Odćutaću ti nešto

Kad mi nije dobro ja ćutim, bez šanse da kasnije ponovim to o čemu sam ćutao.
Reč bi da me nađe, a ja joj se ćutke rugam dok se od nje skrivam.
Ćutanjem slikam vatru, glas mi u plamenu, a pepeo mi publika.
Branim se ćutanjem. Ćutim kao ova reka u meni što teče uzvodno od ušća sećanja.
Danas ćutim o tvojim bedrima i mirisu mandarine.
Odćuti mi dobro o svemu, pa da se više nikada ne čujemo.
Ovo ćutanje je most između dva zaborava.
Odćutiš svoj nesvedeni život i niko te ne upamti po kriku,
već po tišini koja je postojala i pre tebe.