Dear Me

Dragi moj 16-godišnji ja,

Javljam se iz tvoje daleke budućnosti, odakle ti prenosim da je sve ispalo i bolje nego što si se nadao, tako da možeš slobodno da se opustiš. Ne bih sad da ti razotkrivam sve detalje, ali imam nekoliko saveta koji bi mogli da ti umanje patnju kroz koju sam ja, na putu do tvoje budućnosti, već prošao. Da su saveti tuđi, verovatno bih ti savetovao da ih ne slušaš, ali kako su saveti moji, savetujem ti da poslušaš svog budućeg samog sebe, ma koliko čudno ti to zvučalo.

Ne plaši se nepoznatog, ovde te ne čeka ništa što je vredno straha. Ne žuri. Ne budi malodušan. Ne upoređuj se sa drugima i ne očekuj od njih razumevanje. Budi uporan i veruj u sebe. Samo u sebe.

Budi sa ljudima, ali još više budi sa sobom. Ljudi često umeju da budu dosadni, a sam sebi nikad nećeš dosaditi. To ti garantujem.

Ne preteruj sa brojem prijatelja. Jednoj ruci je pet prstiju dovoljno.

Ne spašavaj svet koji nije tvoj i koji ne želi da bude spašen.

Ništa ne primaj k srcu. Ne shvataj sebe preozbiljno. Ne pitaj se zašto se baš tebi nešto dešava, već se zapitaj kako bi ti bilo da ti se ništa ne dešava. Uživaj u trenutku, ali se ne zadovoljavaj trenutnim. Uči. Menjaj se. Poboljšavaj se.

U životu ništa nije trajno i od presudnog značaja. Zapamti to. Poraz se preko noći pretvara u pobedu, kraj u novi početak. Stvari se neprestano menjaju, prevazilaze, zaboravljaju.

Saslušaj roditelje, ali ih ne poslušaj. Pruži im neophodnu ljubav, pažnju i poštovanje koje zaslužuju, ali ne zaboravi da napustiš njihov dom, čim stekneš svoju prvu koru hleba. Ovo, pod obavezno i po svaku cenu.

Čuvaj dete u sebi i ne zapostavljaj Majku Prirodu.

Putuj što više možeš, kad god možeš, sve dok možeš. Ili dok ti se ne smuči. A smučiće ti se, jer onaj koji stigne tamo gde je krenuo, taj više ne putuje.

Ne jurcaj za srećom, sreća je uvek tu.

Ljubav jeste sumnjiva rabota, ali kada ti se desi, ne sumnjaj, nego joj se prepusti. Iznad nje nema ničega.

Samo se ljubavi prepuštaj, svemu ostalom se odupiri.

Ma koliko da si profesionalno dezorijentisan, nemaš razloga za brigu. Ispostaviće se da nema mnogo toga što ne možeš. Šta god da izabereš, bićeš dobar i biće ti dobro.

Ne odustaj od bavljenja muzikom, ispostaviće se da će ti ona dobrim vratiti.

Ne odustaj od bavljenja ženama, jer će se i to ispostaviti.

Kad napuniš 32, šetaj oko Filološkog. Možda tamo presretneš Nju i tako sebi uštediš 13 godina.

Zaobiđi masovne droge, politiku, estradu, Facebook i ostala sranja.

Više spavaj, a manje razmišljaj o tome kad treba da ustaneš.

Igraj se dok jedeš, piješ, hodaš, vežbaš, pričaš i pišeš. Igraj se, čoveče!

Za zdravlje ne brini. Kao što vidiš, još si živ.

To bi za sada i zauvek bilo sve od mene. Da sam ti javio da ćeš, ne menjajući mesto boravka, promeniti nekoliko država i u njima preživeti nekoliko ratova, posle čega će tvoja država postati prvak sveta u tenisu, a tvoj sudržavljanin zvanično najbolji teniser na planeti, ti bi sigurno pomislio da sam neki stranac koji te samo zajebava. Zato ti to ne javljam.

Aj, samo hrabro i veselo!


Pozdravlja te tvoj tri puta stariji ti.

