So, Annie Are You Ok?

 

Jesi li dobro?

Jesam.

Jesi li sigurna?

Nisam.

Pa, šta ti je?

Ne znam.

Uopšte mi ne ličiš na sebe.

Na koga ti ličim?

Ne znam. Na nekog drugog.

Na nekog poznatog, ili… ?

Nebitno, na nekog ko nisi ti.

Pa, što me onda smaraš kad je nebitno?

Smaram te?

Retorički.

Misliš, retorišem te?

Aha.

Interesantno. Hoćeš li se ikada vratiti sebi ili si ovo sada nova ti?

Pa, ne znam.

Baš ne znaš ili još nisi odlučila?

Ne znam, bre, nije mi dobro.

Malopre si rekla suprotno. Bolesna si?

Prekini.

Ljuta si?

Ne znam.

Na mene?

Ne.

Sigurna si da nisi ljuta?

Nisam.

Nisi sigurna ili nisi ljuta?

Ne znam.

Jebote?! Zašto si ljuta?

Zato što nikako da umukneš.

Molim?

Prestani da zapitkuješ.

Ok, završio sam.

Super.

Jebi se.

 

My name is Hackman, Gene Hackman

Istražitelji su mesto zločina ogradili žutom trakom, a žrtvu prekrili belim čaršavom. Oprezno su se kretali unutar ograđenog prostora, strogo vodeći računa da ne unište eventualne tragove. Povremeno su nešto zapisivali u svoje male notese, a jedan od njih je čučao i pedantno pakovao prašinu u najlon kesice. U najvećoj tišini sam se primakao mestu dešavanja. Potpuno zadovoljan tokom forenzične istrage, usredsredio sam se na socijalno-psihološke aspekte ovog bezumnog akta.

“Ja mislim da su prave žrtve, zapravo, njegova deca”, rekao sam inspektoru gotovo svečanim tonom.

“Da, da, svakako”, odgovorio mi je inspektor, ne pogledavši me.

“Žrtve su i njegovi roditelji”, dodao sam. “Pod pretpostavkom da su barem oni živi.”

Inspektor nije odgovorio, ali me to nije pokolebalo da posle kraće pauze nastavim sa svojim opservacijama.

“Ni njemu ne možemo osopriti ulogu žrtve, na kraju krajeva, on je taj koji je ovde izgubio svoj život, a to nije mala stvar, zar ne?”, izgovorio sam značajno upirući prstom prema pokrivenom telu. Inspektor više nije mogao da ignoriše moju ekspertizu.

“Hej,  ti..., da, da, ti... smesta da si se udaljio! Vidiš da pokušavamo da radimo!”, doviknuo mi je, gledajući me direktno u oči.

Dok su me dvojica kolega pratila do vozila, ja sam razmišljao o svim potencijalnim žrtvama ovog nemilog događaja. Ako je ubijeni bio dobar u poslu, trpeće svi oni koji su koristili njegove usluge, ako je bio podstanar, žrtva je i stanodavac jer nije nimalo lako pronaći pristojnog stanara u ova smutna vremena, ako je bio dužnik - jao si ga njegovim poveriocima... Ni zvuk sirene, ni SMS poruke koje su stizale od moje bivše žene, ništa nije moglo da izmesti moju koncentraciju sa ovog slučaja. Osećao sam veliku odgovornost, bilo je tu mnogo ljudi o kojima sam morao da brinem. Međutim, tek što smo stigli u stanicu, zazvonio je telefon i ja sam morao da krenem na novi zadatak.

Možda ja i nisam najbolji policajac, ali sigurno nisam zaslužio da osnovcima objašnjavam opasnosti koje im prete od seksa, duvana i droge.

“Mislim da je to što držite u ruci samo pakovanje,” reče mi klinja iz prve klupe. “Kondom vam je ispao, eto ga, tu dole, pored vaših nogu”.

“Da, da, znam. To sam i rekao”, mrmljao sam dok sam se saginjao da dohvatim kondom. “Ovo je..., ovaj deo se..., hm... Mir, deco...”. Deca su se kikotala, a ja sam se toliko upetljao da više nisam znao šta je šta. Gledao sam u levi dlan, pa u desni, pa opet u levi, da bih na kraju, prateći ih pogledom, obe ruke podigao u vis, kao da se predajem.

“Deco, ovo je kondom… Sve ovo!”

Pravio sam budalu od sebe. Okrenuo sam se ka učiteljici pokušavajući da ostvarim telepatski kontakt sa njom. “Pomozite…”, kao da sam cvilio. “Molim vas, pomozite...”. Ona nije ni trepnula, a ja sam treptao kao lampica auto alarma. Tražio sam elegantan izlazak iz ove glupe situacije, ali uzalud, zastavica je pala i ja sam nekontrolisano odvalio:

“Deco, da li volite brzu vožnju? Hoćete da vas vozim do poligona da gledate kako upucavam kontejnere? Ko je za, neka digne ruku”.

Tek što sam to izgovorio, dvanaest dečaka i pet devojčica su visoko iznad glava mahali raznobojnim pakovanjima kondoma.

Sutradan sam u “Kuriru” čitao da direktorka škole od mene nije ni tražila da učenicima pričam o seksu. "Da sam to htela, zvala bih vatrogasce", izjavila je je rezignirano. Prema izvorima “Glasa javnosti”, ona je samo prijavila da se oko škole muva neko za koga se sumnja da je narkodiler. Na “B92” su spominjali jednog kidnapera i jednog pedofila, s tim što je spikerka nekako neprirodno naglašavala reč "jednog". Ako je pak verovati “Blicu”, mene niko iz škole nije ni zvao, jer ja uopšte nisam policajac. Ovu vest je potvrdilo i Ministarstvo unutrašnjih poslova, što je u meni izazvalo uznemirujuću krizu identiteta.

“Ko sam ja?”, zabrinuto sam upitao nadzornika.

"Ti si pesnik, prorok, propovednik, pop-rock ikona i odmetnik", odgovorio mi je uz blagonakloni smešak. Njegove reči su prosto odisale majčinskom toplinom i meni je momentalno laknulo što nisam policajac.

