Dear Me

Dragi moj 16-godišnji ja,

Javljam se iz tvoje daleke budućnosti, odakle ti prenosim da je sve ispalo i bolje nego što si se nadao, tako da možeš slobodno da se opustiš. Ne bih sad da ti razotkrivam sve detalje, ali imam nekoliko saveta koji bi mogli da ti umanje patnju kroz koju sam ja, na putu do tvoje budućnosti, već prošao. Da su saveti tuđi, verovatno bih ti savetovao da ih ne slušaš, ali kako su saveti moji, savetujem ti da poslušaš svog budućeg samog sebe, ma koliko čudno ti to zvučalo.

Ne plaši se nepoznatog, ovde te ne čeka ništa što je vredno straha. Ne žuri. Ne budi malodušan. Ne upoređuj se sa drugima i ne očekuj od njih razumevanje. Budi uporan i veruj u sebe. Samo u sebe.

Budi sa ljudima, ali još više budi sa sobom. Ljudi često umeju da budu dosadni, a sam sebi nikad nećeš dosaditi. To ti garantujem.

Ne preteruj sa brojem prijatelja. Jednoj ruci je pet prstiju dovoljno.

Ne spašavaj svet koji nije tvoj i koji ne želi da bude spašen.

Ništa ne primaj k srcu. Ne shvataj sebe preozbiljno. Ne pitaj se zašto se baš tebi nešto dešava, već se zapitaj kako bi ti bilo da ti se ništa ne dešava. Uživaj u trenutku, ali se ne zadovoljavaj trenutnim. Uči. Menjaj se. Poboljšavaj se.

U životu ništa nije trajno i od presudnog značaja. Zapamti to. Poraz se preko noći pretvara u pobedu, kraj u novi početak. Stvari se neprestano menjaju, prevazilaze, zaboravljaju.

Saslušaj roditelje, ali ih ne poslušaj. Pruži im neophodnu ljubav, pažnju i poštovanje koje zaslužuju, ali ne zaboravi da napustiš njihov dom, čim stekneš svoju prvu koru hleba. Ovo, pod obavezno i po svaku cenu.

Čuvaj dete u sebi i ne zapostavljaj Majku Prirodu.

Putuj što više možeš, kad god možeš, sve dok možeš. Ili dok ti se ne smuči. A smučiće ti se, jer onaj koji stigne tamo gde je krenuo, taj više ne putuje.

Ne jurcaj za srećom, sreća je uvek tu.

Ljubav jeste sumnjiva rabota, ali kada ti se desi, ne sumnjaj, nego joj se prepusti. Iznad nje nema ničega.

Samo se ljubavi prepuštaj, svemu ostalom se odupiri.

Ma koliko da si profesionalno dezorijentisan, nemaš razloga za brigu. Ispostaviće se da nema mnogo toga što ne možeš. Šta god da izabereš, bićeš dobar i biće ti dobro.

Ne odustaj od bavljenja muzikom, ispostaviće se da će ti ona dobrim vratiti.

Ne odustaj od bavljenja ženama, jer će se i to ispostaviti.

Kad napuniš 32, šetaj oko Filološkog. Možda tamo presretneš Nju i tako sebi uštediš 13 godina.

Zaobiđi masovne droge, politiku, estradu, Facebook i ostala sranja.

Više spavaj, a manje razmišljaj o tome kad treba da ustaneš.

Igraj se dok jedeš, piješ, hodaš, vežbaš, pričaš i pišeš. Igraj se, čoveče!

Za zdravlje ne brini. Kao što vidiš, još si živ.

To bi za sada i zauvek bilo sve od mene. Da sam ti javio da ćeš, ne menjajući mesto boravka, promeniti nekoliko država i u njima preživeti nekoliko ratova, posle čega će tvoja država postati prvak sveta u tenisu, a tvoj sudržavljanin zvanično najbolji teniser na planeti, ti bi sigurno pomislio da sam neki stranac koji te samo zajebava. Zato ti to ne javljam.

Aj, samo hrabro i veselo!


Pozdravlja te tvoj tri puta stariji ti.

Nat King Cole - I'm Gonna Sit Right Down And Write Myself A Letter

Večiti sjaj nepodmitljivog uma

Kažuj, Petre, što su zgriješili? -
Kazaću ti, moja mila seko!
Ovo bjehu od zemlje sudije,
mirili su mrtve i ranjene
i u kmestvo sijedali krivo,
i prokleto uzimali mito;

(odlomak iz pesme Ognjena Marija u paklu – prikupio Vuk Karadžić)

Kao što vidimo, naša narodna tradicija osuđuje osobe koje uzimaju mito i to je sasvim u redu. S druge strane, osim što obiluje običajnim obredima u kojima je normalno, čak i obavezno, nekog darivati ili častiti, ta ista tradicija pokazuje veliko razumevanje za pojedince koji podmićivanjem završavaju posao sa državnom administracijom. Kako je molilac usluge obično bivao sa sela, a nadleštva su bila u gradu, to je moliocu bilo jeftinije da podmiti činovnika, nego da više puta dolazi u grad za istu stvar. Tradicija nam je i dalje dobrodržeća i to što nekada beše na selu, to nam je do današnjih dana zaostalo, te se ovom seljačkom rabotom danas bave i takozvani građani.

Ako nas cifre ne varaju, gradski prevaranti nas cifraju naveliko. Statistika kaže da je skoro milion naprednih građana Srbije, po sopstvenom priznanju, u oktobru potrošilo, u proseku, po 255 evra na mito. Pretpostavljam da su priznali samo oni koji to smatraju dokazom svojeg statusa, svoje umešnosti i uspešnosti, po principu – ima se, može se, a šta nemamo, će kupimo. Verujem da je nezanemarljiv procenat i onih, koji mito smatraju neizbežnom pojavom, ali se svojim ličnim doprinosom ne ponose i ne hvale unaokolo. Na tu temu, naizgled urbana i samo naizgled inteligentna slučajna prolaznica samouvereno u kameru izjavljuje: „Šta vam je, pa ko može da živi u Srbiji bez mita!?“

E sad, ja bih tu vest mnogo lakše progutao da joj je prethodila vest o milion građana koji su otvoreno priznali da celoga života svakodnevno za doručak gutaju bunike, za ručak gljive ludare, a za večeru motaju sarme od kanabisa. Bez takve vesti mi je teško da procenim koliko među stanovništvom zaista ima građanstva, a koliko primitivizma i tradicionalizma. Sebičnog, gramzivog, podmitljivog i podmićivanju sklonog, jer drugo bez prvog ne biva.

Ovako ispada da sam zaostao ja, koji četrdeset i sedam godina živim u toj istoj Srbiji, i to sasvim pristojno. Koji sam neke škole pozavršavao i nekoliko se puta zaposlio, koji sam se po nekolikim bolnicama lečio i izlečio, te još nekolicinu puta imao posla sa policijom, carinom, pravosuđem i administracijom, a da mi nikada, baš nikada, nije palo na pamet da nekom treba nešto diskretno da tutnem u džep, da bi mi posao bio završen. Ja, koji nikako, ama baš nikako, ne mogu da se setim šta to u životu nisam završio, a mogao sam da završim, samo da sam u određenom trenutku „podmazao“ tamo gde škripi.

Ne samo da nemam sluha za diškreciju i škripu, nego sam toliko nazadan da, kada god treba da obavim nešto za šta sam već plaćen, ja ferceram kao samonapajajuća salamoreznica sa samooštračem i samopodmazivanjem, a kada bi mi se, pri tom, neko ponudio da mi podmaže masnu gusku, ja bih umislio da je on lud, a ne ja.

Uze Marko tri tovara blaga, te on pusti bule i robinje;
Dade Marko tri tovara blaga, te povede sirotinju raju.

Ali zato, kada se jednom opametim i vratim tradiciji, pa izoštrim čula, nakrivim šešir i podmažem đeram, videćete, ima da bude sveopšte klizište.

GPS (gadno promaših smer)

Novi Beograd, raskrsnica kod Carine, pre tri dana:

„Izvinite, da li znate gde je ulica Narodesnih heroja, broj 34“, upitala me slučajna prolaznica, čitajući adresu sa mobilnog telefona.

„Ovo je ulica Narodnih heroja, a 34 vam je prekoputa, s desne strane ulice“.

„Narodnih heroja? Desno? Ova mi pogrešno napisala...“

 

Ista raskrsnica, juče:

„Izvinite, da li znate gde je studentska autobuska stanica?"

"Studentska...? Hm, od onog semafora desno vam je Studentska ulica i tamo ima autobuska stanica..., na kojoj piše "Studentska", verovatno je to..."

"A ne, ne treba meni studentska ulica, nego studentska autobuska stanica".

 

Isto ćoše, pre 20 minuta:

"Izvinite, kako da stignem do Bulevara Đinđića?"

"Ne znam kako, ali stigli ste".

 

M'rš!

Jedina stvar iz prošlosti zbog koje iskreno žalim i koju više nikada ne bih ponovio se desila u studentskim danima, kada sam sedeći u kafani sa nekim društvom, posle godinu dana apstiniranja, ponovo propušio.

Bliži mi se 31 godina pušačkog staža i to je, bez dileme, najgluplja i najnepotrebnija stavka moje biografije.

Ovaj post je moj lični podsetnik da sam danas popušio POSLEDNJU CIGARETU U ŽIVOTU!