Nat King Cole - I'm Gonna Sit Right Down And Write Myself A Letter

Bikipedia

Glupi post o jabukovom sirćetu

Što sam stariji sve je manje ozbiljnih pitanja koja me muče, teraju na razmišljanje ili zavređuju da pišem o njima. Stečene iskustvene spoznaje i koliko toliko sačuvan zdrav razum svakako doprinose duševnom miru, ali svejedno, i dalje se razvijam, menjam, učim, znam da mnogo toga ne znam i nemam nikakav problem sa tim što mnogo toga ne mogu da saznam. Svest o neznanju smatram višim oblikom znanja od nesvesno usvojenog, spolja nametnutog, u praksi neproverenog znanja ili verovanja. Shodno tome, pitanja smisla i besmisla, života i smrti, sreće i patnje, istina i zabluda, mogućnosti i želja, stvarnosti i iluzija, pitanje prisustva Boga ili nedostatka ljubavi, nisu pitanja koja me uteruju u veliki nespokoj. U mom svetu Bog nije ništa drugo do nezamenljiva metafora za zvezdano nebo nad nama i kreativni kosmos u nama, za težnju ka beskrajnoj, savršenoj lepoti i raznim čudesima koja bi našem životu povratila željeni smisao. Život posmatram sa njegove lepše strane kojoj se potpuno posvećujem, duboko svestan da je isti taj život satkan od bola, patnje i neostvarenih snova, nikad onakav kakvim smo ga za sebe zamislili, u osnovi krajnje surov i tragičan. Prihvatanjem tragike života, pitanje smrti potpuno gubi na značaju, kraj svake tragedije može biti samo srećan kraj, što umnogome olakšava užitak u lepšoj strani života. Da li je tako proživljen život besmislen ili su samo besmislena pitanja o njegovom smislu? Istorija čovečanstva bi mogla da se svede na duhovnu potragu za odgovorima koji ne postoje, što dodatno obesmišljava i obezvređuje ljudski život. Ne bih da se bavim time, možda jesam mazohista, ali ne baš toliki. Ljubav je nekada bila moja omiljena tema, ali to je bila očigledna greška, ta potreba je u meni vremenom potpuno izbledela. Ljubav se vodi, ljubav se živi, neka o njoj pišu oni koji za njom čeznu jer je nemaju. O ljubavi ne pišu oni koji su se opasno približili odgovoru na pitanje - da li smo kao vrsta dovoljno jaki i sposobni za bezgraničnu ljubav ili smo ipak uokvireni samoobmanom koja za cilj ima zadovoljenje iracionalne potrebe da nas neko voli?

Sve što sam izneo u uvodu mogao sam da skratim: možda nije mnogo, ali to što znam mi je za sada sasvim dovoljno. Naravno, uvod nisam skratio da bi post bio duži. O čemu da pišem kada me ništa ne golica? Ponekad je dovoljno samo otići do prodavnice i kupiti jabukovo sirće da bi se pojavila inspiracija.

Molim gramatičke eksperte i ostale čistunce da mi pojasne jezičko-polnu nekorektnost prema pojavama u prirodi koje su ženskog porekla. Jasno mi je da je drvo hrastovo jer je hrast muškog roda, ali ako je bukva ženskog roda, zašto je drvo bukovo, a ne bukvino? Ili, ako je jabuka ženskog roda, zašto je sirće jabukovo umesto jabukino? Nije potrebno veliko znanje, dovoljan je samo sluh da bismo nešto što potiče od breskve nazvali breskvino, a ne breskovo!!!

Molim politički potkovane znalce i nepristrasne analitičare da mi precizno pojasne suštinske razlike između Miloševićeve i Koštuničine vladavine… Hm…, ipak odustajem od ovog pitanja, jer odgovor poprilično slutim. Plašim se da bi nas odgovor doveo do pogubnih i paradoksalnih zaključaka i opet vratio na pitanja o besmislu koji je, ovaj put prozrokovan višegeneracijskim, nacionalnim i državnim zabludama koje opet, za posledicu imaju vladavinu široko rasprostranjenog nedostatka zdrave pameti. “Dok traje operacija, ne ide se na igranku”, bupnu nadobudni ministar i ostade živ, a jebeš vladu koja hirurga nema, dodajem ja i pridodajem Obrena Joksimovića pride. Očigledno je da nam još samo Obren fali da ponovo budemo obrenovićevska Srbija.

O odnosu vere, znanja i iskustva sam već nešto rekao, shodno tome, poštujem samo one vernike koji Boga “osećaju i poznaju izbliza”, nikako ne poštujem one koji tvrde da veruju samo na reč, makar reč bila i Patrijarhova. Poznanstvo sa ocem Filaretom nije dovoljno da proizvede vernika, ali je meni početkom devedesetih, i 15 minuta provedenih u kancelariji zemunske crkve Arhangel Gavrilo bilo dovoljno da shvatim da je reč o ostrašćenom ratnom huškaču i profiteru. Taj cirkuzant je sam sebi dodelio ekskluzivno punomoćje u zastupanju Božijih interesa na zemlji prema sopstvenim, vrlo sumnjivim afinitetima.

