Od nedavno implementiram (majke mi, implementiram) rešenja najvećeg svetskog provajdera na tržištu poslovnog softvera, koji je ukupno gledano, treća softverska kompanija na svetu. Brojka od 39000 firmi koje (uprkos abnormalno visokoj ceni) koriste taj softver, bi trebala da potvrdi da je u pitanju vrhunski proizvod, koji znanje, iskustvo i tehnologiju stavlja u službi poboljšanja poslovanja. Za nekoga ko poseduje neophodno znanje i iskustvo i ko vlada dotičnom tehnologijom, ovo je posao snova. Ja još uvek nisam taj i ne znam da li uopšte želim da budem taj. Naprotiv, meni je taj posao oduzeo snove, jer sam u ceo film upao takoreći preko noći, bez ikakve pripreme, i to na osnovu nekih srodnih, ali ipak bitno različitih znanja i iskustava. Osećam se kao jazz violinista koji je kao takav, od Big Brothera dobio tajni zadatak da za prekosutra pripremi Klavirski koncert br.3 (D-mol Op.30) od Sergeja Rahmanjinova i nastupi pred prepunim Strava Centrom.
Taman što sam sklopio oči i otvorenim šakama počeo nespretno udarati po klaviru kao sumanut, do mene je stigla vest da je “kompanija” odlučila da pošalje svoje ljude na Zapadni Balkan (ko kaže da nismo na Zapadu), a mene na njihov trodnevni kurs pod nazivom “kako postati flautista za samo 30 dana”!?! Meni je sve to bilo, najblaže rečeno, čudno, nelogično i nepotrebno, ali ko te pita, ćuti sine i plivaj… Ma čekaj bre, na koju stranu da plivam, kako da postanem pijanista za dva dana na trodnevnom kursu za flautu!?! I koliko glup treba da bude taj budući flautista ako mu treba 30 dana za nešto što stručnjaci iz EU mogu da mu objasne za 3 dana!?! Ali ubrzo mi je postalo jasno zašto mi ništa nije jasno.
Da skratim, ako ni po čem drugom, kurs ću pamtiti po izuzetnim lunch paketima. Za tri dana kursa flautu nisam ni video, a kamoli uzeo u ruke. Ono, čak, nemam srca da nazovem kursom, više mi je ličilo na lošu i dozlaboga dosadnu prezentaciju. Prvi dan me je zabavljala teacherka iz Slovenije koja se, iako veoma dobro vlada jezikom koji se nekad zvao srpsko-hrvatski, strašno nervirala i izvinjavala što ga ne zna. Znaš sestro, itekako znaš, kao što dobro znaš zašto si ovde, jer ne sumnjam da ti je dnevnica više nego pristojna. Ali, zašto ja gubim vreme ovde dok me strogi maestro Rahmanjinov nestrpljivo očekuje u Strava Centru, to baš i ne znam! Drugi dan je jezička zajebancija podignuta na viši stepen, predavač Nemac je engleski govorio s akcentom koji mi je u par navrata zazvučao kao Otto Herr Flick of the Gestapo. Ali, to mi je držalo pažnju otprilike onoliko, koliko traje epizoda omiljene serije. Ostatak dana sam glumio pažnju i zainteresovanost, jer je do mene sedeo Business Unit Manager. Treći dan sam bukvalno prespavao, isčekujući sertifikacioni ispit koji je planiran za kraj dana. Nadao sam se da ga neću položiti, dobiti otkaz i tako se rešiti bede. Nažalost, ništa se od svega toga nije dogodilo, ispit je odložen za septembar. Otto je bio dovoljno ljubazan i otvoren da nam razotkrije poslovnu tajnu. Pristao je da sa nama prođe kroz sva pitanja i odgovore, koji su mu tek pristigli mailom, sa jednog od već održanih ispita.
Ispit traje sat vremena i sastoji se od 40 pitanja. Uz svako pitanje je ponuđeno više odgovora, između tri i pet, i na svako od njih treba odgovoriti sa “tačno” ili “netačno”, s tim što jedno pitanje može imati više tačnih odgovora. Time broj pitanja na koja treba odgovoriti raste na preko 150, ali ne budimo sitničavi, ko će još i to da broji. Ukupan utisak i to ne samo moj, upravo sledi. Desetak pitanja nemaju ama baš nikakve veze ni sa flautom, ni sa muzikom, ni sa planetom Zemljom, prava je misterija kako su dospela na listu. Za petnaestak pitanja je sam predavač rekao da su besmislena. Pored nekih je čak crvenim slovima zapisao: Kakvo je ovo pitanje? Otkud ovo ovde? Ovo treba izbaciti! Za desetak pitanja nam je izričito skrenuo pažnju da određeni odgovor treba zaokružiti kao tačan iako baš i nije sasvim tačan. Ovu izvanserijsku nebulozu je obrazložio činjenicom da pitanja i odgovore sastavlja neki teoretičar iz centra za edukaciju koji nema blage veze sa praksom. Većina pitanja je toliko uopštena i neodređena, da svaki od ponuđenih odgovora može u nekim konkretnim situacijama biti tačan, a u nekim drugim netačan. Pronašli smo svega 5-6 pitanja koja su bila nedvosmisleno formulisana i u jasnoj vezi sa temom kursa. Na kraju je i sam Herr Otto Flick priznao da nije ponosan na svoje kolege koji su smišljali pitanja, da ga zbog toga obuzima stid i da su velike šanse da bi i on pao na ovakvom ispitu (to svi kažu, ne znam zašto misle da će nam zbog toga biti lakše).
Posle saznanja da se ponekad i netačni odgovori broje kao tačni, rapidno mi rastu šanse da steknem sertifikat koji mi može širom otvoriti vrata sveta, za koji ne znam kuda ide, ali znam da je zalutao i da definitivno nije moj. Što širim putem korača taj svet, vidici mu se sve više sužavaju, verovatno zbog silne magle koju prodaje. Koja je svrha sertifikata koji vređa moju inteligenciju i šta će uopšte meni ulaznica za takav svet? Konačno su pale u vodu sve eventualne insinuacije o tome da moje nezadovoljstvo profesijom proističe iz lokalnog okruženja u kojem radim.
Pamet je pojedinačna, a glupost globalna.
Da preživim kurs pomogao je drug Koja sa svojim hitom:
Ne mogu da poverujem, čemu sada prisustvujem
Sve je kao (najgori) naučno-fantastični film
U meni to izaziva BUNT!!!
Нема коментара:
Постави коментар