Novi post o završetku posta

Pre nego započnem novi post, trebalo bi da okončam prethodni, ali kako ne mogu da se setim koji mi beše prethodni, idem dalje sa ovim, pa šta bude. A sećam se da sam još prošle godine hteo da napišem post o počecima, ali nisam znao odakle da počnem.

Neki se muče sa počecima, pa su tako neki još uvek na prapočetku, pravdajući se besmislenom izjavom da svaki početak je težak, dok nekima počeci nisu nikakav problem, ali ništa od započetog ne umeju da završe. Ovi drugi, malo lucidnije od onih prvih, sebe objašnjavaju izrekom mnogo hteo, mnogo započeo, čas umrli njega je pomeo. Ili nju je pomeo, ako stvari posmatrate sa ženske tačke gledišta, što vam toplo preporučujem, u slučaju da ste žensko.

S blogerske tačke gledišta, ima onih koji bi hiljadu različitih tema otvorili, bez da o ijednoj izreknu nekakav sud koji može da zaliči, ako ne na konačan, ono, makar prividno, na autentičan. Naravno, ima i onih koji svakodnevno obrađuju jednu te istu temu, ali do te mere neubedljivo, da je i stranim turistima jasno da dotični meštani slabo divane madžarski... možda nešto malo, ali i to s greškom. Ovo je opšte zapažanje, ne tvrdim da ovde ima takvih, štaviše, apelujem da blogersku tačku iz ovog paragrafa apstrahujete kao entitet bez konkretnih koordinata unutar javnog prostora belosvetske blogosfere. Inače, ja kad bodem, bodem konkretno, među rogove, nema nikakve šanse da onaj ko je uboden ne sazna da je uboden. Ili ubodena, ako stvari posmatrate sa ženske tačke, što vam toplo preporučujem, u slučaju da ste ubodena... Znam, znam, kada god pokušam nešto da objasnim s blogerske tačke gledišta, uvek se naserem k’o foka.

Sa neutralnije tačke gledišta, digitalizacija pisane reči je dovela do svojevrsnog prevrata u izdavaštvu. Donedavno je jednom objavljena verzija bila i konačna, dok današnji autori imaju neograničene mogućnosti da unedogled  prekrajaju svoje već objavljene tekstove. Do konačne satisfakcije ili, što je verovatnije, do sudnjega dana. Istoričari i analitičari tako mogu do mile volje da revidiraju svoju priču na račun najnovijih događaja i novootkrivenih saznanja, polemičari da apdejtuju svoje argumente najnovijim dokazima, pisci da doteruju svoje stilske karakteristike, a blogeri da krpe anahronizme zbog kojih njihove nedavne objave deluju kao odavno prevaziđene. Neki to rade na jednom istom naslovu, a neki objavljuju minimalno izmenjeni sadržaj pod različitim naslovima, u stotine primeraka. Apelujem da stotine primeraka iz prethodne rečenice ne shvatite u smislu tiraža, niti u smislu novih izdanja istog dela, već kao stotine novih edicija sačinjenih od  istog nedela. Priznajem, i sam ponekad naknadno promenim nešto u postu, ali je to teško primetiti, jer ih redovno brišem. Da ih ne brišem, verovatno bih im se redovno vraćao, da ih korigujem..., mislim, ne znam kako vi, ali ja se svaki dan osećam sve pametnijim i pametnijim, pa mi se moji stari postovi, iz dana u dan, čine sve glupljim i glupljim. Šta kažete, ne serem loše ni sa neutralne tačke, a? Kako bih se tek nasrao sa tačke sirotog Ivana Ivanovića... to ne smem ni da zamislim, pa bolje nemojte ni vi.

Elem, ništa lakše od početka novog posta. Proberite neki stari post, koji vam se u vreme objave činio zrelim, očistite ga od žilica prošlosti i izvrnite kao staru vunenu čarapu. Ako nešto štrči, skratite mu rečenice. Zatim ga potopite u vrelu negaciju i tako ostavite da postoji 5 minuta. Izvadite ga, provucite kroz mlaz naknadne pameti, isecite na onoliko kriški, na koliko vam je delova rascepljena ličnost, svaku krišku dosolite i zabiberite, po ukusu. Nije zgoreg da na kriške kanete po kap mašte i trunete prstohvat zdravog razuma, ako imate odakle. Tako izmrcvarene kriške ostavite da se malo prisaberu, ali ne više od 20 minuta. Potom ih poprskajte mrvicama tuđe mudrosti i ličnog veselja, pa ih svaku ponaosob uvaljajte u smešu od integralne psihologije, pomućene svesti i kontekstualnih nejasnoća. Pržite ih na podgrejanom samoljublju, s obe strane, dok se ne zalepe jedna za drugu ili dok ne porumene. Uz neprestano mešanje, da post ne ode u propast. Post služiti topao ili hladan, ko kako voli i ko kako ume da primi. Ako post naiđe na hladan prijem, jer, recimo, nije ništa manje imbecilan od starog, onda sledeći pripremajte u rerni, ali rernu obavezno uključite na 180 stepeni u odnosu na prethodni post i nema da omanete, pod uslovom da vam je rerna još uvek pod garancijom, a ja ću ovu rečenicu svakako skratiti u nekom od budućih postova.

