Princip kojeg se držim je ne mešaj se u tuđe živote i ne dozvoli drugima da se mešaju u tvoj. Ali to je razum, a instinkt je nešto sasvim drugo.
Danas šetam ulicom Novog Beograda, birajući onu stranu na kojoj ima manje ljudi. Pedesetak metara ispred sebe vidim muškarca i ženu i izgleda mi da se svađaju. Na dvadesetak metara shvatim da se ne svađaju nego se on dere na nju. Izgleda da joj je rekao da nešto ponese, a ona zamislite zaboravila da ponese. Na petnaest metara, dok on i dalje primitivno urla i mlatara rukama, primećujem njeno od straha izbezumljeno lice. Još koji korak bliže i već jasno vidim šljivku ispod njenog levog oka. Sledećeg momenta on je iznenada šutne u cevanicu, a ona uz bolni jauk, posrće i pada na beton. Užasavajući zvuk se iz njene potkolenice zabija direktno u moj mozak i prvo sledeće čega se sećam su moje ruke na njegovim leđima. Svom snagom ga guram od nesretne žene i od sebe, što mi daje dovoljno vremena da zamahnem nogom i zavalim ga u bubrege.
- Šta to radiš idiote, ženu si našao da biješ! – urlam i ponovo krećem ka njemu, ovaj put sa stegnutom pesnicom.
Odjednom žena koja je još uvek dupetom na zemlji, počinje da vrišti kroz plač na mene:
- Neeeeeee, neeeee, nemoj da ga biješ, neeeemooooj!
U tom trenutku se najednom ja sam osetim kao negativac, ali kasno, jer moja pesnica već para vazduh na svom putu ka njegovoj šupljoj lobanji. Onako zbunjen samo ga okrznem. I tek tada prvi put ugledam njegovo lice. Nije krupan tip, ali izgled mu je zastrašujući, vulgarno ružan, prljav i zao. Userem se ja malko, ali jebiga, sada nema odstupanja. Dok me je žena i dalje kroz vrisku proklinjala da ga ne bijem, mi muški razmenismo još po nekoliko udarca i ja odlučih da se povučem. Sa bezbedne udaljenosti se okrenem ka njima, on mi preti i psuje, krene 3 koraka ka meni, pa stane i tako nekoliko puta. Ja gledam u njega, pa u nju, stojim nekoliko sekundi u nedoumici, i najzad odmahnem rezignirano rukom, okrenem se i nastavim dalje svojim putem. Osvrćući se preko ramena vraćam film pokušavajući da shvatim šta se upravo dogodilo. Moje čudno osećanje je pojačano činjenicom da se do danas nikad u životu nisam potukao.
Shvatam da užas u kojem ta žena živi sprečava njen mozak da funkcioniše normalno, ali iskreno ne želim da shvatim šta se dešava u toj glavi, da li se samo plaši novih batina ili nedaj bože voli tog čoveka. Nemam iluziju da mogu pomoći nekome, ili da neko može pomoći meni. Tu smo svi jednako sami pred sobom. Ja sam se danas suprotstavio zlu i tako pomogao sam sebi da se bolje osećam. Tukao sam se sa njenim siledžijom i dosta mi je. I za danas i za ceo život. Njoj izgleda nije.
Нема коментара:
Постави коментар