Dva rođena brata, jedan oženjen, a drugi neoženjen, imali su imanje na plodnoj zemlji, s velikim prinosima žita. Svaki od braće je dobijao polovinu žetve.
Posle izvesnog vremena, oženjeni brat je počeo da se budi noću, mučen mišlju: “Nije pravedno da moj neoženjeni brat uzima samo pola žetve. Ja imam ženu i petoro dece koja će se brinuti o meni kada ostarim. A šta će biti sa mojim bratom? On sada mora da izdvaja za budućnost, da bi sebi obezbedio bezbrižnu starost. Logično je da njemu pripadne više.”
Svake noći, ustajao je iz kreveta, krišom odlazio u kuću svoga brata i praznio džak žita u njegov ambar.
Neženja je, takođe, počeo da gubi san i govori sam sebi: “Ovako više ne može. Moj brat ima ženu i petoro dece koje mora da nahrani, a ja izdržavam samo sebe. Meni ne treba mnogo, a dobijam i više od toga. Nije pravo da moj brat dobija samo polovinu žita.” Tako je i on ustajao usred noći i prenosio žito u ambar svoga brata.
Jedne noći, ustali su u isto vreme i tako se sreli, svaki sa velikim džakom žita na leđima!
Mnogo godina posle njihove smrti, lokalni meštani su doznali za ovu priču. Rešili su da sagrade hram, baš na mestu gde su se braća susrela, jer su smatrali da u čitavoj okolini nema svetijeg mesta.
Нема коментара:
Постави коментар