Menjam Velikog brata, za dva mala

Dva rođena brata, jedan oženjen, a drugi neoženjen, imali su imanje na plodnoj zemlji, s velikim prinosima žita. Svaki od braće je dobijao polovinu žetve.

Posle izvesnog vremena, oženjeni brat je počeo da se budi noću, mučen mišlju: “Nije pravedno da moj neoženjeni brat uzima samo pola žetve. Ja imam ženu i petoro dece koja će se brinuti o meni kada ostarim. A šta će biti sa mojim bratom? On sada mora da izdvaja za budućnost, da bi sebi obezbedio bezbrižnu starost. Logično je da njemu pripadne više.”

Svake noći, ustajao je iz kreveta, krišom odlazio u kuću svoga brata i praznio džak žita u njegov ambar.

Neženja je, takođe, počeo da gubi san i govori sam sebi: “Ovako više ne može. Moj brat ima ženu i petoro dece koje mora da nahrani, a ja izdržavam samo sebe. Meni ne treba mnogo, a dobijam i više od toga. Nije pravo da moj brat dobija samo polovinu žita.” Tako je i on ustajao usred noći i prenosio žito u ambar svoga brata.

Jedne noći, ustali su u isto vreme i tako se sreli, svaki sa velikim džakom žita na leđima!

Mnogo godina posle njihove smrti, lokalni meštani su doznali za ovu priču. Rešili su da sagrade hram, baš na mestu gde su se braća susrela, jer su smatrali da u čitavoj okolini nema svetijeg mesta.

Turizam vs. Emigracija

Kad god me neko smara pričama da se u nekoj zemlji fenomenalno proveo i da razmišlja o preseljenju, ja se setim jedne druge priče.

* * * * *

Umro čovek i dospeo u raj. Par dana se odmarao od burnog života, ali mu je ubrzo postalo jako dosadno. Sve je bilo predivno, voda je u potocima žuborila kroz prekrasno rastinje najlepših boja, anđeli su pevali i svirali na harfama, ali za čoveka od akcije kakav je bio, to je bilo suviše mirno i nimalo uzbudljivo mesto. Zato se obratio Svetom Petru i zamolio ga za premeštaj.

- “A gde bi ti hteo, ili raj ili pakao, ne postoji treća opcija? Pakao ti nikako ne bih preporučio.” – rekao je Sveti Petar.

- “Mogu li samo na kratko da zavirim u taj Pakao, da vidim kako je tamo?” – zamolio ga je čovek.

- “To ovde nikad ne radimo, svako ide tamo gde je zaslužio.” – odgovori Sveti Petar.

Međutim čovek je bio toliko uporan u molbama, da je Sveti Petar na kraju popustio:

- “Dobro, ovaj put ću napraviti izuzetak, ali samo pod uslovom da tamo ostaneš mesec dana.”

Čovek je bez kolebanja pristao i Sveti Petar mu je otvorio vrata pakla.

Na ulazu ga je čekala besna limuzina koja ga je odvezla do jahte… Usledilo je krstarenje i provod kakav se samo poželeti može…, besprekorna posluga, živa svirka vrhunskih bendova, prelepe devojke, obilje najdivnijih jela i najkvalitetnijih pića, noćni ribolov, žurke do zore, ludilo… Mesec dana je prošlo kao najlepši san.

Naravno, po povratku u raj mu je bilo još dosadnije nego prvi put. Zapitao se gde je u životu pogrešio da zasluži večitu dosadu kao nagradu. Nije dugo izdržao pre nego se ponovo obratio Svetom Petru sa molbom da ga opet malo pusti u pakao.

- “Takve šetnje tamo-amo, ne dolaze u obzir, ipak smo mi jedna ozbiljna institucija! Pravila su jasna, ili-ili! Dobro razmisli, prošli put sam ti progledao kroz prste. Ako te sada pustim u pakao, znaj da ti ovaj put povratka nema!”

- “Pristajem!” – uzviknuo je čovek radosno. Skakao je od sreće kao malo dete, nestrpljiv da se što pre vrati u pakao.

Teška vrata pakla su se muklo zalupila za njim i on je počeo da propada. Dok je padao, na dnu ponora je ugledao gomilu iskeženih đavola, koji su čekali da ga roštiljaju. Sve glasniji jauci ostalih nesrećnika su dopirali do njega.

- “Šta je ovo!?” – kriknuo je užasnut.

- “Pakao brate!” - progovorio je Lucifer dubokim glasom.