Pokrio sam se ćebetom, krajičak jastuka stavio u usta i zaspao kao beba.

Serija o Džordžu

Meni više ništa nije zanimljivo, sedim pred televizorom, gojim se i prdim, to je sve što radim u životu, reče Sergej „Na terapiji“, a takav sam i ja, kad se uverim da nešto mogu, ja to batalim, izgubim interesovanje, umotam se u ćebe kao mumija, ništa bolje kod mene nije prošla ni serija „Na dijeti“ koju sam nedavno počeo da pratim, ne pitaj me zašto, pa zato što su mi danas obe koleginice, nakon što sam odbio njihove nepristojno kalorične ponude, rekle da uopšte nisam debeo, a to mi je sinoć rekla i žena dok mi je mesila pogaču sa čvarcima, koju sam nedugo zatim zafrljačio kroz prozor, ne ženu nego pogaču i ne zato što nisam gladan, već iznerviran njenom izjavom da nemam manira, a to mi je rekla samo zato što sam joj kroz tanke zidove doviknuo da je ona ta koja nema manira, ne moja žena, nego naša nova komšinica koja već 25 dana renovira mansardu-mali stan, po zidu kuca tika tak, a zidovi joj tanji od mog najtanjeg nerva, ponoć je ženo, dreknem ja, aman, dosta više, treba da se spava, ne smem ni da pomislim koliko bi ga decenija renovirala da je kojim slučajem petosoban i ko zna šta bi se sve desilo da se nešto posle ponoći nisam ošamutio punom tepsijom gibanice koja mi je promakla za doručak, srećom, tepsija je ostala čitava, ali ne i moja žena, koja mi je, dok sam jeo, stajala nad glavom i zvocala kako ne smem biti toliko nasilan prema nepoznatim ženama, na šta sam morao da odreagujem, prebio sam je i onako negližiranu izbacio na hodnik, jer se nas dvoje baš dobro poznajemo i ona odlično zna koliko sam zgrožen nasiljem nad ženama, a to mi je rekla samo da bi povredila mene senzibilnog, namerno je udarila tamo gde sam najtanji, a ako mislite da se ta zlobna i licemerna žena tu zaustavila, varate se, vidi se da je uopšte ne poznajete, pre nego sam tresnuo vratima za njom, jasno sam joj i glasno doviknuo da se više ne vraća, ne vraćaj se, kravo, kobilo i kozo jedna ti, baš tim sledom reči sam joj se obratio, ali se ona, posle samo par minuta, preko komšijske terase prebacila na našu terasu sa  podmuklom namerom da mi amputira kako je moje tobožnje nasilno ponašanje prema strancima, nesumnjiva predispozicija za nasilje prema bližnjima, što je, u mom slučaju, brutalna kleveta, pa meni je bračno nasilje najslabija od svih slabih karika, ja kada čujem za neki takav slučaj, poprskam po svim šavovima i u tom trenutku mi nije bilo druge nego da proverim koliko nisko može da padne ta žena, u trećoj rundi sam je  saterao među konopce i aperkatom lansirao kroz prozor četrnaestog sprata, stajao sam na simsu u gaćama rizikujući sopstveni život, samo da bih taj njen, kako mi se tada činilo, fatalni pad, trijumfalno propratio urlikom "ne vraćaj se, kuuuurrrvooo", ali ne lezi vraže, nisam stigao ni u pidžamu da ulegnem, eto ti opet nje na vratima, trese, lupa, udara, viče kako mi sve oprašta, kako me voli baš zbog te moje kurčevitosti, krenula da se izvinjava što me je tukla i tu ti ja nepromišljeno spustim gard, posegnem za bravom, još ni kvaku nisam ispustio, a ona mi sa vrata naskoči direktno na kurje oko, ijaooo, sledi scena iz "Velikog brata", ja u suzama, ona u tripu, te neće više to da trpi, te za koj moj da kuva kad ja ništa ne jedem, te da li ja shvatam koliko sam blizu da je više nikada ne vidim, dovoljno je samo da joj kažem da se ne vraća, a da sam se ikada drznuo da joj to kažem, ona se svakako više nikada ne bi vratila u Srbiju, kao Mira Marković, jebote, ako me voliš, poljubi me, rekla je i tada dolazi do prekida filma, samo reklame i mrak u duši, sa tevea se čulo that stupid woman annoys the heck out of me, she really fucking pisses me off, zgrabio sam je za kosu, izvukao na hodnik, pozvonio kod komšinice, uleteo unutra i obe ih ugurao u nedovršeni kamin, dobro ih naložio kako je to najbolja preventiva protiv gripa koja ne izaziva neželjene efekte, znači ono, baš sam ih naložio, a meni moja žena slepo veruje, poslednje njene reči su bile "nastavi da pišeš blog, sve moje prijateljice te prate, to mi je mnogo važno" i tako, sada sam opet sasvim sam i nema ko da mi kuva, pa sam u dilemi, da li da se prebacim na "Farmu", gde se krčkaju prčanjski krompiri ili na "Survivor", gde se dave proteinima, kako god okrenem, preživeću.

Pisac

Tek što sam sklopio oči i utonuo u tamu, začuo sam dubok muški glas koji me doziva po imenu. Glas mi se učinio poznatim, ali po prilici bunovan, nisam uspeo da ga identifikujem. Posle ne znam kog ponovljenog poziva, zbunjeno sam promrmljao:

- Mhmm... čujem vas..., ko je to?

- Dobra vam noć, ja sam vaš pisac.

- Kako to mislite, moj pisac? Ja nemam svog pisca.

- Preciznije, ja sam pisac vaše životne priče. Ili, ako vam bolje zvuči, vi ste glavni akter drame koju pišem.

Neko vreme sam zurio u prazno, pokušavajući da vizuelizujem ono što čujem, makar u vidu senke ili siluete, ali sam ostao u totalnom mraku. U svakom slučaju, pauza mi je dobro došla da se malo priberem.

