Reči

Pisanje mi je ovih dana i blaženstvo i prokletstvo. Njime se lečim od utisaka i priviđenja. Od običnog, neminovnog i svakodnevnog. Sličnima sebi objavljujem svoju unutrašnju borbu protiv besmisla. Razmotavam tajanstveno klupko nedokučivog i stvaralačkog sveta u meni. Ako možda i nemam talenta za pisanje, imam ga za prepoznavanje i svesno uobličavanje sopstvene težnje ka beskompromisnom razlikovanju od bezvoljne ljudske prozaičnosti i nadasve ispraznog života. Ljudi danas žive beskrajno netalentovano, bez mašte, šablonski, po odavno ispisanim i unapred utvrđenim pravilima svojeg postojanja u prostoru i vremenu. Ko se rodio sa pobunom u sebi, i ko želi da se razlikuje od krda, od života ne uzima ono što mu je već dato, već uz puno rizika drsko otima, oslanjajući se samo na svoju ludačku hrabrost i originalnost. Sam sebi piše velike životne uloge, ruši stare svetove prepreka i zabrana, stvara nove svetove u kojima se ponovo rađa da bi stare poraze pretvorio u nove pobede. Pati, jeca, muči se i guši u bolnom grču, ali je neprikosnoven u prkosu, jer život vidi kao školu drskog postojanja i veličanstvenog propadanja. Neprestano sanja i traži nove nemire u sebi iz kojih crpi snagu i nepresušnu mladost. Ko izuči tu lekciju zakoračio je ka večnosti.

Ako sam nekad i patio, svoju patnju nikad nisam razglašavao, dostojanstveno sam je čuvao u sebi. Nisam pristao na tragediju tihog i bespomoćnog propadanja u samosažaljenju. Naprotiv, nebeskim zvonima iz parohije beskraja, oglašavao sam onu svoju snagu koja je iz te iste patnje nastala. I to me je činilo još jačim, kao da sam zauvek zaposeo vrhunce svoje moći. Hazarderski sam zaigrao na kartu jakog i neuništivog čoveka koji se kurčevito i srčano sukobio sa svetom u kojem živi. Moja prethodna slabost je tako ostala nepriznata, buduća smrt zanemarena, večni bol prihvaćen, a eventualni greh zaboravljen. Preokupiran unutrašnjim životom ubrzao sam protok vremena kroz sebe do te mere da ga više nisam ni osećao, a ja sam nastavio da lebdim u svom uvećanom životu bez kalendara i zemaljskih svetkovina.

Reč je moja duhovna svetkovina. Rečima održavam plamen u u srcu i oganj u mislima. Uzgajam ih kao čarobno žito kojim se mudri hrane, prosipam ih kao seme koje dušu oplođuje. Kroz reč posmatram, uz nju sanjam, na njoj letim, njome budim i nežno dodirujem srodne duše, poput najboljeg ljubavnika. Kada zatreba rečju raspaljujem demonsko u sebi. Ulazim u sukob i sa sobom i sa drugima. Kad god sam u takvom sukobu ja se prepuštam igri sa rečima. Njima se branim, odlučno i hrabro, a napadam srčano i drsko. Iz sebe potiskujem bezazlenog jelena i pretvaram se u lava ili u stepskog vuka, usamljenu životinju koja posle neuspelog lova, u tišini udvaja svoju volju i prikuplja novu snagu. Iako sklon samoći, dozivam sebi ravne na uzajamno izoštravanje duha. Da zajedno opevamo postojanje vremena i bola, da dodirnemo Sunce i godine ponora, da stvaramo izvan vremena i naučimo se trajanju.

I ono što je najvažnije, pisana reč je za ljude od duha najbolja terapija. Kad me snaga i zanos privremeno napuste, a senka očaja prekrije moje lice, pisanje mi, baš kao i ćutanje, služi kao dobra zamena za plač. Rečima kao lopatom izbacujem pustoš i prazninu izvan sebe i onda, i dok sa strane posmatram tu gomilicu očaja, shvatam da je lako mogu nadskočiti i pretvoriti u blagorodnost samospoznaje. Prevazilaženje i nadrastanje sebe samog je jebeno moćan osećaj koji daje neizmernu snagu.

Danas slušam The Band - Theme From The Last Waltz.
Danas sam po ko zna koji put jači nego juče.