- “Ovo pakao!?!? Prošli put nije bilo ovako!!!”

- “HAHAHAHA, naivčino! Prošli put si ovde bio kao turista, a sad si običan emigrant.”

Glupi post o jabukovom sirćetu

Što sam stariji sve je manje ozbiljnih pitanja koja me muče, teraju na razmišljanje ili zavređuju da pišem o njima. Stečene iskustvene spoznaje i koliko toliko sačuvan zdrav razum svakako doprinose duševnom miru, ali svejedno, i dalje se razvijam, menjam, učim, znam da mnogo toga ne znam i nemam nikakav problem sa tim što mnogo toga ne mogu da saznam. Svest o neznanju smatram višim oblikom znanja od nesvesno usvojenog, spolja nametnutog, u praksi neproverenog znanja ili verovanja. Shodno tome, pitanja smisla i besmisla, života i smrti, sreće i patnje, istina i zabluda, mogućnosti i želja, stvarnosti i iluzija, pitanje prisustva Boga ili nedostatka ljubavi, nisu pitanja koja me uteruju u veliki nespokoj. U mom svetu Bog nije ništa drugo do nezamenljiva metafora za zvezdano nebo nad nama i kreativni kosmos u nama, za težnju ka beskrajnoj, savršenoj lepoti i raznim čudesima koja bi našem životu povratila željeni smisao. Život posmatram sa njegove lepše strane kojoj se potpuno posvećujem, duboko svestan da je isti taj život satkan od bola, patnje i neostvarenih snova, nikad onakav kakvim smo ga za sebe zamislili, u osnovi krajnje surov i tragičan. Prihvatanjem tragike života, pitanje smrti potpuno gubi na značaju, kraj svake tragedije može biti samo srećan kraj, što umnogome olakšava užitak u lepšoj strani života. Da li je tako proživljen život besmislen ili su samo besmislena pitanja o njegovom smislu? Istorija čovečanstva bi mogla da se svede na duhovnu potragu za odgovorima koji ne postoje, što dodatno obesmišljava i obezvređuje ljudski život. Ne bih da se bavim time, možda jesam mazohista, ali ne baš toliki. Ljubav je nekada bila moja omiljena tema, ali to je bila očigledna greška, ta potreba je u meni vremenom potpuno izbledela. Ljubav se vodi, ljubav se živi, neka o njoj pišu oni koji za njom čeznu jer je nemaju. O ljubavi ne pišu oni koji su se opasno približili odgovoru na pitanje - da li smo kao vrsta dovoljno jaki i sposobni za bezgraničnu ljubav ili smo ipak uokvireni samoobmanom koja za cilj ima zadovoljenje iracionalne potrebe da nas neko voli?

Sve što sam izneo u uvodu mogao sam da skratim: možda nije mnogo, ali to što znam mi je za sada sasvim dovoljno. Naravno, uvod nisam skratio da bi post bio duži. O čemu da pišem kada me ništa ne golica? Ponekad je dovoljno samo otići do prodavnice i kupiti jabukovo sirće da bi se pojavila inspiracija.

Molim gramatičke eksperte i ostale čistunce da mi pojasne jezičko-polnu nekorektnost prema pojavama u prirodi koje su ženskog porekla. Jasno mi je da je drvo hrastovo jer je hrast muškog roda, ali ako je bukva ženskog roda, zašto je drvo bukovo, a ne bukvino? Ili, ako je jabuka ženskog roda, zašto je sirće jabukovo umesto jabukino? Nije potrebno veliko znanje, dovoljan je samo sluh da bismo nešto što potiče od breskve nazvali breskvino, a ne breskovo!!!

Molim politički potkovane znalce i nepristrasne analitičare da mi precizno pojasne suštinske razlike između Miloševićeve i Koštuničine vladavine… Hm…, ipak odustajem od ovog pitanja, jer odgovor poprilično slutim. Plašim se da bi nas odgovor doveo do pogubnih i paradoksalnih zaključaka i opet vratio na pitanja o besmislu koji je, ovaj put prozrokovan višegeneracijskim, nacionalnim i državnim zabludama koje opet, za posledicu imaju vladavinu široko rasprostranjenog nedostatka zdrave pameti. “Dok traje operacija, ne ide se na igranku”, bupnu nadobudni ministar i ostade živ, a jebeš vladu koja hirurga nema, dodajem ja i pridodajem Obrena Joksimovića pride. Očigledno je da nam još samo Obren fali da ponovo budemo obrenovićevska Srbija.