- Hoćete reći da je moj život unapred napisana predstava u kojoj sam samo glumac?

- Ne, predstava nije dovršena, svake noći dopisujem nova poglavlja dok vi spavate.

- Gospodine, vi se šalite, to je nemoguće, ovo mora da je samo san!?

- U neku ruku jeste, mada, ne u pravom smislu te reči. Vi sada spavate i vodite razgovor sa osobom za koju verujete da je samo plod vaše mašte, ali nema potrebe da vas takva osoba uverava u nešto što sami najbolje znate, a to je da vi nikada ne sanjate. Hajde, recite, da li se sećate nekog svog sna?

- Hm, zaista, oduvek me je čudilo što ujutru nikada ne mogu da se setim šta sam sanjao, ako sam uopšte sanjao.

- Razlog za to je što upload scenarija blokira vaš centar za snove. Ako ste nekad doživeli pojavu "već viđenog", to je zbog toga što smo prethodne noći zajedno prošli kroz taj deo scenarija.

Iznenada sam se trgnuo, uspravio u sedeći položaj i tupim pogledom prešao preko nameštaja i zidova. Znao sam gde sam, ali nisam umeo sebi da objasnim šta se događa. Retko sanjam, ali zato često doživljavam već doživljeno, isuviše često da bih to i dalje mogao smatrati nekakvim fenomenom. Valjda je to razlog što me je tumačenje koje sam upravo čuo zaintrigiralo, čak mi se učinilo logičnim. Nekoliko trenutaka sam se zbunjeno okretao oko sebe, pre nego što sam se umorno spustio na bok, sklopio oči, ušuškao obraz uz jastuk i ponovo potražio svog sagovornika. I dalje nisam imao predstavu o tome gde se on tačno nalazi, ali sam jasno osećao njegovo prisustvo. Nastavio sam:

- Ako se već družimo svake noći, kao što kažete, kako to da mi se ranije niste prikazali, zašto baš sad?

- Pa, vidite, noćas sam osetio jaku potrebu da porazgovaramo. U nedoumici sam kako da nastavim priču, a to je u velikoj meri vaša zasluga. Nekako mi se čini da se već duže vreme ponašate previše samovoljno, mnogo improvizujete i jednostavno rečeno, ne pridržavate se scenarija. To me mnogo ljuti, znate, ima toliko novih glumaca koji bi sasvim sigurno bili presrećni da odigraju vašu ulogu onako kako sam je ja napisao. Da ne grešim dušu, detinjstvo i mladost ste odigrali kako dolikuje, ali imam utisak da posle vaše tridesete stalno pokušavate da promenite tok moje priče.

"Ovo postaje vraški zabavno", pomislio sam i rešio da se sasvim opušteno prepustim ovom čudnom razgovoru. Na kraju krajeva, ako je ovo samo san, onda ću imati čemu da se smejem kada se probudim, pod uslovom da se ičega setim.

- Verovatno ste u pravu, ali to nije za čuđenje s obzirom na moje duboko i do pre par minuta nepokolebljivo ubeđenje da je to ipak i pre svega, moja priča. Međutim, ako ste vi ono što tvrdite da jeste, dakle autor mojega karaktera, onda moja svojeglavost ide vama na dušu, te mi nije najjasnije zašto se meni žalite...

- Eto, to je upravo ono o čemu govorim. Vi ste arogantni, nezahvalni, nedisciplinovani, uvek se i svemu suprotstavljate. Ja vas nisam tako zamislio, vi ste se jednostavno otrgli...

- Nisam se ja otrgao, prijatelju, ovakav sam zato što su se vašem pisanju potkrale neke nepromišljenosti, a da toga uopšte niste svesni. Kad bolje razmislim, bilo je tu puno grešaka, fatalnih čak... i da budem iskren do kraja, kada bih svoje žitije posmatrao kao štivo, ne bih bio u mogućnosti da složim neku afirmativnu impresiju o vama kao piscu. Ima tu podosta praznog hoda, dosadnih poglavlja u kojima se ništa ne dešava, da bi se onda, iznenada i ničim opravdano, u pojedinim scenama dogodilo toliko toga da je teško zamisliti živo biće koje bi sve to izdržalo. Jeste li vi školovani za životopisca ili ste mi Bogom dani?

- Ovo je nečuveno, vašem bezobrazluku kao da nema kraja!!!

- Meni zaista nije jasno kako je moguće da ne uviđate da ste vi jedina osoba koja je u stanju da prekrati moj bezobrazluk, na ovaj ili onaj način. Pa, gde baš meni takav nemaštoviti da zapadne! Sebe preozbiljno shvatate, a ne vidite da vam delo odiše nepodnošljivom prazninom, sve sam promašaj do promašaja... Zašto mi ne dopišete neku kuću pokraj reke ili savršenu ženu ili bar LOTO sedmicu da vratim dugove, danem dušom i primirim živce? Toliko ste loš pisac da sam u više navrata pomišljao da sam sebi prekratim muke, čak sam pokušao da pišem blog, za Boga miloga, zar vam to ništa ne govori?

- Ne, vi ne uviđate da do vašeg samoubistva nije došlo samo zato što ga ja nisam napisao. I što je najvažnije, kao idejni tvorac vašeg volšebnog izlaska iz krize, večeras sam umesto zahvalnošću, zatrpan vašim uvredama. Pa to je skandal, samo gubim vreme sa vama...

- Gosn škrabalo, poštedite me patetike, rasterujete mi snove, a i vama bi moglo da naškodi. Ajde sad, šetnja, disanje i meditacija! I daj mi napiši nešto smešno za sutra, jebote...

- Dobro, sami ste tražili. Uostalom, nije isključeno da ću ovih dana okončati vašu dramu i posvetiti se nekom drugom ko će to umeti da ceni. Ovo nije ni doviđenja ni zbogom, ali bih se ozbiljno zabrinuo da sam na vašem mestu - pretećim glasom reče iznervirani pisac i nestade.

