Sumrak idola

- Jebote, nikako da skapiram ove klince.

- Koje klince, o čemu pričaš?

- Ovu nedonoščad što otvaraju blogove u slavu nekakvih “nazovi” idola. Bar da su neki likovi, nego jeeebooote… pazi ovo, Jelena Karleuša, Jelena Rozga, JelenaM o Dejanu Stankoviću…, pa onda Sve o Ceci, Emina Jahović, Ana Nikolić, Veliki i mali brat, Zveeezde Granda jebooote…, teniseri, teniserke, Bekam, Ronaldo, pa ona Henryeva…. dobro ona više nije klinka, sad je predsednica…, pa junaci raznih teenage serija za koje niko nije čuo, jebote…

- Jeste, to je i meni smešno, ali dobro… Mojne da si prestrog, svi smo kroz to prošli, ajde reci da kao klinac nisi imao svoje idole?

- E, nemoj da sereš, to ne može biti isto! Išao sam u bioskope, na utakmice i koncerte da vidim svoje idole, lepio sam postere po sobi, u krugu svoje intime, razumeš, ali nisam imao svetu misiju da pronosim njihovu slavu, nisam ulicama nosio transparente sa njihovim likom, nisam medijski promovisao svoju besvest, nisam se bavio propagandom, jebote.

- Smanji malo doživljaj sa tim “jebote”! I nisi baš nešto…

- Šta nisam?

- Pa to, …jebome.

- Aham… Čuli su za Cobeta, a nisu čuli za drugu Božiju zapovest, jebote!

- Opet ti… Koja je druga i Who-The-Fuck-is-Cobe?

- Cobe je ovaj pored Dinče, a druga zapovest je “Ne pravi sebi idola, nemoj im se klanjati niti im služiti”.

- Hoćeš da mi kažeš da si se kao klinac ložio na Stari Zavet, a ne na debelog Čobija ili na neku sisatu pevaljku? Ma daaaj, pričaj to nekom drugom! Kladim se da i dan danas onanišeš na neku selebrušu.

- E, ne zajebavaj, da te ne nabodem. Blizu si utoliko što su moj međunožni vršnjak i uslovno rečeno seks, verovatno jedini idoli iz mladosti kojih se i dalje držim.

- Da me nabodeš??? Jel’ i to neka seksualna aluzija, da ne kažem iluzija? Znači, to su tvoje opsesije…, pa jel’ hoćeš da pričamo malo o tome?

- Pa mis’im… šaja znam, ako nisi gadljiva, hehe.

- Dadada. A što uslovno rečeno? Pod uslovom da ti se digne, ili šta…?

- Opet podjebavaš! Ti znaš za onaj moj mali problem, da ne mogu da se uzbudim pored devojke koju ne volim.

- Hm, znam da imaš mali… problem, ali nisam znala da je to u pitanju. I, šta kažeš, ne diže ti se na devojke koje ne voliš? Straaašan problem!

- Da, ali samo sa onom koju ne volim, a na onu koju volim – napalim se u momentu.

- Aha…, a u kojoj meri ti to remeti normalan život?

- Jebote, pitaš gluposti! Pa kako da vodim ljubav, ako artiljerac ostane gluv na komandu gotovs?

- A zašto bi vodio ljubav s nekom koju ne voliš? Zašto vođenjem ljubavi nazivaš nešto što u sebi nema ljubavi?

- Čekaj, čekaj malo, ne skreći sa glavne teme.

- Naprotiv mili, upravo govorimo o suštini problema.

- Prosvetli me, keve ti.

- Ništa komplikovano. Glavni problem je u tome što ti hoćeš da spavaš sa ženama koje ne voliš. U tome je suština problema, veruj mi.

- Čekaj bre, svi muškarci to rade, čak i oni najverniji. Ako nemaju zdravstvenih problema, spavaju sa ženama iako ih ne vole. Veruj ti meni! Ali, moj problem je u tome što se meni ne diže ako je ne volim.

- A drugima se diže bezobzirno?

- Normalno. Recimo, moj ortak, Burgija. Spava sa svakom koja mu je na dohvat ruke, i uvek je podjednako napaljen, bez izuzetka.

- Siguran si u to? Nisi nikad posumnjao da te dotični Burgija samo loži i tako leči svoju bolesnu mušku sujetu? Čula sam da muškarci to rade.

- Ne znaš ti Burgiju, glupo je trošiti sumnju na nešto što je van svake sumnje.

- Onda, stvari stoje ovako. Ili svi muškarci, uključujući i Burgiju, imaju sposobnost da se zaljube na nekih 15 minuta u ženu koju zapravo ne vole, ili ti imaš ozbiljan zdravstveni poremećaj.

- Ali kad sam sa onom koju volim, nemam nikakvih problema.

- Onda te jebe savest. Nisam ni znala da je imaš, čestitam.