Zašto onda tupimo da je svaki početak težak? Zato što smo umislili da smo na nekakvom početku, a zapravo smo i dalje u staroj kognitivnoj iluziji. Možemo otvoriti nova vrata, ali dok ne zamandalimo ona kroz koja smo upravo prošli, ne možemo reći da smo na početku. Kakav je to početak, ako se u svakom trenutku možemo vratiti starom, pa mu se zato i vraćamo? Novi album sa starim pesmama? U isto vreme gusenica i leptir? Više ne pušim, ali i dalje kupujem cigarete? Daću vam svoje dupe za Evropsku Uniju, ali vam ne dam svoje Kosovo? To ne biva.

Prvo treba sleteti. Zaustaviti. Ugasiti motore. Iskrcati putnike i prtljag. Raspustiti posadu. Sačekati da se ohlade klipovi. Raspakovati se. Preparkirati. Prespavati. Zaboraviti dal’ si poš’o il’ si doš’o. Doliti gorivo. Obnoviti mape i još svašta ponešto. Pre novog polaska na put, obavezno proveriti agenciju koja je put organizovala. Ako ga je uopšte organizovala. Ako putujete sami, prekontrolišite samog sebe, zimsku opremu, pritisak u gumama, venama, glavama, zalihe ulja, masti i šećera. Ako vas put odvede suviše daleko od cilja, kao mene sada, onda se vratite prapočecima, kao što se ja sada vraćam svom postu o počecima, koji se upravo završava, jer svaki završetak je novi početak, a svaki početak je kao novo rađanje, zato, neka se Hristos i u vama ponovo rodi, što ću i samom sebi poželeti, odmah nakon što detaljno isproveravam da li i ovaj post zahteva naknadnu korekciju!

Druga strana medalje aka Treći čovek

Svratim juče u goste kod domaćina, kod kojeg se, kada god svratim, osećam skoro kao domaćin, samo zato što prečesto svraćam, a ne zato što mi prija kao na svom.

Izvorni domaćin, po već ustaljenom običaju i kako samo on ume, krene da kenja o... jebem li ga, to je teško za prepričati. On je kao nešto mnogo čitao, pa je kao nešto mnogo posmatrao, da bi na kraju kao pokušao da verbalizuje sve ono što je video i pročitao. Pokušaj je rezultirao nesuvislim, konfuznim, nepovezanim razbacivanjem brabonjaka na sve strane, bez ozbiljne namere da ih u bliskom futuru pripoveže u smislenu gomilicu. Bio je to misaoni okršaj titana, s jedne strane on, mnogo hteo, ništa započeo, sa druge strane ja, suviše čuo, ništa ne mog'o da poverujem.

Pokušao sam da dokučim da li je pijan, dok mi je baljezgao o nekim ljudima koji su negde ušli i nekim drugim ljudima koji su ostali na vetrometini da puše, među kojima nije bio treći čovek, koji je isto pušač, ali je ostao po strani, izdvojen od ostalih, sve dok mu, ni on sam ne zna sa koje strane, nije prišla žena, sa kojom je ljubazno razmenio osmehe, koja je produžila i prešla na suprotnu stranu, tako da je on ponovo ostao sam naprotiv svih. Do neočekivanog preokreta dolazi kada je trećem licu prišao sasvim četvrti čovek, isto nepušač, ali muškiji, mlađi i lepši od trećeg, da bi scena kulminirala dramatičnim povratkom na scenu žene, koja je u prethodnoj sceni napustila scenu, u trenutku kada na njoj nije bilo mladih, muških i zgodnih nepušača. Kad kažem na njoj, mislim da je mislio na scenu.

Naravno, pozelenim od muke, ali ćutim, šta mi drugo preostaje, na šta se on brecne:

„Šta je, bre, imam i ja valjda pravo da malo smaram? Što ćutiš, reci nešto!“

I tako ti ja odlučim da iz neprimerene šutnje pređem u jedino što mi je preostalo.

„Ne budi skroman ljubazni domaćine, greh je reći da malo smaraš. Ti si smarač par excellence, smarač epohe, najsjajnija zvezda smaračkog neba, najprominentniji predstavnik novog smaračkog talasa!!! Ti si Ilija Jorga svih smorilačkih veština! Koliko god da su Leo Mesi i Noleo Đoksi dominantni u svojim sportovima, ti si još dominantniji u smaranju. Ako su oni vrhunski sportisti, ti si vrhunski smortista. Kao višestruki uzastopni šampion regionalnog festivala narodnog smaralaštva, zaslužuješ da po tvom liku bude snimljen ultimativno-testamentalni film „Smaratonci trče počasni krug“, za koji bi muziku radio Ennio Smoricone, a u kojem bi ti bio prikazan kao stari Pantelija, pionir i suveren svoje smortalne branše. A propos Pantelije, ako ikada završiš u staračkom domu, po tebi će ga nazvati smarački dom. Smaraš muški, neustrašivo, za medalju, ti si smarački dragulj, genije i čudotvorac! Morava koju ti pregaziš postaje Smorava, bordel u koji ti kročiš postaje smordel, smartphone se u tvojim rukama pretvara u smarafon... “

Tu se ja smorim, usta mi suva, pogled mi pada, zastanem..., udahnem da ne izdahnem. Znam, to mi je od pušenja, te rešim da okončam sa tim.

