Novi post o završetku posta

Pre nego započnem novi post, trebalo bi da okončam prethodni, ali kako ne mogu da se setim koji mi beše prethodni, idem dalje sa ovim, pa šta bude. A sećam se da sam još prošle godine hteo da napišem post o počecima, ali nisam znao odakle da počnem.

Neki se muče sa počecima, pa su tako neki još uvek na prapočetku, pravdajući se besmislenom izjavom da svaki početak je težak, dok nekima počeci nisu nikakav problem, ali ništa od započetog ne umeju da završe. Ovi drugi, malo lucidnije od onih prvih, sebe objašnjavaju izrekom mnogo hteo, mnogo započeo, čas umrli njega je pomeo. Ili nju je pomeo, ako stvari posmatrate sa ženske tačke gledišta, što vam toplo preporučujem, u slučaju da ste žensko.

S blogerske tačke gledišta, ima onih koji bi hiljadu različitih tema otvorili, bez da o ijednoj izreknu nekakav sud koji može da zaliči, ako ne na konačan, ono, makar prividno, na autentičan. Naravno, ima i onih koji svakodnevno obrađuju jednu te istu temu, ali do te mere neubedljivo, da je i stranim turistima jasno da dotični meštani slabo divane madžarski... možda nešto malo, ali i to s greškom. Ovo je opšte zapažanje, ne tvrdim da ovde ima takvih, štaviše, apelujem da blogersku tačku iz ovog paragrafa apstrahujete kao entitet bez konkretnih koordinata unutar javnog prostora belosvetske blogosfere. Inače, ja kad bodem, bodem konkretno, među rogove, nema nikakve šanse da onaj ko je uboden ne sazna da je uboden. Ili ubodena, ako stvari posmatrate sa ženske tačke, što vam toplo preporučujem, u slučaju da ste ubodena... Znam, znam, kada god pokušam nešto da objasnim s blogerske tačke gledišta, uvek se naserem k’o foka.

Sa neutralnije tačke gledišta, digitalizacija pisane reči je dovela do svojevrsnog prevrata u izdavaštvu. Donedavno je jednom objavljena verzija bila i konačna, dok današnji autori imaju neograničene mogućnosti da unedogled  prekrajaju svoje već objavljene tekstove. Do konačne satisfakcije ili, što je verovatnije, do sudnjega dana. Istoričari i analitičari tako mogu do mile volje da revidiraju svoju priču na račun najnovijih događaja i novootkrivenih saznanja, polemičari da apdejtuju svoje argumente najnovijim dokazima, pisci da doteruju svoje stilske karakteristike, a blogeri da krpe anahronizme zbog kojih njihove nedavne objave deluju kao odavno prevaziđene. Neki to rade na jednom istom naslovu, a neki objavljuju minimalno izmenjeni sadržaj pod različitim naslovima, u stotine primeraka. Apelujem da stotine primeraka iz prethodne rečenice ne shvatite u smislu tiraža, niti u smislu novih izdanja istog dela, već kao stotine novih edicija sačinjenih od  istog nedela. Priznajem, i sam ponekad naknadno promenim nešto u postu, ali je to teško primetiti, jer ih redovno brišem. Da ih ne brišem, verovatno bih im se redovno vraćao, da ih korigujem..., mislim, ne znam kako vi, ali ja se svaki dan osećam sve pametnijim i pametnijim, pa mi se moji stari postovi, iz dana u dan, čine sve glupljim i glupljim. Šta kažete, ne serem loše ni sa neutralne tačke, a? Kako bih se tek nasrao sa tačke sirotog Ivana Ivanovića... to ne smem ni da zamislim, pa bolje nemojte ni vi.

Elem, ništa lakše od početka novog posta. Proberite neki stari post, koji vam se u vreme objave činio zrelim, očistite ga od žilica prošlosti i izvrnite kao staru vunenu čarapu. Ako nešto štrči, skratite mu rečenice. Zatim ga potopite u vrelu negaciju i tako ostavite da postoji 5 minuta. Izvadite ga, provucite kroz mlaz naknadne pameti, isecite na onoliko kriški, na koliko vam je delova rascepljena ličnost, svaku krišku dosolite i zabiberite, po ukusu. Nije zgoreg da na kriške kanete po kap mašte i trunete prstohvat zdravog razuma, ako imate odakle. Tako izmrcvarene kriške ostavite da se malo prisaberu, ali ne više od 20 minuta. Potom ih poprskajte mrvicama tuđe mudrosti i ličnog veselja, pa ih svaku ponaosob uvaljajte u smešu od integralne psihologije, pomućene svesti i kontekstualnih nejasnoća. Pržite ih na podgrejanom samoljublju, s obe strane, dok se ne zalepe jedna za drugu ili dok ne porumene. Uz neprestano mešanje, da post ne ode u propast. Post služiti topao ili hladan, ko kako voli i ko kako ume da primi. Ako post naiđe na hladan prijem, jer, recimo, nije ništa manje imbecilan od starog, onda sledeći pripremajte u rerni, ali rernu obavezno uključite na 180 stepeni u odnosu na prethodni post i nema da omanete, pod uslovom da vam je rerna još uvek pod garancijom, a ja ću ovu rečenicu svakako skratiti u nekom od budućih postova.

Zašto onda tupimo da je svaki početak težak? Zato što smo umislili da smo na nekakvom početku, a zapravo smo i dalje u staroj kognitivnoj iluziji. Možemo otvoriti nova vrata, ali dok ne zamandalimo ona kroz koja smo upravo prošli, ne možemo reći da smo na početku. Kakav je to početak, ako se u svakom trenutku možemo vratiti starom, pa mu se zato i vraćamo? Novi album sa starim pesmama? U isto vreme gusenica i leptir? Više ne pušim, ali i dalje kupujem cigarete? Daću vam svoje dupe za Evropsku Uniju, ali vam ne dam svoje Kosovo? To ne biva.

Prvo treba sleteti. Zaustaviti. Ugasiti motore. Iskrcati putnike i prtljag. Raspustiti posadu. Sačekati da se ohlade klipovi. Raspakovati se. Preparkirati. Prespavati. Zaboraviti dal’ si poš’o il’ si doš’o. Doliti gorivo. Obnoviti mape i još svašta ponešto. Pre novog polaska na put, obavezno proveriti agenciju koja je put organizovala. Ako ga je uopšte organizovala. Ako putujete sami, prekontrolišite samog sebe, zimsku opremu, pritisak u gumama, venama, glavama, zalihe ulja, masti i šećera. Ako vas put odvede suviše daleko od cilja, kao mene sada, onda se vratite prapočecima, kao što se ja sada vraćam svom postu o počecima, koji se upravo završava, jer svaki završetak je novi početak, a svaki početak je kao novo rađanje, zato, neka se Hristos i u vama ponovo rodi, što ću i samom sebi poželeti, odmah nakon što detaljno isproveravam da li i ovaj post zahteva naknadnu korekciju!

Hronološko numerološka

Jedan Saša iz voza.

Dva dinara druže.

Tri poljupca hoću ja.

Četir’ konja debela.

Dođi u pet do pet (dolazim za pet minuta).

Rano jutro, pola šest.

Sedam dana sam (i gore i dole).

Ko nekad u osam.

Devet sati udara.

Patim evo deset dana.

Jer jedanaesta za me ti si zapovjed.

Okružni sudija reko dvanaest godina.

Od trinaest dana, dvanaest mi je loše.

Sa četrnaest sam popio prvo pivo.

Petnaest godina u vetar poslatih.

Kad sam imao šesnaest, nisam bio sasvim svoj.

Sedamnaest mi je godina, baš bih probala.

Nemam ja onih osamnaest godina.

Moje društvo ordinira od 19 do 22.

U sobi dvadeset tri.

Dvadeset i četri sata dnevno.

Poludim li u dvadeset pet.

Na minus dvadeset i šest.

Dvadeset i sedam dana ja se budim sam.

Bilo ih je dvadeset i osam (bilo ih je više nego što je ikada u jednoj pesmi bilo ljubavi).

Tri put sedam, dvadeset i jedan, i još osam, eto toliko sam.

Trideset u hladu, ljeto je u gradu.

Trideset i jedan dan, bez tebe umoran.

Trideset i dva u meni nemira.

Trideset i tri razloga ti dajem.

Umrla je s trideset i nešto.

On je trideset peta, šesta.

Imam 37 godina i vrijednu diplomu.

U prosjeku tisuću devetsto trideset osma.

Proleterskih brigada 39, kod Prković.

Imamo zajedno četrdeset.

Četres prve, četres prve, Hitler udario.

Moja generacija iz četrdeset druge.

Četrdeset neka na vrata već kuca.

Ni za pedeset godina to neće da se promeni.

Šezdeset druge, šezdeset treće, kad ste mlađi bili.

Vratiće se opet osam šezdeset.

Sedamdeset i dva dana na mom srcu leži rana.

Osamdeset četvrta se vuče.

Onda su došle devedesete, tužne i nesretne...

Doživeti stotu.

Sa dvesta dvadeset u voltima.

Ja mislim trista na sat.

Ne želim da živim hiljadu godina.

Raspolažem s još milion nježnih i bezobraznih podataka naše mladosti...

A četri i po milijarde napolju je pevalo.



Update: Hvala bratu Sizifu na uzaludnom trudu da sastavi play listu

Fikretova tetka došla po (privatni) gramofon

U jednoj zemlji seljaka na manje-više brdovitom Balkanu, prebijena je četa đaka u jednom danu.