- Ti dobro znaš da ja nemam savest.

- Znam da nemaš, ali sada više nisam sigurna, izgleda da je imaš. A vidiš, kod mene je sve drugačije.

- Slušam.

- Ja spavam s raznim muškarcima, ali prema svakom od njih osećam nekakvu ljubav.

- E pa jebiga, to je ključna razlika, ti nikada ne spavaš sa onima koje ne voliš.

- Pa to ti kažem. Daj mi reci, molim te, kako to izgleda kad spavaš sa onom koju ne voliš, opiši mi, kako to radiš?

- Šta da opišem? Prvo se mazimo i ljubimo, ja pokušam da se napalim, kad vidim da ne mogu ja se ispružim, zažmurim i zaspim.

- Šta, ladno zaspiš pored vrelog ženskog tela koje te želi?

- Ladno.

- A ona?

- Otkud znam, valjda i ona spava.

- Tvoj kurac spava, a ona leži u mraku i misli da si impotentan.

- O užasa! Ali ja nisam impotentan!

- Slušaj, neki idoli na vrhuncu svoje slave jednostavno padnu… u zaborav. Šalim se, stvarno je zločin misliti tako o nekome ko nije impotentan.

- Strašno! Da li možeš to da zamisliš?

- Nije mi teško to da zamislim. Ležiš tako u tami i misliš: “On je impotentan”.

- A, u stvari, nije.

- U stvari, on te jednostavno ne voli. Ali znaš, ženi je lakše da misli da je muškarac impotentan, nego da je ne voli. Znam o čemu pričam i veruj mi da je baš tako, ovo ti govorim kao žena.

- Stvarno? To ti se često događa?

- Šta to?

- Pa to, da ležiš pored frajera u mraku i misliš da je impotentan?

- Svi moji muškarci su bili potpuno ispravni u tom pogledu, ti si bio jedini sa kojim mi, i pored obostrane ljubavi, seks nije uspeo…… Čekaj, čekaj…, da li to znači da me nisi ni voleo?

- Ma, volim te, pile.

- Onda si impotentan.

- Onda…, jesam.

- Znala sam.

Vesti dana, 12.avgusta 2012. godine

Posle višemesečnog psihijatrijskog veštačenja, danas je u Haškom tribunalu obustavljeno suđenje protiv Vojislava Šešelja. Osumnjičeni je oslobođen optužnice i upućen na doživotno ispitivanje u Institut za mentalno zdravlje u Utrehtu. U istu ustanovu su na oporavak, i na sopstveni zahtev, prebačena sva tri člana sudskog veća i oba preživela simultana prevodioca Šešeljevih svedočenja.

Nakon višegodišnjih tajnih pregovora, Ratko Mladić je pristao na uslove Karle Del Ponte za dobrovoljnu predaju. Umesto suđenja i kazne, ceremonija venčanja po pravoslavnim običajima će biti obavljena na rimokatolički Badnji dan u crkvi Sakro Kuore u Luganu.

Iako je konkurs za novog trenera fudbalskog kluba “Crvena Zvezda” otvoren još od prošlog avgusta, kada je u kvalifikacijama za Ligu Regiona, Zvezda pretrpela težak poraz od Partizana iz Hongkonške Mitrovice, ni posle skoro godinu dana još uvek nije stigla nijedna prijava. Zainteresovani se mole da pošalju svoje podatke na nemavishesuncaaaaa@fc.redstar.net. CV nije obavezan.

Dragan Jočić, ministar za resocijalizaciju maloletnih prestupnika i Velimir Ilić, ministar za seksualno uznemiravanje i sodomiju u vladi Milke Forcan, nominovali su gradonačelnicu Beograda Lidiju Vukićević za izbacivanje iz kuće Velikog Brata. Uplakanu Lidiju je Veliki Brat himself, još iste noći, skromnom novčanom nadoknadom privoleo na dobrovoljno preseljenje u Sigurnu Kuću svog najnovijeg Delta Sitija u Boleču, gde je Lidija ponovo srela bivšeg supruga, koji je pak, tu pronašao pribežište dok u klubu ne navataju novog trenera. Pikanterije o svemu možete saznati kupovinom najnovijih izdanja magazina “Delta skandal”, “Delta Glorija” i “Deltaboy” ili slanjem SMS poruke na broj 666, bilo koje od tri mreže mobilne telefonije: “Deltakom”, “Deltanor” ili “Deltatel”.

Na zatvaranju Deltafesta u Guči, producentska kuća “Delta Kometa” je za sledeću sezonu ponosno najavila dolazak najvećih svetskih rock atrakcija u našu zemlju. Iz dobro obaveštenih izvora saznajemo da će nam biti pružena retka i možda poslednja prilika da uživo gledamo Rolingstonse, Gerija Mura i Džo Kokera. Jedini uslov za održavanje ovog živog spektakla je da se izvođači održe u životu do narednog leta. Koncerti će najverovatnije biti održani u Staroj Delta Areni, popularnoj Stareni.

