Danas se trujem slušajući ispeglano izdanje iz 2003. jednog od najboljih bendova 60-tih The Yardbirds. Znam i za bolje, ali ovo zvuči sjajno. Ko ne zna, kroz taj bend su tiho prošli i u legendu ušli niko drugi do Eric Clapton, Jimmy Page i Jeff Beck. Fale još samo Jimi Hendrix i Stevie Ray Vaughan i imate 5 najboljih gitarista svih vremena. Zar to nije dovoljan razlog da baš oni danas budu moja snaga.
Ne fali meni ni snaga, ni vetar u leđa, inspiracije mi nadiru sa svih strana, ali brate, tolike sam godine sprcao u dupe, a i dalje nemam nikakav konceptualizovan cilj ili prioritet u glavi, u životu, na ovom blogu, ma uopšte. Ne lutam, bio sam na dalekim putevima i svuda sam se pronašao. Znam šta volim da radim, a šta ne volim, znam šta mogu, šta ne mogu, znam da ništa od toga ne moram ako neću, ali sve to radim nekako stihijski, nikako da to uobličim, usmerim, da poentiram. Nije ni čudo kad sam se rasplinuo na sve strane sveta, živim paralelno bar 3 života, hoću da budem ljubavnik, matematičar, inženjer, filozof, gitarista, romanopisac, kompozitor i pesnik sve u isto vreme. Nekad sam više ovo nego ono, malo zapustim ovo, pa se vratim na ono, ali nisam spreman ničeg da se odreknem. Ali nije to glavni problem, mene ćete teško da svedete i obuzdate. Recimo da me sutra probudi čvrsta odluka da sve ostalo batalim i oteram u k…c, a da se posvetim samo muzici koja me diže u nebesa, smiruje, ispunjava smislom. Ne bih mogao da se odlučim da li da budem gitarista, pevač, kompozitor, saksofonista, producent, aranžer, dirigent ili tekstopisac kao majka sMarina uTucaković. Gde da se udenem čoveče, živ nisam a i kako bih kad se ložim na Mozart-ov Requiem, na Prokofjeva, na Betovenovu Sedmu, na Vangelisa, pržim se na Miles Davisa i Charlie Parker-a, svršavam uz Pink Floyd i King Crimson, lud sam za Hendrixom i Santanom, svakodnevno me ubija i na noge diže blues, punk, pop, rock’n’ roll, etno, electronica, r’n’b, d’n’b, techno sa svim svojim žanrovima i podvrstama znate ono acid, trance, house, progressive, psychedelic, goa, pa upbeat i downtempo, a gde su ambient, chillout i lounge varijante, a šta ćemo sa new age-om. ‘Ajd’ sad ti ostani normalan. Pa i nisi bre normalan, kažu ovi oko mene koji su čuli moju muziku, što ne objaviš to negde, ovo je fenomenalno. Jes, u zemlji Srbiji, pa da pravim koncert na Ušću. A ne znaju da mi se svidja da nisam normalan i da je moja muzika svet koji sam sam sebi stvorio (ovaj krug sam stvorio, ovaj krug sam smislio) i u koji bežim kad mi se zgadi ovaj realni u kojem svi foliramo život. Ako pomešam te svetove izgubiću svoje utočište.
Slično je i sa pisanjem. Blog nije mesto za ono zbog čega sam ga otvorio, to niko ne bi čitao. Ovde sigurno ne. Možda jednog dana sednem i napišem roman, a ovde ću samo da se igram rečima, zevzečim s emocijama i da se učim kraćim formama. Kad naletim.
A što pa moram i da poentiram. Pusti neka voda nosi u zaborav.
(I tako dok istina pevuši slatke laži, čujem neku sasvim novu muziku, koju dosad nisam čuo. Opet sam se zaljubio u jednu šmizlu, tj u njen mozak)
I’m not talking,
Well that’s all I got to say.
Used to think I knew it,
Man I sure outgrew it.
Things like idle chatter,
Ain’t the things that matter,
That’s one thing I can do without. (The Yardbirds)
Нема коментара:
Постави коментар