Interventna brigada novosadske policije je propisno olešila neke srednjoškolce, jer su se „u pogrešno vreme zatekli na pogrešnom mestu“, preciznije, zatekli su se ispred osnovne škole, da bi istog dana, specijalna antiteroristička jedinica MUP-a Srbije, na pokaznoj vežbi, radoznalim jagodinskim osnovcima pokazala šta sve može da ih snađe ako postanu teroristi.

Privatnik Palma je tim povodom izjavio: „Ja sam u velikom privatnom šoku, najvećem od rođenja!“

Pod logičnom pretpostavkom da pre rođenja nije bio izlagan šokovima, iz Palmine privatne izjave se lako može zaključiti da se, jedino, sam čin njegovog rođenja može smatrati većim šokom od jučerašnjeg.

U pravu je čovek, zamislite šokiranu babicu koja je skontala da je žena iz Končareva upravo rodila tele, ili šokiranu majku..., dobro, koja majka ne bi bila šokirana, koja se sa olakšanjem „onome“ obratila, logično, u srednjem rodu, rečima „ma samo da si mi živo i zdravo“, kažem logično, zato što se niko ne zagleda u privatne polne karakteristike novorođenčeta sa telećom glavom. Zamislite šokirano Pomoravlje, kad je sin Dragan, kao da ju je od dede nasledio, prvi put zagazio u Moravu i tako joj načisto upropastio vodostaj, ili šokiranu sekvoju kada je saznala da su najveći balvan nazvali po palmi, a ne po njoj. Pa, šok privatnog krojača koji je, od mebla za trosed, morao malom bilmezu da skroji prvo privatno odelce sa kratkim pantalonama i kratkim rukavima. A tek, šokiranost kick-box javnosti, kada je glavonja, sa privatno kratkim udovima, izrazio želju da se bakće sportom u kojem treba džilitati udovima, a glavu sakriti od džilitanja. Šta reći o šoku Sadama Huseina kada je saznao da je neki jagodinski privatnik pobedio na izborima sa većim procentom glasova od samoga njega? Zatim, tu su Betoven i Šopen, šokirani sudbinskom činjenicom da će, od svih muzičkih veličina, jedino njima dvojici biti zakinuta mogućnost privatne turneje po Jagodinskom okrugu, iz trivijalnog razloga što, za njihovog vremena, mali Palma još uvek neće stasati u velikog estradnog menadžera. Pa, žirafin šok kad je shvatila da ju je u privatne svrhe otkupio nilski konj, šok Evropske Unije kad je čula da bi Palma, sa sve jagodinskom civilizacijom, još koliko sutra mogao da joj uđe, pa šok okorelih jagodinskih neženja i gejeva kad im je Palma pronašao privatnu ženu i još svašta nešto.

Ono što tek sledi je šok proizvođača voska i privatnih umetnika koji izrađuju voštane figure, kada im Palma, za potrebe svog privatnog muzeja, naruči svog šokantnog klona. Ako već nije.

Ima koj da plati, al' nema koj dizlije.

 

Mislim, dakle ne postojim aka Heroj na magarcu

My favorite thing about the Internet is that you get to go into the private world of real creeps without having to smell them. ~ Penn Jillette

 

Negde sam pročitao da je internet mesto na kojem svet slobodno razmenjuje „puškice“. Meni više liči na ogromni javni bazen u kojem je uriniranje dozvoljeno, pa iz nužde, svraćaju i neplivači. Štaviše, nužda nas je naterala da oni budu glavna klijentela.

Ako nemate svoje mišljenje, pronađite ga na internetu. Ako se u nešto ne razumete, na internetu lako možete postati ekspert za nešto. Ako niste načisto da li možete da se oslonite na svoje mišljenje, potražite mu štaku na internetu. Ako imate sopstveno mišljenje, slobodno ga izrazite na internetu, naći ćete istomišljenike i među onima koji ga nemaju.

Ako tražite dobavljača za H-128 radioaktivni izotop, poslovni prostor u pustinji, stihove nekog instrumentala, citat iz memoara Grubana Malića, parking mesto na Gazeli ili informacije o tome kada je Analfabela Đogani poslednji put hoblovala laminat, sve to lako možete pronaći na internetu.

Ako tražite učtivu i argumentovanu diskusiju, neku verodostojnu misao, dobar esej ili bilo šta neretardirano za pročitati, namučićete se samo tako. Mnogo su veće šanse da naletite na nevinost u kupleraju, nego na pismenost u sajberspejsu. Ovde sam hteo da dodam „čast izuzecima“, ali po Vukajliji, to je samo jeftin pokušaj da se ne nadrkamo baš na svakoga.

Kažu da je, u današnje vreme, neprisustvo na internetu ravno nepostojanju.

Što se mene tiče, da nije muzike, teško da bih više ikada kliktao po netu.

Izgleda da sam se uželeo nepostojanja.

 

 

Druga strana medalje aka Treći čovek

Svratim juče u goste kod domaćina, kod kojeg se, kada god svratim, osećam skoro kao domaćin, samo zato što prečesto svraćam, a ne zato što mi prija kao na svom.

Izvorni domaćin, po već ustaljenom običaju i kako samo on ume, krene da kenja o... jebem li ga, to je teško za prepričati. On je kao nešto mnogo čitao, pa je kao nešto mnogo posmatrao, da bi na kraju kao pokušao da verbalizuje sve ono što je video i pročitao. Pokušaj je rezultirao nesuvislim, konfuznim, nepovezanim razbacivanjem brabonjaka na sve strane, bez ozbiljne namere da ih u bliskom futuru pripoveže u smislenu gomilicu. Bio je to misaoni okršaj titana, s jedne strane on, mnogo hteo, ništa započeo, sa druge strane ja, suviše čuo, ništa ne mog'o da poverujem.

Pokušao sam da dokučim da li je pijan, dok mi je baljezgao o nekim ljudima koji su negde ušli i nekim drugim ljudima koji su ostali na vetrometini da puše, među kojima nije bio treći čovek, koji je isto pušač, ali je ostao po strani, izdvojen od ostalih, sve dok mu, ni on sam ne zna sa koje strane, nije prišla žena, sa kojom je ljubazno razmenio osmehe, koja je produžila i prešla na suprotnu stranu, tako da je on ponovo ostao sam naprotiv svih. Do neočekivanog preokreta dolazi kada je trećem licu prišao sasvim četvrti čovek, isto nepušač, ali muškiji, mlađi i lepši od trećeg, da bi scena kulminirala dramatičnim povratkom na scenu žene, koja je u prethodnoj sceni napustila scenu, u trenutku kada na njoj nije bilo mladih, muških i zgodnih nepušača. Kad kažem na njoj, mislim da je mislio na scenu.

Naravno, pozelenim od muke, ali ćutim, šta mi drugo preostaje, na šta se on brecne:

„Šta je, bre, imam i ja valjda pravo da malo smaram? Što ćutiš, reci nešto!“

I tako ti ja odlučim da iz neprimerene šutnje pređem u jedino što mi je preostalo.

„Ne budi skroman ljubazni domaćine, greh je reći da malo smaraš. Ti si smarač par excellence, smarač epohe, najsjajnija zvezda smaračkog neba, najprominentniji predstavnik novog smaračkog talasa!!! Ti si Ilija Jorga svih smorilačkih veština! Koliko god da su Leo Mesi i Noleo Đoksi dominantni u svojim sportovima, ti si još dominantniji u smaranju. Ako su oni vrhunski sportisti, ti si vrhunski smortista. Kao višestruki uzastopni šampion regionalnog festivala narodnog smaralaštva, zaslužuješ da po tvom liku bude snimljen ultimativno-testamentalni film „Smaratonci trče počasni krug“, za koji bi muziku radio Ennio Smoricone, a u kojem bi ti bio prikazan kao stari Pantelija, pionir i suveren svoje smortalne branše. A propos Pantelije, ako ikada završiš u staračkom domu, po tebi će ga nazvati smarački dom. Smaraš muški, neustrašivo, za medalju, ti si smarački dragulj, genije i čudotvorac! Morava koju ti pregaziš postaje Smorava, bordel u koji ti kročiš postaje smordel, smartphone se u tvojim rukama pretvara u smarafon... “

Tu se ja smorim, usta mi suva, pogled mi pada, zastanem..., udahnem da ne izdahnem. Znam, to mi je od pušenja, te rešim da okončam sa tim.

„Činjenice su jasne. Pušači stoje i puše, a duvanski dim šteti ljudima unaokolo, zato nepušači ne mogu da se skrase na jednom mestu, nego se vrzmaju, dolaze, ulaze, prilaze, odlaze i prolaze, samo je tvoja titula master smarača neprolazna.“

Kad sam rek’o neprolazna, mislio sam na nikad.

Kad kažem na nikad, mislim na nikad više u goste.

Is The World Strange or Am I Strange?

Uputstvo za čitanje posta: pre čitanja posta detaljno proučiti uputstvo za čitanje posta! Uputstvo, kao i post, pročitati što je brže moguće, a dokazano je da je moguće brže i od svetlosti. Prekomerno zadržavanje na postu može proizvesti štetne i razarajuće kognitivne manifestacije. O telesnim kontraindikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama, posavetujte se sa sveštenikom koji vam je post preporučio ili farmaceutom koji vas je na post uputio. O krvarenju desni popričajte sa stomatologom, a zašto vaše belo nije više belo, prodiskutujte sa mužem ili komšijom, jer muškarci znaju zašto. Meni se ne obraćajte, imam ja i svojih problema. Kad kažem problema, mislim na digestivne.