Sinoć je u Deltatrijumu Narodnog muzeja u Beogradu, nastupio kamerni orkestar Delta Camerata izvodeći Bahov Koncert za violinu i obou u Delta-molu.

Javni Servis Srbije večeras počinje s emitovanjem novog rialiti šoa “48 sati - Delta”, posle čega sledi zabavno-rekreativni program “Delta - Bingo”. Glavna nagrada je dvosoban stan na Deltalinari u Novom Sadu.

“Shoping lista”, najnoviji roman Lune De Lu u izdanju izdavačke kuće “Deleta” je ovogodišnji dobitnik Delta N-inove nagrade.

Nobelova nagrada za književnost ove godine neće biti dodeljena, jer je noć pred odluku, čistačica Švedske akademije zaglupljena romanom Lune De Lu, slučajno bacila u đubre svu dokumentaciju o glasanju za slavodobitnika prestižne nagrade.

Nebeska alka

Moje srce je jedna velika i vesela kafana okačena o nebo, sa kojeg visi kao stari luster, u obliku džinovskog cveta okrenutog naopačke. Nikada nije bila na dobrom glasu, u nju se teško stiže, još teže se iz nje izlazi, ali je uvek bila ispunjena interesantnim ljudima, sličnih pogleda na svet. Ona je stecište buntovnika svih profesija, ostvarenih i neostvarenih talenata, večitih studenata, otpuštenih profesora, slobodnih novinara, vanvremenskih glumaca, raznih muzikanata, tihih slikara i lajavih pesnika, pisaca beskućnika, moreplovaca i svetskih putnika, skandal-majstora, ironičnih zajebanata koji krvare, emotivnih luda i slabića, ljubitelja poroka i krajnosti, skitalica, boema, neodgovornih baraba i ostalih sanjalica koje nikad ne spavaju.

U centralnom delu kafane se umesto podupirujućih stubova nalazi veliki sto, bez stolnjaka, čaša i pepeljara, po kojem kao glavna atrakcija večeri, bosonoga i laka kao miran san, uzdignutih ruku, igraš svoju zanosnu igru. Sa svakim pokretom tvojih bokova, za tvojom suknjom se okreće cela kafana kao ringišpil. Sve čaše u kafani su visoko uzdignute u tvoju čast i slavu.

Niko me nikada nije kupio za sva vremena, kao ti, onda kada sam te mrtav pijan, zajedno sa staklenom ambalažom pokupio i greškom izbacio kroz prozor kafane, a ti mi se odmah vratila s rečima: “Strvino, da se nisam držala jednom rukom za nebo…, ode kafana!”.

Kasnije si mi vratila milo za drago, kada sam te uz grube reči, mortus urađenu zgrabio i odgurnuo od stola. Utripovala si da tražim novu plesačicu i zbog toga razlupala čitavu kafanu. Čim sam ti okrenuo leđa, punom dvolitarkom si mi rascopala lobanju. Prva slika koja mi se pojavila pred očima po povratku iz kome, bila si ti na kafanskom stolu. Tako si postala prva koja je uspela da se vrati na mesto sa kojeg sam je svojevoljno skinuo.

Kad god poželiš, tvoj sto te čeka. Popni se i dohvati nebo. Tebe je ipak lako voleti.

Moje je srce radosna čigra,
po kojem tvoje stopalo igra.
Za njega ti si više od stalka,
dođeš mu nešto k’o nebeska alka.

Iako upoznah sva tvoja lica,
najbolja si kao plesačica.
Pojavi se noćas u mom snu,
želim da znam da si još tu.

Menjam Velikog brata, za dva mala

Dva rođena brata, jedan oženjen, a drugi neoženjen, imali su imanje na plodnoj zemlji, s velikim prinosima žita. Svaki od braće je dobijao polovinu žetve.

Posle izvesnog vremena, oženjeni brat je počeo da se budi noću, mučen mišlju: “Nije pravedno da moj neoženjeni brat uzima samo pola žetve. Ja imam ženu i petoro dece koja će se brinuti o meni kada ostarim. A šta će biti sa mojim bratom? On sada mora da izdvaja za budućnost, da bi sebi obezbedio bezbrižnu starost. Logično je da njemu pripadne više.”

Svake noći, ustajao je iz kreveta, krišom odlazio u kuću svoga brata i praznio džak žita u njegov ambar.

Neženja je, takođe, počeo da gubi san i govori sam sebi: “Ovako više ne može. Moj brat ima ženu i petoro dece koje mora da nahrani, a ja izdržavam samo sebe. Meni ne treba mnogo, a dobijam i više od toga. Nije pravo da moj brat dobija samo polovinu žita.” Tako je i on ustajao usred noći i prenosio žito u ambar svoga brata.