O odnosu vere, znanja i iskustva sam već nešto rekao, shodno tome, poštujem samo one vernike koji Boga “osećaju i poznaju izbliza”, nikako ne poštujem one koji tvrde da veruju samo na reč, makar reč bila i Patrijarhova. Poznanstvo sa ocem Filaretom nije dovoljno da proizvede vernika, ali je meni početkom devedesetih, i 15 minuta provedenih u kancelariji zemunske crkve Arhangel Gavrilo bilo dovoljno da shvatim da je reč o ostrašćenom ratnom huškaču i profiteru. Taj cirkuzant je sam sebi dodelio ekskluzivno punomoćje u zastupanju Božijih interesa na zemlji prema sopstvenim, vrlo sumnjivim afinitetima.

Svejedno, molim sve koji veruju da je Bog tvorac sveta i čoveka, da mi pojasne na osnovu čega veruju da je Bog još uvek čoveku naklonjen? Svaki tvorac, pa bio on i bezgrešan, može biti ponosan na svoje delo ili ga postiđen gurnuti daleko od očiju, da mu se više nikad ne vrati. Ne bogohulim, samo sam sklon verovanju da bi uzvišeni duh, čoveku ovakvom kakav je, svakako okrenuo leđa.

Bog kaže:
“Ne volim uvek to što stvaram.
Na primer, tog čoveka,
dajem mu dva oka,
(dva uha,)
dve ruke, dve noge,
(dva plućna krila,)
što je veoma praktično
(i simetrično),
ali postavši namah škrtiji,
samo jednu kičmu i samo jedno srce,
možda iz straha da se ne drži odveć uspravno
ili da nema previše ljubavi.
Dobro bih učinio da čoveka iznova stvorim”

Alain Bosquet

Asterionova kuća

I kraljica rodi sina koga nazvaše Asterionom.

Apolodor: Biblioteka, III, I

Znam da mi pripisuju oholost, možda i mizantropiju, pa čak i sumanutost. Ali su te kletve (za koje ću se osvetiti kad vreme dođe) besmislene. Istina je da ne izlazim iz svoje kuće, ali je, isto tako, istina da su njena vrata (kojih ima bezbroj*) danonoćno otvorena ljudima i zverima. (* u originalu stoji četrnaest, ali ima više nego dovoljno razloga da verujemo da je Asterion pod njim podrazumevao beskonačan broj.) Ko želi, neka uđe. U njoj neće naći žensku pompu ni bizarna pretvaranja kao u dvorcima, ali će zato zateći mir i samoću. Zatim, to je kuća koja je jedinstvena na celoj zemaljskoj kugli. (Oni koji tvrde da u Egiptu postoji nešto slično govore laž.) Čak i moji neprijatelji spremno priznaju da u mojoj kući nema nikakvog nameštaja. Po drugim besmislenim glasinama, ja, Asterion, nalazim se u njoj kao zatočenik. Treba li da ponovim da nijedna vrata nisu zaključana i da dodam da na njima nema nijedne brave? Što se mojih izlazaka tiče, jednog popodneva izašao sam na ulicu; ako sam se vratio pre sumraka, učinio sam to iz straha koji mi je ulivalo lice plebsa, ta bezbrojna lica ravna kao otvoreni dlan. Sunce je već bilo zašlo, ali bespomoćni plač nekog deteta i promukle molitve vernika kazivali su mi da sam bio primećen. Ljudi su se molili, bežali su, klanjali se; neki su se verali uz stubove hrama svetlosti, dok su drugi grabili kamenice. Neki su se, čini mi se, skrivali ispod mora. Nije moja majka uzalud bila kraljica; ne trpim da se mešam sa prostim svetom, mada iz skromnosti to želim.

Činjenica je da sam jedinstven. Ne zanima me šta jedan čovek može preneti drugim ljudima; delim mišljenje filozofa da se ništa ne može saopštiti pisanjem. Moj duh je predodređen za velike poduhvate, tako da u njemu nema mesta za tričarije ljutnje i razne trivijalnosti; nikada nisam zapamtio razliku između jednog slova i drugog. Darežljiva netrpeljivost nije mi dozvolila da naučim da čitam. Ponekad žalim jer su noći i dani dugi.