 

Problemi su veliki, a najveći je kad čovek u problemu izgubi kompas i ono malo duše i pameti, pa ne zna gde udara, kome se obraća i od koga traži pravni lek. Eto, juče pročitah komentar jednog takvog čoveka, kaže, zašto nas stalno trujete euforičnim pričama o uspehu naših sportista, ima dosta nas koji sport ne pratimo i koje sport uopšte ne interesuje, a vi samo o sportu pišete, pa valjda je veći problem to što nemamo posla, što nemamo šta da jedemo, što nemamo para i što nemamo Kosova. Komentar je sasvim na mestu, ali na sasvim pogrešnom mestu, jer je ostavljen na sportskom portalu. Šta na sportskom portalu traži neko koga sport ne interesuje, pitate me? Da ste pažljivo pročitali uputstvo, ne biste me ništa pitali. Ne znam, možda traži topli obrok, regres i da mu se vrati Jarinje, možda garanciju da neće biti veselog paradiranja ili je samo pod utiskom istupa ruskog ambasadora koji reče da forum na kojem se ne srbuje i ne brani Kosovo, nije nikakav forum. Izgleda da danas, gladan čovek, bez tri četvrtine mozga, dve četvrtine plate i jedne četvrtine teritorije, nema zašta da se u’vati, osim da se u’vati za pogrešnu dršku. Kad kažem drška, mislim na tenis, a kad kažem tenis, mislim na Troickog i Tipsarevića. Povređeni Đoković me uopšte ne interesuje, jer je povređeni sportista - nikakav sportista i još nikakviji patriota. Ako to treba da potvrdim komentarom na nekom bezbedonosnom forumu, nema problema. Problemi su globalno isprepletani, uostalom, Obama je Đokovića, Nadala i Federera označio kao najveće krivce što je američki tenis zapao u krizu, iz koje se ne bi izvukao čak ni kada bi se svi američki teniseri uhvatili za njegovu dršku. Kad kažem dršku, mislim da sam to već objasnio. 

Zapravo, problema ima na svim stranama, ni mene nisu zaobišli. Nema leka koji nisam probao, nema pravca kojim nisam krenuo, nema ideje za kojom nisam šenuo, nema bloga i foruma na kojem nisam potražio rešenja onolikih problema, ali ni njih nema, pa nema. Kad kažem nema, mislim na rešenja.

Lista lekova koja sledi je sastavni deo uputstva o čitanju liste lekova koji se propisuju i izdaju na teret ovog posta i uputstva za njegovo čitanje. Kad kažem njegovo, mislim na postovo. Ova lista obuhvata i lekove koji nemaju upotrebnu dozvolu, a neophodni su u dijagnostici i terapiji rešavanja problema, kao i lekove koji nisu dostupni na tržištu u količinama neophodnim za rešavanje problema sa kojima se svi mi suočavamo. Kad kažem svi mi, mislim na sve nas koji smo u problemu.

Na listi lekova za odvikavanje od problema su: humanizam, altruizam, sinergizam, darvinizam, atomizam, diletantizam, konceptualizam, esencijalizam, naturalizam, simbolizam, totemizam, teocentrizam, kozmoteizam, neovitalizam, optimizam, paralelizam, determinizam, gnosticizam, empirizam, plagijarizam, konstruktivizam, strukturalizam, apsolutizam, mazohizam, instrumentalizam, legalizam, silogizam, romantizam, feudalizam, primitivizam, materijalizam, kapitalizam, individualizam, kolektivizam, fašizam, rasizam, mortalizam, marksizam, idealizam, komunizam, objektivizam, socijalizam, pluralizam, budizam, utopizam, iredentizam, defetizam, egzistencijalizam, pesimizam, anarhizam, globalizam, moralizam, katastrofizam, ateizam, pacifizam, panseksualizam, antropoteizam, partikularizam, liberalizam, reakcionizam, apsurdizam, apokaliptizam, utilitarizam, racionalizam, konzervativizam, intelektualizam, egoizam, dualizam, emotivizam, intuicionizam, perspektivizam, demonizam, apstrakcionizam, formalizam, eksperimentalzam, interakcionizam, hedonizam, biheviorizam, fatalizam, nihilizam, nadrealizam, senzacionalizam, stoicizam, relativizam, skepticizam, modernizam, voluntarizam, subjektivizam, turizam, autizam i perfekcionizam.

 

Uputstvo za razumevanje završetka posta: nakon čitanja posta detaljno proučiti uputstvo za razumevanje završetka posta, ovaj put može i polako! Kad kažem perfekcionizam, mislim na savršeno dupe. Kad kažem dupe, mislim na žensko, jer mi je muško zabranio doktor. Kad kažem doktor, mislim na Dačića, ali samo do daljnjeg. Da sam u postu spomenuo humanitarni koncert za Kosovo i Metohiju, mislio bih da nije zabranjen, nego otkazan. Da sam spomenuo popis, ne bih znao šta da mislim, jer se ne sećam šta sam radio i kako sam se zvao u nedelji koja je prethodila popisu.

Preko bloga do zvezda (per blogera ad astra)

Otkad je naučio prva slova, Damjan je pisao kao sumanut. Satima i satima, svaki bogovetni dan. To nije bila stvar discipline, već neka vrsta sladostrasne boljke kojoj se nije mogao odupreti. Pisanje mu je oduzimalo vreme, ali mu je zauzvrat poklanjalo oslobađajuću radost. Dok su reči navirale kao nezaustavljiva bujica, on ih je sa neobjašnjivom lakoćom razbacivao po ekranu, kao igračke. Opčinjen neprestanim preplitanjem mašte sa raealnošću, Damjan je pisanjem poništavao stare i otvarao nove duhovne svetove, u kojima se, stalno, iznova rađao.

S vremena na vreme, u realni svet bi ga vraćao zvuk telefona:

“Halo, Di Džej, slušaj, krećemo u Red Rock, tamo nas čeka ekipa. Siđi dole za deset minuta, da te pokupimo”, rekao bi neko od prijatelja.

“Uh, ne mogu, imam još dosta toga da završim večeras”, po pravilu bi im odgovarao Damjan.

Prijatelji su bili uporni, ali je Damjan ostajao nepokolebljiv.

“Ma daaaj, završićeš to sutra.”

“Hvala na pozivu, ali stvarno ne mogu.”

“Kako hoćeš... Čujemo se”, prijatelji bi prekidali vezu, a Damjanovi prsti bi nastavljali ples po tastaturi.

Porodica i prijatelji su često negodovali zbog Damjanovog “povlačenja” iz društvenog života. Posle niza rasprava u kojima su razmenjene i oštre reči, mnogi su s vremenom odustali od daljeg ubeđivanja. On je imao prečeg posla, a oni to, izgleda, nisu razumeli.

U to vreme je Damjan pisao sedam ili osam priča nedeljno i redovno ih je objavljivao na svom blogu. Posle šest meseci je primetio da broj poseta blogu vrtoglavo raste, što ga je veoma obradovalo. Vreme predviđeno za pisanje, sve više je trošio odgovarajući na brojne komentare i mejlove čitalaca, često i do sitnih sati. To mu nije smetalo, naprotiv, bio je zahvalan što postoji interesovanje za njegovo pisanje.

Nije prošlo mnogo, Damjan je na Blog Openu osvojio Oskar popularnosti, a na mnogim regionalnim portalima je postao rado viđen gost. Njegovi intervjui, audio i video zapisi su za kratko vreme ostvarili rekordnu čitanost, slušanost i gledanost. Samo su retki korisnici interneta odoleli da ne saznaju nešto više o Damjanu: kako je proveo detinjstvo, kakvi su mu apetiti, afiniteti i kvaliteti, šta sad studira, kako vidi sebe za deset godina i da li veruje u život posle pisanja.

Dok se na forumima vodio pravi mali rat između njegovih poklonika i oponenata, na mnogim sajtovima su osvanuli baneri za onlajn kupovinu elektronskih zbirki njegovih pripovedaka. Novčani priliv je u početku bio skroman, ali ne i zanemarljiv. Iako ga je cela ta fertutma značajno udaljila od tastature, Damjan nije žalio, popularnost mu je očigledno prijala. Stvari su se odvijale takvom brzinom, da je uskoro bio primoran da angažuje ličnog sekretara za PR.

U vreme kada je pisao dve do tri priče nedeljno, Damjan je otkrio čari sajtova društvene mreže. Počeo je da ostavlja kratke poruke o sebi, redovno ih ažurira i odgovara svima koji bi mu uzvratili. Što se više rukovao na Tvitu i Fejsu, to mu se više vraćalo u posetama ka blogu. Broj komentara se, iz posta u post, rapidno povećavao. Činilo se da se Damjan furiozno primiče nadomak svom životnom cilju. Čak je ponovo počeo da izlazi, da pije sa drugarima, jednom rečju, da živi.

Uskoro je spao na samo jednu priču nedeljno, ali ga ni to nije zabrinulo, jer se ludo zabavljao. Tešio se da će doći vreme kada će moći ozbiljnije da se posveti pisanju. Na kraju krajeva, ako je to cena koju zarad karijere modernog i nezavisnog pisca mora da plati, on je spreman da je plati, makar i ne pisao.