Svejedno, molim sve koji veruju da je Bog tvorac sveta i čoveka, da mi pojasne na osnovu čega veruju da je Bog još uvek čoveku naklonjen? Svaki tvorac, pa bio on i bezgrešan, može biti ponosan na svoje delo ili ga postiđen gurnuti daleko od očiju, da mu se više nikad ne vrati. Ne bogohulim, samo sam sklon verovanju da bi uzvišeni duh, čoveku ovakvom kakav je, svakako okrenuo leđa.

Bog kaže:
“Ne volim uvek to što stvaram.
Na primer, tog čoveka,
dajem mu dva oka,
(dva uha,)
dve ruke, dve noge,
(dva plućna krila,)
što je veoma praktično
(i simetrično),
ali postavši namah škrtiji,
samo jednu kičmu i samo jedno srce,
možda iz straha da se ne drži odveć uspravno
ili da nema previše ljubavi.
Dobro bih učinio da čoveka iznova stvorim”

Alain Bosquet

Između dva ludila

Rođen sam između neba i tla
Opstajem između dobra i zla
Prolećem između jave i sna
Propadam između vrha i dna.

Lutam između pakla i raja
Plutam između tame i sjaja
Plivam između ušća i vrela
Trčim između grada i sela.

Stanujem između centra i ruba
Jezik držim između zuba
Ležem između keca i trojke
Budim se između dve tvoje dojke.

Nešto sam između vuka i bika
Glasam se između muka i krika
Krećem se između reči i ćutnje
Treptim između želje i slutnje.

Balansiram između istine i trača
Lebdim između zakona i mača
Plešem između kolektivnog i sopstva
Bauljam između slobode i ropstva.

Jednak sam između manjeg i većeg
Različit između prvog i trećeg
Isti sam između ostalog zvuka
dok dišem između glave i struka.

Most sam između tuge i smeha
Putujem između vrline i greha
Pronađi me između čednosti i bluda
Između krajnosti ima me svuda.

Metak

Ovo je bio duuuuuugačak radni dan.

Od ponedeljka sam ipak na odmoru, a kako sam još juče završio sve što sam uzeo u rad, danas sam komotno mogao da provetravam mozak i misaono bludim. Prvi put, posle ohoho meseci na novom poslu, dostigao sam onaj break-point u kojem ne moram da budem efikasan u rešavanju nerešivih problema i ne moram da tumačim zbrku tuđih misli. Danas imam tu slobodu da mogu da se posvetim sređivanju sopstvenih misli. Posle dužeg vremena sam istinski smiren i lažno samozadovoljan. Po prvi put sam sposoban da jasno sagledam i precizno odredim vrednosti sopstvenih dupe-glava koordinata unutar ovog neinspirativnog mikrospejsa koji me mesecima okružuje, uružuje, razoružava i davi. A imao sam vremena da posmatram i zapisujem.

Primetio sam da osobe čiju stručnu pomoć od prvog dana očajnički uzaludno isčekujem, nisu u stanju da mi tu pomoć pruže i da će svaka eventualna pomoć, ubuduće obavezno ići u kontrasmeru i to samo u retkim slučajevima kada sam izuzetno dobre volje. Slaba je uteha biti kralj među miševima. Takoreći nikakva.

Primetio sam da sam okružen bezizražajnim, tupavim licima čiji vlasnici dobro žive samo od toga što umeju dobro da prodaju ono što nikako nemaju. Živimo u svetu izlizanih iluzionista.

Primetio sam da sam se među takvima, sve ovo vreme opravdano, ali iz totalno pogrešnih razloga, osećao loše. Barem kod mene je uvek bio kratak put od totalne nesigurnosti do vrhunske samouverenosti. Ako već odnekle mora da se krene da bi se do nečeg stiglo, onda je bolje da to bude odozdo na gore. Zajeb je u tome što kada pređeš taj put, nemaš više razloga da njime dalje koračaš, a kod mene su svi putevi sve kraći i kraći. Do sad sam menjao poslove na pet godina, a žene na 6 meseci, a sad ću poslove na godinu dana, a žene na… U stvari, žene ću da zadržim.

