nije zaustavljen 17. februara 2008., već mnogo ranije.

Izbezumljena Srbija lebdi u prostoru, otkačena od sveta i vremena.

Ave Serbia