Lakše je biti anđeo nego djeva Marija

Pre neki dan sam naleteo na blog isfrustriranog pisca u pokušaju, koji je posle dve godine razrade ideja, najzad seo da napiše originalnu priču, da bi dve nedelje kasnije na televiziji video da je tu priču neko već napisao i snimio. Koliko sam uspeo da primetim, priča je krajnje trivijalna i stereotipna, tako da me uopšte ne čudi što se pojavila na više mesta, ali svejedno, ambiciozni autor je šokiran, očajan i ne zna šta će dalje sa sobom.

To me vraća u vreme kada sam se poluanonimno, ali full ozbiljno i pasionirano bavio komponovanjem. I pored laskavih komplimenata koje sam dobijao od kompetentnih ljudi, ja sam bio nezadovoljan, stalno sam bio pod utiskom da nisam dovoljno originalan, da ne umem da se oduprem brojnim uticajima muzike koju slušam. Tim pre, što su i od nekompetentnih stizali komentari tipa „super ti je ovo, kao Vangelis“, „fenomenalno, zvuči kao Deep Forest“, sećam se da je i moj rođeni otac, u najboljoj nameri, uspeo da povredi moj autorski ego lakomislenom izjavom „ovo je mnogo dobro, podseća me na Vagnera“. Tada sam se naivno zanosio idejom da stvaralački talenat treba krunisati autentičnim delom koje će biti nezavisno, koje će nositi snažan individualni pečat i koje će predstavljati nešto po čemu ćeš biti poseban, prepoznatljiv i neuporediv.

Iako nisam od onih koji teže da iza sebe ostave neki trag, sa gore izloženom predrasudom i velikim entuzijazmom krenem ja da stvaram svoje najnovije delo. Bio sam visoko inspirisan i u dubokom kreativnom zanosu, krenulo mi je dobro, u prvom pokušaju sam došao do glavne teme kojom sam bio potpuno zadovoljan, što je kod mene redak slučaj. Rešim da je nadogradim i aranžmanski obogatim primesama etno muzike. Uvedem sinti padove, frulu, cimbala, crkvena zvona, ubacim semplove Pavla Aksentijevića, pa ženski hor, tapan, tarabuku i tambure, pa muški hor..., od dva i po minute muzike, ja napravim pet i po. Super, kompozicija mi zvuči dobro i do tada nečuveno, dakle originalno, eto, uspeo sam! Neka je tako, neka malo odleži, a kasnije ću hladne glave da joj udarim poslednji glanc...

Nije prošlo mnogo, uzmem ja da preslušam tek objavljen „Balkan 2000“ od Sanje Ilića, stignem do pete numere i tu se zaledim. Aranžman i atmosfera skoro identični, tonalitet, tempo i Pavle Aksentijević sasvim identični, samim tim ni melodija ne odskače mnogo, bitnije razlike dolaze tek u četvrtom minutu. U neverici i totalno raspamećen, ja jednostavno zanemim, šta bih drugo. Sreća je da sam u tom trenutku svog života već bio dobro opremljen odbrambenim mehanizmima od neprijatnih iznenađenja svake vrste, pa nisam bio do te mere razočaran, kao onaj gore. Tešio sam se u fazonu, ma dobro, nema veze, važno da je muzika ugledala svetlost dana, nije bitno ko je autor, buuahahaha. Ali definitivno, nije nimalo prijatan osećaj kada shvatiš da će nešto što je trebalo da postane tvoja ultimativna satisfakcija, okončati sudbinu u kontejneru za reciklažu.

Ok, kapiram, s kraja na kraj sveta – isti smo kamen, poznati su brojni primeri da su različiti ljudi iz različitih epoha i sa različitih krajeva sveta, ne znajući jedni za druge, potpuno nezavisno dolazili do istih ideja na poljima umetnosti, nauke ili filozofije, ali brate..., isti grad, ista godina, što je mnogo, mnogo je.

Od tada sebe više ne shvatam ozbiljno kao kompozitora, ambicija mi je dosta splasnula i jedva da sam uopšte nastavio time da se bavim, ali dok sam se ja ponovo dizao, savladavao nove tehnologije i u svojoj glavi razrađivao ideje o tome kako da napravim efektan spoj etno i tehno muzike, Sanja Ilić je to majstorski realizovao na svom sledećem albumu i tako mi pripomogao da razbijem iluzije o originalnosti kao bitnom preduslovu za kreativnost.

Ali zato, kada me pitaju koje kompozitore najviše cenim, hteo - ne hteo, mislio tako ili ne, moram da počnem od Sanje Ilića. Na kraju krajeva, i on je Bik u horoskopu, i njegov Bog ima plave oči, male su šanse da je to slučajnost. :)

Moxy Creative

123klan

Rule #5, from Jim Jarmusch’s Golden Rules of Filmmaking by Mark Malazarte

Stepski

Ovo malo duše

Negde sam već pominjao da su Dunav i muzika dva ključna, takoreći vitalna, elementa koja moje bivstvovanje na ovoj planeti čine koliko-toliko podnošljivim. Dosta muzičara je prošlo kroz moj život i još više muzike kroz moje uši, ali ubedljivo najbolja pevačica koju sam slušao uživo bila je izvesna Ljilja B., po profesiji učiteljica. Srećom po mene, bila mi je prva komšinica i bezmalo član domaćinstva, jer smo živeli na pet metara razdaljine, bukvalno “prozor u prozor”, a njen anđeoski glas je bio dovoljno dobar razlog da prozori budu otvoreni kao dragstor. Tim pre što je za muža imala profesionalnog muzikanta, gitaristu, sa kojim je neretko muzicirala za mnogobrojne prijatelje ili za svoju dušu i što je njihovim širokim i šarenolikim repertoarom ipak dominirao blues. Prisustvovao sam mnogim neobaveznim svirkama, sešnima i ostalim muzičkim seansama, ali takvim kao što su priređivali njih dvoje, više nikad. Možda nije mnogo bitno, ali zašto prećutati da je bila izuzetno pametna i lepa žena. Prelepa čak. Iako duboko svesna svog vanserijskog talenta, nikada nije ganjala muzičku karijeru, u mladosti je pevala u “Krsmancu”, da bi se kasnije, samo u nekoliko navrata, kao pevačica pridružila mužu na letnjim morskim gažama, što je svakako bio dobar način da sebi i detetu obezbede letovanje. Pre godinu i po dana je svojom voljom i sa dobrom namerom otišla na rutinsku hiruršku intervenciju sa koje se nikad nije vratila i od tada živim u komšiluku tuge, ali to je neka druga priča, o njoj bih mogao knjigu da napišem.

Danas pre podne sam, šetajući Dunavskim kejom, prošao pored preplanulog, neobrijanog čičice koji je u nekom smešnom šorcu i narandžastom dresu košarkaškog kluba "Play Off Užice" sa brojem 12 na leđima, stajao nasred pustog šetališta i pevao. Neko drugi bi možda rekao “vidi matoru budalu”, a ja zastadoh zabezeknut, kao iz neba pogođen, i dok sam tako, od iznenadne miline raspamećen, sakupljao najsitnije komadiće svoje duše rasute po vrelom asfaltu, čovek je i dalje pevao, zapanjujuće dobro, kao slavuj, da ti stane dah, u klasi jednog Vuleta Jevtića ili Mileta Bogdanovića, a ako postoji neki viši razred, onda ovaj čikica spada i u taj razred. Zapravo, ja sam tu bio samo slučajni prolaznik, a jedina publika kojoj se čikica pesmom obratio bio je prodavac sladoleda, koji je, takođe sav raspilavljen, jedva progovorio: “Ih, bre… muuzika…, ma, je l’ znaš ti..., pa ti bolje pevaš nego svi oni s televizije!”

U povratku sam ga zatekao kako zamišljen sedi na klupi ispod drveta, umornog pogleda oborenog u prašinu. Pomislio sam da radi kao čuvar obližnjeg luna parka ili da iznajmljuje bicikle. Ima blizu sedamdeset godina. Prišao sam mu i ispred njega gotovo zastao, bilo mi je glupo da mu kažem “dobar dan, mnogo dobro pevate”, samo sam mu se osmehnuo i nastavio dalje.

Dok mi se sa bilborda nepristojno kezila interpretatorka koja četvrtkom nastupa na splavu 500 metara niže, pomislih “gde ćeš niže, iz ove ne možeš da iscediš ni pošten osmeh, kamoli neku dublju interpretaciju duše”, ali ubrzo se u mislima vratih na čičicu. Retki su ljudi sa takvim talentom, a među njima još ređi oni, koji su uspeli da očuvaju neokaljanu dušu. Zato se svim srcem nadam da ga za života niko neće uslikati i turiti na YouTube.

Mnogo pitanja, ali zato plakanja nikad dosta

Da li je iko od vas koji pišete "ozbiljne" postove o opštim temama ikada pomislio da bi to mogao pročitati i neko ko je, pogrešno bi bilo reći - neuporedivo više, ali svakako daleko više od vas familijaran sa problematikom o kojoj pišete? Za vas je bolje da niste pomislili, zato mi nemojte odgovoriti odmah, u suprotnom plačem. Šalim se, baš naprotiv, u suprotnom plačem. Od smeha, naravno.

A da li umete da dva sata svog rutinski obavljenog posla na terenu, dokumentujete na 50 kucanih strana? Ako umete, koliko vam je vremena potrebno za to? Pre nego što mi ne odgovorite, uzmite u pamet moje čvrsto uverenje da je predefinisani šablon za traženu dokumentaciju, očigledno, sastavio neki mamlaz koji sebe shvata preozbiljno, iako nikada u svom promašenom životu nije izašao iz "Word-a", a kamoli iz kancelarije. E, mene je ovakvog, koji svašta ume i ništa mu nije teško, maločas kapitalizam zamolio da mu do ujutru pošaljem popunjen dokument, na šta sam mu ekspresno i elektronski ljubazno odgovorio da mogu da ga pošaljem odmah..., ali glup je taj kapitalizam, nikada neće shvatiti da sam mislio na njega, a ne na dokument.