* * * * *

Tog jutra sam se probudio sa nesnosnom glavoboljom. Ničeg se nisam sećao. Dan mi je protekao uobičajeno dosadno, a sve vreme sam imao osećaj da sam neispavan. Jedva sam čekao da padne noć, da pokušam još jednom.

Te večeri su objavili da je nekog slavnog pisca u snu izdalo srce, ali da njegovo delo i dalje živi.

Boje su u nama

Da ti se požalim, ima tome već par meseci, kako su mi boje u totalnom rasulu. Što se više trudim da ih dovedem u red, one sve više luduju. Zimzelena sišla na Žutu, Indigo se razmazala preko Roze, Ljubičasta upila Cinober, a Kaki se kandidovala za bojonačelnicu. Narandžasta pukla nadvoje, jedna povukla na Oker, a druga na Bordo, međusobno ne govore. Zlatnu sam poklonio, Crnu izgubio, Sivu negde zaturio, Detinje plava pobegla od kuće, danima se ne javlja, tako da sam ostao na samo 4 nijanse plave. Eeeej, čoooveče!!!

Azurna tripuje da je riba, ucenjuje prelaskom u konkurentski tabor, pregovarala bi, ali taktizira, onako... kao ležerno, zvižduće neke fraktalne melodije, a bleeedaaa u pičku materinu. Ultravioletna se kurči, ponosno tvrdi da je ona jedinstvena i nedeljiva, hoće da pređe među proste brojeve. Lavanda se ne skida s telefona, Boga pitaj s kim priča, neće da studira, hoće u turizam, onako na šarm, na blef, šta li ...!? Strašno!

Čokoladnoj sve dozlogrdilo, objavila da obustavlja mešanje sa kojekakvima, uglavnom solira, povremeno se šmeka s Vanilom i to je to. Tamnoaleva poblesavela, zaljubila se u Kesten, pa se s njim farba, izbušila pupak, mo'š mislit', hoće da menja ime u Bronzana!?! Smaragdna danju spava, noću kuva kompote i recituje, a Maslinasta viče na gospođu Burgundsku, smeta joj njeno kikotanje dok ova igra bridž sa madam Šartruz.

Koralna se zbog Čeličnoplavog počupala sa Sedefastom, pramenovi poleteli na sve strane, što samo ide na ruku Purpurnoj koja otvara frizeraj, odmah tu, preko puta. Tirkizna se zaključava u kupatilo i cmizdri što se ugojila, Šafranova udara lopticom o zid i stenje, sprema se za Vimbldon, iako je u poodmakloj trudnoći. Bojim se da će, kad joj stvarno počnu trudovi, svi misliti da igra finale miks dubla. Do ogledala ne možeš od Kajsije, čupka obrve, glanca trepke, a ceo hodnik u oblaku parfema. Ciklama i Šimširasta se samoinicijativno poseljačile i uputile na audiciju u Grand. Ma ludilo!

Ipak, najžalije mi je zbog Srebrne koja, u odsustvu Zlatne, očajnički pokušava da skrene pažnju na sebe. Beskrajno tužan prizor, pogubila je kompase do te mere da ne zna gde udara, sve zidove je uflekala i to iz zaleta, a pljuvačka kojom prkosi tavanici, uglavnom završava na njenoj kosi, nepotrebno se pridodajući na njen već prenaglašen srebrni sjaj. Trza glavom, brblja nepovezano, podvriskuje, iz pluća joj šišti, ruke joj se tresu. Jezivo je posmatrati scenu u kojoj, kao u nekom transu, naizmenično pada na pod i skače na noge, udarajući šakama o parket, a pesnicama o grudi, sve sinhronizovano sa simultanim prevodom cerekanja u plač ili obratno, zavisno od toga da li je gore ili dole. Jedini način da se taj horor ritual prekine je emitovanje petominutnog audio snimka aplauza, miiisim ooono, baš mi je neprijatno...

Prvo sam se oslonio na stručnjake, angažovao sam koloriste, galeriste, sinestetičare, eksperte za opijate, ambijentalne muzičare, filharmoničare, vidovnjake, okultiste, hindu gurue, zen majstore, učitelje joge, sufi mistike, hipnotizere, masere, sportske trenere, nutricioniste..., ali su svi do jednog, doživeli kompletan fijasko već posle par seansi.

Kad sam uvideo da od nauke nema mirne luke, reših da se vratim korenima. Naglas sam im čitao Lao Cea, Aristotela, Getea, Čehova, Junga i Ničea, kazivao Dantea, Vitmena, Jesenjina, prikazivao im Spilbergovu "Boju Purpura", "Boje" Denisa Hopera, "Tri boje" Kišlovskog, "Primary Colors" sa Travoltom, bombardovao ih Čajkovskim, Vagnerom, Pink Flojdom, Cepelinima, Sindi Loperovom, patkom Pekinškom i Šarlom akrobatom, ali uzalud vam trud svirači... Kada se očaj približio na samo pedalj do cilja da me konačno savlada, posegnuo sam za šok terapijom zvanom Mile Kitić i Južni vetar. To zamalo da mi upali, ali zamalo...

Kasno sinoć sam, u iznenadnom napadu panike da ne fasujem ludilo, istrčao kroz kapiju, najpre glavom bez obzira, a odmah zatim i stopalima bez čarapa, kao da je zemljotres, Bože mi oprosti. Popeo sam se na obližnje orahovo drvo i sa visine posmatrao svoj dom, baš kao da gledam celovečernji film u multikoloru. I znaš šta sam, tako sakriven u gustoj krošnji, pod okriljem noći, mogao da vidim?

Neverovatna svetlost je izbijala iz kuće i padala po meni tako, da sam jasno mogao da vidim samog sebe u svom punom spektru boja. Svaka od tih boja, bila ona topla, hladna, komplementarna ili neutralna, ukazivala je na određenu talasnu dužinu kojom treperi moja duša. Borba, mešanje i komešanje boja, najednom su mi postali transparentni i lako razumljivi, a ono što me je do tog trenutka brinulo i nerviralo, učinilo mi se krajnje simpatičnim i pomalo smešnim. Ponašanje boja mi više nije bilo strano, a želja da od njih pobegnem, potpuno me je napustila.