Kad sam već kod žena, primetio sam da direktorova sekretarica I., osim što je izdrilovani humanoid izveštačenog osmeha, ipak ima lice, sise i dupe što je u paketu čini neviđeno dobrom ribom. Velika je šteta što nikad neću poverovati u autentičnost njenog veličanstveno jebozovnog keeeeezzzza.

Primećujem da u poslednja dva i po sata, koleginica D. u proseku svakih 25 sekundi pušta po jebeno-jednu stranicu na print i dolazi iz udaljene prostorije da je jebeno-pokupi. Imajući u vidu činjenicu da je printer na stolu do mog, od njenog udaljen 10 sekundi hoda, ne umem da objasnim i opravdam njen sizifovski trud, osim ako joj, ovako debeo i relaksiran, nisam neodoljivo privlačan. Šalu na stranu (što ne znači da je šala nastrana), mogu samo pomirljivo slegajući ramenima da konstatujem njenu totalnu pogubljenost i nedostatak približne predstave o tome gde se nalazi i šta treba da radi. A opet, taj njen nepokolebljivo važan izraz lica odaje čvrst utisak da žena tačno zna šta radi. A ja naivan.

Primećujem, a bogami ponešto i osećam u suzi oka svog, da osobe zadužene za svakodnevno održavanje higijene u našoj tridesotospratnoj poslovnoj zgradi, iz ko zna kog razloga ne postizavaju da održe ličnu higijenu.

Nasrao sam se…, a sad palim na odmor.

Tišina

Što imamo u srcu, ne trebamo u slovu.

Reči su rastvor uma, tišina esencija kosmosa.

I deset najjačih reči su preslabe za samo jednu dugu.

Najbolja muzika je uvek bez reči.

Govornik recituje ruže, ja ih mirišem.

Niko ne sluša dok kralj govori, svi gledaju kraljicu kako diše.

Reči su oblaci što promiču, tišina je nebo koje ostaje.

Mnoga su pitanja kojima je tišina jedini odgovor.

Tišina se najlakše da naučiti od brbljivih.

Istina se ne može izgovoriti, laž se može prećutati.

Odgovori mi ćutanjem, poverovaću ti.

Osmeh govori više od hiljadu reči.

Tišina je topli dom za sve neizgovorene reči.

Tišina je govor razumevanja. To nije odsustvo reči već odsustvo potrebe za rečima.
Reči objašnjenja, samo produbljuju nesporazum.

O ljubavi se mnogo govori, ali tek je ljubav jedini dostojan govor.

Toliko je različitih ljubavi, a samo jedna reč da ih sve obuhvati.

Ni najružnije reči ne mogu nauditi lepoti tišine. Ne progovaraj ako ne možeš nadmašiti tu lepotu.

Noć je moćni govor tišine, dan je samo niska bledih kazivanja.

Gomilanje reči ubrzava protok vremena, tišina ga zaustavlja.

Reči neprestano odlaze od nas i vraćaju nam se, ćutanje nema tu nedoumicu.

Misao ogoljena tišinom je čistija i jasnija od one odevene u reči.

Iza nas ostaju reči, kao tragovi, a ispred nas čeka tišina.

Reči se izlizuju u bezvrednom ehu, tišina je neponovljiva.

Nikada reč nije samo moja, drugi je očekuju, ja ih poklanjam i ostajem sam.

Na kraju rečenice dolazi smisao, smisao tišine je beskraj.

Sve važne reči mogu da stanu u malu škrinju za nakit.

Bezvredne su reči koje tišina već nije objavila.

Reči su kao vetrenjače, treba im nemir pokretač.
Tišini ne treba promaja, ona traje bez podsticaja.

Žive su samo one reči koje mogu da ubiju.

Dobar posmrtni govor može održati samo pokojnik.

Minut ćutanja za vekove nepotrebnih reči.

Zla reč se ubija tiho i lako, ćutanjem.

Ko ume da odustane od sopstvenog govora, rekao je sve ono dragoceno i dobro o sebi.

Poštedi me svojih reči, ako me nećeš obradovati svojim duhom.

Reči su siromašne da objasne bol. Tišina je vrisak koji se najdalje čuje.

Retki su ljudi koji kriju reči, mnogo ih je više koji se kriju iza reči.

“Bog postoji” je vera, “Bog ćuti” je znanje.

U govoru se služim sa tri svetska jezika, ali zato perfektno ćutim na svim jezicima sveta, jer sam tamo rođen.