Podrazumeva se da ne oskudevam u zabavama. Kao ovan u napadu, ja trčim po kamenim hodnicima dok se ne srušim od umora. Skrivam se u senci neke cisterne ili za okuke hodnika kada se igram žmurke. Igram se i na tavanima, s kojih se bacam dok ne postanem sav krvav. U svako doba mogu da se pretvaram kao da spavam, zatvorim oči i snažno dišem. (Ponekad zaista zaspim, ponekad menjam boju dana kad otvorim oči.) Ali najviše od svega volim da se igram drugog Asteriona. Pretvaram se kao da mi on dolazi u posetu i kao da mu ja pokazujem kuću. Obraćam mu se sa izuzetnim poštovanjem: Sada dolazimo do raskrsnice kroz koju smo već prošli; ili Sada stižemo u drugo dvorište; ili , Jesam li ti rekao da će ti se svideti ova pojila, ili Sada ćeš videti jednu cisternu koja se napunila peskom; ili Videćeš kako se hodnici u podrumu račvaju. Ponekad mi se omakne neka greška, te se obojica od srca smejemo.

Nisam samo izmišljao igre, već sam razmišljao i o kući. Svi njeni delovi ponavljaju se više puta, bilo koje mesto takođe je neko drugo mesto. Nema u njoj jedne cisterne, jednog dvorišta, jednog pojila, jednog odmarališta; ima četrnaest (bezbroj) odmarališta, pojila, dvorišta u cisterni. Kuća je velika kao svemir; bolje rečeno, ona jeste svemir. Međutim, prolazeći pored svih tih cisterni, kroz dvorišta, kroz prašnjave hodnike od sivog kamena, stizao sam na ulicu, odakle sam video hram svetlosti i more. Nisam ništa razumeo dok jedne noći nisam doživeo otkrovenje. Tad sam shvatio, takođe, da ima četrnaest (bezbroj) mora i hramova. Ništa nije jedinstveno, sve postoji četrnaest puta, ali dve stvari na svetu kao da jesu jedinstvene: zagonetno sunce na nebu i Asterion na zemlji. Možda sam upravo ja stvorio zvezde, sunce i golemu kuću, ali više se ne sećam.

Svake devete godine u moju kuću ulazi devet muškaraca da bih ih ja pročistio od svakog zla. Čujem njihove korake ili glasove udno kamenih hodnika i radosno počinjem da im trčim u susret. Ceremonija traje jedva nekoliko minuta. Jedan za drugim oni padaju a da ja nisam ni ruke okrvavio. Ostaju na mestu gde su pali, a njihovi leševi pomažu mi da se lakše snađem u hodnicima. Ja ih ne poznajem, ali znam da je jedan od njih u samrtnom času prorekao da će se jednog dana pojaviti moj spasitelj. Od tog dana ne muči me samoća jer znam da moj spasitelj živi i da će se na kraju vinuti iz prašine. Kada bih mogao da čujem sve šumove sveta, čuo bih i njegove korake. Voleo bih kad bi me on odveo negde gde ima manje hodnika i vrata. Kako će izgledati moj spasitelj? - pitam se. Da li će to biti bik ili čovek? Da ne bude bik s čovečjim licem? Da ne bude kao ja?

Jutarnje sunce odjeknulo je u bronzanom maču. Nije ostao ni jedan trag krvi.

- Veruješ li, Arijanda - reče Tezej - da se Minotaur gotovo i nije branio?

Marti Moskeri Istman (Horhe Luis Borhes)

Kamenorezac

Živeo jednom jedan kamenorezac koji se svakoga dana peo na planinu da razbija stene. Bio je zadovoljan svojim poslom, uvek je pevao dok radi jer, iako siromašan, nije želeo ništa više od onoga što ima. Ukratko, nije ima baš nikakvih briga.

Jednoga dana su ga pozvali da obavi posao u palati nekog plemića. Kada se našao u sred te raskoši i lepote, prvi put se u njemu javila želja za nečim što mu nedostaje: “Eh, da sam ovako bogat! Ne bih više morao da tucam kamen i da se kupam u znoju lica svog da bih preživeo”.

Iznenada, začuo je glas: “Tvoja želja je uslišena, od sada ćeš imati sve što poželiš”. Te reči su ga jako iznenadile, nije razumeo njihovo značenje, sve dok se nije vratio kući i tamo umesto trošne kolibe zatekao veličanstveni dvorac. Prestao je da radi kao kamenorezac i bez truda živeo lagodnim životom. Bio je okružen velikim bogatstvom, ali je vremenom počelo da mu biva dosadno.