Kada je urednik ugledne izdavačke kuće, slučajno, na nekom sajtu naleteo na tekst o Damjanu, kroz prestoničke izdavačke krugove se proneo glas o genijalnom, neobjavljivanom piscu iz provincije. Među izdavačima se povela brutalna utakmica oko izdavačkih prava. Damjan je samozadovoljno sedeo zavaljen ispred laptopa i čekao ishod. Svoje fanove je redovno izveštavao o trenutnom rezultatu:

“Alma mi nudi 600 hiljada, a Esotherija je maločas podigla na 750 hiljada”.

“Nema šanse, ne dajemo te nikome za manje od milion”.

“Sve ovo mi se dešava zahvaljujući vama, dragi prijatelji.”

Damjan Jevrić je sledećih nedelju dana slao mejlove zahvalnosti svim ljudima koji su mu pomogli da postane milioner, a dodatna tri dana je proveo u transferu svog skromnog poseda iz rodnog mesta u Beograd.

Usledili su književni performansi u Beogradskoj Areni, prijem kod Borisa Tadića, proglašenje za počasnog građanina Beograda, snimanje spota sa Severinom, gostovanja u emisijama „Rasplakivanje“, „Balkanskom nizbrdicom“, „Vilica na kvadrat“, „Jutrenje sa Živanom Živanovićem“ i kao šlag na torti, ekskluzivno pojavljivanje u “Adžidžimidži Show”. Tom prilikom je obnarodovana Damjanova emotivna veza sa Natašom Bekvalac, koja je gledalištu pokazala svoju novu tetovažu. Još jedno slovo D, ovaj put na drugoj ruci, jer joj, kako je u suzama objasnila, ljubav prema Damjanu ne može, tek tako, izbrisati sećanje na Daču.

Nakon emisije su se Di Džej i Nata, pod pratnjom kamera, spustili u atomsko sklonište ispod tv studija, gde su se priključili osmomesečnom rijalitiju “Na parove razbrojs”. Pod zemljom su u srećnom braku izdržali skoro šest meseci. Venčanje je, dabome, u duhu pravoslavne tradicije, održano u “lajfu”, a ceremoniji su, osim familije i sponzora, prisustvovale i sponzoruše, nekoliko all-inclusive plesačica, tri bludnika, jedan makro, dva žigola, tri kockara, jedan rasipnik i poneki estradni očajnik. Ipak, među svatovima su najzapaženije uloge ostvarili starleta-početnica iz Sremčice i manično-depresivni agresivac iz Besnog Foka.

Mladi bračni par je rijaliti napustio bogatiji za 532 hiljade evra. Premija bi bila znatno veća da iz podzemlja nisu izbačeni zbog društveno neprihvatljivog ponašanja, širenja međutolerancije, ljubavne propagande i porodičnog nenasilja. Sutradan su se, pred kamerama druge nacionalne televizije i za nešto manju sumu, razveli u udarnom večernjem terminu. Suvišno je reći da su te noći piplmetri širom Srbije poiskakali kao reaktori u Fukušimi.

Mastilo na presudi o raskidu braka se još nije ni osušilo, kada je od misteriozno obolelog televizijskog magnata lično, stigao poziv za učešće u svebalkanskom spektaklu pod nazivom Arena B-52. Damjanovi sunarodnici gladni kulture su tako dobili priliku da, putem tv ekrana, konzumiraju neverovatno dirljivu priču o anonimnom internet piscu koji osvaja svet. Di Džej je između ostalog govorio o svojim školskim danima, o prvoj ljubavi (prema pisanoj reči), o svojim počecima na internetu, o svojim fanovima, o svojoj novoj vili u Kaluđerici i najnovoj izabranici svoga srca. Bila je to Anđela Karasefino, italijanska porno glumica, koju je upoznao na privatnoj žurci Silvija Berluskonija. Tokom emisije, Damjan je čak i zaplakao, baš kao i mnogobrojna publika u studiju.

“Dobro Damjan, kaži nam što sega rabotiš”, upitao ga je Boki 52, završavajući intervju. “Svi sa golema netrpelivost, kako se kaža…, sa nestrpljenje isčekuvamo, tvoja kniga za sledniot mesec”.

Dok se publika u studiju valjala od smeha, Damjan se vrpoljio na stolici. Kiselim smeškom je nevešto prikrivao osećaj izuzetne nelagodnosti.

“Uh, da…, ja..., pa, ovaj…, radim na tome”, promrmljao je.

“Reci, kolku pišuvaš ovie denovi, Damjan?” insistirao je Boki 52.

“Paaa, vidiš, Bokili, tokom poslednjih nekoliko meseci moj život je bio prava ludnica, znaš, emisije, ugovori, đinđi rinđi, brak, razvod, pa nova veza… mislim, šta da ti kažem, iskreno, ne pišem baš mnogo”, odgovorio je Damjan, sav preznojen.

“Ne mnogu?”, Boki se u čudu okrenuo ka publici sa posebnim potrebama, “Pa toa ne zvuči ohrabruvački.”

“Znam, znam, to je samo privremeno, dok ne rešim neke lične probleme…”, procedio je kroz zube Damjan. Krenuo je rukom ka čaši vode na stolu, ali je čaša već bila prazna.

“Pa, Damjane Jevriču, golema čest mi e što denes beše gost vo moja emisija i ne možam da se načekam da vidim šo ke praviš ponatamu”.

Tu noć je Damjan, bled i izmučen, probdeo u mračnoj sobi svoje vile. Dugo je sedeo i buljio u ekran laptopa, onog istog koji ga je dotle doveo.

Tri hiljade trista tridest i sedam nepročitanih mejlova.

Petsto osamdeset i četiri frend rikvesta.

Sedamnaest snimljenih poruka na telefonskoj sekretarici.

Šest flaša Chateau Margaux ispod radnog stola.

Prvi put posle ko zna koliko vremena, otvorio je stranicu svoga bloga.

Damjan Jevrić, čuveni bloger, pisac i milioner, nije napisao ni jednu jedinu reč u poslednjih trinaest meseci. Ispod poslednjeg posta ležalo je petsto pedeset i osam komentara. Većina komentara je pripadala ogorčenim spamerima, od onih koji preklinju autora da objavi nešto novo, preko onih koji ga proklinju što ništa ne objavljuje, do onih koji međusobno prete jedni drugima i svega nekoliko onih koji prete samom Damjanu.

U tom trenutku je stigla SMS poruka sa sedmocifrenom poslovnom ponudom.

Damjan je gledao, čas u ekran mobilnog telefona, čas u ekran laptopa. Višeminutno gledanje sopstvenog odraza na ekranima mu je pomoglo da prelomi.

Jednom rukom je brisao blog, a drugom kucao odgovor svom agentu.

Tako je Damjan Jevrić prihvatio ulogu šimpanze sa histrioničnim poremećajem u romantičnoj komediji “Igram k’o Ronaldo, a vidi me sad!”.

Izjave 2010

Album je gotov, samo još treba da se završi - Tanja Savić

Moj život je kao reka, voda koja stoji i nigde ne teče - Hasan Dudić

Vi ipak imate neki gen, je l’ to neki porodični gen ili ste ga nasledili od roditelja? - Žika Šarenica, RTS

Hipohondar, to je kad je neko nadmen kao hipohondirena tikva - slučajna prolaznica u anketi televizije Fox

Mislim, prvo bi morala da naučiš da pišeš, brate, svih šest padeža – Jelena Karleuša

Bila sam iznenađena da u Luvru nemamo nijednu našu ikonu - Slavica Đukić Dejanović

To da li sam ja lično učestvovao u pregovorima... to ne znam! - Miloš Aligrudić

Ta su pitanja za mene nedovodljiva u pitanje – Boris Tadić

On je rođen u Zemunu, a pre toga je živeo u Nemačkoj – voditeljka Studija B

Često u znak zahvalnosti poljubim sebe i kažem samoj sebi, bravo matori! - Verica Rakočević

Bitno je biti da budeš ono što jesi - Sergej Ćetković

Odlukom suda, ubijeni je osuđen na 10 godina – voditelj TV Košava

Oči su duša ogledala – Baki B3 Đogani

Uzeo si mi jezik iz usta – Gagi Đogani

Zlato, nemoj verbalno..., samo rečima – Natalija Trik Fx

Meni se sve čini kao da nas ovde snimaju - Ekrem Jevrić

Jedva čekam da nam stignu krave, svaki dan ću da ih jašem - Katarina Živković

Jao, ono, kao, bre, dan je toliko lep da ću sada da se izvrnem kao zečica i podignem sva četiri kopita u vis - Katarina Živković

Ma, bre, ljudi, hoću sama da živim svoj život, umrem svoj život i tako sve u krug – Katarina Živković

Želja mi je da jednog dana otvorim neku malu školu pevanja, znaš ono, da ja otkrivam talente, kao što je nekad radio Vuk Karadžić – Bata Zdravković

- Soja je najzdravija namirnica - Limen
- Znam, soja bikarbona! – Cobe

Hladno je u celoj Srbiji, a naročito napolju - Jovana Janković, TV Pink

A u Srbiji su sve učestalije pojave klimatskih ekstremiteta – Gordana Juzbašić, TV Avala

Obećao je da će biti sunčano, mi videli da nije i više ga nećemo držati za reč, mi ćemo ga držati za kišobran – Ivana Višković, TV Avala

Kao fudbaler Crvene Zvezde sam bio prvak sveta, sad ću pokušati da to uradim i kao trener – Robert Prosinečki