Jedne noći, ustali su u isto vreme i tako se sreli, svaki sa velikim džakom žita na leđima!

Mnogo godina posle njihove smrti, lokalni meštani su doznali za ovu priču. Rešili su da sagrade hram, baš na mestu gde su se braća susrela, jer su smatrali da u čitavoj okolini nema svetijeg mesta.

Turizam vs. Emigracija

Kad god me neko smara pričama da se u nekoj zemlji fenomenalno proveo i da razmišlja o preseljenju, ja se setim jedne druge priče.

* * * * *

Umro čovek i dospeo u raj. Par dana se odmarao od burnog života, ali mu je ubrzo postalo jako dosadno. Sve je bilo predivno, voda je u potocima žuborila kroz prekrasno rastinje najlepših boja, anđeli su pevali i svirali na harfama, ali za čoveka od akcije kakav je bio, to je bilo suviše mirno i nimalo uzbudljivo mesto. Zato se obratio Svetom Petru i zamolio ga za premeštaj.

- “A gde bi ti hteo, ili raj ili pakao, ne postoji treća opcija? Pakao ti nikako ne bih preporučio.” – rekao je Sveti Petar.

- “Mogu li samo na kratko da zavirim u taj Pakao, da vidim kako je tamo?” – zamolio ga je čovek.

- “To ovde nikad ne radimo, svako ide tamo gde je zaslužio.” – odgovori Sveti Petar.

Međutim čovek je bio toliko uporan u molbama, da je Sveti Petar na kraju popustio:

- “Dobro, ovaj put ću napraviti izuzetak, ali samo pod uslovom da tamo ostaneš mesec dana.”

Čovek je bez kolebanja pristao i Sveti Petar mu je otvorio vrata pakla.

Na ulazu ga je čekala besna limuzina koja ga je odvezla do jahte… Usledilo je krstarenje i provod kakav se samo poželeti može…, besprekorna posluga, živa svirka vrhunskih bendova, prelepe devojke, obilje najdivnijih jela i najkvalitetnijih pića, noćni ribolov, žurke do zore, ludilo… Mesec dana je prošlo kao najlepši san.

Naravno, po povratku u raj mu je bilo još dosadnije nego prvi put. Zapitao se gde je u životu pogrešio da zasluži večitu dosadu kao nagradu. Nije dugo izdržao pre nego se ponovo obratio Svetom Petru sa molbom da ga opet malo pusti u pakao.

- “Takve šetnje tamo-amo, ne dolaze u obzir, ipak smo mi jedna ozbiljna institucija! Pravila su jasna, ili-ili! Dobro razmisli, prošli put sam ti progledao kroz prste. Ako te sada pustim u pakao, znaj da ti ovaj put povratka nema!”

- “Pristajem!” – uzviknuo je čovek radosno. Skakao je od sreće kao malo dete, nestrpljiv da se što pre vrati u pakao.

Teška vrata pakla su se muklo zalupila za njim i on je počeo da propada. Dok je padao, na dnu ponora je ugledao gomilu iskeženih đavola, koji su čekali da ga roštiljaju. Sve glasniji jauci ostalih nesrećnika su dopirali do njega.

- “Šta je ovo!?” – kriknuo je užasnut.

- “Pakao brate!” - progovorio je Lucifer dubokim glasom.

- “Ovo pakao!?!? Prošli put nije bilo ovako!!!”

- “HAHAHAHA, naivčino! Prošli put si ovde bio kao turista, a sad si običan emigrant.”

Glupi post o jabukovom sirćetu

Što sam stariji sve je manje ozbiljnih pitanja koja me muče, teraju na razmišljanje ili zavređuju da pišem o njima. Stečene iskustvene spoznaje i koliko toliko sačuvan zdrav razum svakako doprinose duševnom miru, ali svejedno, i dalje se razvijam, menjam, učim, znam da mnogo toga ne znam i nemam nikakav problem sa tim što mnogo toga ne mogu da saznam. Svest o neznanju smatram višim oblikom znanja od nesvesno usvojenog, spolja nametnutog, u praksi neproverenog znanja ili verovanja. Shodno tome, pitanja smisla i besmisla, života i smrti, sreće i patnje, istina i zabluda, mogućnosti i želja, stvarnosti i iluzija, pitanje prisustva Boga ili nedostatka ljubavi, nisu pitanja koja me uteruju u veliki nespokoj. U mom svetu Bog nije ništa drugo do nezamenljiva metafora za zvezdano nebo nad nama i kreativni kosmos u nama, za težnju ka beskrajnoj, savršenoj lepoti i raznim čudesima koja bi našem životu povratila željeni smisao. Život posmatram sa njegove lepše strane kojoj se potpuno posvećujem, duboko svestan da je isti taj život satkan od bola, patnje i neostvarenih snova, nikad onakav kakvim smo ga za sebe zamislili, u osnovi krajnje surov i tragičan. Prihvatanjem tragike života, pitanje smrti potpuno gubi na značaju, kraj svake tragedije može biti samo srećan kraj, što umnogome olakšava užitak u lepšoj strani života. Da li je tako proživljen život besmislen ili su samo besmislena pitanja o njegovom smislu? Istorija čovečanstva bi mogla da se svede na duhovnu potragu za odgovorima koji ne postoje, što dodatno obesmišljava i obezvređuje ljudski život. Ne bih da se bavim time, možda jesam mazohista, ali ne baš toliki. Ljubav je nekada bila moja omiljena tema, ali to je bila očigledna greška, ta potreba je u meni vremenom potpuno izbledela. Ljubav se vodi, ljubav se živi, neka o njoj pišu oni koji za njom čeznu jer je nemaju. O ljubavi ne pišu oni koji su se opasno približili odgovoru na pitanje - da li smo kao vrsta dovoljno jaki i sposobni za bezgraničnu ljubav ili smo ipak uokvireni samoobmanom koja za cilj ima zadovoljenje iracionalne potrebe da nas neko voli?

