Oprosti mi

Oprosti mi što te tražim
tako nespretno
u tebi.
Oprosti mi katkada moju bol.
To je zato što želim otkriti u tebi
najbolji deo tebe.

Ono što ti nisi videla, a ja vidim,
plivač u tvojoj nutrini, dragocenoj.
I uzeti to,
i držati visoko, kao što stablo
drži poslednju svetlost
koju je našlo u suncu.
I tada ćeš ti,
u potrazi za tim, uzići gore.

Da bi došla do toga,
popeta iznad sebe, kakvu te želim,
dotičući još samo svoju prošlost
ružičastim vršcima nogu,
dok ti je celo telo napeto, u usponu
od sebe samoj sebi.

I neka tada mojoj ljubavi odgovori
novo biće, koje si ti.

Pedro Salinas

Metak

Ovo je bio duuuuuugačak radni dan.

Od ponedeljka sam ipak na odmoru, a kako sam još juče završio sve što sam uzeo u rad, danas sam komotno mogao da provetravam mozak i misaono bludim. Prvi put, posle ohoho meseci na novom poslu, dostigao sam onaj break-point u kojem ne moram da budem efikasan u rešavanju nerešivih problema i ne moram da tumačim zbrku tuđih misli. Danas imam tu slobodu da mogu da se posvetim sređivanju sopstvenih misli. Posle dužeg vremena sam istinski smiren i lažno samozadovoljan. Po prvi put sam sposoban da jasno sagledam i precizno odredim vrednosti sopstvenih dupe-glava koordinata unutar ovog neinspirativnog mikrospejsa koji me mesecima okružuje, uružuje, razoružava i davi. A imao sam vremena da posmatram i zapisujem.

Primetio sam da osobe čiju stručnu pomoć od prvog dana očajnički uzaludno isčekujem, nisu u stanju da mi tu pomoć pruže i da će svaka eventualna pomoć, ubuduće obavezno ići u kontrasmeru i to samo u retkim slučajevima kada sam izuzetno dobre volje. Slaba je uteha biti kralj među miševima. Takoreći nikakva.

Primetio sam da sam okružen bezizražajnim, tupavim licima čiji vlasnici dobro žive samo od toga što umeju dobro da prodaju ono što nikako nemaju. Živimo u svetu izlizanih iluzionista.

Primetio sam da sam se među takvima, sve ovo vreme opravdano, ali iz totalno pogrešnih razloga, osećao loše. Barem kod mene je uvek bio kratak put od totalne nesigurnosti do vrhunske samouverenosti. Ako već odnekle mora da se krene da bi se do nečeg stiglo, onda je bolje da to bude odozdo na gore. Zajeb je u tome što kada pređeš taj put, nemaš više razloga da njime dalje koračaš, a kod mene su svi putevi sve kraći i kraći. Do sad sam menjao poslove na pet godina, a žene na 6 meseci, a sad ću poslove na godinu dana, a žene na… U stvari, žene ću da zadržim.

Kad sam već kod žena, primetio sam da direktorova sekretarica I., osim što je izdrilovani humanoid izveštačenog osmeha, ipak ima lice, sise i dupe što je u paketu čini neviđeno dobrom ribom. Velika je šteta što nikad neću poverovati u autentičnost njenog veličanstveno jebozovnog keeeeezzzza.

Primećujem da u poslednja dva i po sata, koleginica D. u proseku svakih 25 sekundi pušta po jebeno-jednu stranicu na print i dolazi iz udaljene prostorije da je jebeno-pokupi. Imajući u vidu činjenicu da je printer na stolu do mog, od njenog udaljen 10 sekundi hoda, ne umem da objasnim i opravdam njen sizifovski trud, osim ako joj, ovako debeo i relaksiran, nisam neodoljivo privlačan. Šalu na stranu (što ne znači da je šala nastrana), mogu samo pomirljivo slegajući ramenima da konstatujem njenu totalnu pogubljenost i nedostatak približne predstave o tome gde se nalazi i šta treba da radi. A opet, taj njen nepokolebljivo važan izraz lica odaje čvrst utisak da žena tačno zna šta radi. A ja naivan.