U najnovijem zemljotresu koji je potresao Kraljevo, nažalost niko nije poginuo – voditeljka TV Avala

Svi poginuli u Kraljevu će dobiti svoje stanove – Mirko Cvetković, premijer

Napisao sam doktorat, ali neću da ga branim jer me svi zajebavaju – Velja Ilić

U eri informatike ne mogu da prihvatim da Pečenjevce bude iza Beograda – Mlađan Dinkić

E, ajde sad, napiši mu na papiru, samo tiho, da niko ne čuje šta si napisao - Suzana Mančić

A šta je Cane svirao u EKV? - Nemanja Stevanović

Ja volim autokomponovane pesme - Milena Ćeranić

Vas dvoje stanite ovde između mene - Aleksandra Jeftanović

Noćas me je budio namerno i jutros me je budio i juče će opet da me budi – Gagi Đogani

Najviše sam zavoljeo onaj muvi TAKANIK, jer se radi o istinitoj priči kada su se dvoje zavoljeli i sve uradili po svome na brodu koji je potonuo, a TAKANIK se zvao taj brod - Ekrem Jevrić

Svaka žena može bolje da sačuva svoju pi*ku, nego što mogu ja da joj sačuvam - Eva Ras

Kad god prođu jedna kraj druge, ujedu se. Ili jedna drugu ili druga jednu. – Eva Ras

Kako znate da je petao muško? - Jasmina Ana

Ej, bre, on misli da sam ja glupa, ja... Pa, ja, bre, imam bar svih 7 razreda osnovne škole – Katarina Živković

Dobar dan, poštovani gledaoci. Sledi da vidite, šta je to sve u Beogradu, dan posle jučerašnjeg dana, ono što je oko nas tu. A mi znamo ili ne znamo, a treba da znamo, jer nas se tiče ili nas se ne tiče, a treba da nas se tiče. A zašto nas se onda ne tiče? - Radmila Đurić, Beogradska hronika, RTS

Jaaaoo, viiiidi što je lepa, je l' ti se sviđa? - Sanja Marinković, dok poklanja majicu Saši Matiću

Hvala što ste nas gledali, znam da je bilo naporno – Sanja Marinković, TV Pink

Raširio sam kez od usta do usta - Stepski

Jedan na jedan aka Streetball Trash Talk

- Brate, oćemo basket, jedan na jedan?

- Ne mogu, brate, boli me ručni zglob.

- Koji ručni zglob?

- Ma, skočni.

- ... A?

- Šta si zino! Ček, ček... snimi ovo, kec karijes, dvojka distalno, trica okuzalno, četvorka paradoksalno... Uhh, zatvori haubu, pljuni i isperi. Oš da ti očistim kamenac?

- Uuu, jaka fora. A jel znaš ti onu stvar od Pinkija Flojda Hej ti, zubaru, uteram ti karu, ken ju fil mi? Do jaja, bate! Ša si ono reko da te boli?

- Pa, kažem ti, skočni.

- Gde da skočnem?

- Ama, boli me skočni zglob, morončino!

- Čekaj, bre, dilejo, koji ti je to ručni, a skočni, keve ti?

- Pa, ovaj, što ga koristim za skok-šut.

- Ahaaa, taj te boli... Ma, opušteno brate, bolje i to, nego da te boli lakat koji koristiš za dvokorak.

- Da, j'bote..., ne bih imao čime da te počešem, ako te opet zasvrbe zubi.

- To, tebra... Ili, ne daj Bože, da te zaboli stopalo kojim tapkaš loptu ili nožni palac kojim kucaš esemesove. Zamisli tek tog malera, tebra.

- Ma, jak si mi ti brat, lakše mi je da zamislim tog malera, nego tebe za brata.

- Aj ne kenjaj, ti si moj brat i ja se time ponosim.

- Na kurcu te pronosim.

- Koji si ti derpe... Ali, sestre mi, meni je teško da zamislim da ti imaš nekog boljeg.

- Bolje je nemati boljeg, nego imati goreg.

- Opa, vidim, očešo si se malo i o brata Sokrata, a? Uspori, tebra, povuci ručnu, mojne kota, mis'im, nije lepo... ja znam da štani znamne, ali ne bih imao toliko prijatelja, da sam baš toliko loš.

- A, esi ubrojo i ona čet'ri leša sa fejsa? Sine, tvoja Final Four ekipa se raspada brže od prošlogodišnje petorke Partizana! Kao prvo, nisam rekao da si baš toliko loš, nego da si još gori, a drugo, nisam se češkao o brata Sokrata, nego o fratela Aristotela. To ti je onaj što je rekao da svačiji brat, nije ničiji brat, kapiraš?

- Potpuno te kapiram, tebra, tebi se ustvari zglob sjebao od prekomerne upotrebe teške literature. Aj, leba ti, poslušaj me, za tvoje dobro, sačuvaj to malo zdravlja što ti je preostalo, tako što ćeš pod odma' da se prešaltuješ sa filozofije na nešto lakše, recimo, na psihomotoriku deteta.

- O tome nemam šta da čitam, dovoljno je da te pogledam u reketu i sve mi postane jasno, debilu.

- Ajde, paceru, dođi kod profesora da te malo propitam. El smeš do jedanaest, sisice mala? Jebeš zglob, šutiraj levom.

- Lebrone, ja protiv tebe ionako uvek igram levom. Aj, odmori malo, stvarno me libo karu, a već me smorilo da te tešim posle poraza.

- To si sanjao, brale! Dobro, a kako stojiš s kolenima, zadnjim ložama i Ahilovom petom simfonijom?

- Jebote, gde se ti gasiš, dokle ćeš da sereš?

- Na šta ciljaš?

- Na mom se roštiljaš.

- Eto, i ko sad sere? Ozbiljno te pitam.

- Što pitaš kad znaš da svakog dana na hek mašini odradim pet serija po dvaespet cimanja? Tebra, sva snaga mi je u nogama.

- Reci ne drogama! Pa, daj onda da oderemo ona dva klipana na male goliće...

- Važi, tebra. Igramo u tri dobijena seta, ako ih brejknemo, šišamo se na ćelavo, pa idemo na pljesku i pivo.

- Ekstra, brte, otišli smo.
 

Večiti sjaj nepodmitljivog uma

Kažuj, Petre, što su zgriješili? -
Kazaću ti, moja mila seko!
Ovo bjehu od zemlje sudije,
mirili su mrtve i ranjene
i u kmestvo sijedali krivo,
i prokleto uzimali mito;

(odlomak iz pesme Ognjena Marija u paklu – prikupio Vuk Karadžić)

Kao što vidimo, naša narodna tradicija osuđuje osobe koje uzimaju mito i to je sasvim u redu. S druge strane, osim što obiluje običajnim obredima u kojima je normalno, čak i obavezno, nekog darivati ili častiti, ta ista tradicija pokazuje veliko razumevanje za pojedince koji podmićivanjem završavaju posao sa državnom administracijom. Kako je molilac usluge obično bivao sa sela, a nadleštva su bila u gradu, to je moliocu bilo jeftinije da podmiti činovnika, nego da više puta dolazi u grad za istu stvar. Tradicija nam je i dalje dobrodržeća i to što nekada beše na selu, to nam je do današnjih dana zaostalo, te se ovom seljačkom rabotom danas bave i takozvani građani.

Ako nas cifre ne varaju, gradski prevaranti nas cifraju naveliko. Statistika kaže da je skoro milion naprednih građana Srbije, po sopstvenom priznanju, u oktobru potrošilo, u proseku, po 255 evra na mito. Pretpostavljam da su priznali samo oni koji to smatraju dokazom svojeg statusa, svoje umešnosti i uspešnosti, po principu – ima se, može se, a šta nemamo, će kupimo. Verujem da je nezanemarljiv procenat i onih, koji mito smatraju neizbežnom pojavom, ali se svojim ličnim doprinosom ne ponose i ne hvale unaokolo. Na tu temu, naizgled urbana i samo naizgled inteligentna slučajna prolaznica samouvereno u kameru izjavljuje: „Šta vam je, pa ko može da živi u Srbiji bez mita!?“

E sad, ja bih tu vest mnogo lakše progutao da joj je prethodila vest o milion građana koji su otvoreno priznali da celoga života svakodnevno za doručak gutaju bunike, za ručak gljive ludare, a za večeru motaju sarme od kanabisa. Bez takve vesti mi je teško da procenim koliko među stanovništvom zaista ima građanstva, a koliko primitivizma i tradicionalizma. Sebičnog, gramzivog, podmitljivog i podmićivanju sklonog, jer drugo bez prvog ne biva.

Ovako ispada da sam zaostao ja, koji četrdeset i sedam godina živim u toj istoj Srbiji, i to sasvim pristojno. Koji sam neke škole pozavršavao i nekoliko se puta zaposlio, koji sam se po nekolikim bolnicama lečio i izlečio, te još nekolicinu puta imao posla sa policijom, carinom, pravosuđem i administracijom, a da mi nikada, baš nikada, nije palo na pamet da nekom treba nešto diskretno da tutnem u džep, da bi mi posao bio završen. Ja, koji nikako, ama baš nikako, ne mogu da se setim šta to u životu nisam završio, a mogao sam da završim, samo da sam u određenom trenutku „podmazao“ tamo gde škripi.

