среда, 19. јул 2006.

Poslednja korida

Ženska lepota je za mene dar sa nebesa, duševna hrana. Eh, da mogu da se uklopim u ziherašku varijantu i da se toj lepoti divim izdaleka, ali jok, bikonja mora sve da omiriše, onjuši, a bogami ponešto i da žvakne. Kada u neposrednom kontaktu procenim da se iza te lepote krije skot – lepota nestaje kao mehur od sapunice i bik ostane gladan. Ako je spoljašnja lepota samo mirisima prošaran ukrasni papir u koji je upakovano još veće blago – neka topla dušica i pametnica, razum mi sklizne u mikser i korida može da počne. Vreme se zaustavlja, sve oko mene nestaje, čula zamiru i svedu se samo na miris krvi u vazduhu, zvuk bubnjeva u grudima, i taj jebeno izazovni crveni plašt koji se leluja ispred moje njuške. Purnjam kroz nozdrve, uz obilno lučenje iz čeljusti podkopavam tlo pod sobom, povijam vrat naniže, mahnito se zalećem i preteći isturenih rogova srljam u prazno iako naslućujem da mogu završiti probodenog srca. Tako sam dosad poginuo nekoliko puta, ako sam imao 10 života, ostaje mi još samo ovaj jedan. E njega ne dam, ima da sednem ispod drveta baš kao crtani lik Ferdinand, i da pušim neku travu, jebe mi se za koridu.

Na poslu, kao i u životu, borim se za opuštenciju i neformalne odnose, ili smo pajtosi ili te uopšte ne primećujem. Kakav kurac kolega, to ne postoji. To što nam iz iste pipe kaplje na tekući račun za mene baš i nije neki odnos. Nemam nijednu “koleginicu”, imam ortakinje sa kojima radim i privatno se družim, sve ostale su “tamo neke žene” koje se muvaju unaokolo. E sad, ako dođe do međusobnog dopadanja, nema ništa od ortakluka. U prethodnoj firmi sam se već opekao na toj ringli. U početku je sve to čarobno i jako uzbudljivo, ali kraj je bio – doviđenja u paklu. Kako mi je ostao još samo jedan život u ovoj igrici, reših da se više ne prodajem tako lako, smislio sam i slogan: na poslu se čuvaj žene, nemoj ti zbog nje da gineš, jer ako vam loše krene, nećeš moći da raskineš. U prevodu: ako dođe do tenzije, gledaćeš je do penzije.

Svi smo mi Anđeli dok nam Srki Đavo ne pošalje iskušenje u obliku gotivne klinke iz familije gazela. Ova je bila visoka, preplanula, vitka, prelepa, oči ko bademi, zubi ko biseri i te fore, sjajna crna duga kosa. A grudi, struk, guza i noge – sve u neviđenom skladu. Ma nije mi bre ništa, ne pržim se ja na klinku, there is no danger, tim pre što sam joj još u zagrevanju pred glavni meč dodelio 3 žuta kartona (ima i toga) jer sam je ocenio kao razmaženu, uobraženu i hladnu kučku. Sebi sam odma’ dao crveni, jer sam se pored nje osetio kao igrač Palilulca, dok ona igra Evropsku Super Ligu. Ako kojim slučajem ne igra onda je sigurno glavna promoterka njihove reklamne kampanje, ja bih je bez razmišljanja turio u reklamu za šampon ili pastu za zube. I tako ti ja ostanem sa obe noge na zemlji, nepokolebljiv i čvrst kao stena.

Došlo leto, upržila zvezda, lagana garderoba ugledala svetlost dana, sretnem je u hodniku i onesvestim se. Na mestu mrtav. Probudim se u servisu, prskaju me vodom, nekako uspeli da me oprave, ja se pridignem i počnem da se derem na sav glas: “Ljudi, ne dajte me, ako ste ljudi”. Oni se zgledaju međusobno, zabrinuto vrte glavama, ništa ne kapiraju. “Jebote ko je ovde lud, vidoste li je slepi od majke rođeni” – derem se ja, kad eto ti opet nje niz hodnik. Prizor je sledeći: wonderbra marke “izvol’te nas”, majičica sa dečjeg odeljenja, goli pupak, tangice ispod potpuno providne suknje. Ma serem, tange nisam ni mogao da vidim, jedino što sam video je savršeno golo žensko dupe koje se šetka kroz moju firmu, u kojoj ja treba da se bavim nekim intelektualnim radom. Šoknulo me što niko drugi ne reaguje jedino se ja praćakam po patosu, kao riba na suvom. Popizdeo sam, ma jebite se svi redom, ja iz ovih stopa idem ili da je kresnem ili da je tužim za seksualno uznemiravanje na radnom mestu.

* * * * *

Jutro ovih dana. Dolazim u firmu. Smoren, neispavan. Sam u kancelariji. Vruće je i zagušljivo. Luftiram, zatvaram prozore, uključujem klimu. Neki su na godišnjem odmoru, a neki na službenom putu. Radim i njihov posao, a ne radi mi se ni svoj.

