Nijedna nije prokleta, a da nije protekla

Život je velika nepoznanica i nije nam dato da znamo gde je početak, a gde kraj stvari koje ga čine. Kada smo se rađali nismo bili svesni da nešto započinjemo, a do sada proživljene godine nas nisu osposobile da mirno sačekamo kraj nečeg što ne poznajemo ili ne razumemo. U nespokoj nas bacaju sve one stvari za koje mislimo da nas ugrožavaju, a na koje nikako ne možemo da utičemo. Takvi problemi nam se čine nerešivim, što nas same - čini očajnim. Umesto da smireni sačekamo razrešenje, mi činimo suprotno. Sagorevamo od nestrpljenja da nađemo spas, trošeći sopstvene zalihe džigerice i nerava umesto goriva.

Ovu nedelju sam dočekao sa velikom strepnjom. Unapred sam je doživljavao kao najtežu u profesionalnoj karijeri. Bez mnogo nade čekao sam rasplet događanja zbog kojih besnim već mesecima. Ovo je nedelja, koju sam po svaku cenu želeo da izbegnem. Nedelja iza koje nisam mogao videti ništa…, koja je za mene bila kraj mračnog tunela, tačka iza koje nema dalje. Čuda su uvek moguća, mutni oblaci dolaze i prolaze, a bistro nebo uvek ostaje iznad nas, ali u ovom konkretnom slučaju pozitivne misli mi nisu pomogle. Zbog svega što je trebalo da se desi, još od aprila planiram otkaz, a odluku o tome odlažem od nedelje do nedelje. Nemam pojma kako ga već nisam dao, pritisak koji sam nametnuo sam sebi je bio gotovo nepodnošljiv. Ovo je nedelja u kojoj sam protiv svoje volje doveden pred svršen čin i ostavljen da se potpuno sam suočim i obračunam sa gomilom meni gadnih, nepoznatih, neprijatnih i naizgled nerešivih problema. Pomirivši se sa najgorim, smireno sam dočekao nedelju koja je trebala biti fatalna.

I bila je, ponovo me je vratila u sedlo.

Epilog ovog skupog, više meseci snimanog, loše izrežiranog horror filma sa očajnim akterima - čijoj sam predugačkoj i dosadnoj projekciji, hteo ne hteo, morao prisustvovati do samog kraja - je sledeći. Sve je proteklo besprekorno glatko, kao po loju. Bez ikakvih posledica, baš nigde da zapne. Ako sam se do ove nedelje dogegao kao pokisla, izmrcvarena kljusina, iz nje izlazim osunčan kao pobednik na belom konju koji samo što nije poleteo.

Konj sa krilima - to bi bilo čudo, ali nije čudo što sam svim prijateljima rekao da mi, kada god pomenem probleme, pomenu reč “konj”. Nije čudo što se često setim priče o osuđeniku na smrt koji je od svog kralja zatražio milost rečima “Gospodaru, ako mi poštedite život, u roku od godinu dana naučiću vašeg konja da leti”. Kralj je privremeno odložio pogubljenje, a zapitan kako misli da ostvari svoje obećanje, čovek je spokojno odgovorio: “Za godinu dana može da umre kralj, ili da umre konj, ili da umrem ja, a na kraju krajeva, možda taj konj stvarno i poleti”.

Nije čudo što volim ovu priču.

Negde drugde

Hteo bih da živim negde drugde.
U gradićima vezenim ručno.

Da se srećem s onima
koji ne dolaze na svet.

Bili bismo konačno srećni usamljenici.
Ne bi nas čekala nijedna luka.

Nijedan dolazak. Nijedan odlazak.
Prolaznost u muzeju.

Niko ne bi ratovao zbog nas.
Nijedno čovečanstvo. Nijedna vojska. Nijedno oružje.

Smrt u pripitom stanju. Bila bi vesela.
U biblioteci višetomno vreme.

Ljubav. Nepostojeće poglavlje.
Šapatom bi nam okretalo stranice u srcima.