Srce

Ja imam bezbroj očiju da vidim
i bezbroj ruku da dodirnem ovaj život,
ali samo jedno srce da umire u njemu bezbroj puta…

Mentalni aperitiv

Još onomad sam shvatio da, gde ima borbe - nema slobode.
Odrekao sam se uspeha i priznanja i priznajem, uspeo sam u tome.
Trampio Ž za Ž.
Uspavao sam želje, probudio sam život.
Odbio sam ulogu, pridobio publiku i lagano pobrao lovorike.
Napustio sam borbu i tako postao nepobediv.
Orao je zauvek odleteo iz kokošinjca.

Reči

Pisanje mi je ovih dana i blaženstvo i prokletstvo. Njime se lečim od utisaka i priviđenja. Od običnog, neminovnog i svakodnevnog. Sličnima sebi objavljujem svoju unutrašnju borbu protiv besmisla. Razmotavam tajanstveno klupko nedokučivog i stvaralačkog sveta u meni. Ako možda i nemam talenta za pisanje, imam ga za prepoznavanje i svesno uobličavanje sopstvene težnje ka beskompromisnom razlikovanju od bezvoljne ljudske prozaičnosti i nadasve ispraznog života. Ljudi danas žive beskrajno netalentovano, bez mašte, šablonski, po odavno ispisanim i unapred utvrđenim pravilima svojeg postojanja u prostoru i vremenu. Ko se rodio sa pobunom u sebi, i ko želi da se razlikuje od krda, od života ne uzima ono što mu je već dato, već uz puno rizika drsko otima, oslanjajući se samo na svoju ludačku hrabrost i originalnost. Sam sebi piše velike životne uloge, ruši stare svetove prepreka i zabrana, stvara nove svetove u kojima se ponovo rađa da bi stare poraze pretvorio u nove pobede. Pati, jeca, muči se i guši u bolnom grču, ali je neprikosnoven u prkosu, jer život vidi kao školu drskog postojanja i veličanstvenog propadanja. Neprestano sanja i traži nove nemire u sebi iz kojih crpi snagu i nepresušnu mladost. Ko izuči tu lekciju zakoračio je ka večnosti.

Ako sam nekad i patio, svoju patnju nikad nisam razglašavao, dostojanstveno sam je čuvao u sebi. Nisam pristao na tragediju tihog i bespomoćnog propadanja u samosažaljenju. Naprotiv, nebeskim zvonima iz parohije beskraja, oglašavao sam onu svoju snagu koja je iz te iste patnje nastala. I to me je činilo još jačim, kao da sam zauvek zaposeo vrhunce svoje moći. Hazarderski sam zaigrao na kartu jakog i neuništivog čoveka koji se kurčevito i srčano sukobio sa svetom u kojem živi. Moja prethodna slabost je tako ostala nepriznata, buduća smrt zanemarena, večni bol prihvaćen, a eventualni greh zaboravljen. Preokupiran unutrašnjim životom ubrzao sam protok vremena kroz sebe do te mere da ga više nisam ni osećao, a ja sam nastavio da lebdim u svom uvećanom životu bez kalendara i zemaljskih svetkovina.

Reč je moja duhovna svetkovina. Rečima održavam plamen u u srcu i oganj u mislima. Uzgajam ih kao čarobno žito kojim se mudri hrane, prosipam ih kao seme koje dušu oplođuje. Kroz reč posmatram, uz nju sanjam, na njoj letim, njome budim i nežno dodirujem srodne duše, poput najboljeg ljubavnika. Kada zatreba rečju raspaljujem demonsko u sebi. Ulazim u sukob i sa sobom i sa drugima. Kad god sam u takvom sukobu ja se prepuštam igri sa rečima. Njima se branim, odlučno i hrabro, a napadam srčano i drsko. Iz sebe potiskujem bezazlenog jelena i pretvaram se u lava ili u stepskog vuka, usamljenu životinju koja posle neuspelog lova, u tišini udvaja svoju volju i prikuplja novu snagu. Iako sklon samoći, dozivam sebi ravne na uzajamno izoštravanje duha. Da zajedno opevamo postojanje vremena i bola, da dodirnemo Sunce i godine ponora, da stvaramo izvan vremena i naučimo se trajanju.

I ono što je najvažnije, pisana reč je za ljude od duha najbolja terapija. Kad me snaga i zanos privremeno napuste, a senka očaja prekrije moje lice, pisanje mi, baš kao i ćutanje, služi kao dobra zamena za plač. Rečima kao lopatom izbacujem pustoš i prazninu izvan sebe i onda, i dok sa strane posmatram tu gomilicu očaja, shvatam da je lako mogu nadskočiti i pretvoriti u blagorodnost samospoznaje. Prevazilaženje i nadrastanje sebe samog je jebeno moćan osećaj koji daje neizmernu snagu.