U stvari, ovde mi se plače, ali da je smešno, jeste, iako baš i nije. Hoću reći, ozbiljni su smešni, zato budimo neozbiljni. Smejmo im se, do suza.

A ovde bi trebalo da vam prilepim neki ekstraterestrijalni YouTube, da malo prokomuniciramo muzički, ali vidim da je danas neko pokušao da izgugla "pink floyd stepski", pa evo, da pripomognem, izvolite linka do Pinka i hvala vam što nas slušate, a ko promeni kanal - ozbiljna mu keva :)

Po čemu ću je pamtiti?

Sve Vas, koji ste povodom 2007. godine ka meni uputili najlepše želje, obaveštavam da Vam ni ovaj put nije upalilo.

Zato predlažem da mi 2008. šaljete samo keš, đakonije ili neki alkohol.

Proteklu godinu nikako ne mogu pamtiti po mojoj privatnoj poseti Hrvatskoj, Putinovoj prijateljskoj poseti Srbiji ili ljigavim srpskim političarima koji su uprkos gubitku pretposlednje iluzije uspeli da zadrže Kosovo, iz prostog razloga što se ništa od nabrojanog nije ni dogodilo.

Po čemu ću je onda pamtiti?

Po zaboravu.

Po dobrom vinu.

Po lošoj drami, naivnim lažima i neopevljivim ogovaranjima.

Po igri, smehu i plaču.

Po ličnim pobedama.

Po tuđim pobedama kojima sam se iskreno radovao, pobedama srpskog tenisa i srpskih radikala. Kako gde su pobedili? Pa na Evroviziji!!!

Po tome što sam u njoj malo živnuo.

Što sam u njoj bio retko kreativan.

Da ne bude nesporazuma, nisam bio retko kreativan, nego sam retko bio kreativan. I opet da ne bude nesporazuma, moje retko je za veliku većinu nedostižni plafon (ovo je bila šala, a u svakoj šali ima pomalo i šale). Dakle, skromnost me nije napustila, ali ima ko jeste.

Pamtiću je po tome što napuštanja nisam doživeo kao gubitak.

Po razumevanju da je nerazumevanje kamen temeljac međuljudskih odnosa, da je polje na kojem nerazumevanje odnosi pobedu, isto ono na kojem je ljubav večiti gubitnik.

Po sumnji da na tom polju postoji samo težnja i čežnja za ljubavlju, nezadovoljiva potreba da voliš i budeš voljen, jalova i pomalo smešna volja za voljenjem i ništa više ili veće od toga.

Po propasti onih koji nikako nisu i uzletu onih koji nekako jesu.

Po Borhesu i Murakamiju.

Po grofovskom valceru na ciganskom balu i kafanskoj tuči posle toga.

Po krilatom konju i razmaženom lavu.

Po septembarskom sumraku pod punim Mesecom.

Po ludim zemunskim žurkama i sveže razjebanim novobeogradskim trotoarima.

Po rođenju jedne Une, ljubi je ujka.

Po mudro iskorišćenim šansama.

Po stečenom kapitalu koji ću tek da potrošim, što me još uvek čini perspektivnim.

Po jednom neostvarenom poljupcu.

Nebeska alka

Moje srce je jedna velika i vesela kafana okačena o nebo, sa kojeg visi kao stari luster, u obliku džinovskog cveta okrenutog naopačke. Nikada nije bila na dobrom glasu, u nju se teško stiže, još teže se iz nje izlazi, ali je uvek bila ispunjena interesantnim ljudima, sličnih pogleda na svet. Ona je stecište buntovnika svih profesija, ostvarenih i neostvarenih talenata, večitih studenata, otpuštenih profesora, slobodnih novinara, vanvremenskih glumaca, raznih muzikanata, tihih slikara i lajavih pesnika, pisaca beskućnika, moreplovaca i svetskih putnika, skandal-majstora, ironičnih zajebanata koji krvare, emotivnih luda i slabića, ljubitelja poroka i krajnosti, skitalica, boema, neodgovornih baraba i ostalih sanjalica koje nikad ne spavaju.

U centralnom delu kafane se umesto podupirujućih stubova nalazi veliki sto, bez stolnjaka, čaša i pepeljara, po kojem kao glavna atrakcija večeri, bosonoga i laka kao miran san, uzdignutih ruku, igraš svoju zanosnu igru. Sa svakim pokretom tvojih bokova, za tvojom suknjom se okreće cela kafana kao ringišpil. Sve čaše u kafani su visoko uzdignute u tvoju čast i slavu.

Niko me nikada nije kupio za sva vremena, kao ti, onda kada sam te mrtav pijan, zajedno sa staklenom ambalažom pokupio i greškom izbacio kroz prozor kafane, a ti mi se odmah vratila s rečima: “Strvino, da se nisam držala jednom rukom za nebo…, ode kafana!”.

Kasnije si mi vratila milo za drago, kada sam te uz grube reči, mortus urađenu zgrabio i odgurnuo od stola. Utripovala si da tražim novu plesačicu i zbog toga razlupala čitavu kafanu. Čim sam ti okrenuo leđa, punom dvolitarkom si mi rascopala lobanju. Prva slika koja mi se pojavila pred očima po povratku iz kome, bila si ti na kafanskom stolu. Tako si postala prva koja je uspela da se vrati na mesto sa kojeg sam je svojevoljno skinuo.

Kad god poželiš, tvoj sto te čeka. Popni se i dohvati nebo. Tebe je ipak lako voleti.

Moje je srce radosna čigra,
po kojem tvoje stopalo igra.
Za njega ti si više od stalka,
dođeš mu nešto k’o nebeska alka.

Iako upoznah sva tvoja lica,
najbolja si kao plesačica.
Pojavi se noćas u mom snu,
želim da znam da si još tu.

Glupi post o jabukovom sirćetu

Što sam stariji sve je manje ozbiljnih pitanja koja me muče, teraju na razmišljanje ili zavređuju da pišem o njima. Stečene iskustvene spoznaje i koliko toliko sačuvan zdrav razum svakako doprinose duševnom miru, ali svejedno, i dalje se razvijam, menjam, učim, znam da mnogo toga ne znam i nemam nikakav problem sa tim što mnogo toga ne mogu da saznam. Svest o neznanju smatram višim oblikom znanja od nesvesno usvojenog, spolja nametnutog, u praksi neproverenog znanja ili verovanja. Shodno tome, pitanja smisla i besmisla, života i smrti, sreće i patnje, istina i zabluda, mogućnosti i želja, stvarnosti i iluzija, pitanje prisustva Boga ili nedostatka ljubavi, nisu pitanja koja me uteruju u veliki nespokoj. U mom svetu Bog nije ništa drugo do nezamenljiva metafora za zvezdano nebo nad nama i kreativni kosmos u nama, za težnju ka beskrajnoj, savršenoj lepoti i raznim čudesima koja bi našem životu povratila željeni smisao. Život posmatram sa njegove lepše strane kojoj se potpuno posvećujem, duboko svestan da je isti taj život satkan od bola, patnje i neostvarenih snova, nikad onakav kakvim smo ga za sebe zamislili, u osnovi krajnje surov i tragičan. Prihvatanjem tragike života, pitanje smrti potpuno gubi na značaju, kraj svake tragedije može biti samo srećan kraj, što umnogome olakšava užitak u lepšoj strani života. Da li je tako proživljen život besmislen ili su samo besmislena pitanja o njegovom smislu? Istorija čovečanstva bi mogla da se svede na duhovnu potragu za odgovorima koji ne postoje, što dodatno obesmišljava i obezvređuje ljudski život. Ne bih da se bavim time, možda jesam mazohista, ali ne baš toliki. Ljubav je nekada bila moja omiljena tema, ali to je bila očigledna greška, ta potreba je u meni vremenom potpuno izbledela. Ljubav se vodi, ljubav se živi, neka o njoj pišu oni koji za njom čeznu jer je nemaju. O ljubavi ne pišu oni koji su se opasno približili odgovoru na pitanje - da li smo kao vrsta dovoljno jaki i sposobni za bezgraničnu ljubav ili smo ipak uokvireni samoobmanom koja za cilj ima zadovoljenje iracionalne potrebe da nas neko voli?

Sve što sam izneo u uvodu mogao sam da skratim: možda nije mnogo, ali to što znam mi je za sada sasvim dovoljno. Naravno, uvod nisam skratio da bi post bio duži. O čemu da pišem kada me ništa ne golica? Ponekad je dovoljno samo otići do prodavnice i kupiti jabukovo sirće da bi se pojavila inspiracija.

Molim gramatičke eksperte i ostale čistunce da mi pojasne jezičko-polnu nekorektnost prema pojavama u prirodi koje su ženskog porekla. Jasno mi je da je drvo hrastovo jer je hrast muškog roda, ali ako je bukva ženskog roda, zašto je drvo bukovo, a ne bukvino? Ili, ako je jabuka ženskog roda, zašto je sirće jabukovo umesto jabukino? Nije potrebno veliko znanje, dovoljan je samo sluh da bismo nešto što potiče od breskve nazvali breskvino, a ne breskovo!!!