Jednog sparnog dana, ispred njegovog dvorca prošla je kraljevska povorka i on je pomislio: “Mora da je lepo biti u njegovoj nosiljci. Voleo bih da sam kralj”. Želja mu je opet ispunjena, našao se u kraljevskoj nosiljci, ali je bio ne malo razočaran kada je shvatio da je unutra mnogo toplije nego što je mislio. Počeo je da se znoji, bilo mu je neprijatno, sve dok nije pogledao napolje i zadivio se nad silinom sunčeve energije pred kojom nije bilo nikakvih prepreka.

“Hoću da budem Sunce”, rekao je u sebi. Želja mu je još jednom uslišena i on je postao izvor toplote za čitav svet. Bio je jako zadovoljan samim sobom i sve je bilo u najboljem redu dok nije naišao na debeli sloj oblaka koji nikako nije mogao da probije svojim zracima. Tada je poželeo da bude oblak, što mu je odmah ispunjeno, ali se ubrzo pretvorio u kišu i, na svoj veliki gnev, pao na stenu koja ga je naterala da se razlije i teče pored nje.

“Šta!?” viknuo je. “Zar je običan kamen moćniji od mene!? Onda želim da budem kamen.” I tako, obreo se na vrhu stenovite planine. Međutim, uskoro je čuo neki čudan zvuk ispod sebe. Pogledao je naniže i video čovečuljka kako razbija stene.

“Šta!?! Zar tako bedno stvorenje može da ugrozi ogromnu stenu kao što sam ja!?! Mislim da je krajnje vreme da ponovo postanem čovek!” I tako je opet postao kamenorezac koji radi na planini i zarađuje za život u znoju lica svog. Ni sunce, ni kiša, nisu mogli da ga spreče da sa pesmom na usnama radi svoj posao od srca, zadovoljan što je opet onaj koji je oduvek bio i živi s onim što je oduvek imao.

U krugu

Svet me ćutke pita kuda idem.
Ali zar ja znam svoj konačni cilj?

Ja samo sprovodim ono što mogu, što traži od mene život:
žedan – pijem vodu,
gladan – jedem hleb,
umoran – odmaram se,
kad se odmorim, hrlim napred – i nailazim na svoje tragove.
Ja sam u krugu, gde reč traži Reč, a čovek – Čoveka.

Ales Razanav

Znam

Znam koji je dan. Znam gde sam.

Znam koga volim.

Danas se vraćam sebi i svojoj ljubavi.

To je sve što znam, a to je tako puno.

Sve ostalo je nebitno.

Između dva ludila

Rođen sam između neba i tla
Opstajem između dobra i zla
Prolećem između jave i sna
Propadam između vrha i dna.

Lutam između pakla i raja
Plutam između tame i sjaja
Plivam između ušća i vrela
Trčim između grada i sela.

Stanujem između centra i ruba
Jezik držim između zuba
Ležem između keca i trojke
Budim se između dve tvoje dojke.

Nešto sam između vuka i bika
Glasam se između muka i krika
Krećem se između reči i ćutnje
Treptim između želje i slutnje.

Balansiram između istine i trača
Lebdim između zakona i mača
Plešem između kolektivnog i sopstva
Bauljam između slobode i ropstva.

Jednak sam između manjeg i većeg
Različit između prvog i trećeg
Isti sam između ostalog zvuka
dok dišem između glave i struka.

Most sam između tuge i smeha
Putujem između vrline i greha
Pronađi me između čednosti i bluda
Između krajnosti ima me svuda.

Nijedna nije prokleta, a da nije protekla

Život je velika nepoznanica i nije nam dato da znamo gde je početak, a gde kraj stvari koje ga čine. Kada smo se rađali nismo bili svesni da nešto započinjemo, a do sada proživljene godine nas nisu osposobile da mirno sačekamo kraj nečeg što ne poznajemo ili ne razumemo. U nespokoj nas bacaju sve one stvari za koje mislimo da nas ugrožavaju, a na koje nikako ne možemo da utičemo. Takvi problemi nam se čine nerešivim, što nas same - čini očajnim. Umesto da smireni sačekamo razrešenje, mi činimo suprotno. Sagorevamo od nestrpljenja da nađemo spas, trošeći sopstvene zalihe džigerice i nerava umesto goriva.