Primećujem, a bogami ponešto i osećam u suzi oka svog, da osobe zadužene za svakodnevno održavanje higijene u našoj tridesotospratnoj poslovnoj zgradi, iz ko zna kog razloga ne postizavaju da održe ličnu higijenu.

Nasrao sam se…, a sad palim na odmor.

Blogodan

Godina je dana da na blogu pišem
a devet meseci da uglavnom brišem.
Popićemo koju za rođendan blogu
a više od toga zaista ne mogu.
Ne bih sada pisao ni za glavu živu.
kad mi bude bolje brisaću arhivu.

Volim i ja tebe

On (gleda u nebo): Vreme je danas lepo.
Ona (gleda u njega): Prilično, nije loše... Da, lepo je.
On: Zašto kažeš „Prilično”, kad znaš da je lepo? E, takva si od kad sam te prvi put upoznao...
Ona (gleda ga upitno).
On (smeška se): Sećaš li se našeg prvog susreta?
Ona (osmehuje se i spušta glavu).
On: Pamtiš li?
Ona: Normalno, svakako, a kako da zaboravim?
On (ozbiljno): Bio je to susret koji se ne zaboravlja iako je prošlo toliko vremena... Baš mnogo... Verovatno (gleda u nju) da ima više od pedeset godina.
Ona (klima glavom): Otprilike.
On: Zaista je to grdno vremena, stvarno, pedeset godina....
Ona: Pa nije baš toliko... Ne... Manje od pedeset... Pažljivo računaj...
On (smeje se): Ne želiš priznati da si ostarila! Kosa ti je pobelela, zube si zamenila veštačkim, a po licu i na rukama bore na sve strane – pa normalno da ti nije milo da priznaš! Takva si ti... Voliš ti istinu, ali samo deo – možda tri četvrtine ili četiri petine istine, ali nikako celu.
Ona (negoduje): Ja?
On (odlučno): Da, ti!
Ona: Ti me ružiš... Celog života me klevećeš!
On: Sećaš li se našeg prvog susreta?
Ona: Oh... Sećam se... Normalno da se sećam.
On: A da li se sećaš šta se desilo prilikom tog susreta?
Ona (dvoumi se): Na koji susret misliš?
On: Pa na naš prvi susret.
Ona: Misliš na susret u kući suseda mojih roditelja?
On: Ne... Ne mislim na njega. Kod suseda tvoje porodice sreli smo se bar deset puta, možda i dvadeset... Ne znam tačno... Ne mislim na to, već mislim na naš prvi susret... Naš prvi susret... Da li si zaboravila?
Ona (stavlja ruku na lice i gleda na drugu stranu, okreće glavu od stida): A... Da... Setila sam se... (okreće se ka njemu)... O prepredenko... Setila sam se susreta na koji misliš... (smeje se i po drugi put okreće glavu na drugu stranu).
On: Poklonio sam ti buket ruža.
Ona: Jednu ružu.
On: I rekao sam ti da te volim.
Ona: Rekao si da misliš da me voliš.
On: A ti si mi rekla da još uvek nisi sigurna da li mi voliš ili ne.
Ona: Ne, ne... Rekla sam da su tvoje reči prerane jer u to vreme sam bila suviše mlada za ljubav.
On (ozbiljno): Toga dana dao sam ti buket crvenih ruža.
Ona (žustro): Jednu belu ružu.
On: I naslonio sam te uza zid... Jer, kao što znaš – stajali smo.
Ona: Je si li siguran da smo stajali...
On: Da, privio sam te uza zid, dok ti se leđa nisu prilepila za njega – i tvoje srce i duša tada su bili među mojim rukama.
Ona (okreće se od srameži).
On: I tada smo uronili u dražesnu vatru, licem u lice.
Ona: Ej... Zašto to govoriš ?
On: Zid je bio prilepljen uz tvoja leđa, a ja priljubljen uz tebe.
Ona: Ućuti!
On: Rekao sam ti tog dana, rekao sam ti hiljadu puta da te volim... Ali ti... Rekla si da ti još uvek nisu jasna osećanja prema meni.