Eva Lipska

Buntovnik bez razloga

Od nedavno implementiram (majke mi, implementiram) rešenja najvećeg svetskog provajdera na tržištu poslovnog softvera, koji je ukupno gledano, treća softverska kompanija na svetu. Brojka od 39000 firmi koje (uprkos abnormalno visokoj ceni) koriste taj softver, bi trebala da potvrdi da je u pitanju vrhunski proizvod, koji znanje, iskustvo i tehnologiju stavlja u službi poboljšanja poslovanja. Za nekoga ko poseduje neophodno znanje i iskustvo i ko vlada dotičnom tehnologijom, ovo je posao snova. Ja još uvek nisam taj i ne znam da li uopšte želim da budem taj. Naprotiv, meni je taj posao oduzeo snove, jer sam u ceo film upao takoreći preko noći, bez ikakve pripreme, i to na osnovu nekih srodnih, ali ipak bitno različitih znanja i iskustava. Osećam se kao jazz violinista koji je kao takav, od Big Brothera dobio tajni zadatak da za prekosutra pripremi Klavirski koncert br.3 (D-mol Op.30) od Sergeja Rahmanjinova i nastupi pred prepunim Strava Centrom.

Taman što sam sklopio oči i otvorenim šakama počeo nespretno udarati po klaviru kao sumanut, do mene je stigla vest da je “kompanija” odlučila da pošalje svoje ljude na Zapadni Balkan (ko kaže da nismo na Zapadu), a mene na njihov trodnevni kurs pod nazivom “kako postati flautista za samo 30 dana”!?! Meni je sve to bilo, najblaže rečeno, čudno, nelogično i nepotrebno, ali ko te pita, ćuti sine i plivaj… Ma čekaj bre, na koju stranu da plivam, kako da postanem pijanista za dva dana na trodnevnom kursu za flautu!?! I koliko glup treba da bude taj budući flautista ako mu treba 30 dana za nešto što stručnjaci iz EU mogu da mu objasne za 3 dana!?! Ali ubrzo mi je postalo jasno zašto mi ništa nije jasno.

Da skratim, ako ni po čem drugom, kurs ću pamtiti po izuzetnim lunch paketima. Za tri dana kursa flautu nisam ni video, a kamoli uzeo u ruke. Ono, čak, nemam srca da nazovem kursom, više mi je ličilo na lošu i dozlaboga dosadnu prezentaciju. Prvi dan me je zabavljala teacherka iz Slovenije koja se, iako veoma dobro vlada jezikom koji se nekad zvao srpsko-hrvatski, strašno nervirala i izvinjavala što ga ne zna. Znaš sestro, itekako znaš, kao što dobro znaš zašto si ovde, jer ne sumnjam da ti je dnevnica više nego pristojna. Ali, zašto ja gubim vreme ovde dok me strogi maestro Rahmanjinov nestrpljivo očekuje u Strava Centru, to baš i ne znam! Drugi dan je jezička zajebancija podignuta na viši stepen, predavač Nemac je engleski govorio s akcentom koji mi je u par navrata zazvučao kao Otto Herr Flick of the Gestapo. Ali, to mi je držalo pažnju otprilike onoliko, koliko traje epizoda omiljene serije. Ostatak dana sam glumio pažnju i zainteresovanost, jer je do mene sedeo Business Unit Manager. Treći dan sam bukvalno prespavao, isčekujući sertifikacioni ispit koji je planiran za kraj dana. Nadao sam se da ga neću položiti, dobiti otkaz i tako se rešiti bede. Nažalost, ništa se od svega toga nije dogodilo, ispit je odložen za septembar. Otto je bio dovoljno ljubazan i otvoren da nam razotkrije poslovnu tajnu. Pristao je da sa nama prođe kroz sva pitanja i odgovore, koji su mu tek pristigli mailom, sa jednog od već održanih ispita.

Ispit traje sat vremena i sastoji se od 40 pitanja. Uz svako pitanje je ponuđeno više odgovora, između tri i pet, i na svako od njih treba odgovoriti sa “tačno” ili “netačno”, s tim što jedno pitanje može imati više tačnih odgovora. Time broj pitanja na koja treba odgovoriti raste na preko 150, ali ne budimo sitničavi, ko će još i to da broji. Ukupan utisak i to ne samo moj, upravo sledi. Desetak pitanja nemaju ama baš nikakve veze ni sa flautom, ni sa muzikom, ni sa planetom Zemljom, prava je misterija kako su dospela na listu. Za petnaestak pitanja je sam predavač rekao da su besmislena. Pored nekih je čak crvenim slovima zapisao: Kakvo je ovo pitanje? Otkud ovo ovde? Ovo treba izbaciti! Za desetak pitanja nam je izričito skrenuo pažnju da određeni odgovor treba zaokružiti kao tačan iako baš i nije sasvim tačan. Ovu izvanserijsku nebulozu je obrazložio činjenicom da pitanja i odgovore sastavlja neki teoretičar iz centra za edukaciju koji nema blage veze sa praksom. Većina pitanja je toliko uopštena i neodređena, da svaki od ponuđenih odgovora može u nekim konkretnim situacijama biti tačan, a u nekim drugim netačan. Pronašli smo svega 5-6 pitanja koja su bila nedvosmisleno formulisana i u jasnoj vezi sa temom kursa. Na kraju je i sam Herr Otto Flick priznao da nije ponosan na svoje kolege koji su smišljali pitanja, da ga zbog toga obuzima stid i da su velike šanse da bi i on pao na ovakvom ispitu (to svi kažu, ne znam zašto misle da će nam zbog toga biti lakše).