Ne samo da nemam sluha za diškreciju i škripu, nego sam toliko nazadan da, kada god treba da obavim nešto za šta sam već plaćen, ja ferceram kao samonapajajuća salamoreznica sa samooštračem i samopodmazivanjem, a kada bi mi se, pri tom, neko ponudio da mi podmaže masnu gusku, ja bih umislio da je on lud, a ne ja.

Uze Marko tri tovara blaga, te on pusti bule i robinje;
Dade Marko tri tovara blaga, te povede sirotinju raju.

Ali zato, kada se jednom opametim i vratim tradiciji, pa izoštrim čula, nakrivim šešir i podmažem đeram, videćete, ima da bude sveopšte klizište.

Ko se mača laća, la kukaraća

Um caruje, snaga na usta ulazi.

Caru carevo, svoje ne damo.

Besposlen pop i ovce na broju.

Kad se prase najede, ne boji se gladi.

Bolje je svoje jaje, nego golub na grani.

Jedna lasta, a iznutra jadac.

Gde je mnogo babica, nema nauke.

Ispeci pa jednom seci.

Čija sila, njemu dvije.

Ta prdio, ta govorio, daleko se čuje.

S kim si, popišan se budi.

Bez muke nema duboke brazde.

Pametniji popušta, ludom radovanje.

Što ne želiš sebi, tu nema sreće.

Šta trezan misli, to na drum.

Ako činiš dobro, platićeš na ćupriji.

Ko mnogo zbori, bez njega se može.

Ko visoko leti, pada daleko od klade.

Ko prvi djevojci, taj se i guštera boji.

Ko rano rani, ne budi mu drug.

Ko tebe kamenom, najslađe se smeje.

Ko priznaje, nisko pada.

Ko se zadnji smeje, taj dočeka.

Ko čeka, tri dana dosta.

Ko u krčmu ide, svome jatu leti.

Ko se dima ne nadimi, taj se ne veseli.

Ko traži veće, platiće na ćupriji.

Ko s đavolom tikve sadi, taj se kaje natenane.

Ko radi, taj u bedi živi.

Ko se na tuđim kolima vozi, ima u nogama.

Ko drugome jamu kopa, drugom ne svane.

Dok se dvojica svađaju, ubiše Miloša.

Diskretni šarm eutanazije

Realne okolnosti ne čine čoveka, one ga razotkrivaju.

Realna okolnost je da živimo u društvu distanciranom od svojih duhovnih korena, vođenom isključivo materijalnim motivima, u kojem je ljubav za moć moćnija od ljubavi, a sujeta važnija od vrline. Nije važno biti dobar, važno je da ti bude dobro. Jednostavni kulturni obrazac oblikovan na zavisnosti od novčane stimulacije, jer je novac odgovor na svako pitanje.

Na oblikovanje najvećeg dela ljudskog ponašanja utiču nesvesni napori da se zadovolje neispunjene potrebe i nagoni, a nesvesni postupci se teško mogu etički vrednovati. Čuveni etičar Michael Josephson tvrdi da etiku ne učimo od ljudi koji je propovedaju ili morališu pričajući o njoj, već je učimo od ljudi koje cenimo i poštujemo, od ljudi koji imaju moć nad nama. Za prosečnog TV gledaoca to su, pre svega, političari, estradne i sportske zvezde.

A gde su učitelji etike? Pa, ene ih, na "Farme".

Zabava, igra i sticanje rejtinga su ovde, po meni, od sekundarnog značaja. Glavna svrha "rijaliti" programa je suptilno favorizovanje ideologije profita u odnosu na individualne ljudske sudbine. Recept je jednostavan, svakodnevnim nizom simuliranih izazova i konfrontacija, jasno pokaži da su ljudi kompromitujuće slabi, nesigurni, pohlepni, prazni i nekarakterni, da su nekvalitetna, iskvarena, bofl roba i da su, kao takvi, društveno prihvatljiva i opravdana kolateralna šteta pri ostvarivanju glavnog cilja modernog društva.

Drugim rečima, sasvim je legitimno preko "bezvrednih", a tuđih, leševa stići do kapitalne vrednosti koja se egzaktno može iskazati u monetarnim jedinicama.

Trećim rečima, profit je važniji od ljudskog dostojanstva i od života samog.

Eureka!

Čik pogodi šta imam za večeru

Zeca u vinu, jagnje u blatu,
luk i slaninu, šopsku salatu,
kulen, projaru i plavu traku,
biftek na žaru, ajvar, musaku.

Pitu bez kora, jare u glini,
plodove mora u testenini,
pticu u mleku, pečeno prase,
pa štrudlu neku s mak i orase.

Pohovan mozak, burek sa mesom,
tzatziki umak sa urnebesom,
punjenu gusku, sarmu, tortilju,
salatu rusku, smuđ na roštilju.

Pečeno pile na bečki način,
teleći file, lovor ko začin,
i feferone i sir od koze,
tri toblerone, dve kaprićoze.

But u pepelu, mleko u prahu,
sve ću da smažem u jednom dahu,
ashes to ashes, dust to dust,
odoh da jedem, because I must.

Kritika šabanskog uma

Odgledah na RTS-u tužnu priču o herojstvu i nemoći naših pilota za vreme NATO agresije. Herojstvo se ogleda pre svega u tome što su uopšte poleteli, unapred svesni da su letilice tehnički osposobljene taman toliko da mogu da polete, bez ikakve mogućnosti za borbena dejstva. Sva ljudska nemoć se sabila u jedan jedini let, u trenutak za koji su se pripremali čitav svoj život, u kojem bi trebalo da odbrane nebo ili polože taj život i tako potvrde njegov smisao, a u kojem su shvatili da su samo tačkice na radaru svetskog besmisla, pasivne figurice na poligonu za trening agresorske alijanse, lake mete nevidljivog neprijatelja na kojeg neće ispaliti nijednu raketu. Bio je rat, oni su svoju patriotsku i profesionalnu dužnost izvršili bespogovorno i najbolje što mogu, svesni da su zloupotrebljeni od strane onih koji si ih gore poslali sa ciljem da stvore lažnu sliku o nama, sliku koja je u neskladu sa realnošću, ali u potpunom skladu sa njihovim šabanskim shvatanjem patriotizma.

Ne znam da li je neko od poginulih pilota dobio svoju ulicu, jedino znam da su preživeli dobili penziju kao ratni veterani i da se sada bave nekim drugim, prizemnim stvarima. Bilo pa prošlo, nastupio je mir, došla je nova generacija pilota koja ima priliku da potraži smisao svoje profesije u niskom preletu iznad teniskog kompleksa na kojem je upravo održan šabanski turnir u organizaciji šabanske familije, potpomognut od šabanske vlasti, a sve u službi stvaranja lažne slike o nama, afirmacije kolektivnog šabanskog patriotizma i promocije ponekog individualnog šabanizma.

Ne bih voleo da živim na nekoj tužnoj adresi, recimo na bulevaru Toše Proevskog. Baš kao što ne volim da čujem da se tamo neki šabani bogate tako što svakih 6 meseci izbacuju njegov novi CD. Za Đinđića sam glasao na svim izborima na kojima je učestvovao, ali bi mi bilo nelagodno da živim na njegovom bulevaru zajedno sa šabanima koji su ga ubili. Baš kao što mi je nelagodno kada čujem da ga neki drugi šabani svojataju. Ne izjednačavam, ali imam razumevanja da ima i onih kojima je još nelagodnije da žive na tom bulevaru, taman toliko koliko bi meni bilo da u ličnoj karti pored mojeg imena stoji i ime Slobodana Miloševića. Ne opravdavam, ali donekle mogu da razumem da je za nekoga zajebano da preko noći postane stanovnik Bulevara Šabana, iako bi meni lično daleko teže palo da živim na Bulevaru Mikija Jevremovića. Kada su imena ulica u pitanju, ja sam za istorijsku distancu. Ako baš moramo da se okumimo s pokojnicima, onda barem zaobiđimo savremenike na čijim se čituljama slova još nisu osušila.

Jok, šišarke, niške šabanske vlasti nas uveravaju da će vreme i istorija pokazati kako je Niš moderan i kulturan evropski grad pun s' toleranciju ko šipak s' semenke. Dok čekaju da pogolem šipak sazri, na ulicama istog grada se međusobno oblatiše i umlatiše, crna udovica i beli indijanci pojačani nekim čobanom na biciklu. Posle verbalno-torbarskog obračuna udovica je izjavila da napušta ukleti grad i da se seli u Dansku. Geljan dade, dur dureste, amen achavdja, možda smo ga ovako ubili po drugi put, ali nema veze, njemu evropski bulevar, udovici evropska viza, pa malo li je za romsku populaciju? Ne bih se ovde fokusirao na rasizam, već na ogavno licemerje tipa - ako već ne možemo da damo Romima ono što nemaju, 'ajde da im damo ono što nema niko, daćemo kralju Šabanu ono što nemaju ni Dragan Stojnić, Janika Balaš, Sergej Rahmanjinov, Franc Sinatra, Davis Miles... Mogu još da nabrajam, ali 'ajde da nam serviramo lažnu sliku o nama, silom prekrstimo ćoravo sokače u Boulevard of broken dreams, da se lepo vidi da kod nas nema rasizma!

