Što sam stariji sve je manje ozbiljnih pitanja koja me muče, teraju na razmišljanje ili zavređuju da pišem o njima. Stečene iskustvene spoznaje i koliko toliko sačuvan zdrav razum svakako doprinose duševnom miru, ali svejedno, i dalje se razvijam, menjam, učim, znam da mnogo toga ne znam i nemam nikakav problem sa tim što mnogo toga ne mogu da saznam. Svest o neznanju smatram višim oblikom znanja od nesvesno usvojenog, spolja nametnutog, u praksi neproverenog znanja ili verovanja. Shodno tome, pitanja smisla i besmisla, života i smrti, sreće i patnje, istina i zabluda, mogućnosti i želja, stvarnosti i iluzija, pitanje prisustva Boga ili nedostatka ljubavi, nisu pitanja koja me uteruju u veliki nespokoj. U mom svetu Bog nije ništa drugo do nezamenljiva metafora za zvezdano nebo nad nama i kreativni kosmos u nama, za težnju ka beskrajnoj, savršenoj lepoti i raznim čudesima koja bi našem životu povratila željeni smisao. Život posmatram sa njegove lepše strane kojoj se potpuno posvećujem, duboko svestan da je isti taj život satkan od bola, patnje i neostvarenih snova, nikad onakav kakvim smo ga za sebe zamislili, u osnovi krajnje surov i tragičan. Prihvatanjem tragike života, pitanje smrti potpuno gubi na značaju, kraj svake tragedije može biti samo srećan kraj, što umnogome olakšava užitak u lepšoj strani života. Da li je tako proživljen život besmislen ili su samo besmislena pitanja o njegovom smislu? Istorija čovečanstva bi mogla da se svede na duhovnu potragu za odgovorima koji ne postoje, što dodatno obesmišljava i obezvređuje ljudski život. Ne bih da se bavim time, možda jesam mazohista, ali ne baš toliki. Ljubav je nekada bila moja omiljena tema, ali to je bila očigledna greška, ta potreba je u meni vremenom potpuno izbledela. Ljubav se vodi, ljubav se živi, neka o njoj pišu oni koji za njom čeznu jer je nemaju. O ljubavi ne pišu oni koji su se opasno približili odgovoru na pitanje - da li smo kao vrsta dovoljno jaki i sposobni za bezgraničnu ljubav ili smo ipak uokvireni samoobmanom koja za cilj ima zadovoljenje iracionalne potrebe da nas neko voli?
Sve što sam izneo u uvodu mogao sam da skratim: možda nije mnogo, ali to što znam mi je za sada sasvim dovoljno. Naravno, uvod nisam skratio da bi post bio duži. O čemu da pišem kada me ništa ne golica? Ponekad je dovoljno samo otići do prodavnice i kupiti jabukovo sirće da bi se pojavila inspiracija.
Molim gramatičke eksperte i ostale čistunce da mi pojasne jezičko-polnu nekorektnost prema pojavama u prirodi koje su ženskog porekla. Jasno mi je da je drvo hrastovo jer je hrast muškog roda, ali ako je bukva ženskog roda, zašto je drvo bukovo, a ne bukvino? Ili, ako je jabuka ženskog roda, zašto je sirće jabukovo umesto jabukino? Nije potrebno veliko znanje, dovoljan je samo sluh da bismo nešto što potiče od breskve nazvali breskvino, a ne breskovo!!!
Molim politički potkovane znalce i nepristrasne analitičare da mi precizno pojasne suštinske razlike između Miloševićeve i Koštuničine vladavine… Hm…, ipak odustajem od ovog pitanja, jer odgovor poprilično slutim. Plašim se da bi nas odgovor doveo do pogubnih i paradoksalnih zaključaka i opet vratio na pitanja o besmislu koji je, ovaj put prozrokovan višegeneracijskim, nacionalnim i državnim zabludama koje opet, za posledicu imaju vladavinu široko rasprostranjenog nedostatka zdrave pameti. “Dok traje operacija, ne ide se na igranku”, bupnu nadobudni ministar i ostade živ, a jebeš vladu koja hirurga nema, dodajem ja i pridodajem Obrena Joksimovića pride. Očigledno je da nam još samo Obren fali da ponovo budemo obrenovićevska Srbija.
O odnosu vere, znanja i iskustva sam već nešto rekao, shodno tome, poštujem samo one vernike koji Boga “osećaju i poznaju izbliza”, nikako ne poštujem one koji tvrde da veruju samo na reč, makar reč bila i Patrijarhova. Poznanstvo sa ocem Filaretom nije dovoljno da proizvede vernika, ali je meni početkom devedesetih, i 15 minuta provedenih u kancelariji zemunske crkve Arhangel Gavrilo bilo dovoljno da shvatim da je reč o ostrašćenom ratnom huškaču i profiteru. Taj cirkuzant je sam sebi dodelio ekskluzivno punomoćje u zastupanju Božijih interesa na zemlji prema sopstvenim, vrlo sumnjivim afinitetima.
Svejedno, molim sve koji veruju da je Bog tvorac sveta i čoveka, da mi pojasne na osnovu čega veruju da je Bog još uvek čoveku naklonjen? Svaki tvorac, pa bio on i bezgrešan, može biti ponosan na svoje delo ili ga postiđen gurnuti daleko od očiju, da mu se više nikad ne vrati. Ne bogohulim, samo sam sklon verovanju da bi uzvišeni duh, čoveku ovakvom kakav je, svakako okrenuo leđa.
Bog kaže:
“Ne volim uvek to što stvaram.
Na primer, tog čoveka,
dajem mu dva oka,
(dva uha,)
dve ruke, dve noge,
(dva plućna krila,)
što je veoma praktično
(i simetrično),
ali postavši namah škrtiji,
samo jednu kičmu i samo jedno srce,
možda iz straha da se ne drži odveć uspravno
ili da nema previše ljubavi.
Dobro bih učinio da čoveka iznova stvorim”
Alain Bosquet
Нема коментара:
Постави коментар