Posle saznanja da se ponekad i netačni odgovori broje kao tačni, rapidno mi rastu šanse da steknem sertifikat koji mi može širom otvoriti vrata sveta, za koji ne znam kuda ide, ali znam da je zalutao i da definitivno nije moj. Što širim putem korača taj svet, vidici mu se sve više sužavaju, verovatno zbog silne magle koju prodaje. Koja je svrha sertifikata koji vređa moju inteligenciju i šta će uopšte meni ulaznica za takav svet? Konačno su pale u vodu sve eventualne insinuacije o tome da moje nezadovoljstvo profesijom proističe iz lokalnog okruženja u kojem radim.

Pamet je pojedinačna, a glupost globalna.

Da preživim kurs pomogao je drug Koja sa svojim hitom:

Ne mogu da poverujem, čemu sada prisustvujem
Sve je kao (najgori) naučno-fantastični film
U meni to izaziva BUNT!!!

Pričaj mi nešto lepo… o meni

Jesam govno, al’ sam slatka - rekla je.

Nije bila slatka.

Bila je nesrećna. Imala je neukrotivu želju da joj se priča kako je lepa, pametna, sposobna, posebna… Imala je želju da se pojavi neko ko će joj ispunjavati tu želju, ko će joj govoriti da je bolja od drugih, koga će zbog tih reči zavoleti. Mislila je da je to sreća. Nije videla svoju uslovljenost, nije videla ono ključno “ali”, koje ljubav ostavlja zaključanu sa druge strane vrata. Verovanje u zadovoljenje ove želje dovelo je do opijenosti koja je stvorila privid emocije. Emocijama je htela da utoli svoju glad, a hraniti se takvim emocijama je isto što i hraniti trkačkog konja kolačima i vinom. Takav konj neće ni potrčati, a kamoli pobediti. Takav konj neće dugo trajati. Vezati se, zavisiti na taj način od nekoga, znači ropstvo, znači uništenje sopstvenog života. Odakle verovanje da je veoma važno biti priznat, voljen, poštovan, obožavan, da je bitno pripadati nekome!?! Ko god je odbacio takvo verovanje upoznao je svoju sreću, jer sreću donosi svesni dodir sa stvarnošću i samospoznaja, a ne saznanje da nam se neko divi. Onog dana kada ti neko kaže da si riba ili da si genije i ti to shvatiš ozbiljno, tog dana ćeš zakoračiti u pakao. Napetost raste, stalo ti je da održiš nivo, da zadovoljiš očekivanja, u strahu si da ne izostane očekivana reakcija, posle svega učinjenog tražiš potvrdu da si bila na visini zadatka, da si se dopala, da si još na pijedestalu. Ne nazivaj to ljubavlju, jer kako možeš voleti nekoga čije su ti pohvalne reči neophodne, od koga zavisi tvoja sreća, čije se reakcije u stvari plašiš? Ako potvrda tvoje vanserijske izuzetnosti izostane, ako pretrpiš kritiku, sva napetost i strah naglo isplivavaju na površinu, stvaraju sumnju, nesigurnost, ubijaju emociju i prelaze u očaj, razočarenje, možda čak i mržnju. A sve te nejasne emocije si, još koliko juče, nazivala ljubavlju.