Kad sam se vratio u kuću, zatekao sam harmoniju kakvu ne videh nikada pre.

Sumrak idola

- Jebote, nikako da skapiram ove klince.

- Koje klince, o čemu pričaš?

- Ovu nedonoščad što otvaraju blogove u slavu nekakvih “nazovi” idola. Bar da su neki likovi, nego jeeebooote… pazi ovo, Jelena Karleuša, Jelena Rozga, JelenaM o Dejanu Stankoviću…, pa onda Sve o Ceci, Emina Jahović, Ana Nikolić, Veliki i mali brat, Zveeezde Granda jebooote…, teniseri, teniserke, Bekam, Ronaldo, pa ona Henryeva…. dobro ona više nije klinka, sad je predsednica…, pa junaci raznih teenage serija za koje niko nije čuo, jebote…

- Jeste, to je i meni smešno, ali dobro… Mojne da si prestrog, svi smo kroz to prošli, ajde reci da kao klinac nisi imao svoje idole?

- E, nemoj da sereš, to ne može biti isto! Išao sam u bioskope, na utakmice i koncerte da vidim svoje idole, lepio sam postere po sobi, u krugu svoje intime, razumeš, ali nisam imao svetu misiju da pronosim njihovu slavu, nisam ulicama nosio transparente sa njihovim likom, nisam medijski promovisao svoju besvest, nisam se bavio propagandom, jebote.

- Smanji malo doživljaj sa tim “jebote”! I nisi baš nešto…

- Šta nisam?

- Pa to, …jebome.

- Aham… Čuli su za Cobeta, a nisu čuli za drugu Božiju zapovest, jebote!

- Opet ti… Koja je druga i Who-The-Fuck-is-Cobe?

- Cobe je ovaj pored Dinče, a druga zapovest je “Ne pravi sebi idola, nemoj im se klanjati niti im služiti”.

- Hoćeš da mi kažeš da si se kao klinac ložio na Stari Zavet, a ne na debelog Čobija ili na neku sisatu pevaljku? Ma daaaj, pričaj to nekom drugom! Kladim se da i dan danas onanišeš na neku selebrušu.

- E, ne zajebavaj, da te ne nabodem. Blizu si utoliko što su moj međunožni vršnjak i uslovno rečeno seks, verovatno jedini idoli iz mladosti kojih se i dalje držim.

- Da me nabodeš??? Jel’ i to neka seksualna aluzija, da ne kažem iluzija? Znači, to su tvoje opsesije…, pa jel’ hoćeš da pričamo malo o tome?

- Pa mis’im… šaja znam, ako nisi gadljiva, hehe.

- Dadada. A što uslovno rečeno? Pod uslovom da ti se digne, ili šta…?

- Opet podjebavaš! Ti znaš za onaj moj mali problem, da ne mogu da se uzbudim pored devojke koju ne volim.

- Hm, znam da imaš mali… problem, ali nisam znala da je to u pitanju. I, šta kažeš, ne diže ti se na devojke koje ne voliš? Straaašan problem!

- Da, ali samo sa onom koju ne volim, a na onu koju volim – napalim se u momentu.

- Aha…, a u kojoj meri ti to remeti normalan život?

- Jebote, pitaš gluposti! Pa kako da vodim ljubav, ako artiljerac ostane gluv na komandu gotovs?

- A zašto bi vodio ljubav s nekom koju ne voliš? Zašto vođenjem ljubavi nazivaš nešto što u sebi nema ljubavi?

- Čekaj, čekaj malo, ne skreći sa glavne teme.

- Naprotiv mili, upravo govorimo o suštini problema.

- Prosvetli me, keve ti.

- Ništa komplikovano. Glavni problem je u tome što ti hoćeš da spavaš sa ženama koje ne voliš. U tome je suština problema, veruj mi.

- Čekaj bre, svi muškarci to rade, čak i oni najverniji. Ako nemaju zdravstvenih problema, spavaju sa ženama iako ih ne vole. Veruj ti meni! Ali, moj problem je u tome što se meni ne diže ako je ne volim.

- A drugima se diže bezobzirno?

- Normalno. Recimo, moj ortak, Burgija. Spava sa svakom koja mu je na dohvat ruke, i uvek je podjednako napaljen, bez izuzetka.

- Siguran si u to? Nisi nikad posumnjao da te dotični Burgija samo loži i tako leči svoju bolesnu mušku sujetu? Čula sam da muškarci to rade.

- Ne znaš ti Burgiju, glupo je trošiti sumnju na nešto što je van svake sumnje.

- Onda, stvari stoje ovako. Ili svi muškarci, uključujući i Burgiju, imaju sposobnost da se zaljube na nekih 15 minuta u ženu koju zapravo ne vole, ili ti imaš ozbiljan zdravstveni poremećaj.

- Ali kad sam sa onom koju volim, nemam nikakvih problema.

- Onda te jebe savest. Nisam ni znala da je imaš, čestitam.

- Ti dobro znaš da ja nemam savest.

- Znam da nemaš, ali sada više nisam sigurna, izgleda da je imaš. A vidiš, kod mene je sve drugačije.

- Slušam.

- Ja spavam s raznim muškarcima, ali prema svakom od njih osećam nekakvu ljubav.

- E pa jebiga, to je ključna razlika, ti nikada ne spavaš sa onima koje ne voliš.

- Pa to ti kažem. Daj mi reci, molim te, kako to izgleda kad spavaš sa onom koju ne voliš, opiši mi, kako to radiš?

- Šta da opišem? Prvo se mazimo i ljubimo, ja pokušam da se napalim, kad vidim da ne mogu ja se ispružim, zažmurim i zaspim.

- Šta, ladno zaspiš pored vrelog ženskog tela koje te želi?

- Ladno.

- A ona?

- Otkud znam, valjda i ona spava.