Ovu nedelju sam dočekao sa velikom strepnjom. Unapred sam je doživljavao kao najtežu u profesionalnoj karijeri. Bez mnogo nade čekao sam rasplet događanja zbog kojih besnim već mesecima. Ovo je nedelja, koju sam po svaku cenu želeo da izbegnem. Nedelja iza koje nisam mogao videti ništa…, koja je za mene bila kraj mračnog tunela, tačka iza koje nema dalje. Čuda su uvek moguća, mutni oblaci dolaze i prolaze, a bistro nebo uvek ostaje iznad nas, ali u ovom konkretnom slučaju pozitivne misli mi nisu pomogle. Zbog svega što je trebalo da se desi, još od aprila planiram otkaz, a odluku o tome odlažem od nedelje do nedelje. Nemam pojma kako ga već nisam dao, pritisak koji sam nametnuo sam sebi je bio gotovo nepodnošljiv. Ovo je nedelja u kojoj sam protiv svoje volje doveden pred svršen čin i ostavljen da se potpuno sam suočim i obračunam sa gomilom meni gadnih, nepoznatih, neprijatnih i naizgled nerešivih problema. Pomirivši se sa najgorim, smireno sam dočekao nedelju koja je trebala biti fatalna.

I bila je, ponovo me je vratila u sedlo.

Epilog ovog skupog, više meseci snimanog, loše izrežiranog horror filma sa očajnim akterima - čijoj sam predugačkoj i dosadnoj projekciji, hteo ne hteo, morao prisustvovati do samog kraja - je sledeći. Sve je proteklo besprekorno glatko, kao po loju. Bez ikakvih posledica, baš nigde da zapne. Ako sam se do ove nedelje dogegao kao pokisla, izmrcvarena kljusina, iz nje izlazim osunčan kao pobednik na belom konju koji samo što nije poleteo.

Konj sa krilima - to bi bilo čudo, ali nije čudo što sam svim prijateljima rekao da mi, kada god pomenem probleme, pomenu reč “konj”. Nije čudo što se često setim priče o osuđeniku na smrt koji je od svog kralja zatražio milost rečima “Gospodaru, ako mi poštedite život, u roku od godinu dana naučiću vašeg konja da leti”. Kralj je privremeno odložio pogubljenje, a zapitan kako misli da ostvari svoje obećanje, čovek je spokojno odgovorio: “Za godinu dana može da umre kralj, ili da umre konj, ili da umrem ja, a na kraju krajeva, možda taj konj stvarno i poleti”.

Nije čudo što volim ovu priču.

Negde drugde

Hteo bih da živim negde drugde.
U gradićima vezenim ručno.

Da se srećem s onima
koji ne dolaze na svet.

Bili bismo konačno srećni usamljenici.
Ne bi nas čekala nijedna luka.

Nijedan dolazak. Nijedan odlazak.
Prolaznost u muzeju.

Niko ne bi ratovao zbog nas.
Nijedno čovečanstvo. Nijedna vojska. Nijedno oružje.

Smrt u pripitom stanju. Bila bi vesela.
U biblioteci višetomno vreme.

Ljubav. Nepostojeće poglavlje.
Šapatom bi nam okretalo stranice u srcima.

Eva Lipska

Buntovnik bez razloga

Od nedavno implementiram (majke mi, implementiram) rešenja najvećeg svetskog provajdera na tržištu poslovnog softvera, koji je ukupno gledano, treća softverska kompanija na svetu. Brojka od 39000 firmi koje (uprkos abnormalno visokoj ceni) koriste taj softver, bi trebala da potvrdi da je u pitanju vrhunski proizvod, koji znanje, iskustvo i tehnologiju stavlja u službi poboljšanja poslovanja. Za nekoga ko poseduje neophodno znanje i iskustvo i ko vlada dotičnom tehnologijom, ovo je posao snova. Ja još uvek nisam taj i ne znam da li uopšte želim da budem taj. Naprotiv, meni je taj posao oduzeo snove, jer sam u ceo film upao takoreći preko noći, bez ikakve pripreme, i to na osnovu nekih srodnih, ali ipak bitno različitih znanja i iskustava. Osećam se kao jazz violinista koji je kao takav, od Big Brothera dobio tajni zadatak da za prekosutra pripremi Klavirski koncert br.3 (D-mol Op.30) od Sergeja Rahmanjinova i nastupi pred prepunim Strava Centrom.

