Pišem kao što dišem

Ovo sa pisanjem, je relativno nova stvar za mene. Samo neka velika muka može čoveka da natera da piše, a ja nikad nisam želeo da se mučim. Sad pišem, ali nekako bez muke, ide mi. Moj otac je mnogo pisao, radio je svašta u životu, ali je bio rođeni pesnik. Mučila ga je misao da njegov sin lupa po kompjuteru samo da ne bi ličio na svoga oca. A onda, dan posle sahrane iz mene je samo poteklo ovo.

Prva misao moga detinjstva odapeta ka budućnosti je bila: kad porastem biću arhitekta. Kasnije kroz život sam stekao neobično širok spektar interesovanja za različite oblasti ljudskog delovanja, ali arhitektura mi nikad nije bila ni na kraj pameti. Pretpostavljam da je dečačka želja proistekla iz sklonosti ka vizuelnoj lepoti i iz težnje da se na taj način približim jednoj Ivani koja je iskazivala istu želju. U ranoj srednjoškolskoj fazi tvrdio sam da ću biti novinar. Kako došlo tako i prošlo, i to onog trenutka kad me je nastavnica književnosti prozvala da joj prepričam neko pismo iz korespodencije između Marksa i Engelsa. Iskulirao sam je izjavom da to nije nikakva književnost, a da ja iz principa i pristojnosti nikad ne čitam tuđa pisma. Tako sam stekao simpatije drugova i netrpeljivost lošeg pedagoga, što me odgurnulo na totalno suprotnu stranu. Matematika mi nije bila bauk, naprotiv, kapirao sam je sa lakoćom, ali tu nije bilo neke veće ljubavi. U potrazi za produhovljenom ljubavlju okrenuh se gitari, a gitara je baš kao žena. Na prvi pogled privlačna sa tim svojim zanosnim oblinama i nežnim krivinama, duboko u sebi skriva dušu koja traži milovanje, pažnju, vreme i predanost. Ako joj se potpuno posvetiš i naučiš ispravno da prebiraš po njenim žicama, ona će te bogato nagraditit, bićeš u harmoniji sa nebesima. Ako je nervozno zgrabiš u ruke i počneš da drndaš po njoj čućeš samo škripu, zveket i disonancu, a lako dolazi i do pucanja žica. Kad sam pomislio da sam savladao i zauvek naučio sve te note ko zna kad i gde ispisane, moćne struje okeana koji se životom zove, me odnesoše u neka druga mora, isto tako velika. Ali te nove vode su za mene bile previše tesne, slane i gorke, i taman kad sam pomislio da ću se udaviti, čuo sam neke čarobne zvuke violine, niotkuda se pojavila jedna druga Ivana. Pružila mi je ruku i izvukla me na kopno, zalečila me i odvela na planinske visove odakle smo se čvrsto zagrljeni divili nepreglednim daljinama. Omađijan lepotom trenutka i željom da se taj trenutak pretvori u večnost, nisam shvatio njen stisak ruke kao poziv da zakoračimo ka novim svetovima. Trgnuh se iz sna i shvatih da sam ostao sam na toj visini i da nemam za šta da se uhvatim. Pad je bio neizbežan, prepušten hladnim i mračnim dubinama koje su me snažno vukle ka dnu, mislio sam samo na nju i njenu violinu, na samom dnu shvatih da postoji način da joj se opet približim. Nadljudskom snagom sam se odgurnuo sa dna, ovaj put sasvim sam isplivao na kopno i počeo da pišem muziku. Ona je čula moju muziku i rasplakala se, jer je shvatila da je to njena muzika, muzika za Ivanu. Ona danas ima svoj život, ali redovno proverava da li sam dobro i drago joj je što jesam.

I danas pišem za jednu Ivanu. Ne da joj se približim, ona je već duboko u meni.

A sada prelazim na Steppenwolf – Born To Be Wild