Živeo jednom jedan kamenorezac koji se svakoga dana peo na planinu da razbija stene. Bio je zadovoljan svojim poslom, uvek je pevao dok radi jer, iako siromašan, nije želeo ništa više od onoga što ima. Ukratko, nije ima baš nikakvih briga.
Jednoga dana su ga pozvali da obavi posao u palati nekog plemića. Kada se našao u sred te raskoši i lepote, prvi put se u njemu javila želja za nečim što mu nedostaje: “Eh, da sam ovako bogat! Ne bih više morao da tucam kamen i da se kupam u znoju lica svog da bih preživeo”.
Iznenada, začuo je glas: “Tvoja želja je uslišena, od sada ćeš imati sve što poželiš”. Te reči su ga jako iznenadile, nije razumeo njihovo značenje, sve dok se nije vratio kući i tamo umesto trošne kolibe zatekao veličanstveni dvorac. Prestao je da radi kao kamenorezac i bez truda živeo lagodnim životom. Bio je okružen velikim bogatstvom, ali je vremenom počelo da mu biva dosadno.
Jednog sparnog dana, ispred njegovog dvorca prošla je kraljevska povorka i on je pomislio: “Mora da je lepo biti u njegovoj nosiljci. Voleo bih da sam kralj”. Želja mu je opet ispunjena, našao se u kraljevskoj nosiljci, ali je bio ne malo razočaran kada je shvatio da je unutra mnogo toplije nego što je mislio. Počeo je da se znoji, bilo mu je neprijatno, sve dok nije pogledao napolje i zadivio se nad silinom sunčeve energije pred kojom nije bilo nikakvih prepreka.
“Hoću da budem Sunce”, rekao je u sebi. Želja mu je još jednom uslišena i on je postao izvor toplote za čitav svet. Bio je jako zadovoljan samim sobom i sve je bilo u najboljem redu dok nije naišao na debeli sloj oblaka koji nikako nije mogao da probije svojim zracima. Tada je poželeo da bude oblak, što mu je odmah ispunjeno, ali se ubrzo pretvorio u kišu i, na svoj veliki gnev, pao na stenu koja ga je naterala da se razlije i teče pored nje.
“Šta!?” viknuo je. “Zar je običan kamen moćniji od mene!? Onda želim da budem kamen.” I tako, obreo se na vrhu stenovite planine. Međutim, uskoro je čuo neki čudan zvuk ispod sebe. Pogledao je naniže i video čovečuljka kako razbija stene.
“Šta!?! Zar tako bedno stvorenje može da ugrozi ogromnu stenu kao što sam ja!?! Mislim da je krajnje vreme da ponovo postanem čovek!” I tako je opet postao kamenorezac koji radi na planini i zarađuje za život u znoju lica svog. Ni sunce, ni kiša, nisu mogli da ga spreče da sa pesmom na usnama radi svoj posao od srca, zadovoljan što je opet onaj koji je oduvek bio i živi s onim što je oduvek imao.
Нема коментара:
Постави коментар