Taman što sam sklopio oči i otvorenim šakama počeo nespretno udarati po klaviru kao sumanut, do mene je stigla vest da je “kompanija” odlučila da pošalje svoje ljude na Zapadni Balkan (ko kaže da nismo na Zapadu), a mene na njihov trodnevni kurs pod nazivom “kako postati flautista za samo 30 dana”!?! Meni je sve to bilo, najblaže rečeno, čudno, nelogično i nepotrebno, ali ko te pita, ćuti sine i plivaj… Ma čekaj bre, na koju stranu da plivam, kako da postanem pijanista za dva dana na trodnevnom kursu za flautu!?! I koliko glup treba da bude taj budući flautista ako mu treba 30 dana za nešto što stručnjaci iz EU mogu da mu objasne za 3 dana!?! Ali ubrzo mi je postalo jasno zašto mi ništa nije jasno.

Da skratim, ako ni po čem drugom, kurs ću pamtiti po izuzetnim lunch paketima. Za tri dana kursa flautu nisam ni video, a kamoli uzeo u ruke. Ono, čak, nemam srca da nazovem kursom, više mi je ličilo na lošu i dozlaboga dosadnu prezentaciju. Prvi dan me je zabavljala teacherka iz Slovenije koja se, iako veoma dobro vlada jezikom koji se nekad zvao srpsko-hrvatski, strašno nervirala i izvinjavala što ga ne zna. Znaš sestro, itekako znaš, kao što dobro znaš zašto si ovde, jer ne sumnjam da ti je dnevnica više nego pristojna. Ali, zašto ja gubim vreme ovde dok me strogi maestro Rahmanjinov nestrpljivo očekuje u Strava Centru, to baš i ne znam! Drugi dan je jezička zajebancija podignuta na viši stepen, predavač Nemac je engleski govorio s akcentom koji mi je u par navrata zazvučao kao Otto Herr Flick of the Gestapo. Ali, to mi je držalo pažnju otprilike onoliko, koliko traje epizoda omiljene serije. Ostatak dana sam glumio pažnju i zainteresovanost, jer je do mene sedeo Business Unit Manager. Treći dan sam bukvalno prespavao, isčekujući sertifikacioni ispit koji je planiran za kraj dana. Nadao sam se da ga neću položiti, dobiti otkaz i tako se rešiti bede. Nažalost, ništa se od svega toga nije dogodilo, ispit je odložen za septembar. Otto je bio dovoljno ljubazan i otvoren da nam razotkrije poslovnu tajnu. Pristao je da sa nama prođe kroz sva pitanja i odgovore, koji su mu tek pristigli mailom, sa jednog od već održanih ispita.

Ispit traje sat vremena i sastoji se od 40 pitanja. Uz svako pitanje je ponuđeno više odgovora, između tri i pet, i na svako od njih treba odgovoriti sa “tačno” ili “netačno”, s tim što jedno pitanje može imati više tačnih odgovora. Time broj pitanja na koja treba odgovoriti raste na preko 150, ali ne budimo sitničavi, ko će još i to da broji. Ukupan utisak i to ne samo moj, upravo sledi. Desetak pitanja nemaju ama baš nikakve veze ni sa flautom, ni sa muzikom, ni sa planetom Zemljom, prava je misterija kako su dospela na listu. Za petnaestak pitanja je sam predavač rekao da su besmislena. Pored nekih je čak crvenim slovima zapisao: Kakvo je ovo pitanje? Otkud ovo ovde? Ovo treba izbaciti! Za desetak pitanja nam je izričito skrenuo pažnju da određeni odgovor treba zaokružiti kao tačan iako baš i nije sasvim tačan. Ovu izvanserijsku nebulozu je obrazložio činjenicom da pitanja i odgovore sastavlja neki teoretičar iz centra za edukaciju koji nema blage veze sa praksom. Većina pitanja je toliko uopštena i neodređena, da svaki od ponuđenih odgovora može u nekim konkretnim situacijama biti tačan, a u nekim drugim netačan. Pronašli smo svega 5-6 pitanja koja su bila nedvosmisleno formulisana i u jasnoj vezi sa temom kursa. Na kraju je i sam Herr Otto Flick priznao da nije ponosan na svoje kolege koji su smišljali pitanja, da ga zbog toga obuzima stid i da su velike šanse da bi i on pao na ovakvom ispitu (to svi kažu, ne znam zašto misle da će nam zbog toga biti lakše).