„Činjenice su jasne. Pušači stoje i puše, a duvanski dim šteti ljudima unaokolo, zato nepušači ne mogu da se skrase na jednom mestu, nego se vrzmaju, dolaze, ulaze, prilaze, odlaze i prolaze, samo je tvoja titula master smarača neprolazna.“

Kad sam rek’o neprolazna, mislio sam na nikad.

Kad kažem na nikad, mislim na nikad više u goste.

Preko bloga do zvezda (per blogera ad astra)

Otkad je naučio prva slova, Damjan je pisao kao sumanut. Satima i satima, svaki bogovetni dan. To nije bila stvar discipline, već neka vrsta sladostrasne boljke kojoj se nije mogao odupreti. Pisanje mu je oduzimalo vreme, ali mu je zauzvrat poklanjalo oslobađajuću radost. Dok su reči navirale kao nezaustavljiva bujica, on ih je sa neobjašnjivom lakoćom razbacivao po ekranu, kao igračke. Opčinjen neprestanim preplitanjem mašte sa raealnošću, Damjan je pisanjem poništavao stare i otvarao nove duhovne svetove, u kojima se, stalno, iznova rađao.

S vremena na vreme, u realni svet bi ga vraćao zvuk telefona:

“Halo, Di Džej, slušaj, krećemo u Red Rock, tamo nas čeka ekipa. Siđi dole za deset minuta, da te pokupimo”, rekao bi neko od prijatelja.

“Uh, ne mogu, imam još dosta toga da završim večeras”, po pravilu bi im odgovarao Damjan.

Prijatelji su bili uporni, ali je Damjan ostajao nepokolebljiv.

“Ma daaaj, završićeš to sutra.”

“Hvala na pozivu, ali stvarno ne mogu.”

“Kako hoćeš... Čujemo se”, prijatelji bi prekidali vezu, a Damjanovi prsti bi nastavljali ples po tastaturi.

Porodica i prijatelji su često negodovali zbog Damjanovog “povlačenja” iz društvenog života. Posle niza rasprava u kojima su razmenjene i oštre reči, mnogi su s vremenom odustali od daljeg ubeđivanja. On je imao prečeg posla, a oni to, izgleda, nisu razumeli.

U to vreme je Damjan pisao sedam ili osam priča nedeljno i redovno ih je objavljivao na svom blogu. Posle šest meseci je primetio da broj poseta blogu vrtoglavo raste, što ga je veoma obradovalo. Vreme predviđeno za pisanje, sve više je trošio odgovarajući na brojne komentare i mejlove čitalaca, često i do sitnih sati. To mu nije smetalo, naprotiv, bio je zahvalan što postoji interesovanje za njegovo pisanje.

Nije prošlo mnogo, Damjan je na Blog Openu osvojio Oskar popularnosti, a na mnogim regionalnim portalima je postao rado viđen gost. Njegovi intervjui, audio i video zapisi su za kratko vreme ostvarili rekordnu čitanost, slušanost i gledanost. Samo su retki korisnici interneta odoleli da ne saznaju nešto više o Damjanu: kako je proveo detinjstvo, kakvi su mu apetiti, afiniteti i kvaliteti, šta sad studira, kako vidi sebe za deset godina i da li veruje u život posle pisanja.

Dok se na forumima vodio pravi mali rat između njegovih poklonika i oponenata, na mnogim sajtovima su osvanuli baneri za onlajn kupovinu elektronskih zbirki njegovih pripovedaka. Novčani priliv je u početku bio skroman, ali ne i zanemarljiv. Iako ga je cela ta fertutma značajno udaljila od tastature, Damjan nije žalio, popularnost mu je očigledno prijala. Stvari su se odvijale takvom brzinom, da je uskoro bio primoran da angažuje ličnog sekretara za PR.

U vreme kada je pisao dve do tri priče nedeljno, Damjan je otkrio čari sajtova društvene mreže. Počeo je da ostavlja kratke poruke o sebi, redovno ih ažurira i odgovara svima koji bi mu uzvratili. Što se više rukovao na Tvitu i Fejsu, to mu se više vraćalo u posetama ka blogu. Broj komentara se, iz posta u post, rapidno povećavao. Činilo se da se Damjan furiozno primiče nadomak svom životnom cilju. Čak je ponovo počeo da izlazi, da pije sa drugarima, jednom rečju, da živi.