Ona: Kazala sam da sam tada bila mlada za ljubav.
On: I prođe od našeg prvog susreta pola veka, a ja od tebe još nisam čuo celu rečenicu „Volim te”.
Ona: Rekla sam je bezbroj puta.
On: Ali nije bila cela.
Ona: Kažeš da je prošlo pola veka, a i pored toga ne znaš da li te volim ili ne?!
On (podrugljivo): Verovatno da tebi i dalje nisu jasna osećanja prema meni.
Ona: O Bože! Kakve su ovo reči? Nisi se promenio nimalo od kad smo se upoznali.
On (upitno): Kod zida?
Ona: Ne... Već hoću da kažem nisi se promenio nimalo od kada samo se sreli kod suseda mojih roditelja.
On: Kako? U čemu se to nisam promenio?
Ona: Pa kada sam te videla prvi put, videla sam u tebi ljupkog, simpatičnog mladića kome je lupalo srce.
On: I lupalo je i tvoje srce?
Ona: Otprilike.
On (ljutito): Otprilike... Otprilike... Proklet da je onaj ko je izmislio tu reč... Sve je kod tebe nepotpuno i zbunjeno... Pa da li na svetu postoji srce koje otprilike lupa? Ili lupa, ili ne lupa.
Ona: Zašto se tako duriš ?! U redu, da te umirim: Udaralo mi je srce u grudima kad sam te videla prvi put kod suseda mojih roditelja.
On: Ah... Pa kaži to već jednom ljudski, nemoj nerve da mi kidaš!
Ona: Dobro, neka ti je na znanje, umnožili su se otkucaji i kod sledećih susreta.
On: A pri susretu kod zida... Onoga dana... Da li se tada lupanje srca povećalo?
Ona (stidljivo): Pa tako...
On (ljutito): Da li se povećalo ili nije... Više ne mogu da trpim te tvoje reči... Više ne podnosim „pa tako“ i „otprilike“ i... i...
Ona: Kada smo se sreli kod zida, ah... (ućutala je).
On: Šta ti se dogodilo kad smo se sreli kod zida?
Ona: Zahvatila su me čudnovata osećanja.
On (upitno): Neugodna?
Ona: Ne... Ne kažem da su bila neprijatna... Ali su bila nekako čudna.
On (radoznalo): Prijatna?
Ona: Možda... Možda... Međutim, u svakom slučaju čudna.
On: Pa dobro, šta je to bilo čudno u njima?
Ona: Nisam ranije primetila što sam osetila tog dana... (smeje se)... Bio si nevaljao, a ja bezazlena.
On: Ništa ne razumem.
Ona: Oh... Ništa ne razumeš... Pretpostavljam da onda nećeš razumeti ni osećanja koja su me tada obuzela.
On: Pa kako da razumem kada ništa drugo ne govoriš osim da su bila čudna? Kako očekuješ da razumem te tvoje zagonetne reči?
Ona: Pitaš me da li se pojačalo lupanje mog srca onog dana kad smo se sreli kod zida?
On: Da!
Ona: Pa dobro, da li ćeš verovati ako ti kažem da sam sve vreme dok su mi leđa bila prislonjena uza zid, osećala da mi srce leti između rebara ili da je zanemelo? Da li ćeš mi verovati?
On: Hoću... Jer i ja sam to isto sećao... Verujem ti!
Ona: I dan-danas... I dan-danas, i dalje... (ućutala je)
On: I dalje šta?
Ona (okrenula mu je glavu od stida): I dan-danas osećam da mi srce leti ili se zakameni kad god ti dotaknem ruku ili te pogledam u oči.
On: O Bože... Kako si ti veličanstvena, poput ovog prekrasnog neba.
Ona (okrenula se k njemu i gleda ga u oči): Ja te volim.
On (Primaknuo se i stavio joj ruku na usne): Samo nemoj reći „otprilike” ili „možda” ili „pa tako”... (vraća se u prethodni položaj).
Ona: Volim te... To je suština života... Kažem ti jednostavno... Volim te... Volim te...
On: Volim i ja tebe... Volim te...