Sve što sam izneo u uvodu mogao sam da skratim: možda nije mnogo, ali to što znam mi je za sada sasvim dovoljno. Naravno, uvod nisam skratio da bi post bio duži. O čemu da pišem kada me ništa ne golica? Ponekad je dovoljno samo otići do prodavnice i kupiti jabukovo sirće da bi se pojavila inspiracija.

Molim gramatičke eksperte i ostale čistunce da mi pojasne jezičko-polnu nekorektnost prema pojavama u prirodi koje su ženskog porekla. Jasno mi je da je drvo hrastovo jer je hrast muškog roda, ali ako je bukva ženskog roda, zašto je drvo bukovo, a ne bukvino? Ili, ako je jabuka ženskog roda, zašto je sirće jabukovo umesto jabukino? Nije potrebno veliko znanje, dovoljan je samo sluh da bismo nešto što potiče od breskve nazvali breskvino, a ne breskovo!!!

Molim politički potkovane znalce i nepristrasne analitičare da mi precizno pojasne suštinske razlike između Miloševićeve i Koštuničine vladavine… Hm…, ipak odustajem od ovog pitanja, jer odgovor poprilično slutim. Plašim se da bi nas odgovor doveo do pogubnih i paradoksalnih zaključaka i opet vratio na pitanja o besmislu koji je, ovaj put prozrokovan višegeneracijskim, nacionalnim i državnim zabludama koje opet, za posledicu imaju vladavinu široko rasprostranjenog nedostatka zdrave pameti. “Dok traje operacija, ne ide se na igranku”, bupnu nadobudni ministar i ostade živ, a jebeš vladu koja hirurga nema, dodajem ja i pridodajem Obrena Joksimovića pride. Očigledno je da nam još samo Obren fali da ponovo budemo obrenovićevska Srbija.

O odnosu vere, znanja i iskustva sam već nešto rekao, shodno tome, poštujem samo one vernike koji Boga “osećaju i poznaju izbliza”, nikako ne poštujem one koji tvrde da veruju samo na reč, makar reč bila i Patrijarhova. Poznanstvo sa ocem Filaretom nije dovoljno da proizvede vernika, ali je meni početkom devedesetih, i 15 minuta provedenih u kancelariji zemunske crkve Arhangel Gavrilo bilo dovoljno da shvatim da je reč o ostrašćenom ratnom huškaču i profiteru. Taj cirkuzant je sam sebi dodelio ekskluzivno punomoćje u zastupanju Božijih interesa na zemlji prema sopstvenim, vrlo sumnjivim afinitetima.

Svejedno, molim sve koji veruju da je Bog tvorac sveta i čoveka, da mi pojasne na osnovu čega veruju da je Bog još uvek čoveku naklonjen? Svaki tvorac, pa bio on i bezgrešan, može biti ponosan na svoje delo ili ga postiđen gurnuti daleko od očiju, da mu se više nikad ne vrati. Ne bogohulim, samo sam sklon verovanju da bi uzvišeni duh, čoveku ovakvom kakav je, svakako okrenuo leđa.

Bog kaže:
“Ne volim uvek to što stvaram.
Na primer, tog čoveka,
dajem mu dva oka,
(dva uha,)
dve ruke, dve noge,
(dva plućna krila,)
što je veoma praktično
(i simetrično),
ali postavši namah škrtiji,
samo jednu kičmu i samo jedno srce,
možda iz straha da se ne drži odveć uspravno
ili da nema previše ljubavi.
Dobro bih učinio da čoveka iznova stvorim”

Alain Bosquet

Asterionova kuća

I kraljica rodi sina koga nazvaše Asterionom.