- Tvoj kurac spava, a ona leži u mraku i misli da si impotentan.

- O užasa! Ali ja nisam impotentan!

- Slušaj, neki idoli na vrhuncu svoje slave jednostavno padnu… u zaborav. Šalim se, stvarno je zločin misliti tako o nekome ko nije impotentan.

- Strašno! Da li možeš to da zamisliš?

- Nije mi teško to da zamislim. Ležiš tako u tami i misliš: “On je impotentan”.

- A, u stvari, nije.

- U stvari, on te jednostavno ne voli. Ali znaš, ženi je lakše da misli da je muškarac impotentan, nego da je ne voli. Znam o čemu pričam i veruj mi da je baš tako, ovo ti govorim kao žena.

- Stvarno? To ti se često događa?

- Šta to?

- Pa to, da ležiš pored frajera u mraku i misliš da je impotentan?

- Svi moji muškarci su bili potpuno ispravni u tom pogledu, ti si bio jedini sa kojim mi, i pored obostrane ljubavi, seks nije uspeo…… Čekaj, čekaj…, da li to znači da me nisi ni voleo?

- Ma, volim te, pile.

- Onda si impotentan.

- Onda…, jesam.

- Znala sam.

Menjam Velikog brata, za dva mala

Dva rođena brata, jedan oženjen, a drugi neoženjen, imali su imanje na plodnoj zemlji, s velikim prinosima žita. Svaki od braće je dobijao polovinu žetve.

Posle izvesnog vremena, oženjeni brat je počeo da se budi noću, mučen mišlju: “Nije pravedno da moj neoženjeni brat uzima samo pola žetve. Ja imam ženu i petoro dece koja će se brinuti o meni kada ostarim. A šta će biti sa mojim bratom? On sada mora da izdvaja za budućnost, da bi sebi obezbedio bezbrižnu starost. Logično je da njemu pripadne više.”

Svake noći, ustajao je iz kreveta, krišom odlazio u kuću svoga brata i praznio džak žita u njegov ambar.

Neženja je, takođe, počeo da gubi san i govori sam sebi: “Ovako više ne može. Moj brat ima ženu i petoro dece koje mora da nahrani, a ja izdržavam samo sebe. Meni ne treba mnogo, a dobijam i više od toga. Nije pravo da moj brat dobija samo polovinu žita.” Tako je i on ustajao usred noći i prenosio žito u ambar svoga brata.

Jedne noći, ustali su u isto vreme i tako se sreli, svaki sa velikim džakom žita na leđima!

Mnogo godina posle njihove smrti, lokalni meštani su doznali za ovu priču. Rešili su da sagrade hram, baš na mestu gde su se braća susrela, jer su smatrali da u čitavoj okolini nema svetijeg mesta.

Turizam vs. Emigracija

Kad god me neko smara pričama da se u nekoj zemlji fenomenalno proveo i da razmišlja o preseljenju, ja se setim jedne druge priče.

* * * * *

Umro čovek i dospeo u raj. Par dana se odmarao od burnog života, ali mu je ubrzo postalo jako dosadno. Sve je bilo predivno, voda je u potocima žuborila kroz prekrasno rastinje najlepših boja, anđeli su pevali i svirali na harfama, ali za čoveka od akcije kakav je bio, to je bilo suviše mirno i nimalo uzbudljivo mesto. Zato se obratio Svetom Petru i zamolio ga za premeštaj.

- “A gde bi ti hteo, ili raj ili pakao, ne postoji treća opcija? Pakao ti nikako ne bih preporučio.” – rekao je Sveti Petar.

- “Mogu li samo na kratko da zavirim u taj Pakao, da vidim kako je tamo?” – zamolio ga je čovek.

- “To ovde nikad ne radimo, svako ide tamo gde je zaslužio.” – odgovori Sveti Petar.

Međutim čovek je bio toliko uporan u molbama, da je Sveti Petar na kraju popustio:

- “Dobro, ovaj put ću napraviti izuzetak, ali samo pod uslovom da tamo ostaneš mesec dana.”

Čovek je bez kolebanja pristao i Sveti Petar mu je otvorio vrata pakla.

Na ulazu ga je čekala besna limuzina koja ga je odvezla do jahte… Usledilo je krstarenje i provod kakav se samo poželeti može…, besprekorna posluga, živa svirka vrhunskih bendova, prelepe devojke, obilje najdivnijih jela i najkvalitetnijih pića, noćni ribolov, žurke do zore, ludilo… Mesec dana je prošlo kao najlepši san.

Naravno, po povratku u raj mu je bilo još dosadnije nego prvi put. Zapitao se gde je u životu pogrešio da zasluži večitu dosadu kao nagradu. Nije dugo izdržao pre nego se ponovo obratio Svetom Petru sa molbom da ga opet malo pusti u pakao.

- “Takve šetnje tamo-amo, ne dolaze u obzir, ipak smo mi jedna ozbiljna institucija! Pravila su jasna, ili-ili! Dobro razmisli, prošli put sam ti progledao kroz prste. Ako te sada pustim u pakao, znaj da ti ovaj put povratka nema!”

- “Pristajem!” – uzviknuo je čovek radosno. Skakao je od sreće kao malo dete, nestrpljiv da se što pre vrati u pakao.

Teška vrata pakla su se muklo zalupila za njim i on je počeo da propada. Dok je padao, na dnu ponora je ugledao gomilu iskeženih đavola, koji su čekali da ga roštiljaju. Sve glasniji jauci ostalih nesrećnika su dopirali do njega.

- “Šta je ovo!?” – kriknuo je užasnut.

- “Pakao brate!” - progovorio je Lucifer dubokim glasom.

- “Ovo pakao!?!? Prošli put nije bilo ovako!!!”

- “HAHAHAHA, naivčino! Prošli put si ovde bio kao turista, a sad si običan emigrant.”

Kamenorezac

Živeo jednom jedan kamenorezac koji se svakoga dana peo na planinu da razbija stene. Bio je zadovoljan svojim poslom, uvek je pevao dok radi jer, iako siromašan, nije želeo ništa više od onoga što ima. Ukratko, nije ima baš nikakvih briga.