Danas slušam The Band - Theme From The Last Waltz.
Danas sam po ko zna koji put jači nego juče.

Ne volim

Ne volim kad nemamo o čemu.
Ne volim kad nije prirodno.
Ne volim neizbežnost nepotrebnih nesporazuma.
Ne volim kad mi mobilni zvoni sa dna ranca.
Ne volim kad me gledaš u oči i foliraš me.
Ne volim što misliš da me možeš prefarbati.
Ne volim crno ili belo.
Ne volim kad ti baš danas nešto trebam.
Ne volim samosažaljenje.
Ne volim Marfijeve zakone.
Ne volim kada si offline.
Ne volim tupi pogled i mrtav ugao.
Ne volim kad me pitaš “Šta je bilo?”.
Ne volim planiranje neizvesnog.
Ne volim kada se ne vidi Mesec.
Ne volim kad tvoja ruka nije u mojoj.
Ne volim kada me hvališ.
Ne volim kada mi je sve jasno.
Ne volim priveske za ključeve.
Ne volim kad ne znaš šta hoćeš, a hoćeš od mene.
Ne volim parkiranje u crvenoj zoni.
Ne volim kada ton beži od slike.
Ne volim kad moram.
Ne volim kad mogu samo vikendom.
Ne volim što ovo pišem iz čiste dosade.

Inače sam pun ljubavi.

Odćutaću ti nešto

Kad mi nije dobro ja ćutim, bez šanse da kasnije ponovim to o čemu sam ćutao.
Reč bi da me nađe, a ja joj se ćutke rugam dok se od nje skrivam.
Ćutanjem slikam vatru, glas mi u plamenu, a pepeo mi publika.
Branim se ćutanjem. Ćutim kao ova reka u meni što teče uzvodno od ušća sećanja.
Danas ćutim o tvojim bedrima i mirisu mandarine.
Odćuti mi dobro o svemu, pa da se više nikada ne čujemo.
Ovo ćutanje je most između dva zaborava.
Odćutiš svoj nesvedeni život i niko te ne upamti po kriku,
već po tišini koja je postojala i pre tebe.

Tvoja misao i moja

Tvoja misao je kao stari hrast, sa korenima duboko u tradiciji, čije žile slede snagu kontinuiteta.
Moja misao je oblak što leti svud po nebu i pretvara se u kišu koja se sliva u more, da bi se ponovo u vidu isparenja uzdigla ka nebu.

Tvoja misao je neuništiva tvrđava otporna na sve potrese i oluje.
Moja misao je nežni list koji leluja na vetru u svim pravcima i uživa u svom plesu.

Tvoja misao je starinska dogma koja te ne može promeniti i koju ne možeš promeniti.
Moja misao je uvek nova, stalno me preispituje, kao i ja nju.

Tvoja misao ti se čini velikom i priziva tudje priznanje i slavu.
Moja se oseća kao zrno peska u okeanu, ali se ipak oslanja na sebe samu.

Tvoja misao bi da uspostavi sebi svojstven poredak stvari.
Moja se misao sa pobunom druži i odbija svaki namet.

Tvoja misao se pronalazi u ruševinama, mumijama i grobljima.
Moja misao se gubi u purpurnoj magli i zvezdanoj prašini.

Ja

Ja sam privremen i bezvremen.
Niotkoga poslan dođoh u gomilu da otrajem.
Upoznajem nepoznato. Rasterujem nepobitno.
Pod morima vatrom gasim vetar.
Hranim se sopstvenim odsustvom.
Stižem svuda gde me nema.
Obilazim nepodignute gradove.
Od oluje zidam skloništa.
Odavde presedam iz niotkuda u nikuda.
Otkrivam se u refleksiji tvoga oka.
Sakrivam se pod senkom tvoga sna.
Ja sam radost pre rođenja i smrt bez suza.

Ko nisko pada

Ne dam da me vodi tuđa pamet slepa,
bez strepnje i straha idem putem svojim,
kroz voćnjak trnovit što mi kožu cepa,
osim sebe samog nikog se ne bojim.

Usamljen koračam pravo u visine,
daleko od sveta što ne zna za sreću,
sazvežđe me bodri i o meni brine,
dok podamnom beli oblaci se kreću.