Apolodor: Biblioteka, III, I

Znam da mi pripisuju oholost, možda i mizantropiju, pa čak i sumanutost. Ali su te kletve (za koje ću se osvetiti kad vreme dođe) besmislene. Istina je da ne izlazim iz svoje kuće, ali je, isto tako, istina da su njena vrata (kojih ima bezbroj*) danonoćno otvorena ljudima i zverima. (* u originalu stoji četrnaest, ali ima više nego dovoljno razloga da verujemo da je Asterion pod njim podrazumevao beskonačan broj.) Ko želi, neka uđe. U njoj neće naći žensku pompu ni bizarna pretvaranja kao u dvorcima, ali će zato zateći mir i samoću. Zatim, to je kuća koja je jedinstvena na celoj zemaljskoj kugli. (Oni koji tvrde da u Egiptu postoji nešto slično govore laž.) Čak i moji neprijatelji spremno priznaju da u mojoj kući nema nikakvog nameštaja. Po drugim besmislenim glasinama, ja, Asterion, nalazim se u njoj kao zatočenik. Treba li da ponovim da nijedna vrata nisu zaključana i da dodam da na njima nema nijedne brave? Što se mojih izlazaka tiče, jednog popodneva izašao sam na ulicu; ako sam se vratio pre sumraka, učinio sam to iz straha koji mi je ulivalo lice plebsa, ta bezbrojna lica ravna kao otvoreni dlan. Sunce je već bilo zašlo, ali bespomoćni plač nekog deteta i promukle molitve vernika kazivali su mi da sam bio primećen. Ljudi su se molili, bežali su, klanjali se; neki su se verali uz stubove hrama svetlosti, dok su drugi grabili kamenice. Neki su se, čini mi se, skrivali ispod mora. Nije moja majka uzalud bila kraljica; ne trpim da se mešam sa prostim svetom, mada iz skromnosti to želim.

Činjenica je da sam jedinstven. Ne zanima me šta jedan čovek može preneti drugim ljudima; delim mišljenje filozofa da se ništa ne može saopštiti pisanjem. Moj duh je predodređen za velike poduhvate, tako da u njemu nema mesta za tričarije ljutnje i razne trivijalnosti; nikada nisam zapamtio razliku između jednog slova i drugog. Darežljiva netrpeljivost nije mi dozvolila da naučim da čitam. Ponekad žalim jer su noći i dani dugi.

Podrazumeva se da ne oskudevam u zabavama. Kao ovan u napadu, ja trčim po kamenim hodnicima dok se ne srušim od umora. Skrivam se u senci neke cisterne ili za okuke hodnika kada se igram žmurke. Igram se i na tavanima, s kojih se bacam dok ne postanem sav krvav. U svako doba mogu da se pretvaram kao da spavam, zatvorim oči i snažno dišem. (Ponekad zaista zaspim, ponekad menjam boju dana kad otvorim oči.) Ali najviše od svega volim da se igram drugog Asteriona. Pretvaram se kao da mi on dolazi u posetu i kao da mu ja pokazujem kuću. Obraćam mu se sa izuzetnim poštovanjem: Sada dolazimo do raskrsnice kroz koju smo već prošli; ili Sada stižemo u drugo dvorište; ili , Jesam li ti rekao da će ti se svideti ova pojila, ili Sada ćeš videti jednu cisternu koja se napunila peskom; ili Videćeš kako se hodnici u podrumu račvaju. Ponekad mi se omakne neka greška, te se obojica od srca smejemo.

Nisam samo izmišljao igre, već sam razmišljao i o kući. Svi njeni delovi ponavljaju se više puta, bilo koje mesto takođe je neko drugo mesto. Nema u njoj jedne cisterne, jednog dvorišta, jednog pojila, jednog odmarališta; ima četrnaest (bezbroj) odmarališta, pojila, dvorišta u cisterni. Kuća je velika kao svemir; bolje rečeno, ona jeste svemir. Međutim, prolazeći pored svih tih cisterni, kroz dvorišta, kroz prašnjave hodnike od sivog kamena, stizao sam na ulicu, odakle sam video hram svetlosti i more. Nisam ništa razumeo dok jedne noći nisam doživeo otkrovenje. Tad sam shvatio, takođe, da ima četrnaest (bezbroj) mora i hramova. Ništa nije jedinstveno, sve postoji četrnaest puta, ali dve stvari na svetu kao da jesu jedinstvene: zagonetno sunce na nebu i Asterion na zemlji. Možda sam upravo ja stvorio zvezde, sunce i golemu kuću, ali više se ne sećam.