Jednoga dana su ga pozvali da obavi posao u palati nekog plemića. Kada se našao u sred te raskoši i lepote, prvi put se u njemu javila želja za nečim što mu nedostaje: “Eh, da sam ovako bogat! Ne bih više morao da tucam kamen i da se kupam u znoju lica svog da bih preživeo”.

Iznenada, začuo je glas: “Tvoja želja je uslišena, od sada ćeš imati sve što poželiš”. Te reči su ga jako iznenadile, nije razumeo njihovo značenje, sve dok se nije vratio kući i tamo umesto trošne kolibe zatekao veličanstveni dvorac. Prestao je da radi kao kamenorezac i bez truda živeo lagodnim životom. Bio je okružen velikim bogatstvom, ali je vremenom počelo da mu biva dosadno.

Jednog sparnog dana, ispred njegovog dvorca prošla je kraljevska povorka i on je pomislio: “Mora da je lepo biti u njegovoj nosiljci. Voleo bih da sam kralj”. Želja mu je opet ispunjena, našao se u kraljevskoj nosiljci, ali je bio ne malo razočaran kada je shvatio da je unutra mnogo toplije nego što je mislio. Počeo je da se znoji, bilo mu je neprijatno, sve dok nije pogledao napolje i zadivio se nad silinom sunčeve energije pred kojom nije bilo nikakvih prepreka.

“Hoću da budem Sunce”, rekao je u sebi. Želja mu je još jednom uslišena i on je postao izvor toplote za čitav svet. Bio je jako zadovoljan samim sobom i sve je bilo u najboljem redu dok nije naišao na debeli sloj oblaka koji nikako nije mogao da probije svojim zracima. Tada je poželeo da bude oblak, što mu je odmah ispunjeno, ali se ubrzo pretvorio u kišu i, na svoj veliki gnev, pao na stenu koja ga je naterala da se razlije i teče pored nje.

“Šta!?” viknuo je. “Zar je običan kamen moćniji od mene!? Onda želim da budem kamen.” I tako, obreo se na vrhu stenovite planine. Međutim, uskoro je čuo neki čudan zvuk ispod sebe. Pogledao je naniže i video čovečuljka kako razbija stene.

“Šta!?! Zar tako bedno stvorenje može da ugrozi ogromnu stenu kao što sam ja!?! Mislim da je krajnje vreme da ponovo postanem čovek!” I tako je opet postao kamenorezac koji radi na planini i zarađuje za život u znoju lica svog. Ni sunce, ni kiša, nisu mogli da ga spreče da sa pesmom na usnama radi svoj posao od srca, zadovoljan što je opet onaj koji je oduvek bio i živi s onim što je oduvek imao.

Ne kukaj, sedi i večeraj!

Ja sam nesretnik i propalica, totalni luzer, a zaslužujem bolje. Život me je omašio i isprebijao, zakinuo da ulovim svoje parče sreće. Ostao sam bez države, ljubavi, gajbe i šljake. Nemam lovu ni ortake, nemam porodicu ni nikog svog, nemam ništa. I žena me ostavila. Sve što imam je ova izmučena faca, jedan stari pocepani kaput i na glavi šešir. Probušen i prašnjav, baš kao i ja. Pušim pikavce, slušam zrikavce, hasam gde stignem i šta nađem, uglavnom iz kontejnera, kuntam ispod Brankovog mosta. Baš tu gde sam večeras pronašao zaboravljenu kesu, a u kesi pola vekne, tri paradajza i parče sira zamotanog u papir. Setim se da sam gladan, ali već u sledećem momentu mi se sloši: ‘bem ti život u kojem ja mogu da večeram samo slučajno. Branko je barem dobio svoj most, a ja nikada neću imati ništa svoje. Moj pasji život je lutrija bez premije, u startu su mi podeljene loše karte, jebiga, takva mi sudbina. Tako je hteo Bog… A možda taj isti Bog ipak jednog dana pogleda na mene i pruži mi šansu. Pa i ja imam dušu i neke snove… Baš bi bilo moćno da sam sad na nekom gala banketu. Nije mi nidočega, nepovratno gubim apetit. Sutra je ionako novi dan, a od slučajne večere bolji je izvestan doručak.

Ponoć je, vrućina tek utihnula, a lagani vetar kreće da me miluje po prljavoj kosi. Ležem na samu ivicu keja, kesu spuštam na pločnik ispod sebe, kaput prebacujem preko nogu. Taman što sam sklopio oči, trzam se od iznenadnog zvuka motora. Ispred mene se zaustavlja beli mercedes iz kojeg istrčava uniformisani šofer i otvara zadnja vrata. Iz automobila izlazi riba do jaja, isto sva u belom, skockana, utegnuta, prilazi ka meni:

- Jaaaadan, pa nećeš valjda tako sklupčan i sam da provedeš noć?

- Hoću, pa šta? - kažem joj zbunjeno dok trljam oči u neverici.

- Ma nema šanse, pored mene žive! Ideš sa mnom, vodim te u apartman da se istuširaš, ljudski večeraš i naspavaš.

Na njeno nekoliko puta ponovljeno insistiranje, pristajem i ulazim u auto. Dok se vozimo izvan grada, miris njenog parfema mi golica nozdrve. Ona pali neku otmenu dugačku pljugu, povlači nekoliko dimova, a onda se okreće ka meni i bez reči, ali uz jebozovni osmeh nudi i mene. Otvara bife i najzad progovara:

- Jesi li za viski? Ili konjak, možda crno vino?

Već me hvata lagana vrtoglavica što od iznenadne ushićenosti, što od pića. Auto na kratko usporava, a zatim prolazi kroz kolosalnu pozlaćenu kapiju i zaustavlja se u dvorištu ispred velelepne rezidencije okružene šumom. Prilazi nam visoki crni baja u besprekornom teget odelu, devojka mu odmah daje instrukcije:

- Molim te odvedi ovog čoveka u odeljenje za poslugu i obezbedi mu sve što treba. Spremi mu kupatilo i čistu garderobu, a zatim ga dovedi kod mene na večeru.