Poskidaj sa sebe sve te bezvredne etikete, odbaci tu lažnu uslovljenost i postaćeš slobodna i srećna. Ne budi zarobljenik tuđih reči, reči te samo zavode i udaljavaju od stvarnosti. Zašto si svoju sreću prepustila tuđim rukama, prigrli je nazad k sebi, to je tvoja sreća!?! Koga je uopšte briga da li si lepa, pametna, luda, čudna, ovakva ili onakva, dovoljno je da budeš svesna sebe i trenutka u kojem si - da bi bila lepa. Pogledaj ptice na nebu ili ljiljane u polju, niti seju, niti žanju, niti odlažu u ambare, ne predu, ne tkaju, ne trude se da ostave utisak, nije ih briga da li ih neko gleda i šta o njima misli. To je istinska sreća. Kada to shvatiš otkrićeš svu lepotu života na Zemlji i bićeš sposobna za ljubav.

Ja nisam ja (Yo no soy yo)

Ja nisam ja.
Ja sam onaj
Koji hoda pored mene, a kojeg ne vidim;
Kojeg se katkad setim, pa opet zaboravim.
Koji ćuti spokojan dok ja govorim,
Koji oprašta, blag, dok ja mrzim,
Koji šeta svuda gde ja nisam bio,
Koji će ostati uspravan kad ja umrem.

Juan Ramon Jimenez

Eh, što nisam drvo

Eh, što nisam drvo, da listam i dišem,
umesto da srcem, tužne pesme pišem,
ili barem stena, što ne zna da voli,
od svesnog života, nema veće boli.

Biti, a ne znati, bez cilja i želja,
Ne znati za patnje, tuge i veselja,
Bez žala za juče, bez strepnje za sutra,
Bez straha da nećeš trajati do jutra.

Bez uzdaha teških, bez sumnje i suza,
Tamne senke, čežnje, nemira i bluza,
Dovoljno je bršljan da po meni puza
Za sve druge stvari, da me boli guza.

Ne vredi

Ovih dana, na više frontova, uporno pokušavam da objasnim nekim ljudima veoma jednostavne stvari, ali ne vredi. Ukazujem na problem, nudim rešenja, ali uzalud. Slušaju oni mene, ali me ne čuju, uključuju se u diskusiju, ali kao da pričaju sa nekim drugim o nečem trećem, a od dva monologa nikada ne biva dijalog. E sad…, mogu da se nerviram što će nerešavanje tog problema verovatno imati loše posledice i po mene samog, ali zar će mi od nerviranja biti bolje? Ako moje reči ne odjeknu iz prve, imam običaj da ponovim još jednom, u vrh glave dva put, a onda se okanem ćorava posla i nastavim svojim putem. Ko je čuo – čuo je! Ko sam ja da budim nekoga ko ne želi da se probudi? Zar ja treba da lečim nekoga ko ne želi da bude izlečen nego traži samo trenutno olakšanje? Ljudi nepodnošljivo lako pristaju na logiku - ‘ajde da danas zguramo ovo govno pod tepih, pa tek ako ga neko nagazi (jok i neće!!!), onda ćemo da se češemo po ludoj glavi. Nikakva naknadna pamet me ne interesuje, nebrojeno puta sam doživeo da šest meseci kasnije, kada mast ode u propast, čujem ono “ej…, bio si u pravu”. Odjebi prijatelju, ne misliš valjda da ću sada da se uznesem i da počistim za tobom!?! Sada ti budi pametan, a ja ću malo da se pravim lud.

I ne uznosim se, ne tvrdim da sam nešto posebno pametan, tim pre što znam da se kod nas ni ne isplati biti pametan (kada god sam pomislio da jesam - najebao sam), ali je praksa pokazala da se izreka “kada mudrac pokaže na Mesec, budala ne vidi dalje od prsta” u mojoj okolini potvrđuje iz dana u dan. Ne odustajem, ja i dalje govorim ono što mislim da treba reći, ali mi nije stalo do toga da moje reči naiđu na topao prijem, niti do toga da budem u pravu. Nije nikakva satisfakcija biti u pravu kada naspram sebe imaš totalnog idiota. Nije nikakav poraz ne prizvati u pamet nekoga ko ne želi da se opameti, a cenim da nije malo onih kojima se ne može pomoći. Znate onu priču kada tip ulazi u kafić, naručuje piće i za susednim stolom spazi lika kojem viri banana iz uveta!? Začuđen, prvo je pomislio da ga ignoriše, ali mu đavo nije dao mira. Pokušao je mimikom da mu da do znanja da nešto nije u redu, nije upalilo, pa mu se obratio:

- Izvinite, imate bananu u uvetu.

- Molim?

- Kažem, imate bananu u uvetu.