Molim politički potkovane znalce i nepristrasne analitičare da mi precizno pojasne suštinske razlike između Miloševićeve i Koštuničine vladavine… Hm…, ipak odustajem od ovog pitanja, jer odgovor poprilično slutim. Plašim se da bi nas odgovor doveo do pogubnih i paradoksalnih zaključaka i opet vratio na pitanja o besmislu koji je, ovaj put prozrokovan višegeneracijskim, nacionalnim i državnim zabludama koje opet, za posledicu imaju vladavinu široko rasprostranjenog nedostatka zdrave pameti. “Dok traje operacija, ne ide se na igranku”, bupnu nadobudni ministar i ostade živ, a jebeš vladu koja hirurga nema, dodajem ja i pridodajem Obrena Joksimovića pride. Očigledno je da nam još samo Obren fali da ponovo budemo obrenovićevska Srbija.

O odnosu vere, znanja i iskustva sam već nešto rekao, shodno tome, poštujem samo one vernike koji Boga “osećaju i poznaju izbliza”, nikako ne poštujem one koji tvrde da veruju samo na reč, makar reč bila i Patrijarhova. Poznanstvo sa ocem Filaretom nije dovoljno da proizvede vernika, ali je meni početkom devedesetih, i 15 minuta provedenih u kancelariji zemunske crkve Arhangel Gavrilo bilo dovoljno da shvatim da je reč o ostrašćenom ratnom huškaču i profiteru. Taj cirkuzant je sam sebi dodelio ekskluzivno punomoćje u zastupanju Božijih interesa na zemlji prema sopstvenim, vrlo sumnjivim afinitetima.

Svejedno, molim sve koji veruju da je Bog tvorac sveta i čoveka, da mi pojasne na osnovu čega veruju da je Bog još uvek čoveku naklonjen? Svaki tvorac, pa bio on i bezgrešan, može biti ponosan na svoje delo ili ga postiđen gurnuti daleko od očiju, da mu se više nikad ne vrati. Ne bogohulim, samo sam sklon verovanju da bi uzvišeni duh, čoveku ovakvom kakav je, svakako okrenuo leđa.

Bog kaže:
“Ne volim uvek to što stvaram.
Na primer, tog čoveka,
dajem mu dva oka,
(dva uha,)
dve ruke, dve noge,
(dva plućna krila,)
što je veoma praktično
(i simetrično),
ali postavši namah škrtiji,
samo jednu kičmu i samo jedno srce,
možda iz straha da se ne drži odveć uspravno
ili da nema previše ljubavi.
Dobro bih učinio da čoveka iznova stvorim”

Alain Bosquet

Nijedna nije prokleta, a da nije protekla

Život je velika nepoznanica i nije nam dato da znamo gde je početak, a gde kraj stvari koje ga čine. Kada smo se rađali nismo bili svesni da nešto započinjemo, a do sada proživljene godine nas nisu osposobile da mirno sačekamo kraj nečeg što ne poznajemo ili ne razumemo. U nespokoj nas bacaju sve one stvari za koje mislimo da nas ugrožavaju, a na koje nikako ne možemo da utičemo. Takvi problemi nam se čine nerešivim, što nas same - čini očajnim. Umesto da smireni sačekamo razrešenje, mi činimo suprotno. Sagorevamo od nestrpljenja da nađemo spas, trošeći sopstvene zalihe džigerice i nerava umesto goriva.

Ovu nedelju sam dočekao sa velikom strepnjom. Unapred sam je doživljavao kao najtežu u profesionalnoj karijeri. Bez mnogo nade čekao sam rasplet događanja zbog kojih besnim već mesecima. Ovo je nedelja, koju sam po svaku cenu želeo da izbegnem. Nedelja iza koje nisam mogao videti ništa…, koja je za mene bila kraj mračnog tunela, tačka iza koje nema dalje. Čuda su uvek moguća, mutni oblaci dolaze i prolaze, a bistro nebo uvek ostaje iznad nas, ali u ovom konkretnom slučaju pozitivne misli mi nisu pomogle. Zbog svega što je trebalo da se desi, još od aprila planiram otkaz, a odluku o tome odlažem od nedelje do nedelje. Nemam pojma kako ga već nisam dao, pritisak koji sam nametnuo sam sebi je bio gotovo nepodnošljiv. Ovo je nedelja u kojoj sam protiv svoje volje doveden pred svršen čin i ostavljen da se potpuno sam suočim i obračunam sa gomilom meni gadnih, nepoznatih, neprijatnih i naizgled nerešivih problema. Pomirivši se sa najgorim, smireno sam dočekao nedelju koja je trebala biti fatalna.

I bila je, ponovo me je vratila u sedlo.

Epilog ovog skupog, više meseci snimanog, loše izrežiranog horror filma sa očajnim akterima - čijoj sam predugačkoj i dosadnoj projekciji, hteo ne hteo, morao prisustvovati do samog kraja - je sledeći. Sve je proteklo besprekorno glatko, kao po loju. Bez ikakvih posledica, baš nigde da zapne. Ako sam se do ove nedelje dogegao kao pokisla, izmrcvarena kljusina, iz nje izlazim osunčan kao pobednik na belom konju koji samo što nije poleteo.

Konj sa krilima - to bi bilo čudo, ali nije čudo što sam svim prijateljima rekao da mi, kada god pomenem probleme, pomenu reč “konj”. Nije čudo što se često setim priče o osuđeniku na smrt koji je od svog kralja zatražio milost rečima “Gospodaru, ako mi poštedite život, u roku od godinu dana naučiću vašeg konja da leti”. Kralj je privremeno odložio pogubljenje, a zapitan kako misli da ostvari svoje obećanje, čovek je spokojno odgovorio: “Za godinu dana može da umre kralj, ili da umre konj, ili da umrem ja, a na kraju krajeva, možda taj konj stvarno i poleti”.

Nije čudo što volim ovu priču.

Buntovnik bez razloga

Od nedavno implementiram (majke mi, implementiram) rešenja najvećeg svetskog provajdera na tržištu poslovnog softvera, koji je ukupno gledano, treća softverska kompanija na svetu. Brojka od 39000 firmi koje (uprkos abnormalno visokoj ceni) koriste taj softver, bi trebala da potvrdi da je u pitanju vrhunski proizvod, koji znanje, iskustvo i tehnologiju stavlja u službi poboljšanja poslovanja. Za nekoga ko poseduje neophodno znanje i iskustvo i ko vlada dotičnom tehnologijom, ovo je posao snova. Ja još uvek nisam taj i ne znam da li uopšte želim da budem taj. Naprotiv, meni je taj posao oduzeo snove, jer sam u ceo film upao takoreći preko noći, bez ikakve pripreme, i to na osnovu nekih srodnih, ali ipak bitno različitih znanja i iskustava. Osećam se kao jazz violinista koji je kao takav, od Big Brothera dobio tajni zadatak da za prekosutra pripremi Klavirski koncert br.3 (D-mol Op.30) od Sergeja Rahmanjinova i nastupi pred prepunim Strava Centrom.

Taman što sam sklopio oči i otvorenim šakama počeo nespretno udarati po klaviru kao sumanut, do mene je stigla vest da je “kompanija” odlučila da pošalje svoje ljude na Zapadni Balkan (ko kaže da nismo na Zapadu), a mene na njihov trodnevni kurs pod nazivom “kako postati flautista za samo 30 dana”!?! Meni je sve to bilo, najblaže rečeno, čudno, nelogično i nepotrebno, ali ko te pita, ćuti sine i plivaj… Ma čekaj bre, na koju stranu da plivam, kako da postanem pijanista za dva dana na trodnevnom kursu za flautu!?! I koliko glup treba da bude taj budući flautista ako mu treba 30 dana za nešto što stručnjaci iz EU mogu da mu objasne za 3 dana!?! Ali ubrzo mi je postalo jasno zašto mi ništa nije jasno.

Da skratim, ako ni po čem drugom, kurs ću pamtiti po izuzetnim lunch paketima. Za tri dana kursa flautu nisam ni video, a kamoli uzeo u ruke. Ono, čak, nemam srca da nazovem kursom, više mi je ličilo na lošu i dozlaboga dosadnu prezentaciju. Prvi dan me je zabavljala teacherka iz Slovenije koja se, iako veoma dobro vlada jezikom koji se nekad zvao srpsko-hrvatski, strašno nervirala i izvinjavala što ga ne zna. Znaš sestro, itekako znaš, kao što dobro znaš zašto si ovde, jer ne sumnjam da ti je dnevnica više nego pristojna. Ali, zašto ja gubim vreme ovde dok me strogi maestro Rahmanjinov nestrpljivo očekuje u Strava Centru, to baš i ne znam! Drugi dan je jezička zajebancija podignuta na viši stepen, predavač Nemac je engleski govorio s akcentom koji mi je u par navrata zazvučao kao Otto Herr Flick of the Gestapo. Ali, to mi je držalo pažnju otprilike onoliko, koliko traje epizoda omiljene serije. Ostatak dana sam glumio pažnju i zainteresovanost, jer je do mene sedeo Business Unit Manager. Treći dan sam bukvalno prespavao, isčekujući sertifikacioni ispit koji je planiran za kraj dana. Nadao sam se da ga neću položiti, dobiti otkaz i tako se rešiti bede. Nažalost, ništa se od svega toga nije dogodilo, ispit je odložen za septembar. Otto je bio dovoljno ljubazan i otvoren da nam razotkrije poslovnu tajnu. Pristao je da sa nama prođe kroz sva pitanja i odgovore, koji su mu tek pristigli mailom, sa jednog od već održanih ispita.