Nezavisno od rasizma, da li neko od vas može da zamisli da će za koju godinu živeti na Bulevaru Predraga Živkovića Tozovca! Možda je loš primer, pokojni Toza je još uvek živ, ali ni Šaban se nije pošteno ohladio, pa šta? Dobro, neka bude Bulevar Savčića Čobija ili Avenija Rođe Raičevića ili Sokače Tomislava Čolovića. "Mali mrav, mali mrav u nedrima nest'o, joj da l' da menjam prebivališta mesto?" Imamo li konsenzus ili ćemo da skupljamo potpise i vežbamo građansku neposlušnost? Jedan je Šaban, to je tačno, ali zar je onolika Amerika sa onoliko zvezda i bulevara, samo jedan dodelila svima onima koji zaslužuju istorijski otisak u asfaltu. Mi oskudevamo s bulevarima, ali zato imamo toliko šabana sa sličnim pretenzijama da bi nam i koridor 10 bio mali. Evo, uzmimo Dinkića, čovek je ladno objavio da je okončao ekonomsku krizu. Lažna slika o nama? Jok, čini ti se.

Lav mi (ol najt lon')

Ća će mi Copacabana
Meni treba sto jarana
Lane moje ovih dana
Ko te ljubi dok sam ja na
straži

Od Olova do Trnova
Jedna mala kino sala
Visoko iznad vlakova
Tri sam ti zime šaptala
ime

Moja je pjesma lagana
Ja sam dečko dijabola
Ko te ljubi ovih dana
Dodirni me ispod stola
koljenom

Kao ptica na mom dlanu
Ajde Jelo toči belo
Cvetna polja za Ljiljanu
Naš soliter je veselo
zdanje

Adrese moje mladosti
Noćas je pao prvi sneg
Evo srcu mom radosti
I nikom nije lepše neg
je nam

Od izvora dva putića
Nije jutro, nije krivo
Popa Mila Jovovića
Turio Ljubiša pivo
da se ladi

Hej šoferu, kondukteru
Prođe leto trideseto
Tvoju zlatnu tabakeru
Ona je tako prokleto
mlada

Niška banja, topla voda
Nek' se svira, nek' se pleše
Ja sam čovek iz naroda
Podsjeti me što to bješe
ljubav

Skeledžija na Moravi
Slatka mala Marijana
Ako možeš zaboravi
Uspavanka za Gorana
B.

Ja je gledam kako spava
Alaj bi se šibicala
Plava trava zaborava
Koliko si ih imala
do sad

Neka padaju ćuskije
Rajko Žižić Andro Knego
Jednom devet dana nije
Bolje biti pijan nego
star

U vremenu horoskopa
Vrijeme je na našoj strani
Potresla se sva Evropa
Biti ružan pametan i
mlad

Pamtim samo sretne dane
Neke čudne materije
Polomio vetar grane
Ne pitaj me kako mi je
druže

Daj šta daš, ako boga znaš
Večeras se vino pije
Ruzmarin, snjegovi i šaš
Dugo se klela da nije
smjela

Kad bi ove ruže male
Opanci ti lepo stoje
Tri neveste tikve brale
Dođe mi da vrisnem tvoje
ime

Spusti svetla, oduzmi gas
Ti imaš svoj strah od sebe
Uzalud, sve je protiv nas
Ma kog me boga za tebe
pitaju

Imam trag pod levom miškom
Jelo, imaš lepo telo
So i tekila, s kriškom
Pogledaj, sve je bijelo
zima je

Blago onom ko te ima
Ko te ima taj te nema
Doći ću ti u snovima
Sve od Niša pa do Srema
Vuk sa ovcom nešto ima
sapuna, ulja i krema
kraljica

Ne bih da nije

Stani, pazi, vidi…, ja ću da ti kažem, a ti nemoj da mi veruješ. Nikad nisam bio prvi izbor na draftu, ali sam cenjen igrač. Nisam velika zverka, al’ sam zato nezaobilazna zlatna rezerva. Najbolji drugi igrač u profi ligi frajera. Kad ponestane pravih, a to je skoro uvek, tražena sam roba.

Ima jedno pe’šesnaest žena, koje smatram drugaricama i ja tu ništa ne bih menjao. Ni one ništa ne bi menjale, sve dok imaju dečka. Kako se to promeni, ja dobijam kapitalnu ponudu. To se ponavlja u ciklusima, do pojave nove zverke. Pogodili ste, aktuelni hit meseca je opet “ostarimo zajedno”, sa sve bacakanjem u naručje. I u ovom ciklusu, naručje je moje. Frajeri, gde ste?

Unapred se ograđujem bodljikavom žicom po pitanju sledeće pesme. Ona nije autobiografska i kao takva neće biti ponuđena Grand prdukciji. Samo sam se malo poigrao u stilu, kako bi to bilo, kad bi tako bilo.

* * * * *

Kao mač bez korice, bio bih bez Zorice
ja sam ti bez Nataše, k’o bez štampe ataše
ili voz bez stanice, takav sam bez Danice
ne žalim ni parice, da budem kraj Marice.

Pred kapi sam moždanom, kad nisam sa Grozdanom
napade gorušice, dobijam bez Dušice
od muke mi zeleno, kad te nema Jeleno
da mi prođe mukica, uteši me Vukica.

Kad mi je do ishrane, odlazim do Mirjane
il’ do Cice Lafice, kad mi je do kafice
najbolje vanilice, nalazim kod Milice
a krem palačinke, kod male Jasminke.

Za mene je Nadica, slatka čokoladica
prekrasna Ikonija, izvrsna đakonija
od malene Vlaste, apetit mi raste
a zar nije Vesna, sva delikatesna?

Nema većeg delije, kad sam do Anđelije
život mi je igranka, kad je sa mnom Jadranka
ostaviću cigarete, sve zbog jedne Margarete
da mi budeš žena, bi li Magdalena?

Oj, Ivana, Ivana, konstantno si snivana
ne znam glava gde mi je, od Oljine hemije
čujem neku muziku, kad ugledam Suziku
obuzet toplinom, kad sam sa Milinom.

Sad mi misli blude, sve zbog jedne Dude
nema takve čavke, kao u Dubravke
put do njenog kreveta, simfonija Deveta
kad nemam kod koga, dobra je i Goga.

Alhemija bezumlja

Ministar za Kosovo ne priznaje Kosovo.

Državni sekretar iz ministarstva za Kosovo izražava zadovoljstvo zbog odlučne i veličanstveno pravovremene intervencije snaga MUP-a, kojom su sprečeni neredi u centru Beograda.

Ministarstvo za trgovinu i usluge pregovara sa Moskvom da se sledeće sprečavanje nereda, održi na Puškinovom trgu, preko puta McDonaldsa. Sa sve Žigonovom, ali ovaj put bez Kusturice, jer je sasvim jasno da se domaći miševi tamo uopšte ne kriju, i dakako, bez Đinđićevih huligana, čije beogradske provokacije nisu promakle tamošnjim medijima.

Ministar za državnu infrastrukturu, nezadovoljan izveštajima državnog javnog servisa o državnom molebanu, u kojima se insinuira da je došlo do nekakvih nereda, preti ukidanjem pretplate. “Neredi, do kojih ionako nije ni došlo, su organizovani od strane onih koji podržavaju nezavisnost Kosova, do koje ionako nije ni došlo”, dodao je ministar državni.

Ministar vera apeluje na veroučitelje da ispune duhovnu prazninu u obrazovnom sistemu Srbije, nastalu otimanjem teritorije. Uz časnu pionirsku, da će se on lično založiti da nijedna komisija za privatizaciju čiji je član, neće ništa otimati, već samo poklanjati.

Ministar za inostrane poslove optužuje zemlje koje su izgubile zdrav razum i unazadile odnose sa Srbijom, dok ona, nezaustavljivo srlja u progres.

Tadić otputovao na Tibet da razglasi svoju evropsku orijentaciju, a potpredsednik vlade za evropske integracije uzeo učešće u debati pod nazivom “Stateški pravci ruralnog razvoja u Srbiji”.

U skladu sa Ustavom i zakonom, ministar rudarstva i energetike deli bedževe deci po ulicama, dok ministar prosvete obaveštava javnost da je poskupela struja.

Ministar ekonomije i regionalnog razvoja iznerviran što mu Nobelova izmiče za dlaku, sam sebi došao u vizitu, iznarazgovarao se sa zidovima zgrade vlade Srbije i vaspostavio dijagnozu – kolektivno ludilo.

Ministarstva za zdravlje, zaštitu životne sredine, kulturu, nauku, omladinu i sport, telekomunikacije i informaciono društvo, baš kao i ministarstva unutrašnjih poslova i odbrane mudro ćute jer nemaju šta da pokažu svetu, što je neprihvatljivo, te ih podhitno treba ukinuti. Srbija ne sme da ćuti sve dok joj iz vokabulara ne preotmu i poslednju frazu “da pokažemo svetu”. Ako bi se to desilo, Srbija bi trajno izgubila moć govora.

Eto, Legija ne ćuti, već nudi rešenja: vi meni vratite slobodu, ja vama, očas posla vrnem Kosovo, ali aman braćo, mojne više da retese o kršenju međunarodnog prava!

Neuralgičnim osmehom, u maniru sveopšte prihvaćenog i demokratski nam probranog premijera, kezi nam se svetla budućnost. Brze pruge ne dobaciše do Srbije, ali nam se približava nešto mnogo bolje. Već vidim, Putin prdne, onako od srca, a mi Južnim tokom prdež prosledimo dalje, od srca srcu, da se čuje sve do Tirane.

Srbijo, po tebi treba nazvati neki egzotični deo kosmosa, da možeš da ga gledaš kako sam od sebe nestaje.

