Da ti se požalim, ima tome već par meseci, kako su mi boje u totalnom rasulu. Što se više trudim da ih dovedem u red, one sve više luduju. Zimzelena sišla na Žutu, Indigo se razmazala preko Roze, Ljubičasta upila Cinober, a Kaki se kandidovala za bojonačelnicu. Narandžasta pukla nadvoje, jedna povukla na Oker, a druga na Bordo, međusobno ne govore. Zlatnu sam poklonio, Crnu izgubio, Sivu negde zaturio, Detinje plava pobegla od kuće, danima se ne javlja, tako da sam ostao na samo 4 nijanse plave. Eeeej, čoooveče!!!
Azurna tripuje da je riba, ucenjuje prelaskom u konkurentski tabor, pregovarala bi, ali taktizira, onako... kao ležerno, zvižduće neke fraktalne melodije, a bleeedaaa u pičku materinu. Ultravioletna se kurči, ponosno tvrdi da je ona jedinstvena i nedeljiva, hoće da pređe među proste brojeve. Lavanda se ne skida s telefona, Boga pitaj s kim priča, neće da studira, hoće u turizam, onako na šarm, na blef, šta li ...!? Strašno!
Čokoladnoj sve dozlogrdilo, objavila da obustavlja mešanje sa kojekakvima, uglavnom solira, povremeno se šmeka s Vanilom i to je to. Tamnoaleva poblesavela, zaljubila se u Kesten, pa se s njim farba, izbušila pupak, mo'š mislit', hoće da menja ime u Bronzana!?! Smaragdna danju spava, noću kuva kompote i recituje, a Maslinasta viče na gospođu Burgundsku, smeta joj njeno kikotanje dok ova igra bridž sa madam Šartruz.
Koralna se zbog Čeličnoplavog počupala sa Sedefastom, pramenovi poleteli na sve strane, što samo ide na ruku Purpurnoj koja otvara frizeraj, odmah tu, preko puta. Tirkizna se zaključava u kupatilo i cmizdri što se ugojila, Šafranova udara lopticom o zid i stenje, sprema se za Vimbldon, iako je u poodmakloj trudnoći. Bojim se da će, kad joj stvarno počnu trudovi, svi misliti da igra finale miks dubla. Do ogledala ne možeš od Kajsije, čupka obrve, glanca trepke, a ceo hodnik u oblaku parfema. Ciklama i Šimširasta se samoinicijativno poseljačile i uputile na audiciju u Grand. Ma ludilo!
Ipak, najžalije mi je zbog Srebrne koja, u odsustvu Zlatne, očajnički pokušava da skrene pažnju na sebe. Beskrajno tužan prizor, pogubila je kompase do te mere da ne zna gde udara, sve zidove je uflekala i to iz zaleta, a pljuvačka kojom prkosi tavanici, uglavnom završava na njenoj kosi, nepotrebno se pridodajući na njen već prenaglašen srebrni sjaj. Trza glavom, brblja nepovezano, podvriskuje, iz pluća joj šišti, ruke joj se tresu. Jezivo je posmatrati scenu u kojoj, kao u nekom transu, naizmenično pada na pod i skače na noge, udarajući šakama o parket, a pesnicama o grudi, sve sinhronizovano sa simultanim prevodom cerekanja u plač ili obratno, zavisno od toga da li je gore ili dole. Jedini način da se taj horor ritual prekine je emitovanje petominutnog audio snimka aplauza, miiisim ooono, baš mi je neprijatno...
Prvo sam se oslonio na stručnjake, angažovao sam koloriste, galeriste, sinestetičare, eksperte za opijate, ambijentalne muzičare, filharmoničare, vidovnjake, okultiste, hindu gurue, zen majstore, učitelje joge, sufi mistike, hipnotizere, masere, sportske trenere, nutricioniste..., ali su svi do jednog, doživeli kompletan fijasko već posle par seansi.
Kad sam uvideo da od nauke nema mirne luke, reših da se vratim korenima. Naglas sam im čitao Lao Cea, Aristotela, Getea, Čehova, Junga i Ničea, kazivao Dantea, Vitmena, Jesenjina, prikazivao im Spilbergovu "Boju Purpura", "Boje" Denisa Hopera, "Tri boje" Kišlovskog, "Primary Colors" sa Travoltom, bombardovao ih Čajkovskim, Vagnerom, Pink Flojdom, Cepelinima, Sindi Loperovom, patkom Pekinškom i Šarlom akrobatom, ali uzalud vam trud svirači... Kada se očaj približio na samo pedalj do cilja da me konačno savlada, posegnuo sam za šok terapijom zvanom Mile Kitić i Južni vetar. To zamalo da mi upali, ali zamalo...
Kasno sinoć sam, u iznenadnom napadu panike da ne fasujem ludilo, istrčao kroz kapiju, najpre glavom bez obzira, a odmah zatim i stopalima bez čarapa, kao da je zemljotres, Bože mi oprosti. Popeo sam se na obližnje orahovo drvo i sa visine posmatrao svoj dom, baš kao da gledam celovečernji film u multikoloru. I znaš šta sam, tako sakriven u gustoj krošnji, pod okriljem noći, mogao da vidim?
Neverovatna svetlost je izbijala iz kuće i padala po meni tako, da sam jasno mogao da vidim samog sebe u svom punom spektru boja. Svaka od tih boja, bila ona topla, hladna, komplementarna ili neutralna, ukazivala je na određenu talasnu dužinu kojom treperi moja duša. Borba, mešanje i komešanje boja, najednom su mi postali transparentni i lako razumljivi, a ono što me je do tog trenutka brinulo i nerviralo, učinilo mi se krajnje simpatičnim i pomalo smešnim. Ponašanje boja mi više nije bilo strano, a želja da od njih pobegnem, potpuno me je napustila.
Kad sam se vratio u kuću, zatekao sam harmoniju kakvu ne videh nikada pre.