Ispit traje sat vremena i sastoji se od 40 pitanja. Uz svako pitanje je ponuđeno više odgovora, između tri i pet, i na svako od njih treba odgovoriti sa “tačno” ili “netačno”, s tim što jedno pitanje može imati više tačnih odgovora. Time broj pitanja na koja treba odgovoriti raste na preko 150, ali ne budimo sitničavi, ko će još i to da broji. Ukupan utisak i to ne samo moj, upravo sledi. Desetak pitanja nemaju ama baš nikakve veze ni sa flautom, ni sa muzikom, ni sa planetom Zemljom, prava je misterija kako su dospela na listu. Za petnaestak pitanja je sam predavač rekao da su besmislena. Pored nekih je čak crvenim slovima zapisao: Kakvo je ovo pitanje? Otkud ovo ovde? Ovo treba izbaciti! Za desetak pitanja nam je izričito skrenuo pažnju da određeni odgovor treba zaokružiti kao tačan iako baš i nije sasvim tačan. Ovu izvanserijsku nebulozu je obrazložio činjenicom da pitanja i odgovore sastavlja neki teoretičar iz centra za edukaciju koji nema blage veze sa praksom. Većina pitanja je toliko uopštena i neodređena, da svaki od ponuđenih odgovora može u nekim konkretnim situacijama biti tačan, a u nekim drugim netačan. Pronašli smo svega 5-6 pitanja koja su bila nedvosmisleno formulisana i u jasnoj vezi sa temom kursa. Na kraju je i sam Herr Otto Flick priznao da nije ponosan na svoje kolege koji su smišljali pitanja, da ga zbog toga obuzima stid i da su velike šanse da bi i on pao na ovakvom ispitu (to svi kažu, ne znam zašto misle da će nam zbog toga biti lakše).

Posle saznanja da se ponekad i netačni odgovori broje kao tačni, rapidno mi rastu šanse da steknem sertifikat koji mi može širom otvoriti vrata sveta, za koji ne znam kuda ide, ali znam da je zalutao i da definitivno nije moj. Što širim putem korača taj svet, vidici mu se sve više sužavaju, verovatno zbog silne magle koju prodaje. Koja je svrha sertifikata koji vređa moju inteligenciju i šta će uopšte meni ulaznica za takav svet? Konačno su pale u vodu sve eventualne insinuacije o tome da moje nezadovoljstvo profesijom proističe iz lokalnog okruženja u kojem radim.

Pamet je pojedinačna, a glupost globalna.

Da preživim kurs pomogao je drug Koja sa svojim hitom:

Ne mogu da poverujem, čemu sada prisustvujem
Sve je kao (najgori) naučno-fantastični film
U meni to izaziva BUNT!!!

Pričaj mi nešto lepo… o meni

Jesam govno, al’ sam slatka - rekla je.

Nije bila slatka.

Bila je nesrećna. Imala je neukrotivu želju da joj se priča kako je lepa, pametna, sposobna, posebna… Imala je želju da se pojavi neko ko će joj ispunjavati tu želju, ko će joj govoriti da je bolja od drugih, koga će zbog tih reči zavoleti. Mislila je da je to sreća. Nije videla svoju uslovljenost, nije videla ono ključno “ali”, koje ljubav ostavlja zaključanu sa druge strane vrata. Verovanje u zadovoljenje ove želje dovelo je do opijenosti koja je stvorila privid emocije. Emocijama je htela da utoli svoju glad, a hraniti se takvim emocijama je isto što i hraniti trkačkog konja kolačima i vinom. Takav konj neće ni potrčati, a kamoli pobediti. Takav konj neće dugo trajati. Vezati se, zavisiti na taj način od nekoga, znači ropstvo, znači uništenje sopstvenog života. Odakle verovanje da je veoma važno biti priznat, voljen, poštovan, obožavan, da je bitno pripadati nekome!?! Ko god je odbacio takvo verovanje upoznao je svoju sreću, jer sreću donosi svesni dodir sa stvarnošću i samospoznaja, a ne saznanje da nam se neko divi. Onog dana kada ti neko kaže da si riba ili da si genije i ti to shvatiš ozbiljno, tog dana ćeš zakoračiti u pakao. Napetost raste, stalo ti je da održiš nivo, da zadovoljiš očekivanja, u strahu si da ne izostane očekivana reakcija, posle svega učinjenog tražiš potvrdu da si bila na visini zadatka, da si se dopala, da si još na pijedestalu. Ne nazivaj to ljubavlju, jer kako možeš voleti nekoga čije su ti pohvalne reči neophodne, od koga zavisi tvoja sreća, čije se reakcije u stvari plašiš? Ako potvrda tvoje vanserijske izuzetnosti izostane, ako pretrpiš kritiku, sva napetost i strah naglo isplivavaju na površinu, stvaraju sumnju, nesigurnost, ubijaju emociju i prelaze u očaj, razočarenje, možda čak i mržnju. A sve te nejasne emocije si, još koliko juče, nazivala ljubavlju.

Poskidaj sa sebe sve te bezvredne etikete, odbaci tu lažnu uslovljenost i postaćeš slobodna i srećna. Ne budi zarobljenik tuđih reči, reči te samo zavode i udaljavaju od stvarnosti. Zašto si svoju sreću prepustila tuđim rukama, prigrli je nazad k sebi, to je tvoja sreća!?! Koga je uopšte briga da li si lepa, pametna, luda, čudna, ovakva ili onakva, dovoljno je da budeš svesna sebe i trenutka u kojem si - da bi bila lepa. Pogledaj ptice na nebu ili ljiljane u polju, niti seju, niti žanju, niti odlažu u ambare, ne predu, ne tkaju, ne trude se da ostave utisak, nije ih briga da li ih neko gleda i šta o njima misli. To je istinska sreća. Kada to shvatiš otkrićeš svu lepotu života na Zemlji i bićeš sposobna za ljubav.

Ne vredi

Ovih dana, na više frontova, uporno pokušavam da objasnim nekim ljudima veoma jednostavne stvari, ali ne vredi. Ukazujem na problem, nudim rešenja, ali uzalud. Slušaju oni mene, ali me ne čuju, uključuju se u diskusiju, ali kao da pričaju sa nekim drugim o nečem trećem, a od dva monologa nikada ne biva dijalog. E sad…, mogu da se nerviram što će nerešavanje tog problema verovatno imati loše posledice i po mene samog, ali zar će mi od nerviranja biti bolje? Ako moje reči ne odjeknu iz prve, imam običaj da ponovim još jednom, u vrh glave dva put, a onda se okanem ćorava posla i nastavim svojim putem. Ko je čuo – čuo je! Ko sam ja da budim nekoga ko ne želi da se probudi? Zar ja treba da lečim nekoga ko ne želi da bude izlečen nego traži samo trenutno olakšanje? Ljudi nepodnošljivo lako pristaju na logiku - ‘ajde da danas zguramo ovo govno pod tepih, pa tek ako ga neko nagazi (jok i neće!!!), onda ćemo da se češemo po ludoj glavi. Nikakva naknadna pamet me ne interesuje, nebrojeno puta sam doživeo da šest meseci kasnije, kada mast ode u propast, čujem ono “ej…, bio si u pravu”. Odjebi prijatelju, ne misliš valjda da ću sada da se uznesem i da počistim za tobom!?! Sada ti budi pametan, a ja ću malo da se pravim lud.

I ne uznosim se, ne tvrdim da sam nešto posebno pametan, tim pre što znam da se kod nas ni ne isplati biti pametan (kada god sam pomislio da jesam - najebao sam), ali je praksa pokazala da se izreka “kada mudrac pokaže na Mesec, budala ne vidi dalje od prsta” u mojoj okolini potvrđuje iz dana u dan. Ne odustajem, ja i dalje govorim ono što mislim da treba reći, ali mi nije stalo do toga da moje reči naiđu na topao prijem, niti do toga da budem u pravu. Nije nikakva satisfakcija biti u pravu kada naspram sebe imaš totalnog idiota. Nije nikakav poraz ne prizvati u pamet nekoga ko ne želi da se opameti, a cenim da nije malo onih kojima se ne može pomoći. Znate onu priču kada tip ulazi u kafić, naručuje piće i za susednim stolom spazi lika kojem viri banana iz uveta!? Začuđen, prvo je pomislio da ga ignoriše, ali mu đavo nije dao mira. Pokušao je mimikom da mu da do znanja da nešto nije u redu, nije upalilo, pa mu se obratio:

- Izvinite, imate bananu u uvetu.

- Molim?

- Kažem, imate bananu u uvetu.

- Nisam vas čuo, šta ste rekli? – lik se naginje ka njemu da ga bolje čuje.

- Čoveče, zar ne vidite da imate bananu u uvetu!?!

Bananaman i dalje ne kapira o čemu se radi, tada tip gubi strpljenje i prodere se:

- IMAŠ BANANU U UVETU, JEBOTEEEEE!!!

Ovaj mu se skroz približi i uzvrati:

- Izvinite, morate govoriti malo glasnije. Imam bananu u uvetu, pa ne čujem baš najbolje.

Metak

Ovo je bio duuuuuugačak radni dan.

Od ponedeljka sam ipak na odmoru, a kako sam još juče završio sve što sam uzeo u rad, danas sam komotno mogao da provetravam mozak i misaono bludim. Prvi put, posle ohoho meseci na novom poslu, dostigao sam onaj break-point u kojem ne moram da budem efikasan u rešavanju nerešivih problema i ne moram da tumačim zbrku tuđih misli. Danas imam tu slobodu da mogu da se posvetim sređivanju sopstvenih misli. Posle dužeg vremena sam istinski smiren i lažno samozadovoljan. Po prvi put sam sposoban da jasno sagledam i precizno odredim vrednosti sopstvenih dupe-glava koordinata unutar ovog neinspirativnog mikrospejsa koji me mesecima okružuje, uružuje, razoružava i davi. A imao sam vremena da posmatram i zapisujem.