Uskoro je spao na samo jednu priču nedeljno, ali ga ni to nije zabrinulo, jer se ludo zabavljao. Tešio se da će doći vreme kada će moći ozbiljnije da se posveti pisanju. Na kraju krajeva, ako je to cena koju zarad karijere modernog i nezavisnog pisca mora da plati, on je spreman da je plati, makar i ne pisao.

Kada je urednik ugledne izdavačke kuće, slučajno, na nekom sajtu naleteo na tekst o Damjanu, kroz prestoničke izdavačke krugove se proneo glas o genijalnom, neobjavljivanom piscu iz provincije. Među izdavačima se povela brutalna utakmica oko izdavačkih prava. Damjan je samozadovoljno sedeo zavaljen ispred laptopa i čekao ishod. Svoje fanove je redovno izveštavao o trenutnom rezultatu:

“Alma mi nudi 600 hiljada, a Esotherija je maločas podigla na 750 hiljada”.

“Nema šanse, ne dajemo te nikome za manje od milion”.

“Sve ovo mi se dešava zahvaljujući vama, dragi prijatelji.”

Damjan Jevrić je sledećih nedelju dana slao mejlove zahvalnosti svim ljudima koji su mu pomogli da postane milioner, a dodatna tri dana je proveo u transferu svog skromnog poseda iz rodnog mesta u Beograd.

Usledili su književni performansi u Beogradskoj Areni, prijem kod Borisa Tadića, proglašenje za počasnog građanina Beograda, snimanje spota sa Severinom, gostovanja u emisijama „Rasplakivanje“, „Balkanskom nizbrdicom“, „Vilica na kvadrat“, „Jutrenje sa Živanom Živanovićem“ i kao šlag na torti, ekskluzivno pojavljivanje u “Adžidžimidži Show”. Tom prilikom je obnarodovana Damjanova emotivna veza sa Natašom Bekvalac, koja je gledalištu pokazala svoju novu tetovažu. Još jedno slovo D, ovaj put na drugoj ruci, jer joj, kako je u suzama objasnila, ljubav prema Damjanu ne može, tek tako, izbrisati sećanje na Daču.

Nakon emisije su se Di Džej i Nata, pod pratnjom kamera, spustili u atomsko sklonište ispod tv studija, gde su se priključili osmomesečnom rijalitiju “Na parove razbrojs”. Pod zemljom su u srećnom braku izdržali skoro šest meseci. Venčanje je, dabome, u duhu pravoslavne tradicije, održano u “lajfu”, a ceremoniji su, osim familije i sponzora, prisustvovale i sponzoruše, nekoliko all-inclusive plesačica, tri bludnika, jedan makro, dva žigola, tri kockara, jedan rasipnik i poneki estradni očajnik. Ipak, među svatovima su najzapaženije uloge ostvarili starleta-početnica iz Sremčice i manično-depresivni agresivac iz Besnog Foka.

Mladi bračni par je rijaliti napustio bogatiji za 532 hiljade evra. Premija bi bila znatno veća da iz podzemlja nisu izbačeni zbog društveno neprihvatljivog ponašanja, širenja međutolerancije, ljubavne propagande i porodičnog nenasilja. Sutradan su se, pred kamerama druge nacionalne televizije i za nešto manju sumu, razveli u udarnom večernjem terminu. Suvišno je reći da su te noći piplmetri širom Srbije poiskakali kao reaktori u Fukušimi.

Mastilo na presudi o raskidu braka se još nije ni osušilo, kada je od misteriozno obolelog televizijskog magnata lično, stigao poziv za učešće u svebalkanskom spektaklu pod nazivom Arena B-52. Damjanovi sunarodnici gladni kulture su tako dobili priliku da, putem tv ekrana, konzumiraju neverovatno dirljivu priču o anonimnom internet piscu koji osvaja svet. Di Džej je između ostalog govorio o svojim školskim danima, o prvoj ljubavi (prema pisanoj reči), o svojim počecima na internetu, o svojim fanovima, o svojoj novoj vili u Kaluđerici i najnovoj izabranici svoga srca. Bila je to Anđela Karasefino, italijanska porno glumica, koju je upoznao na privatnoj žurci Silvija Berluskonija. Tokom emisije, Damjan je čak i zaplakao, baš kao i mnogobrojna publika u studiju.

“Dobro Damjan, kaži nam što sega rabotiš”, upitao ga je Boki 52, završavajući intervju. “Svi sa golema netrpelivost, kako se kaža…, sa nestrpljenje isčekuvamo, tvoja kniga za sledniot mesec”.

Dok se publika u studiju valjala od smeha, Damjan se vrpoljio na stolici. Kiselim smeškom je nevešto prikrivao osećaj izuzetne nelagodnosti.

“Uh, da…, ja..., pa, ovaj…, radim na tome”, promrmljao je.

“Reci, kolku pišuvaš ovie denovi, Damjan?” insistirao je Boki 52.

