Blues in C aka Joy of Making Music

Od rane mladosti sam vernik. Ozbiljno, baš sam pravi vernik, ortodoksni. U vreme kada sam ja odrastao, jedini Bog je bio Eric Clapton, za drugog nismo znali, niti nam je bio potreban. Neki zabludeli apostoli su propovedali da on jeste drugi, jer je Jimi Hendrix prvi, ali vremenom su i oni shvatili da se radi o sinovima jednog istog, višeg Božanstva. Nazivali smo ga Bogom, ali on nije bio naš Gospodar, on je bio sluga tog višeg Božanstva kojem smo se svi klanjali, bio je sluga Muzike. Uprkos povremenim krizama i gubitku vere kod razočaranih skeptika, do dana današnjeg se suštinski ništa nije promenilo, on je za nas i dalje onaj koji je od Boga izabran da Muzici služi i njenu slavu pronosi, umesto da njome manipuliše zarad sitnih sopstvenih interesa i ambicija.

"Music is closest thing to being truly in the moment, to being in harmony with time."
(Eric Clapton)

Jedno od Bogojavljenja za pamćenje se odigralo 6. juna 2004. godine u Dalasu. Eric Clapton je organizovao "Crossroads Guitar Festival" da bi sakupio novac za svoj "Crossroads" centar za lečenje od zavisnosti, a usput je sakupio takvu ekipu slugu Božijih, kakvu ne bi sakupio ni sam Svevišnji. Da li ima Boga, ne bih sada o tome, ali ako ga ima, On je ovaj nastup sigurno gledao. Moja malenkost ga je odgledala tridesetak puta i još nije uspela da mu pronađe manu, pa mi ne preostaje ništa drugo osim da ga od sveg srca preporučim, ko do sada nije, evo mu prilike da nasluti savršenstvo.
Maksimalno opušten, u bermudama i patikama, a u isto vreme, nesvakidašnje koncentrisan, inspirisan i precizan, Eric Clapton zvuči prljavije, tvrđe i energičnije nego ikada pre. Ovaj spektakularni četrnaestominutni festival emocija on završava mokar do gole kože, ali na bini nije sam. Božansku harmoniju grade i rabovi Božiji, izuzetni Chris Stainton za pianom, neodoljivi Nathan East za basom i izvanredni Steve Gadd za bubnjevima. Sve pohvale ovoga sveta zaslužuje i famozni gitarista Doyle Bramhall II koji je još kao šesnaestogodišnjak svirao turneje sa "The Fabulous Thunderbirds", koji je na domaćem terenu i kada svira bluz i kada svira Pink Floyd, što zavređuje moje beskrajno poštovanje. Svirkom koja je sušta suprotnost Erikovoj, Doyle perfektno održava ravnotežu unutar benda, njegov solo je fascinantno nepretenciozan, jednostavan, sirov i ogoljen do koske, i kao takav predstavlja čistu esenciju stoprocentnog bluza. Billy Preston na Hammond-u je priča za sebe, impozantni solo stoleća je odsvirao s nepodnošljivom lakoćom i po ko zna koji put dokazao da virtuoznost u muzici ima smisla samo ako je prati ekstraordinarni feeling.
Bez zezanja, ja volim da preterujem, ali ovo je izvan svake sumnje jedan od najboljih živih nastupa ikada. I pored toga što kod kuće imam originalni DVD, ja ovo moram imati i na blogu, jer ga krase strast, predanost, energija i bezuslovna ljubav and that is all we need.

Eric Clapton - Have You Ever Loved A Woman
(Crossroads Guitar Festival)