Skitsko zlato

To što sam ja morao u četrdeset godina
divlji narodi činili su stoljećima
ja sam preko noći morao napuniti riznice
otkriti tajnu Istoka
organizirati svoj srednji vijek
spaliti knjige i napisati nove

Oni su nasljeđivali tajne zanate
slobodne gradove i kužne utvrde
ja sam svoje katedarale morao
sagraditi sâm u jednom danu
dovesti u plamtećim lađama
mukla noćna zvona
iz neprijateljskih livnica

Izroditi svoje pretke i nasljednike
zidati puškarnice
širiti pismenost izmisliti zastavu
domovinu – zavičaj slabih
sve se to od mene očekivalo
cijelu povijest morao sam ispisati
jer to nisu obavili moji pretpostavljeni
podići svoju majku i svojeg oca na noge

Sve što su Skiti
pogubljeni po unutrašnjim džepovima vremena
plijenili i talili
ja ću sâm do ručka

Arsen Dedić

Neko mi je ukrao naslov

Bolestan sam. Teško, teeeeško. Duuugo, dugo.

Patim od osećaja superiornosti i to je pogubno po mene.

Nedostatak konkurencije dovodi do nedostatka želje i ambicije.

To ubija svaku akciju, što dovodi do stanja svesti koje se može nazvati čekanjem.

Čekanje bez očekivanja. Skoro kao nirvana. Čekam da odem.

Srce mi je poletelo u velike visine, a ja sam ostao dole i bez srca. Ništa me ne dotiče.

Terapija koja dovodi do nekog trajnijeg olakšanja, nikad neće biti izmišljena.

To je superiorno znanje.

Toliko sam superoran, da ću pomoć i spas da zatražim od inferiornih. I to bez trunke blama.

Da li biste mi poverovali?

Mala noćna

petnaest
minuta posle ponoći
sakupljam prašinu prethodnog dana
da je još jednom osetim pod prstima
pre nego je zauvek
oduvam sa
dlana.

juče se
raspršilo u mojem sećanju
taj prah je sve što unosim u novi dan
u kojem me ona ista neizvesnost čeka
sa kojom sam sinoć
potonuo
u san.

Ajmo svi na neferendum

Kreativna magla nadamnom se nagla,
To me strašno grize, dovodi do krize.

Odvrn’o sam česmu da natočim pesmu,
Nit’ kapi, nit’ stiha, umorna mi psiha.

Pomanjkanje uma skreće me sa druma,
U kvaru mi umni sustav, glas’o bi' za novi ustav.

Intravenozno se tešim sa buretom brendija -
glasaće i Muftija Hadži Hamdija Efendija.

Smeh

Podsmevaj se samome sebi, ako hoćeš da te drugi ozbiljno shvate..

Ono čemu si u stanju da se smeješ je ono sa čime možeš da živiš.

Nije dovoljno imati smisao za humor. Potrebno je imati ga dovoljno da ne preteraš.

Izgubljen je onaj dan u kojem se nijedanput nismo nasmejali.

Smeh je životna muzika. Ko se smeje taj i traje.

Smisao za humor je zdrav razum koji pleše.

Smeh je najkraće rastojanje između dva čoveka.

Upozorenje depresivcima: oprezno sa smehom, smeh može biti poguban po vašu bolest.

Humor je kao gumeni mač, možeš njime da probadaš - bez da pustiš krv.

Sapun je za telo, smeh je za dušu.

Najviše si živ dok umireš od smeha.

Smeh je čudo, skoro k’o bicikl.

Šipak

Jednom davno dok sam živeo u srcu šipka, čuo sam jednu semenku kako progovara: “Jednog dana ja ću postati drvo, vetar će pevati kroz moje grane, sunce će plesati po mojim listovima, a ja ću biti lepa i jedra u svako godišnje doba”.

Druga semenka je rekla, “Kada sam ja bila u tvojim godinama, imala sam slične poglede na budućnost, ali sada posle toliko vremena, vidim da su moje nade bile uzaludne”.

I treće seme je progovorilo: “Ja ne vidim u nama ništa što obećava svetlu budućnost”!