“Paaa, vidiš, Bokili, tokom poslednjih nekoliko meseci moj život je bio prava ludnica, znaš, emisije, ugovori, đinđi rinđi, brak, razvod, pa nova veza… mislim, šta da ti kažem, iskreno, ne pišem baš mnogo”, odgovorio je Damjan, sav preznojen.

“Ne mnogu?”, Boki se u čudu okrenuo ka publici sa posebnim potrebama, “Pa toa ne zvuči ohrabruvački.”

“Znam, znam, to je samo privremeno, dok ne rešim neke lične probleme…”, procedio je kroz zube Damjan. Krenuo je rukom ka čaši vode na stolu, ali je čaša već bila prazna.

“Pa, Damjane Jevriču, golema čest mi e što denes beše gost vo moja emisija i ne možam da se načekam da vidim šo ke praviš ponatamu”.

Tu noć je Damjan, bled i izmučen, probdeo u mračnoj sobi svoje vile. Dugo je sedeo i buljio u ekran laptopa, onog istog koji ga je dotle doveo.

Tri hiljade trista tridest i sedam nepročitanih mejlova.

Petsto osamdeset i četiri frend rikvesta.

Sedamnaest snimljenih poruka na telefonskoj sekretarici.

Šest flaša Chateau Margaux ispod radnog stola.

Prvi put posle ko zna koliko vremena, otvorio je stranicu svoga bloga.

Damjan Jevrić, čuveni bloger, pisac i milioner, nije napisao ni jednu jedinu reč u poslednjih trinaest meseci. Ispod poslednjeg posta ležalo je petsto pedeset i osam komentara. Većina komentara je pripadala ogorčenim spamerima, od onih koji preklinju autora da objavi nešto novo, preko onih koji ga proklinju što ništa ne objavljuje, do onih koji međusobno prete jedni drugima i svega nekoliko onih koji prete samom Damjanu.

U tom trenutku je stigla SMS poruka sa sedmocifrenom poslovnom ponudom.

Damjan je gledao, čas u ekran mobilnog telefona, čas u ekran laptopa. Višeminutno gledanje sopstvenog odraza na ekranima mu je pomoglo da prelomi.

Jednom rukom je brisao blog, a drugom kucao odgovor svom agentu.

Tako je Damjan Jevrić prihvatio ulogu šimpanze sa histrioničnim poremećajem u romantičnoj komediji “Igram k’o Ronaldo, a vidi me sad!”.

Mnogo pitanja, ali zato plakanja nikad dosta

Da li je iko od vas koji pišete "ozbiljne" postove o opštim temama ikada pomislio da bi to mogao pročitati i neko ko je, pogrešno bi bilo reći - neuporedivo više, ali svakako daleko više od vas familijaran sa problematikom o kojoj pišete? Za vas je bolje da niste pomislili, zato mi nemojte odgovoriti odmah, u suprotnom plačem. Šalim se, baš naprotiv, u suprotnom plačem. Od smeha, naravno.

A da li umete da dva sata svog rutinski obavljenog posla na terenu, dokumentujete na 50 kucanih strana? Ako umete, koliko vam je vremena potrebno za to? Pre nego što mi ne odgovorite, uzmite u pamet moje čvrsto uverenje da je predefinisani šablon za traženu dokumentaciju, očigledno, sastavio neki mamlaz koji sebe shvata preozbiljno, iako nikada u svom promašenom životu nije izašao iz "Word-a", a kamoli iz kancelarije. E, mene je ovakvog, koji svašta ume i ništa mu nije teško, maločas kapitalizam zamolio da mu do ujutru pošaljem popunjen dokument, na šta sam mu ekspresno i elektronski ljubazno odgovorio da mogu da ga pošaljem odmah..., ali glup je taj kapitalizam, nikada neće shvatiti da sam mislio na njega, a ne na dokument.

U stvari, ovde mi se plače, ali da je smešno, jeste, iako baš i nije. Hoću reći, ozbiljni su smešni, zato budimo neozbiljni. Smejmo im se, do suza.

A ovde bi trebalo da vam prilepim neki ekstraterestrijalni YouTube, da malo prokomuniciramo muzički, ali vidim da je danas neko pokušao da izgugla "pink floyd stepski", pa evo, da pripomognem, izvolite linka do Pinka i hvala vam što nas slušate, a ko promeni kanal - ozbiljna mu keva :)

After the rodeo they headed into town to cut loose

"Sreća je što ovde nema profesionalnih blogera, jer svi plaćeni poslovi apsorbuju i degradiraju pamet i duh. Nesreća je što neki to dobro rade i za dž." – Anonimni bloger, Aristotelov učenik

"Sreća je što ih nema, inače ne bi zaradili ni za pecivo i jogurt." – bloger koga znam, samouk