Fahri Kauvar

Pesma o jednoj ljubavi

Ova pesma polako nestaje
Ova pesma olako nestaje
Ova pesma lako nestaje
A pesma lako nestaje
Pesma lako staje
Pesma ako je
Pesma je
Pesma

Distant places

Kada bih znao
da te mogu videti
još jedino u snu

zaspao bih zauvek

Pobuna

Zvoni pobuna u mojoj sobi.
Moje se stvari od trajanja brane.
Htele bi da nisu. Da su okončane.
Svaka bi da se u prah izdrobi.

Gola svetlost je legla preko stola.
Sa svih strana je pobuna ustala.
Buni se voda iz svetlog bokala.
Sve je u sobi svijeno od bola.

Veličanstven je taj napor u vodi
Da razbije staklo i da se razlije.
Sve što je ovde htelo bi da nije.
Htelo bi od svega da se oslobodi.

Oseća mi ruka čega god se dirne
Da više nije ono što se hoće.
Bune se stvari oku tako mirne
A duši prepune nereda i zloće.

Petar Pajić

Maštarije

“Platonski svet je njegovo bajno utočiste: neranjivo je, a on se oseća napuštenim; čisto je, a on se gnuša prljave stvarnosti; ne poznaje osećanja, a on beži od izliva nežnosti; večno je, a njega pogađa prolaznost vremena. Pripao je platonskom svetu iz straha, gadjenja, stidljivosti i melanholije” (Ernesto Sabato)

Dvadeseti vek je ispoštovao mnoge literarne heroje, ali jedan od najvoljenijih je svakako bio Horhe Luis Borhes. On spada u onu retku kategoriju pisaca posle kojih više ništa nije isto, koji su poput Kafke i Beketa, napravili veliki zaokret u književnim tokovima, zaobišavši do svoga vremena ustaljene konvencije u pisanju. Ostvario je ogroman i univerzalni uticaj na književnost, a ostao je upamćen kao obnovitelj pripovetke, pesnik, esejist, kritičar, prevodilac, antologičar, mirotvorac, uzor i nadahnuće novih generacija, kolumnista, scenarista, predavač…

“Nemam stalnu estetiku, ne jurim za temama, ali one jure mene. Trudim se da ih izbegnem, ali na duge staze one me sustižu i ja pišem da ih se oslobodim.”

Njegovo delo predstavlja esenciju svega što je do sada napisano, a uz to pruža i vrlo lični doživljaj sveta. Književnost je shvatao kao igru, a igrao se sa raznorodnim intelektualnim interesovanjima koje je spretno utkao u svoja dela. Najdraže literarne igračke su mu bile mitologija, matematika, teologija, filozofija, vreme, večnost, realnost, ličnost, ogledala, lavirinti…

“Vreme je supstanca od koje sam sačinjen. Vreme je reka koja me je odnela, ali ja sam reka; vreme je tigar koji me je rastrgnuo, ali ja sam tigar; vreme je vatra koja me je progutala, ali ja sam vatra.”

Svojim pričama on je stvarao mitove budućnosti, svet je video kao neizmernu peščanu knjigu koja sipi čitavu večnost. Ništa se ne događa niti će se desiti, a da nije već negde zapisano i uredno poslagano na policama biblioteka. U tom svetu on nas vidi samo kao nečije dvojnike, odraze nekih drugih ljudi, likove u ogledalima, ilulzije, čiste privide. Na toj sumnji u naše postojanje počiva budućnost sveta, i ona će ga konačno progutati, jer je čovek crna rupa u kosmosu.

“Svet je nažalost stvaran, a ja sam nažalost Borhes.”

Razorio je staru i stvorio novu sliku o književnosti. Smatrao je da dobre priče nastaju i žive nezavisno od od toga da li ih njihov pisac shvata ili ne. Čak je verovao da pisac ne može sagledati svoje delo, baš kao što se vrednost ikone ne može sagledati u ogledalu. Pored dara za priču imao je sposobnost da kompleksna pitanja obradi na jednostavan i tajnovit način, a da to ne bude očigledno. Umeo je ubojito i delotvorno da prećuti neke stvari koje se ponekad ne mogu drugačije saopštiti i tako pokazao da ono što nije ispričano može biti važniji deo priče. U senci kratkih priča, ostao je najznačajniji deo njegovog stvaralaštva, a to je poezija koju je pisao tokom celog života.

