Novi post o završetku posta

Pre nego započnem novi post, trebalo bi da okončam prethodni, ali kako ne mogu da se setim koji mi beše prethodni, idem dalje sa ovim, pa šta bude. A sećam se da sam još prošle godine hteo da napišem post o počecima, ali nisam znao odakle da počnem.

Neki se muče sa počecima, pa su tako neki još uvek na prapočetku, pravdajući se besmislenom izjavom da svaki početak je težak, dok nekima počeci nisu nikakav problem, ali ništa od započetog ne umeju da završe. Ovi drugi, malo lucidnije od onih prvih, sebe objašnjavaju izrekom mnogo hteo, mnogo započeo, čas umrli njega je pomeo. Ili nju je pomeo, ako stvari posmatrate sa ženske tačke gledišta, što vam toplo preporučujem, u slučaju da ste žensko.

S blogerske tačke gledišta, ima onih koji bi hiljadu različitih tema otvorili, bez da o ijednoj izreknu nekakav sud koji može da zaliči, ako ne na konačan, ono, makar prividno, na autentičan. Naravno, ima i onih koji svakodnevno obrađuju jednu te istu temu, ali do te mere neubedljivo, da je i stranim turistima jasno da dotični meštani slabo divane madžarski... možda nešto malo, ali i to s greškom. Ovo je opšte zapažanje, ne tvrdim da ovde ima takvih, štaviše, apelujem da blogersku tačku iz ovog paragrafa apstrahujete kao entitet bez konkretnih koordinata unutar javnog prostora belosvetske blogosfere. Inače, ja kad bodem, bodem konkretno, među rogove, nema nikakve šanse da onaj ko je uboden ne sazna da je uboden. Ili ubodena, ako stvari posmatrate sa ženske tačke, što vam toplo preporučujem, u slučaju da ste ubodena... Znam, znam, kada god pokušam nešto da objasnim s blogerske tačke gledišta, uvek se naserem k’o foka.

Sa neutralnije tačke gledišta, digitalizacija pisane reči je dovela do svojevrsnog prevrata u izdavaštvu. Donedavno je jednom objavljena verzija bila i konačna, dok današnji autori imaju neograničene mogućnosti da unedogled  prekrajaju svoje već objavljene tekstove. Do konačne satisfakcije ili, što je verovatnije, do sudnjega dana. Istoričari i analitičari tako mogu do mile volje da revidiraju svoju priču na račun najnovijih događaja i novootkrivenih saznanja, polemičari da apdejtuju svoje argumente najnovijim dokazima, pisci da doteruju svoje stilske karakteristike, a blogeri da krpe anahronizme zbog kojih njihove nedavne objave deluju kao odavno prevaziđene. Neki to rade na jednom istom naslovu, a neki objavljuju minimalno izmenjeni sadržaj pod različitim naslovima, u stotine primeraka. Apelujem da stotine primeraka iz prethodne rečenice ne shvatite u smislu tiraža, niti u smislu novih izdanja istog dela, već kao stotine novih edicija sačinjenih od  istog nedela. Priznajem, i sam ponekad naknadno promenim nešto u postu, ali je to teško primetiti, jer ih redovno brišem. Da ih ne brišem, verovatno bih im se redovno vraćao, da ih korigujem..., mislim, ne znam kako vi, ali ja se svaki dan osećam sve pametnijim i pametnijim, pa mi se moji stari postovi, iz dana u dan, čine sve glupljim i glupljim. Šta kažete, ne serem loše ni sa neutralne tačke, a? Kako bih se tek nasrao sa tačke sirotog Ivana Ivanovića... to ne smem ni da zamislim, pa bolje nemojte ni vi.

Elem, ništa lakše od početka novog posta. Proberite neki stari post, koji vam se u vreme objave činio zrelim, očistite ga od žilica prošlosti i izvrnite kao staru vunenu čarapu. Ako nešto štrči, skratite mu rečenice. Zatim ga potopite u vrelu negaciju i tako ostavite da postoji 5 minuta. Izvadite ga, provucite kroz mlaz naknadne pameti, isecite na onoliko kriški, na koliko vam je delova rascepljena ličnost, svaku krišku dosolite i zabiberite, po ukusu. Nije zgoreg da na kriške kanete po kap mašte i trunete prstohvat zdravog razuma, ako imate odakle. Tako izmrcvarene kriške ostavite da se malo prisaberu, ali ne više od 20 minuta. Potom ih poprskajte mrvicama tuđe mudrosti i ličnog veselja, pa ih svaku ponaosob uvaljajte u smešu od integralne psihologije, pomućene svesti i kontekstualnih nejasnoća. Pržite ih na podgrejanom samoljublju, s obe strane, dok se ne zalepe jedna za drugu ili dok ne porumene. Uz neprestano mešanje, da post ne ode u propast. Post služiti topao ili hladan, ko kako voli i ko kako ume da primi. Ako post naiđe na hladan prijem, jer, recimo, nije ništa manje imbecilan od starog, onda sledeći pripremajte u rerni, ali rernu obavezno uključite na 180 stepeni u odnosu na prethodni post i nema da omanete, pod uslovom da vam je rerna još uvek pod garancijom, a ja ću ovu rečenicu svakako skratiti u nekom od budućih postova.

Zašto onda tupimo da je svaki početak težak? Zato što smo umislili da smo na nekakvom početku, a zapravo smo i dalje u staroj kognitivnoj iluziji. Možemo otvoriti nova vrata, ali dok ne zamandalimo ona kroz koja smo upravo prošli, ne možemo reći da smo na početku. Kakav je to početak, ako se u svakom trenutku možemo vratiti starom, pa mu se zato i vraćamo? Novi album sa starim pesmama? U isto vreme gusenica i leptir? Više ne pušim, ali i dalje kupujem cigarete? Daću vam svoje dupe za Evropsku Uniju, ali vam ne dam svoje Kosovo? To ne biva.

Prvo treba sleteti. Zaustaviti. Ugasiti motore. Iskrcati putnike i prtljag. Raspustiti posadu. Sačekati da se ohlade klipovi. Raspakovati se. Preparkirati. Prespavati. Zaboraviti dal’ si poš’o il’ si doš’o. Doliti gorivo. Obnoviti mape i još svašta ponešto. Pre novog polaska na put, obavezno proveriti agenciju koja je put organizovala. Ako ga je uopšte organizovala. Ako putujete sami, prekontrolišite samog sebe, zimsku opremu, pritisak u gumama, venama, glavama, zalihe ulja, masti i šećera. Ako vas put odvede suviše daleko od cilja, kao mene sada, onda se vratite prapočecima, kao što se ja sada vraćam svom postu o počecima, koji se upravo završava, jer svaki završetak je novi početak, a svaki početak je kao novo rađanje, zato, neka se Hristos i u vama ponovo rodi, što ću i samom sebi poželeti, odmah nakon što detaljno isproveravam da li i ovaj post zahteva naknadnu korekciju!