Šalim se, šalim se... Nedavno sam shvatio veliku istinu o mom blogovanju. Za razliku od mnogih koji krajnje neuverljivo tvrde da prevashodno pišu za sebe i zbog sebe (prim. prev. – a najviše protiv sebe), da bi onda poginuli od isčekivanja reakcije, moje pisanje je uvek bilo namenjeno nekom drugom ili upereno protiv nekog drugog. Naravno, zanimala me je reakcija, ali sam najčešće bivao zgrožen istom, jer su pohvale stizale od onih koje sam nišanio, a pogođeni su bili oni koje nisam imao ni u širem vidokrugu. Dakle, ako me nešto tera odavde, onda su to nebulozni komentari i želja za bliskošću od strane onih sa kojima nemam šta da podelim. Kad mi je ponestalo ciljeva i motiva (čitaj: zaova i protiva), pomislio sam da se povučem, ali navika je čudo, nikako mi ne polazi za rukom. Ko misli da zna zašto je to tako, neka to zadrži za sebe, jer znanje i trtljanje ne može biti isto.

"Najbolje vreme za povlačenje u samog sebe je kad ste primorani da budete u gomili." – Epikur, bezbložnik

Još veći razlog za moju nestabilnost na blogu je nemirenje sa činjenicom da je većini ovde, druženje mnogo bitnije od samog pisanja, a dosta je doprinela i moja neodlučnost da se od tog druženja pravovremeno i na adekvatan način odbranim. Svojim isčašenim cinizmom (kad hoću da se sprdam, ja obavezno kažem istinu) ka sebi sam privukao one koji mi nisu po volji, a od sebe odbio neke koji jesu. Dublja psihoanaliza nije neophodna, sve je kristalno jasno, u pitanju je nepatvoreni mazohizam. Ne žalim se, ne mislim da sam neshvaćen, čak sam siguran da smo svi do jednog, neshvaćeni. Razumevanje među ljudima je moguće samo kao posledica nesporazuma. Da nije tako, razočarenje ne bi bilo najčešći razlog za prekid odnosa.

Da skratim, ako blog shvatimo samo kao sredstvo pismenog izražavanja (a kako bi inače?), onda nije teško primetiti da ovde i u svetu, najbolji blogovi imaju veliki broj čitalaca i mali broj komentara. Blogeri koji su iskreno posvećeni pisanju, objavljuju ono šta su naumili i odmah zatim gase računar, veoma retko komentarišu na drugim blogovima, a još ređe na svom.

I za kraj, najbolji postovi su oni koji slave lepotu besmisla. U skladu sa tim, smisao svog ostanka ovde ću potražiti u iluzornoj nadi da moji najbolji postovi tek treba da budu napisani.

Blogodan

Godina je dana da na blogu pišem
a devet meseci da uglavnom brišem.
Popićemo koju za rođendan blogu
a više od toga zaista ne mogu.
Ne bih sada pisao ni za glavu živu.
kad mi bude bolje brisaću arhivu.

Kud pljunuh

Nije teško doći do zaključka da kritika primitivizma u primitivnim sredinama izaziva kontraefekat pretvarajući se u afirmaciju i glorifikovanje istog. Dušan Kovačević se iznervirao što je njegov Radovan III postao heroj i kultni lik, iako je on imao nameru da opljune taj mentalitet. Kakav naum je imao autor najgledanije TV serije svih vremena “Selo gori, a baba se češlja” ne znam, kao što ne znam ni ko je autor, a uzgred budi rečeno, u ovom lajfu ni ne želim da saznam njegov identitet. Nešto kontam, logično bi bilo da javni servis na kojem se to čudo prikazuje ima i edukativnu funkciju, kroz koju može da se provuče i neka suptilna kritika negativnog. Kako su mi ruke bile zauzete peglanjem košulja nisam bio u mogućnosti da brzo odreagujem i promenim kanal kada je počelo istorijsko emitovanje prve epizode. Dakle, bio sam u prilici da povremeno bacim oko na ekran i vidim “simpatičnog junaka” kako sere u dvorištu jer u kući nema toalet, kako uzima učešće u akcijama kućnog nasilja, tj. bije svoju ženu, a rođeno muško dete izbacuje na ulicu jer je dezerter, usledio je niz pošalica na večitu temu “da komšiji crkne krava”, koji je kulminirao (večita tema, ali srećom, konačan niz) sa “komšija, nemo’ da se ljutiš, ali moram da te tužim”…, i nemojte me držati za reč, ali negde pri kraju mi se učinilo, da glavni junak uzima pravdu u svoje ruke demonstrativno bacajući bombu u sopstveno dvorište, ali ne garantujem da sam baš to video, možda sam utripovao. Sutradan čujem, da su piplmetri naprosto poludeli i zabeležili rekordnu gledanost od bezmalo 3 miliona gledalaca. Ako su i mene ubrojali u tu cifru, pokušaću da se odbranim velikim brojem košulja (i lenjošću da pomerim dupe), ali pretpostavljam da je većina ostatka auditorijuma ovo satiranje satire gledala dobrovoljno i sa užitkom.