Veče je zaista bilo nezaboravno i najzad me odvedoše u moju sobu. Ostavivši upaljeno svetlo legao sam u postelju još uvek uzbuđen i pod jakim utiskom, te nisam bio u stanju da zaspim. Gledao sam okolo po sobi zadivljen i zatečen lepotom koja me okružuje. Tada sam začuo kucanje na vratima, vrata su se otvorila i ušla je moja prelepa dobrotvorka.

- Videla sam upaljeno svetlo, je li sve u redu mili moj, zašto ne spavaš, zar nisi zadovoljan večerom?

- Nikada u životu nisam pojeo lepši obrok, hvala vam gospođice.

- Da li ti je prijatno u postelji, da ti nije vruće ili možda hladno?

- Ne, zaista, sve je besprekorno, krevet je udoban i topao, a jastuci mirišljavi i meki, jako ste ljubazni.

- A da te ne muči samoća, možda bi ti prijalo društvo? Pomeri se u stranu, napravi mi malo mesta da legnem pored tebe.

Zbacila je svoj noćni ogrtač i sasvim se približila krevetu. Ja sam se pomerio malo u stranu i dok sam padao u prljavu Savu udario sam glavom o kamenu obalu. Probudio sam se u hitnoj, a kada sam se vratio, kese više nije bilo.

Nas 7 smo ja

U gluvo doba noći, dok ležim u polusnu, mojih sedam “ja” se okupiše u meni i povedoše sledeći razgovor:

Prvo Ja: Sve ove godine sam zarobljen u ovom ludom čoveku sa jedinim zadatkom da pothranjujem njegov bol danju i budim njegovu patnju noću. Ne mogu više podneti takvu tužnu sudbinu, i sad se moram pobuniti.

Drugo Ja: Tvoja je sudbina bolja od moje, brate, jer je meni dato da budem njegova radost, sreća, zadovoljstvo. Ja sam onaj koji se smeje kada je zadovoljan, ja moram da pevam i plešem kada je veseo, da svim svojim krilima razmahujem njegove srećne misli. Dakle ja sam taj koji neizostavno treba da se reši svoje iscrpljujuće uloge.

Treće Ja: A šta da kažem ja, koji ljubalju vođen, raspaljujem plameni oganj divlje strasti, najlepših snova i zanosnih želja? Ja sam potpuno bolestan od ljubavi, i moram se osloboditi od ovog ludaka.

Četvrto Ja: Od svih vas ja sam najjadniji, jer sam njegova senka, njegova tamna strana. Ja sam sav od zlobe, sujete, mržnje i gađenja sastavljen. Iz mene izvire sav njegov bes, jer sam rođen u tamnim pećinama Pakla. Protestvujem protiv takve nedostojne službe ovome ludaku.

Peto Ja: Ne braćo, ja sam ono misaono, maštovito, imaginativno ja, zaduženo za njegovu duhovnu glad i žeđ, osuđeno da bez odmora luta u potrazi za nepoznatim i nepostojećim stvarima; ja ću se pre svih vas, pobuniti protiv ovog čoveka.

Šesto Ja: A ja sam onaj koji po čitav dan dirinči, dakle radnik, jadni trudbenik, koji strpljivo svojim vrednim rukama i čežnjivim očima pretvaram dane u slike; bezobličnim elementima dajem novu večitu formu – ja, jedino ja treba da se dignem protiv ovog neumornog ludaka.

Sedmo Ja: Čudno je da svi vi hoćete da se pobunite protiv ovog čoveka, kad svaki od vas ima jasno predodređenu sudbinu i zadatak. Ah, kad bih ja mogao biti jedan od vas. Jer ja nisam zadužen nizašta, samo sedim u tišini, zagledan u prazninu, zaronjen u nigde i nikad, lebdim u besmislu, dok vi stalno rekreirate njegov život. Ko treba da se pobuni komšije, vi ili ja?

Kada je sedmo ja ovo izgovorilo, ostalih 6 su ga sažaljivo pogledali i nisu više progovarali; i kako je noć odmicala jedan po jedan su tonuli u slatki san ogrnuti nekom novom i prijatnom pokornošću.

A sedmo ja je ostalo zagledano u daljinu, u ništa…, tamo iza svega što postoji…

(Originalni autor je Khalil Gibran.
Ovo je moj slobodan prevod sa engleskog.)

Šipak

Jednom davno dok sam živeo u srcu šipka, čuo sam jednu semenku kako progovara: “Jednog dana ja ću postati drvo, vetar će pevati kroz moje grane, sunce će plesati po mojim listovima, a ja ću biti lepa i jedra u svako godišnje doba”.

Druga semenka je rekla, “Kada sam ja bila u tvojim godinama, imala sam slične poglede na budućnost, ali sada posle toliko vremena, vidim da su moje nade bile uzaludne”.

I treće seme je progovorilo: “Ja ne vidim u nama ništa što obećava svetlu budućnost”!

I četvrto seme je reklo, “Ali naš bi život bio uzaludan, bez velike budućnosti”.

Peta semenka reče: “Čemu diskusija o tome šta će biti s nama, kad čak ne znamo ni šta smo sad”.

Ali šesta je odgovorila: “Šta god da smo, to ćemo i dalje biti”.

Sedma semenka je rekla: “Imam jasnu ideju o tome kakva će budućnost biti, ali ne umem to da pretvorim u reči”.

Onda su progovorile osma, pa deveta i deseta semenka i još mnogo semenki je imalo šta da kaže, sve dok nisu sve govorile u glas, a ja nisam mogao ništa od toga da razberem i razumem.

Zato sam se istoga dana preselio u srce dunje, gde nema mnogo semenja i gde vlada gotovo potpuna tišina.

(Ovo sam nekad čitao na engleskom, nisam sasvim siguran, ali može biti da je i ovo Khalil Gibran.)