“Videti u smrti san, u smiraju Sunca tužno zlato, takva je poezija, besmrtna i siromašna. Poezija se vraća kao zora i smiraj Sunca.”

Izuzetnu vrednost ima i njegovo kritičko i esejističko delo. Zakasneli prevodi njegovih kritika su izvršili značajan uticaj na evropsku kritiku. Svi njegovi eseji su prave intelektualne avanture kroz koje znalački, ali sa puno mašte vodi čitaoce. Svome načelu da mašta nije manje stvarna od onoga što nazivamo stvarnošću, ostao je veran do kraja života. On je istinu video u literaturi, a literaturu je video izvan stvarnosti, koja je po njemu laž, koja pokušava da istinu falsifikuje, umnožava i imitira. Ne zna se šta je gore, kad literatura teži da zameni stvarnost ili obrnuto. Svet je po njemu jadna greška i zlo, a jedino čistu literaturu nije smatrao greškom. Tvrdio je da se književnost hrani književnošću, a ne stvarnošću, da je dobra literatura ona koja u sebi sadrži čitavu prethodnu književnost i da svi pisci sveta odvajkada pišu jednu istu knjigu.

“Raj sam uvek zamišljao kao nekakvu biblioteku.”

Nije bio samo pisac veka, bio je i čitalac veka. Znao je bolje no iko da sagleda tuđu priču i da je smesti u kontekst one jedne, beskonačne knjige, znao je da je književnost saradnja svih pisaca svih epoha. Svoje prethodnike je prevodio sa engleskog, francuskog i nemačkog na španski jezik. Iza sebe je ostavio izvanredne prevode Oskara Vajlda, Edgara Alana Poa, Franca Kafke, Hermana Hesea, Radjarda Kiplinga, Andrea Židea, Vilijama Foknera, Volta Vitmena, Virdžinije Vulf…

“Svaki jezik je jedan novi način da se razume svet.”

Smatrao je da prevod može biti bolji od originala (”original nije veran prevodu”), da alternativni i eventualno kontradiktorni prevodi istog dela mogu biti podjednako vredni. U više navrata se bavio literarnim krivitvorinama objavljujući kritičke prikaze izmišljenih dela i autora. Tom triku je, kako je kasnije objasnio Danilo Kiš, pribegavao da bi kod čitalaca stvorio iluziju da se priča koju želi da ispriča, temelji na činjenicama koje su izneli svedoci i očevici, ljudi dostojni poverenja. U srpskoj literaturi, osim kod Kiša, uticaj Borhesovog duha se može naslutiti u nekim radovima Pavića, Basare, Pope i Raičkovića.

“Ja nisam ni misilac ni moralist, ja sam samo čovek reči, koji ličnu konfuziju, i sveopštu sistematizovanu konfuziju koji nazivamo filozofijom, pretvara u literaturu.”

Rođen je u uglednoj porodici učenih ljudi. Odgajila ga je engleska guvernanta. Baba po ocu je bila Engleskinja u čijoj biblioteci je pronašao svoju prvu lektiru, još od malena je čitao Šekspira na engleskom. Otac, advokat i profesor psihologije sa literarnim aspiracijama, otkrio mu je snagu pesništva i naučio ga da reči nisu samo sredstvo opšetnja, već magični simboli i muzika. U svojoj šestoj godini Horhe je napisao svoju prvu priču pod uticajem Servantesa i jedan tekst o grčkoj mitologiji. U devetoj godini je preveo sa engleskog “Srećnog princa” Oskara Vajlda.

“On mi je uz to, a da toga nisam bio ni svestan, dao prve lekcije iz filozofije. Kad sam bio još sasvim mlad, pokazivao mi je, pomoću šahovske table, Zenonove paradokse: o Ahileju i kornjači, nepomičnoj streli odapetoj s luka, o nemogućnosti kretanja.”