Jedini razlog zbog kojeg ovo pominjem, je što i ovde na blogu važi isto. Opleti po ološu i eto ti ga ološ za vratom. Reci smradu da je smrad, dotrčaće radosno da ti se isprdi. Reci koki da je kokoš, dogegaće se poluzaljubljeno da ti snese jaje. I da posadi rezervno gnezdo, za nedajbože. Budi iskren i reci čega se gadiš, eto ti gadova da te potapšu po ramenu. Objavi listu svojih neprijatelja, odmah će da te linkuju kao prijatelja. Da skratim, pljunuo sam istini u oči i doveo je na svoj blog. A istina primitivna.

Ovo je jedan primitivan blog. Mea culpa, ali se ne kajem. Sledi dezinfekcija.

Nije mi dobro

Trenutna telesna temperatura mi je 37,5, ali se zato tresem kao da imam 42,2.
Neka ovo moje trenutno bunilo bude opravdanje što se u 3 ujutru uključujem u tupavu blog igricu, koja me smara do jaja.

Kratko objašnjenje: od Fjodorove male sam dobio štafetu da napišem post upotrebom sledećih nebuloznih reči: dezoksiribonukleinska kiselina, otorinolaringologija, emancipacija, riba i jebiga.

Sve ja to poštujem i tu emancipaciju,
al’ te ipak pamtim po onom felaciju,
kada sam, umesto da ti češkam jajnike,
nespretnim prodorom pomerio krajnike.

Kako bejah bez kondoma, a ti nisi vlažila,
da je došlo do oplodnje, sigurno bi tražila,
kao dokaz mog očinstva (usled strasne te vreline)
uzorak de-zok-si-ribo nukleinske kiseline.

Tako sam eskivirao ginekoakušerologiju,
a ribu sam odveo na otorinolaringologiju.
(Nije bila nebriga, dešava se, jebiga.)

Pljuni istini u oči

Sujetne i senzibilne duše sa sklonošću da se prepoznaju u svemu što ih okružuje, molim da ovo ne čitaju.

Kad smo bili mali, igrali smo se žmurke. Sada kada smo malo poodrasli imamo svoje blogove. Znaš ono, ja se sakrijem, a ti me tražiš. Ako me pronađeš, našli smo se! A može i solo varijanta, sakriješ se sam od sebe, pa onda dođeš na blog da se nađeš, i tek tu shvatiš koliko si u stvari pogubljen. A možeš se pronaći i na nečijem tuđem… mislim, blogu.

Kao mali, menjali smo sličice životinjskog carstva i fudbalera, a danas razmenjujemo komentare (ako smo prepametni onda razmenjujemo kilomentare), lažne pohvale, bljutave pošalice i vrcave dosetke, milina bložja, sve fercera od uzajamnog dopadanja, slaganja i prepoznavanja, podrške, identifikacije srodnosti duša i svega ostalog što se može naći na putu koji vodi od imbecilnog obožavanja sve do neminovnog razočarenja, jer nas na kraju tog prašnjavog puta čekaju spaljeni mostovi. I sve to, samo da bi smo pronašli samog sebe kojeg smo negde usput pogubili. Oj živote, zagonetko!

Super ti je ovaj tvoj, ajde sad dođi malo na moj… Blog, mislim.
Nije važno ko si, važno je da si na mome… Blogu mislim.

Ili, odavno te nije bilo na mom… a video/la sam te na onom ljigavom… Blogu, mislim.

Na koga li je mislio/la kad je ovo napisao/la? Hm, mora da je mislio/la na mene, jer sve je do mene.

E sad ima da ga/je opljunem, pa nek se sve puši, jer našoj ljubavi je kraj.

O, ooo, oooooo, ljubav što je to?
To je ona stvar zbog koje peva Čobi,
to je ona stvar zbog koje plače Gabi.

Zašto o ljubavi najviše kenjaju i nemilosrdno je propagiraju baš oni koji je ne poznaju? Odakle navire ta potreba, iz stomaka? Imate li barem jake stomake, kad vam je pamet tako slabašna?

One koji na blogu traže partnera, neću da diram, jer su već dovoljno kažnjeni.

To još više važi za one neshvaćene, koji zdušno propagiraju svoje nebulozne ideje u potrazi za istomišljenicima. Ako ste toliko sigurni u svoje korake, odbacite štake, pobogu.

One koji svakodnevno objavljuju da bi održali teško stečen rejting i koji se bez ikakvog smislenog povoda šlihtaju drugim blogerima, svakodnevno ih spominjući u svojim postovima, treba pošteno opljunuti, ali danas za njih nešto nemam vremena.

U matrix-u sve može. Čemu trud da u realnom životu postanem lekar, pekar, apotekar, pisac, zec ili dama…, kad mogu da otvorim 10 blogova, za svakog genijalca u meni po jedan? I onda se svi mi u meni lepo dogovorimo (između sobom i predsobljem), koga od nas da lansiramo na sam vrh… Blogbustera, mislim.