Primetio sam da osobe čiju stručnu pomoć od prvog dana očajnički uzaludno isčekujem, nisu u stanju da mi tu pomoć pruže i da će svaka eventualna pomoć, ubuduće obavezno ići u kontrasmeru i to samo u retkim slučajevima kada sam izuzetno dobre volje. Slaba je uteha biti kralj među miševima. Takoreći nikakva.

Primetio sam da sam okružen bezizražajnim, tupavim licima čiji vlasnici dobro žive samo od toga što umeju dobro da prodaju ono što nikako nemaju. Živimo u svetu izlizanih iluzionista.

Primetio sam da sam se među takvima, sve ovo vreme opravdano, ali iz totalno pogrešnih razloga, osećao loše. Barem kod mene je uvek bio kratak put od totalne nesigurnosti do vrhunske samouverenosti. Ako već odnekle mora da se krene da bi se do nečeg stiglo, onda je bolje da to bude odozdo na gore. Zajeb je u tome što kada pređeš taj put, nemaš više razloga da njime dalje koračaš, a kod mene su svi putevi sve kraći i kraći. Do sad sam menjao poslove na pet godina, a žene na 6 meseci, a sad ću poslove na godinu dana, a žene na… U stvari, žene ću da zadržim.

Kad sam već kod žena, primetio sam da direktorova sekretarica I., osim što je izdrilovani humanoid izveštačenog osmeha, ipak ima lice, sise i dupe što je u paketu čini neviđeno dobrom ribom. Velika je šteta što nikad neću poverovati u autentičnost njenog veličanstveno jebozovnog keeeeezzzza.

Primećujem da u poslednja dva i po sata, koleginica D. u proseku svakih 25 sekundi pušta po jebeno-jednu stranicu na print i dolazi iz udaljene prostorije da je jebeno-pokupi. Imajući u vidu činjenicu da je printer na stolu do mog, od njenog udaljen 10 sekundi hoda, ne umem da objasnim i opravdam njen sizifovski trud, osim ako joj, ovako debeo i relaksiran, nisam neodoljivo privlačan. Šalu na stranu (što ne znači da je šala nastrana), mogu samo pomirljivo slegajući ramenima da konstatujem njenu totalnu pogubljenost i nedostatak približne predstave o tome gde se nalazi i šta treba da radi. A opet, taj njen nepokolebljivo važan izraz lica odaje čvrst utisak da žena tačno zna šta radi. A ja naivan.

Primećujem, a bogami ponešto i osećam u suzi oka svog, da osobe zadužene za svakodnevno održavanje higijene u našoj tridesotospratnoj poslovnoj zgradi, iz ko zna kog razloga ne postizavaju da održe ličnu higijenu.

Nasrao sam se…, a sad palim na odmor.

Danas je juče postalo sutra (prohujalo sa vihorom)

Znate onu priču, ona ga je ludo volela, bio je čovek njenog života, ispunjenje sna, bla, bla, bla…, a onda je jednog dana naprasno shvatila da njihova ljubav nema budućnost i ostavila ga. Ako vi ne znate, ja znam. Ljubav je prohujala s vihorom, a ona je krenula dalje za svojim snovima i unapred zacrtanom budućnošću. Ne kažem, lepo je imati snove, ali je suludo bacati ih u budućnost. Zar današnji snovi ne mogu dati odgovor na sva buduća pitanja? Danas se odreći ljubavi u ime neke budućnosti koja nikad neće doći, je greh dostojan mog minuta ćutanja. Ali samo na prvu loptu, jer ljubav koja se tako završi dovodi samu sebe u pitanje i kao takva ne daje mnogo razloga za sažaljenje. Minut ćutanja ipak zavređuje dupli zajeb, u kojem je on verovao u njenu ljubav, a ona u njegovu nije, dok je s druge strane, ona verovala u budućnost, a on, eto, nije. Kako je vreme neuhvatljiva kategorija, tako se taj minut ćutanja može protegnuti do u nedoglednu budućnost, što bi opet, na neki način, bio protivprirodni blud, jer budućnost i ja odavno nismo ni u kakvom odnosu, pa ne treba ni ćutanje da nas povezuje.

* * *

Ja živim tako, za ovaj trenutak, za danas. Ako sam nešto i ostavio za sutra, to samo može da znači da mi do toga nije ni stalo. Ne postoji ništa što se ne može dogoditi danas, a “sutra” je samo dobar izgovor za ono što se neće dogoditi, “bolje sutra” je jebena iluzija, samo još jedan list iz kalendara za budale. Ako mi danas donese bar pola od onog što mi može doneti “bolje sutra”, to je opet, možda duplo više od onog što sam imao juče. Zabole me za jučerašnje poraze i probleme koji se mogu pojaviti sutra, o tome ću misliti sutra, da ne bih poludeo danas (Scarlett O’Hara!?). Oni koji se brinu za sutra, zaboravljaju da je danas baš ono sutra o kojem su brinuli juče. Raspamećuje me to što danas ljudi ne stižu da vide, a kamoli da upoznaju svoju decu, sve pod izgovorom da se bore za njihovo bolje sutra. A sutra nas možda neće ni biti. Danas mi je sve što imam, danas mi je Sudnji dan. Danas je najlepši dan u godini i tako treba da bude uvek. Najtužnije reči koje se mogu čuti su: “Eh, da mogu da proživim život ispočetka…”. Takvima je bolje da se odmah ubiju, nego da po drugi put promaše svoj sopstveni život. Iz blizine. Zato, ne mozgaj, uzmi dirigentsku palicu u svoje ruke i razmaši se, danas je tvoj dan.

Spavaću sutra, brinuti i umreti prekosutra. Danas volim da živim, danas živim da volim.

* * *

On danas voli neku drugu i ne pada mu na pamet da je napusti zbog nejasne budućnosti. Prava ljubav dobacuje dalje od budućnosti, jer vreme je prolazno, a ljubav večna.

A danas grandfather punk-a Iggy Pop puni 60 godina. Bravo matori!

Banka

- Dobar dan, mene interesuje oročena devizna štednja sa mesečnom isplatom kamate.

- Sa mesečnom… A to ne može, morate da oročite najmanje na 12 meseci, ako hoćete mesečnu isplatu kamate.

- Zašto ne može?

- Zato što ne isplaćujemo mesečno kamatu ako ne oročite bar na 12 meseci.

- Ali ja hoću da oročim na 36 meseci…

- A ne, onda ne možete podizati novac dok vam ne istekne period oročenja, znate li vi to, …to se nikako ne preporučuje.

- Da, znam, verovatno se zato i zove oročena štednja. Rad sam vas obavestiti da sam nešto malo školovan i da sam potpuno upoznat sa značenjem pojma oročena štednja, zato sam i došao da oročim…

- Ali gospodine, ako oročite na period koji je veći od 12 meseci, onda ne možete podizati novac dok ne istekne taj period. To je onda jako komplikovana procedura, nije sasvim nemoguće, ali sve se komplikuje, moraju da se podnose neki zahtevi, pa da se traže razna odobrenja, obračunavaju se troškovi i provizija 0,5% i… nema nikakvih garancija da ćete dobiti novac nazad dok vam ne istekne period oročenja. Riskantno je.

- A kamatu mogu da podižem svakog meseca?

- Da, naravno, kamata vam se svakog meseca upisuje na drugi račun i sa tim novcem možete slobodno raspolagati. Po isteku perioda oročenja, automatski započinje novi period oročenja koji vas više ne obavezuje, tada ako želite možete podići sav novac.

- Upravo sam to hteo i zato sam došao. Ako oročim ovu sumu na 36 meseci kamata je 6%, je li tako?

- Jeste gospodine, ali… kako… da li vi razumete da onda ne možete podići taj novac u toku tih 36 meseci?

- Gospođo draga, ja i ne očekujem da ćete vi meni isplaćivati kamatu za novac koji držim u porodičnoj slamarici. Ovo nije suma od koje mi išta u životu zavisi i neće mi biti neophodna poduže vreme. Zato sam nešto mislio, da ja vama dam taj novac na raspolaganje, a vi meni da isplaćujete kamatu. To je izvodljivo, jer ste vi banka koja baš ovakve kao što sam ja, želi za svoje klijente. Dakle da vidimo, vi ste banka, zar ne?

- Kakvo vam je to pitanje? Naravno da smo banka!

- Ja sam vaš štediša, drago mi je. Tim pre, što sam čuo da ste peta banka u Evropi po vrednosti na berzi. Da li sam dobro shvatio da vaša banka na ovu sumu isplaćuje kamatu od 6% samo pod uslovom da je rok oročavanja 36 meseci?

- Da, tako je.

- Ušao sam ovde sa čvrstom namerom da baš to odradimo. Želim ovu sumu da oročim na 36 meseci. Možemo li to sad da obavimo?

- Izvolite pogledajte ovo i proučite dobro, tu vam sve piše, znate, kamatne stope zavise od visine uloga i od perioda oročenja pa vi kad dobro razmislite…

- Dobro sam razmislio pre nego sam zakoračio u ovu prostoriju, a ako još malo porazmislim velike su šanse da se više nećemo videti. Taj reklamni materijal možete ponuditi slučajnim prolaznicima na ulici kojima još nije napamet palo da se odluče na korak za koji sam se ja već odlučio. Maločas smo utvrdili i visinu i period, možemo eventualno još jedno drugom da premerimo i krvni pritisak, ali tu definitivno podvlačim crtu. Bez iskorišćene pomoći prijatelja, moj konačan odgovor je: pare dajem - urinokulturu ne dajem.

- Gospodine, to ionako ne možete na ovom šalteru. Kada odlučite šta tačno želite možete sve to da završite za minut sa našim savetnikom, odmah tu iza paravana. On sad ima neku stranku, možda je bolje da dođete sutra prepodne.

