Uspori kada pričaš
moram da sačuvam te reči
u nekom herbarijumu
baš kao što deca
rade s leptirima…
Dok me zasipaš slogovima
nasumice kao konfetima
osećam se sveže
kao kolač poprskan
glazurom od jagoda.
Želim da ih berem
kao najlepše cvetove
dok ne preliju rukohvat
a onda pažljivo spustim
u violetnu kutiju za nakit.
Ispričaj mi ono ostrvo
iz tropskih predela moje duše
i ne zaustavljaj se
dok ga ne nastaniš
budućim uspomenama.
Ja sam nesretnik i propalica, totalni luzer, a zaslužujem bolje. Život me je omašio i isprebijao, zakinuo da ulovim svoje parče sreće. Ostao sam bez države, ljubavi, gajbe i šljake. Nemam lovu ni ortake, nemam porodicu ni nikog svog, nemam ništa. I žena me ostavila. Sve što imam je ova izmučena faca, jedan stari pocepani kaput i na glavi šešir. Probušen i prašnjav, baš kao i ja. Pušim pikavce, slušam zrikavce, hasam gde stignem i šta nađem, uglavnom iz kontejnera, kuntam ispod Brankovog mosta. Baš tu gde sam večeras pronašao zaboravljenu kesu, a u kesi pola vekne, tri paradajza i parče sira zamotanog u papir. Setim se da sam gladan, ali već u sledećem momentu mi se sloši: ‘bem ti život u kojem ja mogu da večeram samo slučajno. Branko je barem dobio svoj most, a ja nikada neću imati ništa svoje. Moj pasji život je lutrija bez premije, u startu su mi podeljene loše karte, jebiga, takva mi sudbina. Tako je hteo Bog… A možda taj isti Bog ipak jednog dana pogleda na mene i pruži mi šansu. Pa i ja imam dušu i neke snove… Baš bi bilo moćno da sam sad na nekom gala banketu. Nije mi nidočega, nepovratno gubim apetit. Sutra je ionako novi dan, a od slučajne večere bolji je izvestan doručak.
Ponoć je, vrućina tek utihnula, a lagani vetar kreće da me miluje po prljavoj kosi. Ležem na samu ivicu keja, kesu spuštam na pločnik ispod sebe, kaput prebacujem preko nogu. Taman što sam sklopio oči, trzam se od iznenadnog zvuka motora. Ispred mene se zaustavlja beli mercedes iz kojeg istrčava uniformisani šofer i otvara zadnja vrata. Iz automobila izlazi riba do jaja, isto sva u belom, skockana, utegnuta, prilazi ka meni:
- Jaaaadan, pa nećeš valjda tako sklupčan i sam da provedeš noć?
- Hoću, pa šta? - kažem joj zbunjeno dok trljam oči u neverici.
- Ma nema šanse, pored mene žive! Ideš sa mnom, vodim te u apartman da se istuširaš, ljudski večeraš i naspavaš.
Na njeno nekoliko puta ponovljeno insistiranje, pristajem i ulazim u auto. Dok se vozimo izvan grada, miris njenog parfema mi golica nozdrve. Ona pali neku otmenu dugačku pljugu, povlači nekoliko dimova, a onda se okreće ka meni i bez reči, ali uz jebozovni osmeh nudi i mene. Otvara bife i najzad progovara:
- Jesi li za viski? Ili konjak, možda crno vino?
Već me hvata lagana vrtoglavica što od iznenadne ushićenosti, što od pića. Auto na kratko usporava, a zatim prolazi kroz kolosalnu pozlaćenu kapiju i zaustavlja se u dvorištu ispred velelepne rezidencije okružene šumom. Prilazi nam visoki crni baja u besprekornom teget odelu, devojka mu odmah daje instrukcije:
- Molim te odvedi ovog čoveka u odeljenje za poslugu i obezbedi mu sve što treba. Spremi mu kupatilo i čistu garderobu, a zatim ga dovedi kod mene na večeru.
Veče je zaista bilo nezaboravno i najzad me odvedoše u moju sobu. Ostavivši upaljeno svetlo legao sam u postelju još uvek uzbuđen i pod jakim utiskom, te nisam bio u stanju da zaspim. Gledao sam okolo po sobi zadivljen i zatečen lepotom koja me okružuje. Tada sam začuo kucanje na vratima, vrata su se otvorila i ušla je moja prelepa dobrotvorka.
- Videla sam upaljeno svetlo, je li sve u redu mili moj, zašto ne spavaš, zar nisi zadovoljan večerom?
- Nikada u životu nisam pojeo lepši obrok, hvala vam gospođice.
- Da li ti je prijatno u postelji, da ti nije vruće ili možda hladno?
- Ne, zaista, sve je besprekorno, krevet je udoban i topao, a jastuci mirišljavi i meki, jako ste ljubazni.
- A da te ne muči samoća, možda bi ti prijalo društvo? Pomeri se u stranu, napravi mi malo mesta da legnem pored tebe.
Zbacila je svoj noćni ogrtač i sasvim se približila krevetu. Ja sam se pomerio malo u stranu i dok sam padao u prljavu Savu udario sam glavom o kamenu obalu. Probudio sam se u hitnoj, a kada sam se vratio, kese više nije bilo.
Pitao sam najveće naučnike i filozofe sveta da mi kažu šta je sreća.
Obišao sam najuspešnije menadžere svetskog biznisa sa istim pitanjem.
Svi su sa podsmehom odmahivali rukom i vrteli glavom, misleći da se šegačim sa njima.
A onda sam, u nedelju popodne, šetajući pored reke, pod drvetom spazio grupu Cigana sa ženama i decom, burencetom piva i harmonikom.
(po pesmi Karla Sandburga)
Living in the Moment II by Su Yue Lee
Da li ćeš me u Decembru voleti kao u Maju
Kad se kao starac približim svom kraju
Da li ćeš me voleti dok kazaljke staju
I ljubiti kao što to mladi znaju
Da li ćeš mi šapnut “čekaj me u Raju”
Jer me voliš u Decembru isto ko u Maju.