- Nisam vas čuo, šta ste rekli? – lik se naginje ka njemu da ga bolje čuje.

- Čoveče, zar ne vidite da imate bananu u uvetu!?!

Bananaman i dalje ne kapira o čemu se radi, tada tip gubi strpljenje i prodere se:

- IMAŠ BANANU U UVETU, JEBOTEEEEE!!!

Ovaj mu se skroz približi i uzvrati:

- Izvinite, morate govoriti malo glasnije. Imam bananu u uvetu, pa ne čujem baš najbolje.

Oprosti mi

Oprosti mi što te tražim
tako nespretno
u tebi.
Oprosti mi katkada moju bol.
To je zato što želim otkriti u tebi
najbolji deo tebe.

Ono što ti nisi videla, a ja vidim,
plivač u tvojoj nutrini, dragocenoj.
I uzeti to,
i držati visoko, kao što stablo
drži poslednju svetlost
koju je našlo u suncu.
I tada ćeš ti,
u potrazi za tim, uzići gore.

Da bi došla do toga,
popeta iznad sebe, kakvu te želim,
dotičući još samo svoju prošlost
ružičastim vršcima nogu,
dok ti je celo telo napeto, u usponu
od sebe samoj sebi.

I neka tada mojoj ljubavi odgovori
novo biće, koje si ti.

Pedro Salinas

Metak

Ovo je bio duuuuuugačak radni dan.

Od ponedeljka sam ipak na odmoru, a kako sam još juče završio sve što sam uzeo u rad, danas sam komotno mogao da provetravam mozak i misaono bludim. Prvi put, posle ohoho meseci na novom poslu, dostigao sam onaj break-point u kojem ne moram da budem efikasan u rešavanju nerešivih problema i ne moram da tumačim zbrku tuđih misli. Danas imam tu slobodu da mogu da se posvetim sređivanju sopstvenih misli. Posle dužeg vremena sam istinski smiren i lažno samozadovoljan. Po prvi put sam sposoban da jasno sagledam i precizno odredim vrednosti sopstvenih dupe-glava koordinata unutar ovog neinspirativnog mikrospejsa koji me mesecima okružuje, uružuje, razoružava i davi. A imao sam vremena da posmatram i zapisujem.

Primetio sam da osobe čiju stručnu pomoć od prvog dana očajnički uzaludno isčekujem, nisu u stanju da mi tu pomoć pruže i da će svaka eventualna pomoć, ubuduće obavezno ići u kontrasmeru i to samo u retkim slučajevima kada sam izuzetno dobre volje. Slaba je uteha biti kralj među miševima. Takoreći nikakva.

Primetio sam da sam okružen bezizražajnim, tupavim licima čiji vlasnici dobro žive samo od toga što umeju dobro da prodaju ono što nikako nemaju. Živimo u svetu izlizanih iluzionista.

Primetio sam da sam se među takvima, sve ovo vreme opravdano, ali iz totalno pogrešnih razloga, osećao loše. Barem kod mene je uvek bio kratak put od totalne nesigurnosti do vrhunske samouverenosti. Ako već odnekle mora da se krene da bi se do nečeg stiglo, onda je bolje da to bude odozdo na gore. Zajeb je u tome što kada pređeš taj put, nemaš više razloga da njime dalje koračaš, a kod mene su svi putevi sve kraći i kraći. Do sad sam menjao poslove na pet godina, a žene na 6 meseci, a sad ću poslove na godinu dana, a žene na… U stvari, žene ću da zadržim.

Kad sam već kod žena, primetio sam da direktorova sekretarica I., osim što je izdrilovani humanoid izveštačenog osmeha, ipak ima lice, sise i dupe što je u paketu čini neviđeno dobrom ribom. Velika je šteta što nikad neću poverovati u autentičnost njenog veličanstveno jebozovnog keeeeezzzza.

Primećujem da u poslednja dva i po sata, koleginica D. u proseku svakih 25 sekundi pušta po jebeno-jednu stranicu na print i dolazi iz udaljene prostorije da je jebeno-pokupi. Imajući u vidu činjenicu da je printer na stolu do mog, od njenog udaljen 10 sekundi hoda, ne umem da objasnim i opravdam njen sizifovski trud, osim ako joj, ovako debeo i relaksiran, nisam neodoljivo privlačan. Šalu na stranu (što ne znači da je šala nastrana), mogu samo pomirljivo slegajući ramenima da konstatujem njenu totalnu pogubljenost i nedostatak približne predstave o tome gde se nalazi i šta treba da radi. A opet, taj njen nepokolebljivo važan izraz lica odaje čvrst utisak da žena tačno zna šta radi. A ja naivan.