- Iza paravana? Sutra prepodne? Treba li da se skinem do pojasa? Jel’ moram da zakažem??? Bolje da sam vam dao jebenu urinokulturu, …pišam vam se na banku.

Hronike virtuelnih ljubavnika

“Tako te lako volim samo zato što su meni reči sve, ti si malo lukav, ili privilegovan, ne pričaš puno, nigde ne grešiš, zatvoren, nedodirljiv, ništa nisam saznala o tebi, a želim te zbog onoga što jesam…”

Ne, malena, u našim maglovitim susretima nema napetosti. Ona je u našim verbalnim kontaktima. Na onoj dalekoj plaži uvek sam te viđao kao simpatičnu, blagu devojčicu koja sve oseća, sve zna, koja na život gleda sa božanskim svetlom i utapa ga u svetlost svog duha. Video sam tvoj oslobođeni ples u ciganskoj suknji, video sam te kako svoj razdragani trk završavaš bacajući mi se oko vrata. Pri našim susretima između crnih prozora ovde i belih prozora tamo, video sam te i videla si me kao osobu koja pre svih drugih traži svađu i borbu – intelektualnu borbu punu ograničenih analogija i zaključaka.

Neka ti Bog oprosti. Uzela si mi duševni mir. Da nisam postojan i uporan, uzela bi mi i veru. Čudno, ljudi koji su nam najdraži najviše su u stanju da nam poremete život.

Nesporazumi s najdražima bole. Ne smemo jedno drugom da prebacujemo. Treba da jedno drugo razumemo. Do međusobnog razumevanja može doći, samo ako razgovaramo dečijom jednostavnošću. Ti i ja težimo veštini, raznovrsnosti, uglađenosti i sređenosti u stilu izražavanja. Spoznali smo, ti i ja, da se iskrenost i stil lako ne usaglašavaju. Srce je, malena, nešto jednostavno i njegova ispoljavanja su jednostavne kategorije. A stil pripada socijalnim elementima. Šta kažeš da stil zamenimo jednostavnim rečima?

“Ti živiš u meni i ja živim u tebi. Ti to znaš i ja to znam” (opusti se i zamisli kako ti po leđima mokrim peskom ispisujem ove reči).

Zar ovih nekoliko reči nisu neuporedivo bolje od svega što smo rekli? Od početka smo znali ovu elementarnu činjenicu i zašto je nismo otvorenošću iskrenih vernika obelodanili? Da smo to uradili, izmakli bi smo sumnji, bolu, kajanju, ljutnji, suprotstavljanju, koje med u srcu pretvara u gorčinu, njegov hleb u prah.

Treba da razumemo jedno drugo, ali kako da nam to pođe za rukom ako jedno od nas na otvorenost drugog ne odgovori potpunim verovanjem? Kažem ti, malena, kažem ti pred nebom, zemljom i onim što je među nama, da ne spadam u one koji pišu “lirske pesme” i šalju ih na Istok i Zapad u privatnim pismima. Nisam od onih koji ujutru pričaju o svojoj duši “pod teretom plodova”, a uveče zaboravljaju dušu, plodove i teret. Nisam od onih koji dotiču svetinje pre nego vatrom opeku prste. Nisam od onih koji dokolicu ispunjavaju lirskim igrarijama. Nisam od onih koji malo drže do tajni svog duha i srca, pa ih obelodanjuju svakom vetru koji dune. Ja sam veoma zaposlen čovek. Ja težim velikom, plemenitom, lepom, čistom. Ja sam usamljenik, nalik na neke što su sami, uprkos sedamdeset hiljada prijateljica i prijatelja. Ja nisam, kao neki, sklon erotskim akrobacijama, koje ljudi nazivaju lepim imenima i još lepšim atributima. Ja, malena, baš kao i ti, volim Boga, život, ljude. Ja sam pisao o poverenju, a ti o sumnji, govorio sam ti o jednoj neobičnoj istini, a ti si mi uzvratila “Kako je lepa tvoja lirika”. Dobro znamo i ti i ja da ti nisam prišao dobro uhodanim stazama, pronašao sam te u bespuću i prišao ti sa strane sa koje niko dosad nije. Tvoj oprez je očekivan i to je razlog mom bolu, jer nisam očekivao očekivano. Ali, jesam li mogao nekom drugom otkriti onu istinu? Ova se istina rodila iz bola i uveličala je, bol je večna, stoga je i ova ljubav večna.

Čudno, nisam se pokajao nakon toga. Ne, nisam se pokajao, štaviše čvrsto sam se i dalje držao svoje istine sa željom da ti je otkrijem. Svaki put mi je odgovarala neka druga Ti koju ne poznajem. Dozivao sam i šaptao, i odgovor je stizao, ali ne od one “u kojoj živim i koja živi u meni”, već od oprezne i pesimistične žene, koja želi i veruje, ali se plaši svojih verovanja i koja je u relaciji sa mnom kao državni tužilac i okrivljeni. I nisam ljut ni na tebe ni na onu drugu Ti, nikada vam nisam sudio. Moje srce ne dozvoljava i neće dozvoliti da budem sudija. Ono što osećamo, malena, drži nas podalje od svih sudova.

Gledaj malena, mogao bih i ja u celu ovu priču da uvedem i neko moje drugo ili treće Ja. Onda bismo imali na jednoj strani dvoje dece koje držeći se za ruke idu suncem obasjani, kako Bog i gde Bog hoće, a na drugoj strani četiri osobe, žena, njena sekretarica, muškarac i njegov sekretar koji se raspravljaju, nadmudruju, vagaju, odmeravaju, sedaju, ustaju. Na koju će stranu tvoje srce malena, reci mi – na koju će stranu?

Rekla si da sam prvi čije si ćutanje prigrlila sa radošću. To ćutanje dugo kao večnost, duboko kao nebeski snovi, koje se ne prevodi ni na jedan ljudski jezik. Rekla si da nikad nisi upoznala čoveka koji govori samo bitne stvari. Ah, kada bi znala koliko sam umoran od suvišnog, kada bi znala koliko mi je potrebna jednostavnost! Kada bi znala koliko volim suštinu, bez primesa, u nevremenu, na krstu, suštinu koja plače i ne skriva suze, koja se smeje i ne stidi se smeha – kada bi znala, kada bi znala! Svi smo sami i svi smo zagonetka. Svi smo prikriveni hiljadu i jednom koprenom i kakva je razlika između dva usamljenika, osim što jedan govori o svojoj samoći, a drugi uvek ćuti?

“Šta radim večeras?”

Nije veče. Dva sata je iza ponoći i gde bi želela da odem ovako kasno? Najbolje je da ostanem ovde. Ovde u ovom prijatnom miru, u kojem nećeš biti užasno sama. Ovde možemo da osetimo čežnju, da bi nas približila Božijem srcu. Ovde možemo da ugasimo svet, a možemo i da osetimo ljubav za čovečanstvo, ne bi li nam ono otvorilo srce.

Evo, san ti je poljubio oči, ja to znam, video sam kako ih ljubi baš onako kako bih i ja poljubio. Stavi glavu ovde, na moju ruku, i spavaj. Spavaj, Malena moja. Spavaj, jer si u svom domu.

A ja ću bdeti. Ja ću bdeti sam. Treba da pazim do jutra. Rođen sam da to radim.

(u tekstu sam u velikoj meri koristio odlomke iz pisama Halila Džubrana Mej Zijadi)

Ne veruj ženi koja laže

Na prvom Olivera K. i vladika Artemije, na drugom razgaćeni vadikali i Borka Vučić, na B92 kenjaju o Kosovu, na Pinku španska serija, a odmah zatim “Gledaj kevu, eliminiši malu”, na Avali telefonski kviz za retardirane, na Fox-u… nisam uspeo ni da skapiram šta je, a na blogu Valentinovo, Valentinovo, Valentinovo… Sreća u nesreći je, što sam igrom slučaja još juče dobio proliv, tako da je to jedini razlog što me danas sraćka zaobišla.

Dan zaljubljenih, mhm, kako da ne, zar to nije svaki dan? Zabole me. Moja ljubav je na 450 km odavde i trenutno ima 39,2 temperaturu, ali ne od ljubavi nego od gripa, a ni ja ovde se ne osećam mnogo bolje. Davno, davno bivša i srećno udata me posle tonu vremena zove baš na Dan zaljubljenih da proveri kako sam, i da overi šta ima novo kod mene, da eventualno nahrani svoju bolesnu sujetu u slučaju da još uvek patim za njom… Iz meni nepoznatih razloga, oduvek je bila ubeđena da ja strašno patim zbog nje i to joj je davalo neki čudan i meni smešan osećaj nadmoći i samopouzdanja. U principu nikad me nije volela, ali joj je moja ljubav strašno prijala. Koristila me dok nije našla boljeg. Nemam ništa protiv. Raskinuli smo na Dan zaljubljenih pre mnogo godina i tada sam joj, znajući za tu njenu uobrazilju iz zajebancije rekao da meni druga žena ne treba, ili ona ili ništa. Kada sam joj veselim i zvonkim glasom do najsitnijeg detalja pojasnio da ima mnogo toga novog i lepog u mom životu, uključujući nov posao i prelepu novu ljubav, brzo se dosetila da ima važnija posla i prekinula razgovor.