Ta staza me vodi tamo gde mi godi,
gde puno je boja, svetlosti i nota,
i dok dušom letim ka svojoj slobodi,
pronalazim biser u školjki života.

Pišem kao što dišem

Ovo sa pisanjem, je relativno nova stvar za mene. Samo neka velika muka može čoveka da natera da piše, a ja nikad nisam želeo da se mučim. Sad pišem, ali nekako bez muke, ide mi. Moj otac je mnogo pisao, radio je svašta u životu, ali je bio rođeni pesnik. Mučila ga je misao da njegov sin lupa po kompjuteru samo da ne bi ličio na svoga oca. A onda, dan posle sahrane iz mene je samo poteklo ovo.

Prva misao moga detinjstva odapeta ka budućnosti je bila: kad porastem biću arhitekta. Kasnije kroz život sam stekao neobično širok spektar interesovanja za različite oblasti ljudskog delovanja, ali arhitektura mi nikad nije bila ni na kraj pameti. Pretpostavljam da je dečačka želja proistekla iz sklonosti ka vizuelnoj lepoti i iz težnje da se na taj način približim jednoj Ivani koja je iskazivala istu želju. U ranoj srednjoškolskoj fazi tvrdio sam da ću biti novinar. Kako došlo tako i prošlo, i to onog trenutka kad me je nastavnica književnosti prozvala da joj prepričam neko pismo iz korespodencije između Marksa i Engelsa. Iskulirao sam je izjavom da to nije nikakva književnost, a da ja iz principa i pristojnosti nikad ne čitam tuđa pisma. Tako sam stekao simpatije drugova i netrpeljivost lošeg pedagoga, što me odgurnulo na totalno suprotnu stranu. Matematika mi nije bila bauk, naprotiv, kapirao sam je sa lakoćom, ali tu nije bilo neke veće ljubavi. U potrazi za produhovljenom ljubavlju okrenuh se gitari, a gitara je baš kao žena. Na prvi pogled privlačna sa tim svojim zanosnim oblinama i nežnim krivinama, duboko u sebi skriva dušu koja traži milovanje, pažnju, vreme i predanost. Ako joj se potpuno posvetiš i naučiš ispravno da prebiraš po njenim žicama, ona će te bogato nagraditit, bićeš u harmoniji sa nebesima. Ako je nervozno zgrabiš u ruke i počneš da drndaš po njoj čućeš samo škripu, zveket i disonancu, a lako dolazi i do pucanja žica. Kad sam pomislio da sam savladao i zauvek naučio sve te note ko zna kad i gde ispisane, moćne struje okeana koji se životom zove, me odnesoše u neka druga mora, isto tako velika. Ali te nove vode su za mene bile previše tesne, slane i gorke, i taman kad sam pomislio da ću se udaviti, čuo sam neke čarobne zvuke violine, niotkuda se pojavila jedna druga Ivana. Pružila mi je ruku i izvukla me na kopno, zalečila me i odvela na planinske visove odakle smo se čvrsto zagrljeni divili nepreglednim daljinama. Omađijan lepotom trenutka i željom da se taj trenutak pretvori u večnost, nisam shvatio njen stisak ruke kao poziv da zakoračimo ka novim svetovima. Trgnuh se iz sna i shvatih da sam ostao sam na toj visini i da nemam za šta da se uhvatim. Pad je bio neizbežan, prepušten hladnim i mračnim dubinama koje su me snažno vukle ka dnu, mislio sam samo na nju i njenu violinu, na samom dnu shvatih da postoji način da joj se opet približim. Nadljudskom snagom sam se odgurnuo sa dna, ovaj put sasvim sam isplivao na kopno i počeo da pišem muziku. Ona je čula moju muziku i rasplakala se, jer je shvatila da je to njena muzika, muzika za Ivanu. Ona danas ima svoj život, ali redovno proverava da li sam dobro i drago joj je što jesam.

I danas pišem za jednu Ivanu. Ne da joj se približim, ona je već duboko u meni.

A sada prelazim na Steppenwolf – Born To Be Wild

Optimista u bedaku

Otišao sam u kurac. Vraćam se brzo.

I’m not talking

Danas se trujem slušajući ispeglano izdanje iz 2003. jednog od najboljih bendova 60-tih The Yardbirds. Znam i za bolje, ali ovo zvuči sjajno. Ko ne zna, kroz taj bend su tiho prošli i u legendu ušli niko drugi do Eric Clapton, Jimmy Page i Jeff Beck. Fale još samo Jimi Hendrix i Stevie Ray Vaughan i imate 5 najboljih gitarista svih vremena. Zar to nije dovoljan razlog da baš oni danas budu moja snaga.