Oko 9 dobijam novi zadatak, kažu mora biti gotovo do septembra. Biće do Nove godine pomislim ja mrzovoljno. Jebote, vreme je da menjam posao. Šta me još zadržava ovde? Misli mi odleteše na novu pripravnicu od pre neki dan. Zanosna klinka izbegava svaki verbalni i vizuelni kontakt sa okolinom, ali Ferdinandu šalje osmehe i prijatne reči. Intrigantno me čačnula ta mala koketa.

Tačno u 10 mi dovode baš nju, kažu nauči je, neiskusna je, uvedi je u posao, do Nove godine lagano, a onda punom parom. Iz ovih stopa se bacam na nju, daću sve od sebe do poslednjeg daha, ma biće spremna do septembra pomislim ja, ali od onog mog posla neće biti ništa.

Baš kao da je izašla from my wildest dreams, neodoljivo me podseća na glavnu crnku iz Pussycat Dolls, a ima mnogo lepšu facu. Malo se upristojila, ali posle onog susreta u hodniku može da se pojavi i u zimskom kaputu, ja ću je opet videti onako golu. Uzbuđen sam, pokušavam da je iskuliram, ali ne uspevam. Nerviram se. Zar opet? Šta će meni sve ovo? Ovde ću da blenem, a posao ću da radim kući noću, tek sad od spavanja nema ništa. Žao mi je sebe, poginuću mlad. Još uvek mi zvoni u ušima ono, “neiskusna je”. Ne bih rekao. Kakav flash iz prošlosti, kakva paramnezija. Sve ovo mi se već dogodilo, potpuni deja vu.

Već oko 11 mala mi se ljubazno osmehuje i pritrčava da pridrži vrata, dok unosim njen monitor:

- Izvolite kolega, kaže slatka.

Jebo te kolega, pomislim ja, a izgovorim samo:

- Hvala!

- I drugi put, biće mi posebno zadovoljstvo.

Ako ima Boga i biće ti, pomislim ja. Ona me nudi čokoladom, ja prihvatam i krećem da se smejem kao lud na brašno, verovatno zbog simpatičnog gesta. Sutradan se ponavlja slična scena predusretljivosti, i ja joj kažem:

- Ne moraš ti toliko da se lomiš oko mene, nisam ti ja nikakav šef.

- Nije mi teško, … a za tebe uvek! – reče zavodljivo se smeškajući.

I gleda me okicama kroz one trepke, a pogled joj blista kao da je već 15 minuta trudna sa Supermenom. Ok, ja sam ovamo došlepao bubanj svojih snova iz kojeg sam izvukao nju kao glavnu premiju, ali odakle je bre ona mene izvukla ovakvog nikakvog, kolebam se sad kao ja.

Ali samo na tren, već sledeće sekunde donosim čvrstu odluku da odmah krenem u napad bez straha i ustručavanja. Pa lakše bih podneo neuspeh nego da moram svakoga dana da je gledam kao propuštenu šansu. Ne razmišljam o tome da li ću završiti u njenom krevetu ili na groblju goveda, ali se pitam. Da li želim da se vratim u prošlost i ispravim već učinjenu grešku? Da li ću ovaj put postupiti drugačije ili ću ostati veran svojim načelima? Da li ću opet morati da tražim novi posao?

Wild thing
You make my heart sing
You make everything
Come on, wild thing

Wild thing, I think you move me
But I gotta know for sure
Come on and hold me tight
Oh you move me

* * * * *

Znali smo se tek nekoliko dana, a već smo se zgotivili. Totalno, do daske, kao da se znamo godinama. Reč po reč o svemu i svačemu, od tračarenja do univerzalnih tema i sve se poklopilo, našli smo se po svim pitanjima, zavukli se jedno drugom pod kožu. Prijateljstava ima raznih, ali ovo je bilo obostrano obožavanje bez rezervi. Šetali smo zagrljeni ili ruku pod ruku, razgovarali ili ćutali svejedno, ali očigledno u tim trenucima oboje srećni. Bila je temperamentna, otvorena, radoznala, maštovita i pomalo divlja. Pamet, izuzetna lepota, šarm i duhovnost, sve u istom pakovanju. To je za mene bio vrh vrhova, s njom u društvu bio sam u društvu Bogova, uzvišena harmonija na delu, nema dalje. Dve srodne duše su se dotakle i u očaravajućem ljubavnom zagrljaju uzdigle do visina magličastih snova sa kojih se može prstima opipati suština življenja.

Tog popdneva nazvala me telefonom “samo da mi čuje glas”, iako smo se rastali pre 15 minuta:

- … i da ti kažem da si genijalac, da te mnogo volim i da te je sam Bog poslao u moj život. Volela bih da te vidim opet večeras.