Posle nje zove ženska koju sam pre 4-5 godina bezuspešno pokušao da smuvam, a onda ipak sa njom postao blizak, u smislu ortaci, brat i sestra i te fore. Kada sam joj pričao za najnoviju blogovsku ljubav, činilo se da je srećnija od mene zbog toga. I bila mi je ubedljiva, kao kada se pravi prijatelj, iskreno i bez rezerve raduje vašoj sreći. Ali ne lezi vraže, od pre 2-3 nedelje počela je opasno da mi se nabacuje, što me na prvu loptu iznenadilo, ali ustvari i nije. Popelo joj se iz dupeta da je omatorila i da joj preti opasnost da ostane sama, pa se najzad dosetila i skapirala posle iks godina, kako joj ja savršeno odgovaram u svakom smislu, da se baš dobro slažemo, nikad ne nerviramo jedno drugo, a uz to sam ja, jedini od svih, sposoban da je nasmejem, što joj je jako bitna stavka. Ok, zasmejavanje nije isto što i ljubav, ali ne, baš je čvrsto rešila da sa mnom provede ostatak života.

- Alo bre ženo, oduvala si me pre 5 godina kao suvi list. Napušila si me.

- A ne, ja se toga ne sećam! Stvarno si bio zaljubljen u mene? Pa što mi nisi dao neki znak, čoveče.

- Daj ne kenjaj, pričali smo o tome satima i noćima, bila si veoma precizna da je prijateljstvo jedina opcija. Otpatio sam te, sad nema nazad.

- Ma ne, pa ja sam mislila da se zezaš, nisam to ozbiljno shvatila. Misliš da je sada kasno za nas dvoje? Nikada nije kasno…

Na stolu mi je bila otvorena knjiga baš gde treba. Odšaputao sam joj pesmu u telefonsku slušalicu. Nisam primetio da se zagrcnula od smeha.

Suviše kasno

S čežnjom ti priđoh da ponizan te molim,
al’ zanosu mom smejala si se
i moja ljubav za tebe samo igra beše.

Sada umorna i zasićena,
dok tužne gledaju me tvoje oči pune strepnje,
onu ljubav kojom davno goreo sam, ti bi htela.

Avaj, od nje davno pepeo posta, zaiskriti neće,
ona jednom tvoja beše,
sad pusti je da počiva sama.

H.Hesse

5 stvari koje neću da vam priznam

Prvobitno nisam imao nameru da se uključujem u sve ovo, ali kad sam već prozvan u sva tri matrixa… nek vam bude. Pet tačaka mi je malo, zato ću u svaku tačku da strpam i babe i žabe.

1. Čim sam krenuo u osnovnu školu odmah sam shvatio da se razlikujem od drugih. Prvo što sam primetio je da sam godinu dana mlađi od svih svojih “vršnjaka”, ja 6, a oni 7. E pa ne može to tako, govorio sam sam sebi, nisam ja ovde došao da budem najmanji i najslabiji. Iz petnih žila sam se upinjao da dokažem, opet sam sebi, da sam im u najmanju ruku ravan, ako ne i bolji od njih. Baš sam se upinjao. Toliko sam se upinjao, da sam radeći neki zadatak u školskoj klupi, a sve u težnji da ga što pre rešim, čvrsto stisnuo butinama svog jedinog pravog vršnjaka, nervozno klateći se napred nazad. Posle samo par minuta, osetio sam kako mi se kroz celo telo širi nepoznati sladostrasni osećaj. Bio sam potpuno zbunjen i ošamućen, preneražen i u blagom stanju šoka, ali čim sam došao sebi, zadatak je bio rešen. Taj ritual “stisni i ljuljaj” mi se jako dopao, iako nisam razumeo šta se to sa mnom događa i odakle taj čudesan osećaj dolazi. Recept za suzbijanje nervoze i dovođenje sopstvenog bića u smireno stanje, redovno sam primenjivao negde do sedmog razreda kada je, po prvi put, kulminacija bila propraćena nekakvim tečnim i sluzavim manifestacijama. Tek tada sam shvatio. Dan danas se tresem od smeha kada se setim svoje tadašnje reakcije: “jeeeeeeee, pa to je speeeeeeerma!!!…. a ono, a ono… pa ono je sve vreme bio orgaaaaaaazaaaam!?!?!”. E, tada sam se osetio kao pravo muško. Ovu prvu tačku sam mogao i da skratim: redovno se samozadovoljavam od svoje šeste godine.

2. Negde u trećem ili četvrtom razredu, kompletna površina školske klupe u kojoj sam doživeo svoj prvi orgazam, je bila toliko ižvrljana i išarana da nisi imao slobodnog mesta da na njoj nacrtaš ni probodeno srce. Direktor škole i učiteljica su pozvali moju majku na razgovor i zapretili da ćemo, ukoliko klupu ne dovedemo u ispravno stanje, morati snositi troškove kupovine takve iste, samo čiste. Majka, koja je i sama bila prosvetni radnik, mi je bez ijedne reči prigovora, jasno dala do znanja da je neprijatno iznenađena i veoma razočarana mojim ponašanjem. Iz sećanja mi je izvetrelo o kakvim se žvrljotinama radilo, ali pamtim da smo celu jednu subotu šmirglali, ribali i glancali klupu sve dok nije zablistala prvobitnim sjajem.

3. U jedanaestoj godini sam pored živih roditelja, ostao siroče. Svoga oca ne pamtim kao člana domaćinstva, u potrazi za novim uzbuđenjima, napustio nas je vrlo rano. Dok ga je moja majka uzaludno čekala, on je godinama noći provodio uglavnom po kafanama i u zagrljaju drugih žena. Dolazio je samo vikendom, na sat dva, da vidi svoga sina. Evidentan osećaj krivice je pokušavao da izleči besomučnom pričom upućenom svima koji mu se nađu na putu, da on ima sina kojim se diči. Bio sam sin za priču i pokazivanje, ceo grad je morao da zna čiji sam ja sin, čiji sam ja ponos. Formalni razvod braka, do kojeg je konačno došlo da bi se on ponovo oženio, mojoj majci nije mogao teže pasti. Jednog zlokobnog popodneva su je sa radnog mesta kao džak krompira prevezli na psihijatrijsku kliniku i tamo zadržali mesecima, a posledice tog događaja su trajale godinama. Bez bliže rodbine u prečniku od 250 kilometara, ostao sam prepušten sam sebi, živeo sam u školskom dvorištu i na ulici, hranio se i spavao po komšiluku i kod zle maćehe, a otac je i dalje, bez obzira na novonastale okolnosti, bio jako zauzet. Petice u školi su postale dvojke, ali škola kroz koju sam tada prošao nema cenu. Silom prilika, jako mlad sam na svojoj koži osetio surovost života i kroz to iskustvo naučio da bez trunke očekivanja u odnosu na druge ljude, čak i one najbliže, moram sam za sebe da se borim prolazeći kroz sva životna iskušenja, ma koliko strašna ona bila. Nekoliko puta sam bio na samoj ivici totalne lične propasti, ali sam uvek našao snage za prosvetljenje i novi uzlet. Vremenom sam uspeo da nađem svoj unutrašnji mir, zavolim samoću i da oslobođen svih strahova uživam u ljubavi i životu.

4. Prvi seks mi se dogodio pod vedrim nebom, u noći mog osamnaestog rođendana na travi nasipa Ade Ciganlije, i to sa one strane gde je “zimovnik” za splavove. Ne mogu da kažem da je bilo nezaboravno, sva sećanja su se utopila u osam velikih piva koja sam u tom trenutku imao u sebi. Zvala se Dijana, bila je vitka, visoka i prelepa, upoznao sam je kao ćerku neke zubarke koju je moj ćale nešto muvao, a na kraju se ispostavilo da je ćerka smuvala mene. Iste godine sam otišao u vojsku, i tamo sasvim slučajno ugledao njenu sliku u bikiniju na naslovnoj strani sportskog lista “Tempo”. Kandidatkinja broj 8 za maskotu reprezentacije Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u fudbalu 1982. godine. To je za mene bilo veliko razočarenje, odmah sam je prebrisao. Inače se lako zaljubljujem, u dvadesetim sam imao nekoliko srećnih, ali i nesrećnih ljubavnih afera posle kojih sam dugo patio. U tridesetim godinama sam imao dva perioda za Ginisa, tri godine bez seksa, pa tri godine – nijedan dan bez seksa. Ironijom sudbine, od trenutka kada sam u svojim četrdesetim osetio da me žene i seks sve manje interesuju, počinje pojačano interesovanje žena za mene. Još uvek mi nije sasvim jasno da li mi je drago ili krivo zbog toga.

5. Gore pomenuti osamnaesti rođendan je ujedno i poslednji koji sam zvanično proslavio. Ne priznajem posebne datume, godišnjice, jubileje, Nove godine… Od života nemam ništa osim tog jednog dana u kojem se nalazim, zato svaki dan tretiram kao praznik. Za mene nema smešnijeg prizora od onog kada odrasli, da ne kažem matori ljudi, slave svoje rođendane, a vidim da ima i onih koji obeležavaju godišnjicu svog bloga, bože me sačuvaj. Drogu nikad nisam probao iako sam sklon porocima. Na najvećim iskušenjima sam bio kada sam zbog jedne ljubavi u Amsterdamu proveo mesec dana. Odoleo sam i dobro je što jesam, jer poznajući sebe, ko zna šta bi iz toga proizašlo. Alkoholu nisam odoleo, ali i to je prošlost, poslednji put sam se pošteno napio još u prošlom veku. Sada samo gustiram. Pušenje će me sigurno ubiti, ali o tome sam već pisao. Iskren sam do koske, ne umem da prećutim, a da ne fljusnem “istinu” svima u lice. S druge strane, u borbi da ta istina izađe na videlo, volim da preterujem i preuveličavam, što me često dovodi do granice laži.

Danas nisam lagao.