Svake devete godine u moju kuću ulazi devet muškaraca da bih ih ja pročistio od svakog zla. Čujem njihove korake ili glasove udno kamenih hodnika i radosno počinjem da im trčim u susret. Ceremonija traje jedva nekoliko minuta. Jedan za drugim oni padaju a da ja nisam ni ruke okrvavio. Ostaju na mestu gde su pali, a njihovi leševi pomažu mi da se lakše snađem u hodnicima. Ja ih ne poznajem, ali znam da je jedan od njih u samrtnom času prorekao da će se jednog dana pojaviti moj spasitelj. Od tog dana ne muči me samoća jer znam da moj spasitelj živi i da će se na kraju vinuti iz prašine. Kada bih mogao da čujem sve šumove sveta, čuo bih i njegove korake. Voleo bih kad bi me on odveo negde gde ima manje hodnika i vrata. Kako će izgledati moj spasitelj? - pitam se. Da li će to biti bik ili čovek? Da ne bude bik s čovečjim licem? Da ne bude kao ja?

Jutarnje sunce odjeknulo je u bronzanom maču. Nije ostao ni jedan trag krvi.

- Veruješ li, Arijanda - reče Tezej - da se Minotaur gotovo i nije branio?

Marti Moskeri Istman (Horhe Luis Borhes)

Kamenorezac

Živeo jednom jedan kamenorezac koji se svakoga dana peo na planinu da razbija stene. Bio je zadovoljan svojim poslom, uvek je pevao dok radi jer, iako siromašan, nije želeo ništa više od onoga što ima. Ukratko, nije ima baš nikakvih briga.

Jednoga dana su ga pozvali da obavi posao u palati nekog plemića. Kada se našao u sred te raskoši i lepote, prvi put se u njemu javila želja za nečim što mu nedostaje: “Eh, da sam ovako bogat! Ne bih više morao da tucam kamen i da se kupam u znoju lica svog da bih preživeo”.

Iznenada, začuo je glas: “Tvoja želja je uslišena, od sada ćeš imati sve što poželiš”. Te reči su ga jako iznenadile, nije razumeo njihovo značenje, sve dok se nije vratio kući i tamo umesto trošne kolibe zatekao veličanstveni dvorac. Prestao je da radi kao kamenorezac i bez truda živeo lagodnim životom. Bio je okružen velikim bogatstvom, ali je vremenom počelo da mu biva dosadno.

Jednog sparnog dana, ispred njegovog dvorca prošla je kraljevska povorka i on je pomislio: “Mora da je lepo biti u njegovoj nosiljci. Voleo bih da sam kralj”. Želja mu je opet ispunjena, našao se u kraljevskoj nosiljci, ali je bio ne malo razočaran kada je shvatio da je unutra mnogo toplije nego što je mislio. Počeo je da se znoji, bilo mu je neprijatno, sve dok nije pogledao napolje i zadivio se nad silinom sunčeve energije pred kojom nije bilo nikakvih prepreka.

“Hoću da budem Sunce”, rekao je u sebi. Želja mu je još jednom uslišena i on je postao izvor toplote za čitav svet. Bio je jako zadovoljan samim sobom i sve je bilo u najboljem redu dok nije naišao na debeli sloj oblaka koji nikako nije mogao da probije svojim zracima. Tada je poželeo da bude oblak, što mu je odmah ispunjeno, ali se ubrzo pretvorio u kišu i, na svoj veliki gnev, pao na stenu koja ga je naterala da se razlije i teče pored nje.

“Šta!?” viknuo je. “Zar je običan kamen moćniji od mene!? Onda želim da budem kamen.” I tako, obreo se na vrhu stenovite planine. Međutim, uskoro je čuo neki čudan zvuk ispod sebe. Pogledao je naniže i video čovečuljka kako razbija stene.

“Šta!?! Zar tako bedno stvorenje može da ugrozi ogromnu stenu kao što sam ja!?! Mislim da je krajnje vreme da ponovo postanem čovek!” I tako je opet postao kamenorezac koji radi na planini i zarađuje za život u znoju lica svog. Ni sunce, ni kiša, nisu mogli da ga spreče da sa pesmom na usnama radi svoj posao od srca, zadovoljan što je opet onaj koji je oduvek bio i živi s onim što je oduvek imao.

U krugu

Svet me ćutke pita kuda idem.
Ali zar ja znam svoj konačni cilj?

Ja samo sprovodim ono što mogu, što traži od mene život:
žedan – pijem vodu,
gladan – jedem hleb,
umoran – odmaram se,
kad se odmorim, hrlim napred – i nailazim na svoje tragove.
Ja sam u krugu, gde reč traži Reč, a čovek – Čoveka.

Ales Razanav

Znam

Znam koji je dan. Znam gde sam.

Znam koga volim.

Danas se vraćam sebi i svojoj ljubavi.

To je sve što znam, a to je tako puno.

Sve ostalo je nebitno.

Između dva ludila

Rođen sam između neba i tla
Opstajem između dobra i zla
Prolećem između jave i sna
Propadam između vrha i dna.