U stvarnom lajfu ne mogu popiti piće u kafani koja je zatvorena, ali zato ovde nema sile koja će me sprečiti da na nečijem napuštenom blogu ostavim komentar i da se slatko ispričam sam sa sobom. Alo ljudi, koga vi tražite, tu nema nikog i ničeg osim tupog odjeka praznine vaših sopstvenih života?

O, ooo, oooooo, život šta je to?
To je ona stvar što može da te zgazi.
Pazi, tramvaj!

Zašto se ljudi, bežeći od sulude svakodnevnice, ukrcavaju na virtuelni brod ludaka, bez da se zapitaju “Kuda plovi ovaj brod?” Jel’ vam barem nešto lakše kad vidite da među posadom ima i mnogo težih slučajeva od vas? Suviše je pitanja bez odgovora, zato ne lupajte glavom o zid, već ste dovoljno olupani. Jer da niste, ne biste ni završili na ovoj olupini.

I nemoj da sam čuo nekog da se uvredio - ja pljujem po vama samo zato što sam jedan od vas.
u mom odelu nema mesta za sve vas,
u mom telu nema krvi za sve vas,
u mom srcu nema ljubavi za sve vas,
u mom zubu nema rupa za sve vas.
u mojoj glavi nema dovoljno majki za svu vašu decu.

I kad smo već kod majki, svi oni koji se u životu nisu snašli i pronašli, a žarko se žele vratiti sebi, neka se izvole povratiti u majčinu iz koje su došli.

Šta to radiš Buldožeru jedan,
jedeš moju majku!?!

Gospodine bik, nisam znao,
Gospodine bik, baš mi je žao.
Gospodine bik, nisam hteo,
Gospodine znam, to nisam smeo.
Gospodine, ja se kajem, JA SE KAJEM.

Znam, znam, znam, to je moj kraj,
Na vrhovima rogova, otić’ ću u raj.
Nisam bio kriv, mesar mi nije rekao,
Pa sam kupio pola kile majke
Jednog bika.

Idem u raj,
ovo je moj kraj,
moj rodni kraj.

Nego, jesam li vam pričao o onoj mojoj sajber-tetki koja ima 4 bloga, a koju volim možda i više nego rođenu kevu? Nisam? Vratiću se da vam ispričam, idem samo tetki da odnesem lek.

O moj blože!

U početku beše reč, i reč beše u Bloga, i reč beše Blog.

Otišao sam u bložiju mater. A vi kakote?
Evo dobro, blogu hvala.

O moj blože!
Blože pomozi.
Blog ti pomogao.
(Ako) Ima bloga!
Lep k’o blog.
Ja sam svoj blog.
Blog zna zašto je to dobro.
Čoveka je blog stvorio slobodnim.
U svemu se oslanjam na bloga.
Blog sve vidi.
Sve dolazi od bloga i sve se treba vratiti k njemu.
Blogovanje, ludom radovanje.
Nema života bez bloga.
Ovi su stihovi ispevani u slavu bloga.
Treći put blog pomaže.
Blog ih je isterao iz raja.
Neka vas blog čuva.
Budi blog s tobom.
U blogu je spas.
Blog, naš gospodar.
Predao sam svoju sudbinu u Bložije ruke.
Verujem da blog postoji.
Da blog ne postoji, trebalo bi ga izmisliti.
Potrebna nam je vera bložja.
Blog te blogoslovio!
O blože, daj mi snage.
Sačuvaj me blože iskušenja i u pravdi održi me.
Istinom me svojom vodi i pouči me, jer ti si Blog, moj Spasitelj.
Oprosti im blože, ne znaju šta pišu.
Presveta Blogorodice pomozi nam.
B(l)og me stvorio, blog me uništio.
Ne dao blog većeg zla.
Majko bložija, da li vidiš šta rade sa tvojom decom?
Moli se Blogu da očisti srce tvoje od licemerstva, jezik tvoj od laži.
Uzdajte se svim srcem u Bloga, a nemojte se veličati svojom mudrošću.
Za ime Bloga!
Videćeš ti svoga bloga.
On bi se i bloga odrek’o.
Obložavam vas.
Srećan vam Bložić.
Ma daj, nemoj više da nas bložiš!

Blog te jeb’o, daj ladne obloge.

Neko mi je ukrao naslov

Bolestan sam. Teško, teeeeško. Duuugo, dugo.

Patim od osećaja superiornosti i to je pogubno po mene.

Nedostatak konkurencije dovodi do nedostatka želje i ambicije.

To ubija svaku akciju, što dovodi do stanja svesti koje se može nazvati čekanjem.

Čekanje bez očekivanja. Skoro kao nirvana. Čekam da odem.

Srce mi je poletelo u velike visine, a ja sam ostao dole i bez srca. Ništa me ne dotiče.

Terapija koja dovodi do nekog trajnijeg olakšanja, nikad neće biti izmišljena.

To je superiorno znanje.

Toliko sam superoran, da ću pomoć i spas da zatražim od inferiornih. I to bez trunke blama.

Da li biste mi poverovali?