Ja nisam pesnik, ja sam njegov sin,
Što raznesen gleda taj poslednji čin.
Obruši se zemlja na umorni plamen,
Nad pesnikom lave sad krst je i kamen.
Pod jorganom snega zaspale su pesme,
To logika kosmosa dozvoliti nesme.
Pesme su tragovi onih kojih nema,
Taj usnuli pevač sad u meni drema,
U hladnoj samoći iz njega se budim,
Da održim plamen ja stihom se trudim.
Vatreno iz duše do neba se diglo
Crveno je sunce na sahranu stiglo.
Još uvek je kosmos trag svetla u tami
Što prazninu puni i večnosti mami,
Crveno je sunce moj razgovor s tobom,
Večnost koja rađa i nad tvojim grobom.
Svetlost nam sa neba prebrojava trenke
Pokraj krsta ležim ja umesto senke.
Нема коментара:
Постави коментар