Pre neki dan sam naleteo na blog isfrustriranog pisca u pokušaju, koji je posle dve godine razrade ideja, najzad seo da napiše originalnu priču, da bi dve nedelje kasnije na televiziji video da je tu priču neko već napisao i snimio. Koliko sam uspeo da primetim, priča je krajnje trivijalna i stereotipna, tako da me uopšte ne čudi što se pojavila na više mesta, ali svejedno, ambiciozni autor je šokiran, očajan i ne zna šta će dalje sa sobom.
To me vraća u vreme kada sam se poluanonimno, ali full ozbiljno i pasionirano bavio komponovanjem. I pored laskavih komplimenata koje sam dobijao od kompetentnih ljudi, ja sam bio nezadovoljan, stalno sam bio pod utiskom da nisam dovoljno originalan, da ne umem da se oduprem brojnim uticajima muzike koju slušam. Tim pre, što su i od nekompetentnih stizali komentari tipa „super ti je ovo, kao Vangelis“, „fenomenalno, zvuči kao Deep Forest“, sećam se da je i moj rođeni otac, u najboljoj nameri, uspeo da povredi moj autorski ego lakomislenom izjavom „ovo je mnogo dobro, podseća me na Vagnera“. Tada sam se naivno zanosio idejom da stvaralački talenat treba krunisati autentičnim delom koje će biti nezavisno, koje će nositi snažan individualni pečat i koje će predstavljati nešto po čemu ćeš biti poseban, prepoznatljiv i neuporediv.
Iako nisam od onih koji teže da iza sebe ostave neki trag, sa gore izloženom predrasudom i velikim entuzijazmom krenem ja da stvaram svoje najnovije delo. Bio sam visoko inspirisan i u dubokom kreativnom zanosu, krenulo mi je dobro, u prvom pokušaju sam došao do glavne teme kojom sam bio potpuno zadovoljan, što je kod mene redak slučaj. Rešim da je nadogradim i aranžmanski obogatim primesama etno muzike. Uvedem sinti padove, frulu, cimbala, crkvena zvona, ubacim semplove Pavla Aksentijevića, pa ženski hor, tapan, tarabuku i tambure, pa muški hor..., od dva i po minute muzike, ja napravim pet i po. Super, kompozicija mi zvuči dobro i do tada nečuveno, dakle originalno, eto, uspeo sam! Neka je tako, neka malo odleži, a kasnije ću hladne glave da joj udarim poslednji glanc...
Nije prošlo mnogo, uzmem ja da preslušam tek objavljen „Balkan 2000“ od Sanje Ilića, stignem do pete numere i tu se zaledim. Aranžman i atmosfera skoro identični, tonalitet, tempo i Pavle Aksentijević sasvim identični, samim tim ni melodija ne odskače mnogo, bitnije razlike dolaze tek u četvrtom minutu. U neverici i totalno raspamećen, ja jednostavno zanemim, šta bih drugo. Sreća je da sam u tom trenutku svog života već bio dobro opremljen odbrambenim mehanizmima od neprijatnih iznenađenja svake vrste, pa nisam bio do te mere razočaran, kao onaj gore. Tešio sam se u fazonu, ma dobro, nema veze, važno da je muzika ugledala svetlost dana, nije bitno ko je autor, buuahahaha. Ali definitivno, nije nimalo prijatan osećaj kada shvatiš da će nešto što je trebalo da postane tvoja ultimativna satisfakcija, okončati sudbinu u kontejneru za reciklažu.
Ok, kapiram, s kraja na kraj sveta – isti smo kamen, poznati su brojni primeri da su različiti ljudi iz različitih epoha i sa različitih krajeva sveta, ne znajući jedni za druge, potpuno nezavisno dolazili do istih ideja na poljima umetnosti, nauke ili filozofije, ali brate..., isti grad, ista godina, što je mnogo, mnogo je.
Od tada sebe više ne shvatam ozbiljno kao kompozitora, ambicija mi je dosta splasnula i jedva da sam uopšte nastavio time da se bavim, ali dok sam se ja ponovo dizao, savladavao nove tehnologije i u svojoj glavi razrađivao ideje o tome kako da napravim efektan spoj etno i tehno muzike, Sanja Ilić je to majstorski realizovao na svom sledećem albumu i tako mi pripomogao da razbijem iluzije o originalnosti kao bitnom preduslovu za kreativnost.
Ali zato, kada me pitaju koje kompozitore najviše cenim, hteo - ne hteo, mislio tako ili ne, moram da počnem od Sanje Ilića. Na kraju krajeva, i on je Bik u horoskopu, i njegov Bog ima plave oči, male su šanse da je to slučajnost. :)