Otac je ubrzo oslepeo i bio prevremeno penzionisan, pa se porodica zbog lečenja seli u Evropu. Nastanili su se u Ženevi gde je mladi Borhes naučio francuski i završio čuvenu “Kalvinovu” gimnaziju. U tom periodu je puno čitao francuske pisce Voltera, Bodlera, Flobera, Mopasana, Remboa, da bi kasnije, po preseljenju u Lugano, naučio nemački i upoznao se sa delima Hajnea, Šopenhauera, Mejrinka. Posle prvog svetskog rata, nekoliko godina su živeli u Španiji, gde je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam i sarađivao u avangardnim časopisima. Tu objavljuje svoju prvu pesmu Himna moru pisanu u stilu Volta Vitmena. Po povratku u Buenos Aires, započinje karijeru pisca objavljujući poeziju i eseje u mnogim književnim časopisima u čijem osnivanju i radu aktivno učestvuje. Objavljuje knjigu priča Opšta istorija besčašća, a zatim i zbirku eseja Istorija večnosti. Posle očeve smrti, doživljava tešku povredu glave, te zbog trovanja krvi lebdi između života i smrti. U bolnici provodi nekoliko nedelja i u neviđenom kreativnom nadahnuću piše nekoliko svojih najpoznatijih priča koje se pojavljuju u zbirci Bašta sa stazama koje se račvaju. Kasnije slede zbirke priča Maštarije, Alef, a još kasnije knjiga poezije i kratke proze Tvorac. Iako pod stalnom policijskom prismotrom, kao predsednik Udruženja argentinskih pisaca predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Posle proterivanja Perona iz zemlje preuzima katedru engleske književnosti na Univerzitetu u Buenos Airesu, postaje član Argentinske akademije za književnost i direktor Nacionalne biblioteke. U to vreme i sam rapidno gubi vid i govori o veličanstvenoj Božijoj ironiji da mu istom trenutku podari 800.000 knjiga i totalni mrak. Majka tada preuzima ulogu njegovog ličnog sekretara, vodi mu poslove, odgovara na pisma, prati ga na putovanjima, čita mu i zapisuje njegova diktiranja, sve do smrti u svojoj 99. godini. Tada njenu ulogu preuzima Marija Kodama, koju je Borhes oženio u poslednjim danima svog života. Znajući da mu se bliži kraj vratio se u Ženevu da umre i bude sahranjen daleko od Buenos Airesa, nadajući se da će u smrti moći da zaboravi samog sebe. A nama ostalima je dosta da znamo da je u Buenos Airesu dvadesetih godina dvadesetog veka jedan čovek ponovo promislio i otkrio izvesne večne stvari.

“Besmrtnost me ne interesuje, čak me i plaši. Jezivo bi mi bilo saznanje da ću uvek biti Borhes. Sit sam sebe, svoga imena i slave i jako bih voleo da se rešim svega toga.”

Molim bogove svoje
ili sveukupnost vremena
da moj život zasluži zaborav,
da moje ime bude Niko kao Odisejevo,
ali da neki stih potraje
u noći naklonjenoj sećanju
ili u jutrima ljudi.

Zašto plačem kad je ljubav smešna, pitala me duša neutešna

Ti odande gde me nema dovoljno
a ja odavde gde te nema dovoljno
kopamo kroz sebe, nama u susret
hodnike obećane svetlosti
ne bismo li se najzad našli
tamo gde nam najviše nedostajemo

na onoj strani čak, čak, čak…

Dokopaćemo se nejasnog jutra
u kojem ćemo se probuditi
na suprotnim stranama tunela
shvatajući da smo propustili
trenutak u kojem smo bili najbliži
pre nego smo se zauvek mimoišli

jer je bio mrak, mrak, mrak…

Ta ljudi...

Ostavi svet i njegove principe,
I nemoj nikom činiti po volji;
Nek te svi mrze i zubima škripe
Ta ljudi nikad nisu bili bolji!