Posle saznanja da se ponekad i netačni odgovori broje kao tačni, rapidno mi rastu šanse da steknem sertifikat koji mi može širom otvoriti vrata sveta, za koji ne znam kuda ide, ali znam da je zalutao i da definitivno nije moj. Što širim putem korača taj svet, vidici mu se sve više sužavaju, verovatno zbog silne magle koju prodaje. Koja je svrha sertifikata koji vređa moju inteligenciju i šta će uopšte meni ulaznica za takav svet? Konačno su pale u vodu sve eventualne insinuacije o tome da moje nezadovoljstvo profesijom proističe iz lokalnog okruženja u kojem radim.

Pamet je pojedinačna, a glupost globalna.

Da preživim kurs pomogao je drug Koja sa svojim hitom:

Ne mogu da poverujem, čemu sada prisustvujem
Sve je kao (najgori) naučno-fantastični film
U meni to izaziva BUNT!!!

Pričaj mi nešto lepo… o meni

Jesam govno, al’ sam slatka - rekla je.

Nije bila slatka.

Bila je nesrećna. Imala je neukrotivu želju da joj se priča kako je lepa, pametna, sposobna, posebna… Imala je želju da se pojavi neko ko će joj ispunjavati tu želju, ko će joj govoriti da je bolja od drugih, koga će zbog tih reči zavoleti. Mislila je da je to sreća. Nije videla svoju uslovljenost, nije videla ono ključno “ali”, koje ljubav ostavlja zaključanu sa druge strane vrata. Verovanje u zadovoljenje ove želje dovelo je do opijenosti koja je stvorila privid emocije. Emocijama je htela da utoli svoju glad, a hraniti se takvim emocijama je isto što i hraniti trkačkog konja kolačima i vinom. Takav konj neće ni potrčati, a kamoli pobediti. Takav konj neće dugo trajati. Vezati se, zavisiti na taj način od nekoga, znači ropstvo, znači uništenje sopstvenog života. Odakle verovanje da je veoma važno biti priznat, voljen, poštovan, obožavan, da je bitno pripadati nekome!?! Ko god je odbacio takvo verovanje upoznao je svoju sreću, jer sreću donosi svesni dodir sa stvarnošću i samospoznaja, a ne saznanje da nam se neko divi. Onog dana kada ti neko kaže da si riba ili da si genije i ti to shvatiš ozbiljno, tog dana ćeš zakoračiti u pakao. Napetost raste, stalo ti je da održiš nivo, da zadovoljiš očekivanja, u strahu si da ne izostane očekivana reakcija, posle svega učinjenog tražiš potvrdu da si bila na visini zadatka, da si se dopala, da si još na pijedestalu. Ne nazivaj to ljubavlju, jer kako možeš voleti nekoga čije su ti pohvalne reči neophodne, od koga zavisi tvoja sreća, čije se reakcije u stvari plašiš? Ako potvrda tvoje vanserijske izuzetnosti izostane, ako pretrpiš kritiku, sva napetost i strah naglo isplivavaju na površinu, stvaraju sumnju, nesigurnost, ubijaju emociju i prelaze u očaj, razočarenje, možda čak i mržnju. A sve te nejasne emocije si, još koliko juče, nazivala ljubavlju.

Poskidaj sa sebe sve te bezvredne etikete, odbaci tu lažnu uslovljenost i postaćeš slobodna i srećna. Ne budi zarobljenik tuđih reči, reči te samo zavode i udaljavaju od stvarnosti. Zašto si svoju sreću prepustila tuđim rukama, prigrli je nazad k sebi, to je tvoja sreća!?! Koga je uopšte briga da li si lepa, pametna, luda, čudna, ovakva ili onakva, dovoljno je da budeš svesna sebe i trenutka u kojem si - da bi bila lepa. Pogledaj ptice na nebu ili ljiljane u polju, niti seju, niti žanju, niti odlažu u ambare, ne predu, ne tkaju, ne trude se da ostave utisak, nije ih briga da li ih neko gleda i šta o njima misli. To je istinska sreća. Kada to shvatiš otkrićeš svu lepotu života na Zemlji i bićeš sposobna za ljubav.

Ja nisam ja (Yo no soy yo)

Ja nisam ja.
Ja sam onaj
Koji hoda pored mene, a kojeg ne vidim;
Kojeg se katkad setim, pa opet zaboravim.
Koji ćuti spokojan dok ja govorim,
Koji oprašta, blag, dok ja mrzim,
Koji šeta svuda gde ja nisam bio,
Koji će ostati uspravan kad ja umrem.

Juan Ramon Jimenez