Iste večeri dok sam je vozio kući, ona mi je kroz priču onako usput dodirnula koleno, pa butinu, već je bila na mom ramenu, besila mi se oko vrata, ljubila u obraz i nešto mi tepala kroz šaputanje, njene usne su izrekle ljubav, jednu ruku je provlačila kroz moju kosu dok me drugom rukom golicala… Srećom, stigosmo nekako živi do njene zgrade, ja zakočim, zgrabim je za potiljak i snažno privučem ka sebi. Ljubio sam je strasno i dugo, kao da je zadnji, a ne prvi put. Tog trenutka kreće horror.

- Jel’ žuriš? … Ugasi motor, …ostani još malo! – rekla je.

To je izgovorila s nekom nategnutom nesigurnošću kao da isčekuje nešto neizvesno. Gde bre da žurim, poslušao sam je, a ona je spustila glavu na moje rame kao da se odmara. Nagnuh se da joj poljubim kosu, mirisala je kao livada u proleće. Snebivajući se, najzad je progovorila.

- Malo mi je neprijatno… očigledno smo već dovoljno bliski da možemo otvoreno da pričamo o stvarima tipa da li ti imaš devojku, da li ja imam dečka…

- I? Jel’ imaš dečka? – ispalih ko iz topa.

- … Imam.

Ko nije video taj njen pogled i grč na licu dok je isčekivala moju reakciju, ja mu to rečima ne umem opisati. Učinilo mi se da očekuje moje samoubistvo na licu mesta.

- Pa, dobro, imaš dečka. I šta ćemo sad? – nasmejao sam se.

- E, znala sam da si car i da si jak, da možeš sve da shvatiš i podneseš, zato te i volim. Nisam verovala da može da postoji osoba kao ti. Nadala sam se, ali nisam….

Proradio mi je živac, nisam znao šta hoće, plašio sam se da ne uprska stvar.

- Taj dečko…, to je samo seks, razumeš, ali ovo što imamo ti i ja to nema niko, to je samo naše, nešto što je za ceo život… Kad sam s tobom mogu da ćutim satima i da sam na sedmom nebu…

- E, pa kad već možeš, onda ćuti. Zašto u istu rečenicu trpaš mene i svog dečka, jel’ to nas dvojica treba da te delimo na neki način… On će da te filuje, a ja ću da te uznosim na duhovne proplanke, ne razumem.

- Čekaj, nije to, ti i ja smo jedno… ovo je samo seks…

- A ovo je…? Ja ti dođem kao najbolja drugarica, jel’ to? Pogledaj me i reci šta vidiš, prijatelja ili muškarca?

- Vidim muškarca.

- Ma ne seri, kakvog muškarca. Misliš muškog prijatelja?

- Ne bre, vidim te kao muškarca… Jebote, a šta ako se ti recimo oženiš, tvoja žena me sigurno neće voleti, a ja ne želim da te izgubim… Hoćeš se ženiti?

- E jebeš mi sve ako si ti normalna, šta je bre ovo, skrivena kamera? Neću se ženiti nego ću da okopavam baštu oko vaše kuće, pa kad ovaj tvoj ne uzmogne… eto mene! Šta ti ženska glavo hoćeš od mene?

- Šta ti je, što se ljutiš, ti si moja duša, moja sreća i snaga. Daću ti sve što jedna žena može dati muškarcu… osim seksa…za sada.

Za sada? Taj njen mora da je neki opasan jebač! Alooo dečko, buuđenjeee!!! Zaljubio si se u sebičnog skota! Ok, idem sad malo da umrem, pa ću da se vratim da joj jebem majku što me zakinula za seks koji nisam ni tražio.

Prigrlila me i čvrsto pritisla uz sedište da ne pobegnem, glava joj je bila negde na mojim grudima. Izvukao sam desnu ruku ispod nje, pomerio joj kosu iza ušiju i zagledan u njenu školjku pokušao da shvatim šta to jedna žena može dati muškarcu što isključuje seks. Sve drugo bi mu valjda dala kao ljudsko biće, a ne kao žena. Moram da je degažiram iz života da ne bih počinio zločin iz strasti. Dok sam se igrao sa njenim uvetom rodila se spasonosna misao.

- Imaš lepe uši! Baš šteta što su tako velike. Je l’ zato zašto puštaš kosu?

- Ti si lud, budalo jedna – plačno se nasmejala.

- A jesi čula za grupu “Tvrdo srce i velike uši”? Nisi, tada si bila mnogo mala?

- Šta su pevali? …Znači ja za tebe imam tvrdo srce i velike uši?

- Pevali su “Kaži ovom bati pa-pa”.

Tog dana sam video raspevane anđele u njenim očima. Tog dana sam osetio demone pakla u sopstvenim grudima. Ko u jednom istom danu svog života ne prepozna raj i ne oseti pakao, taj će umreti u neznanju i bez emocija.

Нема коментара:

Постави коментар