Lutam između pakla i raja
Plutam između tame i sjaja
Plivam između ušća i vrela
Trčim između grada i sela.

Stanujem između centra i ruba
Jezik držim između zuba
Ležem između keca i trojke
Budim se između dve tvoje dojke.

Nešto sam između vuka i bika
Glasam se između muka i krika
Krećem se između reči i ćutnje
Treptim između želje i slutnje.

Balansiram između istine i trača
Lebdim između zakona i mača
Plešem između kolektivnog i sopstva
Bauljam između slobode i ropstva.

Jednak sam između manjeg i većeg
Različit između prvog i trećeg
Isti sam između ostalog zvuka
dok dišem između glave i struka.

Most sam između tuge i smeha
Putujem između vrline i greha
Pronađi me između čednosti i bluda
Između krajnosti ima me svuda.

Nijedna nije prokleta, a da nije protekla

Život je velika nepoznanica i nije nam dato da znamo gde je početak, a gde kraj stvari koje ga čine. Kada smo se rađali nismo bili svesni da nešto započinjemo, a do sada proživljene godine nas nisu osposobile da mirno sačekamo kraj nečeg što ne poznajemo ili ne razumemo. U nespokoj nas bacaju sve one stvari za koje mislimo da nas ugrožavaju, a na koje nikako ne možemo da utičemo. Takvi problemi nam se čine nerešivim, što nas same - čini očajnim. Umesto da smireni sačekamo razrešenje, mi činimo suprotno. Sagorevamo od nestrpljenja da nađemo spas, trošeći sopstvene zalihe džigerice i nerava umesto goriva.

Ovu nedelju sam dočekao sa velikom strepnjom. Unapred sam je doživljavao kao najtežu u profesionalnoj karijeri. Bez mnogo nade čekao sam rasplet događanja zbog kojih besnim već mesecima. Ovo je nedelja, koju sam po svaku cenu želeo da izbegnem. Nedelja iza koje nisam mogao videti ništa…, koja je za mene bila kraj mračnog tunela, tačka iza koje nema dalje. Čuda su uvek moguća, mutni oblaci dolaze i prolaze, a bistro nebo uvek ostaje iznad nas, ali u ovom konkretnom slučaju pozitivne misli mi nisu pomogle. Zbog svega što je trebalo da se desi, još od aprila planiram otkaz, a odluku o tome odlažem od nedelje do nedelje. Nemam pojma kako ga već nisam dao, pritisak koji sam nametnuo sam sebi je bio gotovo nepodnošljiv. Ovo je nedelja u kojoj sam protiv svoje volje doveden pred svršen čin i ostavljen da se potpuno sam suočim i obračunam sa gomilom meni gadnih, nepoznatih, neprijatnih i naizgled nerešivih problema. Pomirivši se sa najgorim, smireno sam dočekao nedelju koja je trebala biti fatalna.

I bila je, ponovo me je vratila u sedlo.

Epilog ovog skupog, više meseci snimanog, loše izrežiranog horror filma sa očajnim akterima - čijoj sam predugačkoj i dosadnoj projekciji, hteo ne hteo, morao prisustvovati do samog kraja - je sledeći. Sve je proteklo besprekorno glatko, kao po loju. Bez ikakvih posledica, baš nigde da zapne. Ako sam se do ove nedelje dogegao kao pokisla, izmrcvarena kljusina, iz nje izlazim osunčan kao pobednik na belom konju koji samo što nije poleteo.

Konj sa krilima - to bi bilo čudo, ali nije čudo što sam svim prijateljima rekao da mi, kada god pomenem probleme, pomenu reč “konj”. Nije čudo što se često setim priče o osuđeniku na smrt koji je od svog kralja zatražio milost rečima “Gospodaru, ako mi poštedite život, u roku od godinu dana naučiću vašeg konja da leti”. Kralj je privremeno odložio pogubljenje, a zapitan kako misli da ostvari svoje obećanje, čovek je spokojno odgovorio: “Za godinu dana može da umre kralj, ili da umre konj, ili da umrem ja, a na kraju krajeva, možda taj konj stvarno i poleti”.

Nije čudo što volim ovu priču.

Negde drugde

Hteo bih da živim negde drugde.
U gradićima vezenim ručno.

Da se srećem s onima
koji ne dolaze na svet.

Bili bismo konačno srećni usamljenici.
Ne bi nas čekala nijedna luka.

Nijedan dolazak. Nijedan odlazak.
Prolaznost u muzeju.

Niko ne bi ratovao zbog nas.
Nijedno čovečanstvo. Nijedna vojska. Nijedno oružje.

Smrt u pripitom stanju. Bila bi vesela.
U biblioteci višetomno vreme.

Ljubav. Nepostojeće poglavlje.
Šapatom bi nam okretalo stranice u srcima.

Eva Lipska