Tri tenora

Španija ne priznaje Kosovo.

España no reconocerá a Kosovo.

Između dve španske serije, tri tenora održala protestni koncert.

Prostor-vreme, Dupe-glava, Trte-mrte

Kumanovski sporazum je potpisan u vreme kada je Mars kao simbol vojske, bio slab u Vagi (tada nije bilo Putina koji je Vaga), dok je Ahtisari imao jakog Marsa u Škorpiji. Saturn je bio u znaku zemljanog Bika što je nesumnjivi pokazatelj da je Ahtisari došao sa namerom da nam otme teritoriju. Mars vlada Ovnom u kojem je rođen Koštunica, a Saturn Jarcem u kojem je rođen Tadić. Kažu, ne može šut sa rogatim, dok sa druge strane, mi svi stoka rogata - pa opet najebasmo.

Nebesa nam zavališe šamarčinu i okrenuše leđa, ali ništa zato, mi ponosno slećemo na planetu Zemlju. Prkosno okrećemo drugi obraz ka silama svetske nepravde i prelazimo na naučne metode dokazivanja.

Prostor-vreme je četvorodimenzionalna arena u kojoj živimo svoje živote. Ako želimo da objasnimo neki događaj, najpre moramo utvrditi kada se i gde dogodio. Razni su načini za merenje mesta događaja, ali ovde je sasvim dovoljno da znamo da se događaj odigrao bilo gde u zemlji Srbiji. Ne nužno u srpskom Kumanovu, jelte. Tek kada, pored tri prostorne koordinate, odredimo i vreme događaja, imamo tačno utvrđen događaj.

Taj deveti jun 1999. godine pamtim po euforičnom slavlju i frenetičnim izlivima sreće izbezumljenih srpskih mladića koji su urlali pod mojim prozorom (vreme 20:13, geografske koordinate poznate redakciji), neposredno po objavljivanju konačnog epiloga tromesečne bombaške kampanje po našim glavama. Tog dana su nam “milosrdni anđeli” vojnom silom beskruplozno oteli teritoriju, koju smo sirovom vojnom silom osvojili 87 godina ranije, koja nam je opet vojnom silom surovo oduzeta 523 godine pre toga. Tadašnji srpski vladar je potpisao kapitulaciju i obnarodovao pobedu. Izbezumljenom je to više nego dovoljan razlog za slavlje, ali sam više sklon verovanju da su mladići te večeri ipak slavili opstanak žive glave na ramenima i povratak u “normalan” život.

Izbezumljeni teško uče, a lako zaboravljaju, pa tako, samo izbezumljen može umisliti da lažne dojave o bombama mogu zastrašiti nekoga ko je tri meseca živeo pod svim realnim bombama ovoga sveta. Samo maloumnik može biti toliko inventivan i progresivan, da u 21. veku svoju organizaciju nazove “Mlada Bosna”. Neću ni da pitam šta je tu mlado i novo, jer odavno vidim da je Koštuničina Srbija korak unazad čak i u odnosu na Miloševićevu.

Današnja Srbija nema druge poruke do “Šta će mi mozak, bez Kosova, srca i duše Srbije!?!”

Nego, kad smo već kod mozga, da vidimo šta nam poručuje teorija relativnosti. U idealnim uslovima je potrebno svega nekoliko mikrosekundi da se istina probije, kroz kičmenu moždinu, iz dupeta u glavu. U takvim uslovima se srce i duša nalaze negde na sredokraći između dupeta i glave. Međutim, kada se, pod uticajem velikih sila (a koja je to sila jača od sile gravitacije) srce i duša izmeste izvan matičnog položaja, dobijemo zakrivljeni sistem prostor-vreme, u kojem put od dupeta do glave više nije prava linija, već neka krivulja koja vrluda kojekude i udara tačno u mozak tek posle devet godina.

Dakle, po Ajnštajnu se gubitak Kosova dogodio pre devet godina, po Kusturici, Kosovo je Srbija zato što su Milanković, Andrić i Bodiroga Srbi, a po Koštunici pak, Kusturica je pankreas Srbije, moglo bi i bez njega, ali to ne bi bilo to.

Gore spomenuti mladići danas nisu više toliko mladi, daleko su od slavskog raspoloženja, ali su i dalje poprilično izbezumljeni, jer im je do mozga doprla otmica srca i duše Srbije. Današnji mladići su takođe izbezumljeni, a kako i ne bi bili, kada im je srpska vlada saopštila da nema Srbije bez Kosova, i da zato treba jebati kevu ambasadama, poslastičarnicama, autobuskim stanicama, izlozima, semaforima, kontejnerima, žardinjerama i srpskoj žandarmeriji koja nije sačuvala Kosovo. Za ambasade me boli kurac, jer je i to teritorija koju smo penkalom ustupili drugom, ali krivica semafora za gubitak Kosova dopreće u moj mozak, ako ne nikad, onda za koju godinu. Jebiga, i ja sam neki nadrkani Srbin podložan teoriji relativiteta, ali nisam nimalo izbezumljen.

Glas pijanog govornika u živom prenosu državne televizije poziva u boj. Imam vest za bojnike. Pravde nema, kao što je nikada nije ni bilo. Tokom 620 godina kosovskog mita, kosovska rana nije ni 100 godina bila prepovijena srpskom zastavom. Zato, ako neko samo pokuša da mi uživo, u lice, saopšti da nema Srbije bez Kosova, nalupaću mu šamare, samo tako.

Srbije nema, zato što su je srpski vladari sami ukinuli.
Srbija je uz Kosovo, izgubila kompas i četvrtu dimenziju.
Kalendar nije zaustavljen 17. februara 2008., već mnogo ranije.

Izbezumljena Srbija lebdi u prostoru, otkačena od sveta i vremena.

Ave Serbia

Vesti dana, 12.avgusta 2012. godine

Posle višemesečnog psihijatrijskog veštačenja, danas je u Haškom tribunalu obustavljeno suđenje protiv Vojislava Šešelja. Osumnjičeni je oslobođen optužnice i upućen na doživotno ispitivanje u Institut za mentalno zdravlje u Utrehtu. U istu ustanovu su na oporavak, i na sopstveni zahtev, prebačena sva tri člana sudskog veća i oba preživela simultana prevodioca Šešeljevih svedočenja.

Nakon višegodišnjih tajnih pregovora, Ratko Mladić je pristao na uslove Karle Del Ponte za dobrovoljnu predaju. Umesto suđenja i kazne, ceremonija venčanja po pravoslavnim običajima će biti obavljena na rimokatolički Badnji dan u crkvi Sakro Kuore u Luganu.

Iako je konkurs za novog trenera fudbalskog kluba “Crvena Zvezda” otvoren još od prošlog avgusta, kada je u kvalifikacijama za Ligu Regiona, Zvezda pretrpela težak poraz od Partizana iz Hongkonške Mitrovice, ni posle skoro godinu dana još uvek nije stigla nijedna prijava. Zainteresovani se mole da pošalju svoje podatke na nemavishesuncaaaaa@fc.redstar.net. CV nije obavezan.

Dragan Jočić, ministar za resocijalizaciju maloletnih prestupnika i Velimir Ilić, ministar za seksualno uznemiravanje i sodomiju u vladi Milke Forcan, nominovali su gradonačelnicu Beograda Lidiju Vukićević za izbacivanje iz kuće Velikog Brata. Uplakanu Lidiju je Veliki Brat himself, još iste noći, skromnom novčanom nadoknadom privoleo na dobrovoljno preseljenje u Sigurnu Kuću svog najnovijeg Delta Sitija u Boleču, gde je Lidija ponovo srela bivšeg supruga, koji je pak, tu pronašao pribežište dok u klubu ne navataju novog trenera. Pikanterije o svemu možete saznati kupovinom najnovijih izdanja magazina “Delta skandal”, “Delta Glorija” i “Deltaboy” ili slanjem SMS poruke na broj 666, bilo koje od tri mreže mobilne telefonije: “Deltakom”, “Deltanor” ili “Deltatel”.

Na zatvaranju Deltafesta u Guči, producentska kuća “Delta Kometa” je za sledeću sezonu ponosno najavila dolazak najvećih svetskih rock atrakcija u našu zemlju. Iz dobro obaveštenih izvora saznajemo da će nam biti pružena retka i možda poslednja prilika da uživo gledamo Rolingstonse, Gerija Mura i Džo Kokera. Jedini uslov za održavanje ovog živog spektakla je da se izvođači održe u životu do narednog leta. Koncerti će najverovatnije biti održani u Staroj Delta Areni, popularnoj Stareni.

Sinoć je u Deltatrijumu Narodnog muzeja u Beogradu, nastupio kamerni orkestar Delta Camerata izvodeći Bahov Koncert za violinu i obou u Delta-molu.

Javni Servis Srbije večeras počinje s emitovanjem novog rialiti šoa “48 sati - Delta”, posle čega sledi zabavno-rekreativni program “Delta - Bingo”. Glavna nagrada je dvosoban stan na Deltalinari u Novom Sadu.

“Shoping lista”, najnoviji roman Lune De Lu u izdanju izdavačke kuće “Deleta” je ovogodišnji dobitnik Delta N-inove nagrade.

Nobelova nagrada za književnost ove godine neće biti dodeljena, jer je noć pred odluku, čistačica Švedske akademije zaglupljena romanom Lune De Lu, slučajno bacila u đubre svu dokumentaciju o glasanju za slavodobitnika prestižne nagrade.