A ja sam nekad bio kao i ti,
Al' tada nisam ljude još poznav'o,
I nisam mog'o svestan tada biti
Svinjama da sam biser duše dav'o.

Od duše moje i od moje krvi
Oni bi sreću gotovili sebi;
Svaki bi bio spreman da me smrvi,
A bol, uvredu da nanese tebi.

Al' kad je dara prevršila meru,
I java smakla s očiju mi veo,
Ostavih snove, nadanja i veru,
I golim okom svet pogledah ceo.

Prljav i gadan. Tad u pravoj boji
Ugledah život, tu mračnu dolinu,
U kojoj masa bezumnika stoji,
Bez želje da se vine u visinu...

Ostavi svet i njegove principe,
Živi po svome nahođenju, volji!
O, šta te stalo što svi zubma škripe?
Ta ljudi nikad nisu bili bolji!

Sava Petrović (Arman Dival)

Konverzija (kupači)

Ko se kupa u zlatu?
U zlatu se kupaju bogatuni, amerikanci, carevi, arapi, Judejci,
skarabejci, kopači zlata, zlotvori i fantazeri
Onaj ko se u zlatu kupa,
On se direktno i naziva
Uzlatukupač

* * *

Ko se kupa u srebru?
U srebru se kupaju pustinjaci, ljudi mesečeve svetlosti, lopovi, mistici, Tibetanci,
noćobdije poput mene, mačke, srne, kapodakijci i unutrarođeni
Ko se u srebru kupa,
On se često naziva
Posmatrač na reflektujućoj svetlosti

* * *

Ko se kupa u vodi?
U vodi se kupaju ribe, pomorci, device, glatkokožasti neurastenici,
deca s Daunovom bolešću, rusalke, svakakve nevidljive spodobe
i pojedini državni poslenici
Ko se u vodi kupa
On se jednostavno naziva
Kupač

* * *

Ko se u zracima kupa?
U zracima se kupaju - junaci u sjaju slave, bitange u žaru pohlepe,
dečica u sjaju ljubavi, nevesta u sjaju uzimanja i podavanja,
mizantropi sa svojim teškim lučama, i u svetlosti zajedničkog im života
- ložači, bravari, mlekarice, čuvari, medicinske sestre i đaci
Ko se u zracima kupa
On se neizbežno naziva
Poturač tela pod mlaz

* * *

Kao sledeće, normalno, sledi pitanje:
A ko se u govnima kupa?
U govnima se kupaju praktično svi
Ali naročito - asanatori, nastavnici, artisti, proktolozi, oni što izmišljaju,
pošteni političari, bolećive žene i konjanici
Što se u govnima kupaju
Svakako, nazivaju se...
Dobro, različito se nazivaju

* * *

Ko se kupa i kopa u sebi?
U sebi se kupaju ili po sebi kopaju
bolesni, zdravi, polubolesni, udareni, oni koji su pobeđeni,
Rusi, ljubitelji ruske književnosti, Niče, Dostojevski,
učenice, fezeušnice, isihasti
i čovek koji je naumio sam sebi da operiše slepo crevo
Ko po sebi kopa,
On se naziva
Samokopač

* * *

Ko ni po čemu ne kopa?
Ni po čemu ne kopaju teškoatletičari, stari Germani, monasi, trgovci iz druge klase,
fudbaleri, čapajevci i savremenici Simeona Polockog
Ko se ni u čemu ne kupa,
On se, zapravo, nikako i ne zove.

* * *

Ko se u ničemu kupa?
U ničemu se kupaju apofatici, Indusi, alkoholičari,
matematičari neki, zahvaćeni potpunom afazijom,
bebe, meteorolozi, šahisti i mineri
Ko se u ničemu kupa,
On se čudno naziva
Pomilovani

* * *

Ko se u svemu kupa?
U svemu se kupaju svi, ali ne kao pojedinci,
no skupljeni u ogromna hiperkomunalna tela
što prekrivaju komunalna konfesionalna i rodovna tela,
koja se sama od sebe kupaju
u polju sila svog nastanka

Dmitrij Prigov