Primećujem, a bogami ponešto i osećam u suzi oka svog, da osobe zadužene za svakodnevno održavanje higijene u našoj tridesotospratnoj poslovnoj zgradi, iz ko zna kog razloga ne postizavaju da održe ličnu higijenu.

Nasrao sam se…, a sad palim na odmor.

Blogodan

Godina je dana da na blogu pišem
a devet meseci da uglavnom brišem.
Popićemo koju za rođendan blogu
a više od toga zaista ne mogu.
Ne bih sada pisao ni za glavu živu.
kad mi bude bolje brisaću arhivu.

Volim i ja tebe

On (gleda u nebo): Vreme je danas lepo.
Ona (gleda u njega): Prilično, nije loše... Da, lepo je.
On: Zašto kažeš „Prilično”, kad znaš da je lepo? E, takva si od kad sam te prvi put upoznao...
Ona (gleda ga upitno).
On (smeška se): Sećaš li se našeg prvog susreta?
Ona (osmehuje se i spušta glavu).
On: Pamtiš li?
Ona: Normalno, svakako, a kako da zaboravim?
On (ozbiljno): Bio je to susret koji se ne zaboravlja iako je prošlo toliko vremena... Baš mnogo... Verovatno (gleda u nju) da ima više od pedeset godina.
Ona (klima glavom): Otprilike.
On: Zaista je to grdno vremena, stvarno, pedeset godina....
Ona: Pa nije baš toliko... Ne... Manje od pedeset... Pažljivo računaj...
On (smeje se): Ne želiš priznati da si ostarila! Kosa ti je pobelela, zube si zamenila veštačkim, a po licu i na rukama bore na sve strane – pa normalno da ti nije milo da priznaš! Takva si ti... Voliš ti istinu, ali samo deo – možda tri četvrtine ili četiri petine istine, ali nikako celu.
Ona (negoduje): Ja?
On (odlučno): Da, ti!
Ona: Ti me ružiš... Celog života me klevećeš!
On: Sećaš li se našeg prvog susreta?
Ona: Oh... Sećam se... Normalno da se sećam.
On: A da li se sećaš šta se desilo prilikom tog susreta?
Ona (dvoumi se): Na koji susret misliš?
On: Pa na naš prvi susret.
Ona: Misliš na susret u kući suseda mojih roditelja?
On: Ne... Ne mislim na njega. Kod suseda tvoje porodice sreli smo se bar deset puta, možda i dvadeset... Ne znam tačno... Ne mislim na to, već mislim na naš prvi susret... Naš prvi susret... Da li si zaboravila?
Ona (stavlja ruku na lice i gleda na drugu stranu, okreće glavu od stida): A... Da... Setila sam se... (okreće se ka njemu)... O prepredenko... Setila sam se susreta na koji misliš... (smeje se i po drugi put okreće glavu na drugu stranu).
On: Poklonio sam ti buket ruža.
Ona: Jednu ružu.
On: I rekao sam ti da te volim.
Ona: Rekao si da misliš da me voliš.
On: A ti si mi rekla da još uvek nisi sigurna da li mi voliš ili ne.
Ona: Ne, ne... Rekla sam da su tvoje reči prerane jer u to vreme sam bila suviše mlada za ljubav.
On (ozbiljno): Toga dana dao sam ti buket crvenih ruža.
Ona (žustro): Jednu belu ružu.
On: I naslonio sam te uza zid... Jer, kao što znaš – stajali smo.
Ona: Je si li siguran da smo stajali...
On: Da, privio sam te uza zid, dok ti se leđa nisu prilepila za njega – i tvoje srce i duša tada su bili među mojim rukama.
Ona (okreće se od srameži).
On: I tada smo uronili u dražesnu vatru, licem u lice.
Ona: Ej... Zašto to govoriš ?
On: Zid je bio prilepljen uz tvoja leđa, a ja priljubljen uz tebe.
Ona: Ućuti!
On: Rekao sam ti tog dana, rekao sam ti hiljadu puta da te volim... Ali ti... Rekla si da ti još uvek nisu jasna osećanja prema meni.
Ona: Kazala sam da sam tada bila mlada za ljubav.
On: I prođe od našeg prvog susreta pola veka, a ja od tebe još nisam čuo celu rečenicu „Volim te”.
