Neko nas posmatra

Autobus iz Zagreba je stigao gotovo sat vremena ranije u odnosu na red vožnje. Kojim čudom se to moglo dogoditi, nemam pojma. Deset minuta pre toga iznenadio me njen SMS: “ulazimo u grad”. Jurio sam kolima sa suprotnog dela grada kao sumanut ka autobuskoj stanici, opsednut ultimativnom težnjom da je dočekam kako dolikuje, bez kašnjenja. Obično, kada sam u cajtnotu, ne umem da ostanem hladnokrvan, a uz to, parkiranje u centru grada uvek iznova doživljavam kao noćnu moru, ali ovaj put sam u magnovenju odlučio da pod rikvercom i punim gasom uletim u jednosmernu ulicu iz suprotnog pravca i tako ukradem onih nekoliko odlučujućih minuta. Stigao sam na vreme. Kako mi je to uspelo, nemam pojma. Kada smo se zajedno vratili do kola ona je prijatno iznenađena primetila da se ulica zove Zagrebačka. Slučajnost ili ne, nemam pojma. Dok smo u bašti Platoa ispitujući se pogledima i dodirima ispijali prvu zajedničku kafu, sa razglasa su se čule baš one pesme koje smo nekoliko dana ranije proglasili za naše. Slučajnost? Nemam pojma. Neposredno pred polazak, moja draga mi je pisala o poljima suncokreta i bundevi koja se pretvara u kočiju, a samo nekoliko sati kasnije, držeći se za ruke naleteli smo na uličnog cvećara koji je u ponudi imao ukrasne bundeve i suncokrete. Slučajnost ili ne? Nemam pojma. Dok sam je ljubio na klupi pored Dunava, dotrčao je crni labrador i poljubio lice moje dragane. Delić sekunde pre toga čuo se glas njegovog gazde: “Amor, dođi ovamo”. Amor se prepoznao u našim poljupcima i pridružio nam se. Slučajnost ili ne? Nemam pojma. U subotu je u Zagrebu i Beogradu padala kiša, a u nedelju nas je svuda pratilo sunce. Posle ponoći, dok sam je poljupcima pratio ka autobusu za Zagreb, počela je kiša. Slučajnost ili ne? Nemam pojma, ali nije li previše slučajnosti za jedan dan?

Ono što sigurno znam je da se u subotu, sigurnom rukom vođena, vještica vraća svome istoku. Stiže nova pošiljka ljubavi iz Zagreba… Blago meni.

Odćutaću ti nešto

Kad mi nije dobro ja ćutim, bez šanse da kasnije ponovim to o čemu sam ćutao.
Reč bi da me nađe, a ja joj se ćutke rugam dok se od nje skrivam.
Ćutanjem slikam vatru, glas mi u plamenu, a pepeo mi publika.
Branim se ćutanjem. Ćutim kao ova reka u meni što teče uzvodno od ušća sećanja.
Danas ćutim o tvojim bedrima i mirisu mandarine.
Odćuti mi dobro o svemu, pa da se više nikada ne čujemo.
Ovo ćutanje je most između dva zaborava.
Odćutiš svoj nesvedeni život i niko te ne upamti po kriku,
već po tišini koja je postojala i pre tebe.

Tvoja misao i moja

Tvoja misao je kao stari hrast, sa korenima duboko u tradiciji, čije žile slede snagu kontinuiteta.
Moja misao je oblak što leti svud po nebu i pretvara se u kišu koja se sliva u more, da bi se ponovo u vidu isparenja uzdigla ka nebu.

Tvoja misao je neuništiva tvrđava otporna na sve potrese i oluje.
Moja misao je nežni list koji leluja na vetru u svim pravcima i uživa u svom plesu.

Tvoja misao je starinska dogma koja te ne može promeniti i koju ne možeš promeniti.
Moja misao je uvek nova, stalno me preispituje, kao i ja nju.

Tvoja misao ti se čini velikom i priziva tudje priznanje i slavu.
Moja se oseća kao zrno peska u okeanu, ali se ipak oslanja na sebe samu.

Tvoja misao bi da uspostavi sebi svojstven poredak stvari.
Moja se misao sa pobunom druži i odbija svaki namet.

Tvoja misao se pronalazi u ruševinama, mumijama i grobljima.
Moja misao se gubi u purpurnoj magli i zvezdanoj prašini.

