Sujetne i senzibilne duše sa sklonošću da se prepoznaju u svemu što ih okružuje, molim da ovo ne čitaju.
Kad smo bili mali, igrali smo se žmurke. Sada kada smo malo poodrasli imamo svoje blogove. Znaš ono, ja se sakrijem, a ti me tražiš. Ako me pronađeš, našli smo se! A može i solo varijanta, sakriješ se sam od sebe, pa onda dođeš na blog da se nađeš, i tek tu shvatiš koliko si u stvari pogubljen. A možeš se pronaći i na nečijem tuđem… mislim, blogu.
Kao mali, menjali smo sličice životinjskog carstva i fudbalera, a danas razmenjujemo komentare (ako smo prepametni onda razmenjujemo kilomentare), lažne pohvale, bljutave pošalice i vrcave dosetke, milina bložja, sve fercera od uzajamnog dopadanja, slaganja i prepoznavanja, podrške, identifikacije srodnosti duša i svega ostalog što se može naći na putu koji vodi od imbecilnog obožavanja sve do neminovnog razočarenja, jer nas na kraju tog prašnjavog puta čekaju spaljeni mostovi. I sve to, samo da bi smo pronašli samog sebe kojeg smo negde usput pogubili. Oj živote, zagonetko!
Super ti je ovaj tvoj, ajde sad dođi malo na moj… Blog, mislim.
Nije važno ko si, važno je da si na mome… Blogu mislim.
Ili, odavno te nije bilo na mom… a video/la sam te na onom ljigavom… Blogu, mislim.
Na koga li je mislio/la kad je ovo napisao/la? Hm, mora da je mislio/la na mene, jer sve je do mene.
E sad ima da ga/je opljunem, pa nek se sve puši, jer našoj ljubavi je kraj.
O, ooo, oooooo, ljubav što je to?
To je ona stvar zbog koje peva Čobi,
to je ona stvar zbog koje plače Gabi.
Zašto o ljubavi najviše kenjaju i nemilosrdno je propagiraju baš oni koji je ne poznaju? Odakle navire ta potreba, iz stomaka? Imate li barem jake stomake, kad vam je pamet tako slabašna?
One koji na blogu traže partnera, neću da diram, jer su već dovoljno kažnjeni.
To još više važi za one neshvaćene, koji zdušno propagiraju svoje nebulozne ideje u potrazi za istomišljenicima. Ako ste toliko sigurni u svoje korake, odbacite štake, pobogu.
One koji svakodnevno objavljuju da bi održali teško stečen rejting i koji se bez ikakvog smislenog povoda šlihtaju drugim blogerima, svakodnevno ih spominjući u svojim postovima, treba pošteno opljunuti, ali danas za njih nešto nemam vremena.
U matrix-u sve može. Čemu trud da u realnom životu postanem lekar, pekar, apotekar, pisac, zec ili dama…, kad mogu da otvorim 10 blogova, za svakog genijalca u meni po jedan? I onda se svi mi u meni lepo dogovorimo (između sobom i predsobljem), koga od nas da lansiramo na sam vrh… Blogbustera, mislim.
U stvarnom lajfu ne mogu popiti piće u kafani koja je zatvorena, ali zato ovde nema sile koja će me sprečiti da na nečijem napuštenom blogu ostavim komentar i da se slatko ispričam sam sa sobom. Alo ljudi, koga vi tražite, tu nema nikog i ničeg osim tupog odjeka praznine vaših sopstvenih života?
O, ooo, oooooo, život šta je to?
To je ona stvar što može da te zgazi.
Pazi, tramvaj!
Zašto se ljudi, bežeći od sulude svakodnevnice, ukrcavaju na virtuelni brod ludaka, bez da se zapitaju “Kuda plovi ovaj brod?” Jel’ vam barem nešto lakše kad vidite da među posadom ima i mnogo težih slučajeva od vas? Suviše je pitanja bez odgovora, zato ne lupajte glavom o zid, već ste dovoljno olupani. Jer da niste, ne biste ni završili na ovoj olupini.
I nemoj da sam čuo nekog da se uvredio - ja pljujem po vama samo zato što sam jedan od vas.
u mom odelu nema mesta za sve vas,
u mom telu nema krvi za sve vas,
u mom srcu nema ljubavi za sve vas,
u mom zubu nema rupa za sve vas.
u mojoj glavi nema dovoljno majki za svu vašu decu.
I kad smo već kod majki, svi oni koji se u životu nisu snašli i pronašli, a žarko se žele vratiti sebi, neka se izvole povratiti u majčinu iz koje su došli.
Šta to radiš Buldožeru jedan,
jedeš moju majku!?!
Gospodine bik, nisam znao,
Gospodine bik, baš mi je žao.
Gospodine bik, nisam hteo,
Gospodine znam, to nisam smeo.
Gospodine, ja se kajem, JA SE KAJEM.
Znam, znam, znam, to je moj kraj,
Na vrhovima rogova, otić’ ću u raj.
Nisam bio kriv, mesar mi nije rekao,
Pa sam kupio pola kile majke
Jednog bika.
Idem u raj,
ovo je moj kraj,
moj rodni kraj.
Nego, jesam li vam pričao o onoj mojoj sajber-tetki koja ima 4 bloga, a koju volim možda i više nego rođenu kevu? Nisam? Vratiću se da vam ispričam, idem samo tetki da odnesem lek.
Нема коментара:
Постави коментар