U gluvo doba noći, dok ležim u polusnu, mojih sedam “ja” se okupiše u meni i povedoše sledeći razgovor:
Prvo Ja: Sve ove godine sam zarobljen u ovom ludom čoveku sa jedinim zadatkom da pothranjujem njegov bol danju i budim njegovu patnju noću. Ne mogu više podneti takvu tužnu sudbinu, i sad se moram pobuniti.
Drugo Ja: Tvoja je sudbina bolja od moje, brate, jer je meni dato da budem njegova radost, sreća, zadovoljstvo. Ja sam onaj koji se smeje kada je zadovoljan, ja moram da pevam i plešem kada je veseo, da svim svojim krilima razmahujem njegove srećne misli. Dakle ja sam taj koji neizostavno treba da se reši svoje iscrpljujuće uloge.
Treće Ja: A šta da kažem ja, koji ljubalju vođen, raspaljujem plameni oganj divlje strasti, najlepših snova i zanosnih želja? Ja sam potpuno bolestan od ljubavi, i moram se osloboditi od ovog ludaka.
Četvrto Ja: Od svih vas ja sam najjadniji, jer sam njegova senka, njegova tamna strana. Ja sam sav od zlobe, sujete, mržnje i gađenja sastavljen. Iz mene izvire sav njegov bes, jer sam rođen u tamnim pećinama Pakla. Protestvujem protiv takve nedostojne službe ovome ludaku.
Peto Ja: Ne braćo, ja sam ono misaono, maštovito, imaginativno ja, zaduženo za njegovu duhovnu glad i žeđ, osuđeno da bez odmora luta u potrazi za nepoznatim i nepostojećim stvarima; ja ću se pre svih vas, pobuniti protiv ovog čoveka.
Šesto Ja: A ja sam onaj koji po čitav dan dirinči, dakle radnik, jadni trudbenik, koji strpljivo svojim vrednim rukama i čežnjivim očima pretvaram dane u slike; bezobličnim elementima dajem novu večitu formu – ja, jedino ja treba da se dignem protiv ovog neumornog ludaka.
Sedmo Ja: Čudno je da svi vi hoćete da se pobunite protiv ovog čoveka, kad svaki od vas ima jasno predodređenu sudbinu i zadatak. Ah, kad bih ja mogao biti jedan od vas. Jer ja nisam zadužen nizašta, samo sedim u tišini, zagledan u prazninu, zaronjen u nigde i nikad, lebdim u besmislu, dok vi stalno rekreirate njegov život. Ko treba da se pobuni komšije, vi ili ja?
Kada je sedmo ja ovo izgovorilo, ostalih 6 su ga sažaljivo pogledali i nisu više progovarali; i kako je noć odmicala jedan po jedan su tonuli u slatki san ogrnuti nekom novom i prijatnom pokornošću.
A sedmo ja je ostalo zagledano u daljinu, u ništa…, tamo iza svega što postoji…
(Originalni autor je Khalil Gibran.
Ovo je moj slobodan prevod sa engleskog.)
Нема коментара:
Постави коментар