Ja

Ja sam privremen i bezvremen.
Niotkoga poslan dođoh u gomilu da otrajem.
Upoznajem nepoznato. Rasterujem nepobitno.
Pod morima vatrom gasim vetar.
Hranim se sopstvenim odsustvom.
Stižem svuda gde me nema.
Obilazim nepodignute gradove.
Od oluje zidam skloništa.
Odavde presedam iz niotkuda u nikuda.
Otkrivam se u refleksiji tvoga oka.
Sakrivam se pod senkom tvoga sna.
Ja sam radost pre rođenja i smrt bez suza.

Bez dobrog naslova

Princip kojeg se držim je ne mešaj se u tuđe živote i ne dozvoli drugima da se mešaju u tvoj. Ali to je razum, a instinkt je nešto sasvim drugo.

Danas šetam ulicom Novog Beograda, birajući onu stranu na kojoj ima manje ljudi. Pedesetak metara ispred sebe vidim muškarca i ženu i izgleda mi da se svađaju. Na dvadesetak metara shvatim da se ne svađaju nego se on dere na nju. Izgleda da joj je rekao da nešto ponese, a ona zamislite zaboravila da ponese. Na petnaest metara, dok on i dalje primitivno urla i mlatara rukama, primećujem njeno od straha izbezumljeno lice. Još koji korak bliže i već jasno vidim šljivku ispod njenog levog oka. Sledećeg momenta on je iznenada šutne u cevanicu, a ona uz bolni jauk, posrće i pada na beton. Užasavajući zvuk se iz njene potkolenice zabija direktno u moj mozak i prvo sledeće čega se sećam su moje ruke na njegovim leđima. Svom snagom ga guram od nesretne žene i od sebe, što mi daje dovoljno vremena da zamahnem nogom i zavalim ga u bubrege.

- Šta to radiš idiote, ženu si našao da biješ! – urlam i ponovo krećem ka njemu, ovaj put sa stegnutom pesnicom.

Odjednom žena koja je još uvek dupetom na zemlji, počinje da vrišti kroz plač na mene:

- Neeeeeee, neeeee, nemoj da ga biješ, neeeemooooj!

U tom trenutku se najednom ja sam osetim kao negativac, ali kasno, jer moja pesnica već para vazduh na svom putu ka njegovoj šupljoj lobanji. Onako zbunjen samo ga okrznem. I tek tada prvi put ugledam njegovo lice. Nije krupan tip, ali izgled mu je zastrašujući, vulgarno ružan, prljav i zao. Userem se ja malko, ali jebiga, sada nema odstupanja. Dok me je žena i dalje kroz vrisku proklinjala da ga ne bijem, mi muški razmenismo još po nekoliko udarca i ja odlučih da se povučem. Sa bezbedne udaljenosti se okrenem ka njima, on mi preti i psuje, krene 3 koraka ka meni, pa stane i tako nekoliko puta. Ja gledam u njega, pa u nju, stojim nekoliko sekundi u nedoumici, i najzad odmahnem rezignirano rukom, okrenem se i nastavim dalje svojim putem. Osvrćući se preko ramena vraćam film pokušavajući da shvatim šta se upravo dogodilo. Moje čudno osećanje je pojačano činjenicom da se do danas nikad u životu nisam potukao.

Shvatam da užas u kojem ta žena živi sprečava njen mozak da funkcioniše normalno, ali iskreno ne želim da shvatim šta se dešava u toj glavi, da li se samo plaši novih batina ili nedaj bože voli tog čoveka. Nemam iluziju da mogu pomoći nekome, ili da neko može pomoći meni. Tu smo svi jednako sami pred sobom. Ja sam se danas suprotstavio zlu i tako pomogao sam sebi da se bolje osećam. Tukao sam se sa njenim siledžijom i dosta mi je. I za danas i za ceo život. Njoj izgleda nije.

Ko nisko pada

Ne dam da me vodi tuđa pamet slepa,
bez strepnje i straha idem putem svojim,
kroz voćnjak trnovit što mi kožu cepa,
osim sebe samog nikog se ne bojim.

Usamljen koračam pravo u visine,
daleko od sveta što ne zna za sreću,
sazvežđe me bodri i o meni brine,
dok podamnom beli oblaci se kreću.

Ta staza me vodi tamo gde mi godi,
gde puno je boja, svetlosti i nota,
i dok dušom letim ka svojoj slobodi,
pronalazim biser u školjki života.