Ona: Rekla sam je bezbroj puta.
On: Ali nije bila cela.
Ona: Kažeš da je prošlo pola veka, a i pored toga ne znaš da li te volim ili ne?!
On (podrugljivo): Verovatno da tebi i dalje nisu jasna osećanja prema meni.
Ona: O Bože! Kakve su ovo reči? Nisi se promenio nimalo od kad smo se upoznali.
On (upitno): Kod zida?
Ona: Ne... Već hoću da kažem nisi se promenio nimalo od kada samo se sreli kod suseda mojih roditelja.
On: Kako? U čemu se to nisam promenio?
Ona: Pa kada sam te videla prvi put, videla sam u tebi ljupkog, simpatičnog mladića kome je lupalo srce.
On: I lupalo je i tvoje srce?
Ona: Otprilike.
On (ljutito): Otprilike... Otprilike... Proklet da je onaj ko je izmislio tu reč... Sve je kod tebe nepotpuno i zbunjeno... Pa da li na svetu postoji srce koje otprilike lupa? Ili lupa, ili ne lupa.
Ona: Zašto se tako duriš ?! U redu, da te umirim: Udaralo mi je srce u grudima kad sam te videla prvi put kod suseda mojih roditelja.
On: Ah... Pa kaži to već jednom ljudski, nemoj nerve da mi kidaš!
Ona: Dobro, neka ti je na znanje, umnožili su se otkucaji i kod sledećih susreta.
On: A pri susretu kod zida... Onoga dana... Da li se tada lupanje srca povećalo?
Ona (stidljivo): Pa tako...
On (ljutito): Da li se povećalo ili nije... Više ne mogu da trpim te tvoje reči... Više ne podnosim „pa tako“ i „otprilike“ i... i...
Ona: Kada smo se sreli kod zida, ah... (ućutala je).
On: Šta ti se dogodilo kad smo se sreli kod zida?
Ona: Zahvatila su me čudnovata osećanja.
On (upitno): Neugodna?
Ona: Ne... Ne kažem da su bila neprijatna... Ali su bila nekako čudna.
On (radoznalo): Prijatna?
Ona: Možda... Možda... Međutim, u svakom slučaju čudna.
On: Pa dobro, šta je to bilo čudno u njima?
Ona: Nisam ranije primetila što sam osetila tog dana... (smeje se)... Bio si nevaljao, a ja bezazlena.
On: Ništa ne razumem.
Ona: Oh... Ništa ne razumeš... Pretpostavljam da onda nećeš razumeti ni osećanja koja su me tada obuzela.
On: Pa kako da razumem kada ništa drugo ne govoriš osim da su bila čudna? Kako očekuješ da razumem te tvoje zagonetne reči?
Ona: Pitaš me da li se pojačalo lupanje mog srca onog dana kad smo se sreli kod zida?
On: Da!
Ona: Pa dobro, da li ćeš verovati ako ti kažem da sam sve vreme dok su mi leđa bila prislonjena uza zid, osećala da mi srce leti između rebara ili da je zanemelo? Da li ćeš mi verovati?
On: Hoću... Jer i ja sam to isto sećao... Verujem ti!
Ona: I dan-danas... I dan-danas, i dalje... (ućutala je)
On: I dalje šta?
Ona (okrenula mu je glavu od stida): I dan-danas osećam da mi srce leti ili se zakameni kad god ti dotaknem ruku ili te pogledam u oči.
On: O Bože... Kako si ti veličanstvena, poput ovog prekrasnog neba.
Ona (okrenula se k njemu i gleda ga u oči): Ja te volim.
On (Primaknuo se i stavio joj ruku na usne): Samo nemoj reći „otprilike” ili „možda” ili „pa tako”... (vraća se u prethodni položaj).
Ona: Volim te... To je suština života... Kažem ti jednostavno... Volim te... Volim te...
On: Volim i ja tebe... Volim te...

Fahri Kauvar

Pesma o jednoj ljubavi

Ova pesma polako nestaje
Ova pesma olako nestaje
Ova pesma lako nestaje
A pesma lako nestaje
Pesma lako staje
Pesma ako je
Pesma je
Pesma

Distant places

Kada bih znao
da te mogu videti
još jedino u snu

zaspao bih zauvek