Ne fali meni ni snaga, ni vetar u leđa, inspiracije mi nadiru sa svih strana, ali brate, tolike sam godine sprcao u dupe, a i dalje nemam nikakav konceptualizovan cilj ili prioritet u glavi, u životu, na ovom blogu, ma uopšte. Ne lutam, bio sam na dalekim putevima i svuda sam se pronašao. Znam šta volim da radim, a šta ne volim, znam šta mogu, šta ne mogu, znam da ništa od toga ne moram ako neću, ali sve to radim nekako stihijski, nikako da to uobličim, usmerim, da poentiram. Nije ni čudo kad sam se rasplinuo na sve strane sveta, živim paralelno bar 3 života, hoću da budem ljubavnik, matematičar, inženjer, filozof, gitarista, romanopisac, kompozitor i pesnik sve u isto vreme. Nekad sam više ovo nego ono, malo zapustim ovo, pa se vratim na ono, ali nisam spreman ničeg da se odreknem. Ali nije to glavni problem, mene ćete teško da svedete i obuzdate. Recimo da me sutra probudi čvrsta odluka da sve ostalo batalim i oteram u k…c, a da se posvetim samo muzici koja me diže u nebesa, smiruje, ispunjava smislom. Ne bih mogao da se odlučim da li da budem gitarista, pevač, kompozitor, saksofonista, producent, aranžer, dirigent ili tekstopisac kao majka sMarina uTucaković. Gde da se udenem čoveče, živ nisam a i kako bih kad se ložim na Mozart-ov Requiem, na Prokofjeva, na Betovenovu Sedmu, na Vangelisa, pržim se na Miles Davisa i Charlie Parker-a, svršavam uz Pink Floyd i King Crimson, lud sam za Hendrixom i Santanom, svakodnevno me ubija i na noge diže blues, punk, pop, rock’n’ roll, etno, electronica, r’n’b, d’n’b, techno sa svim svojim žanrovima i podvrstama znate ono acid, trance, house, progressive, psychedelic, goa, pa upbeat i downtempo, a gde su ambient, chillout i lounge varijante, a šta ćemo sa new age-om. ‘Ajd’ sad ti ostani normalan. Pa i nisi bre normalan, kažu ovi oko mene koji su čuli moju muziku, što ne objaviš to negde, ovo je fenomenalno. Jes, u zemlji Srbiji, pa da pravim koncert na Ušću. A ne znaju da mi se svidja da nisam normalan i da je moja muzika svet koji sam sam sebi stvorio (ovaj krug sam stvorio, ovaj krug sam smislio) i u koji bežim kad mi se zgadi ovaj realni u kojem svi foliramo život. Ako pomešam te svetove izgubiću svoje utočište.

Slično je i sa pisanjem. Blog nije mesto za ono zbog čega sam ga otvorio, to niko ne bi čitao. Ovde sigurno ne. Možda jednog dana sednem i napišem roman, a ovde ću samo da se igram rečima, zevzečim s emocijama i da se učim kraćim formama. Kad naletim.
A što pa moram i da poentiram. Pusti neka voda nosi u zaborav.

(I tako dok istina pevuši slatke laži, čujem neku sasvim novu muziku, koju dosad nisam čuo. Opet sam se zaljubio u jednu šmizlu, tj u njen mozak)

I’m not talking,
Well that’s all I got to say.
Used to think I knew it,
Man I sure outgrew it.
Things like idle chatter,
Ain’t the things that matter,
That’s one thing I can do without. (The Yardbirds)

Prevaren

Varaju me mnogi što pristaju na prevaru,
varaju me sledbenici zalutalih predvodnika,
varaju me prijatelji što odlaze i zaboravljaju,
a pamćenje me vara s nezaboravom.

Majka me vara svojom nevericom,
otac me vara jer veruje u nemoguće,
vara me i bivša draga što mi se
još samo u snovima javlja,
sam sebe varam što snovima verujem
a snovi me s javom prevariše.

Svi moji preci me debelo prevariše
što me do ovde dovedoše i ostaviše,
danas me varaju vizionari,
čije velike ideje žderu moj mali život,
prevaren od ljudi, s pticama se družim.

Ako Bog je istina, od Boga sam prevaren,
više ne očekujem i nikog ne oplakujem,
mirim se s planetom i pristajem na laž.