I četvrto seme je reklo, “Ali naš bi život bio uzaludan, bez velike budućnosti”.

Peta semenka reče: “Čemu diskusija o tome šta će biti s nama, kad čak ne znamo ni šta smo sad”.

Ali šesta je odgovorila: “Šta god da smo, to ćemo i dalje biti”.

Sedma semenka je rekla: “Imam jasnu ideju o tome kakva će budućnost biti, ali ne umem to da pretvorim u reči”.

Onda su progovorile osma, pa deveta i deseta semenka i još mnogo semenki je imalo šta da kaže, sve dok nisu sve govorile u glas, a ja nisam mogao ništa od toga da razberem i razumem.

Zato sam se istoga dana preselio u srce dunje, gde nema mnogo semenja i gde vlada gotovo potpuna tišina.

(Ovo sam nekad čitao na engleskom, nisam sasvim siguran, ali može biti da je i ovo Khalil Gibran.)

Mentalni aperitiv

Još onomad sam shvatio da, gde ima borbe - nema slobode.
Odrekao sam se uspeha i priznanja i priznajem, uspeo sam u tome.
Trampio Ž za Ž.
Uspavao sam želje, probudio sam život.
Odbio sam ulogu, pridobio publiku i lagano pobrao lovorike.
Napustio sam borbu i tako postao nepobediv.
Orao je zauvek odleteo iz kokošinjca.

Amore, Tagore

Uvećala si me svojom ljubavlju,
mene koji sam samo jedan čovek između drugih,
koji plovi običnim tokom,
pokretan voljom promenljive milosti sveta.

Dala si mi mesto tamo gde pesnici
svih vremena donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime večnog
pozdravljaju jedan drugog kroz stoleća.

Ljudi žurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opažajući kako je moje telo
postalo dragoceno od tvoga milovanja,
ne znajući da u sebi nosim tvoj poljubac
kao što sunce nosi u svojoj lopti
vatru božanskog dodira,
kojom sija večno.

Rabindranat Tagore

Reči

Pisanje mi je ovih dana i blaženstvo i prokletstvo. Njime se lečim od utisaka i priviđenja. Od običnog, neminovnog i svakodnevnog. Sličnima sebi objavljujem svoju unutrašnju borbu protiv besmisla. Razmotavam tajanstveno klupko nedokučivog i stvaralačkog sveta u meni. Ako možda i nemam talenta za pisanje, imam ga za prepoznavanje i svesno uobličavanje sopstvene težnje ka beskompromisnom razlikovanju od bezvoljne ljudske prozaičnosti i nadasve ispraznog života. Ljudi danas žive beskrajno netalentovano, bez mašte, šablonski, po odavno ispisanim i unapred utvrđenim pravilima svojeg postojanja u prostoru i vremenu. Ko se rodio sa pobunom u sebi, i ko želi da se razlikuje od krda, od života ne uzima ono što mu je već dato, već uz puno rizika drsko otima, oslanjajući se samo na svoju ludačku hrabrost i originalnost. Sam sebi piše velike životne uloge, ruši stare svetove prepreka i zabrana, stvara nove svetove u kojima se ponovo rađa da bi stare poraze pretvorio u nove pobede. Pati, jeca, muči se i guši u bolnom grču, ali je neprikosnoven u prkosu, jer život vidi kao školu drskog postojanja i veličanstvenog propadanja. Neprestano sanja i traži nove nemire u sebi iz kojih crpi snagu i nepresušnu mladost. Ko izuči tu lekciju zakoračio je ka večnosti.

Ako sam nekad i patio, svoju patnju nikad nisam razglašavao, dostojanstveno sam je čuvao u sebi. Nisam pristao na tragediju tihog i bespomoćnog propadanja u samosažaljenju. Naprotiv, nebeskim zvonima iz parohije beskraja, oglašavao sam onu svoju snagu koja je iz te iste patnje nastala. I to me je činilo još jačim, kao da sam zauvek zaposeo vrhunce svoje moći. Hazarderski sam zaigrao na kartu jakog i neuništivog čoveka koji se kurčevito i srčano sukobio sa svetom u kojem živi. Moja prethodna slabost je tako ostala nepriznata, buduća smrt zanemarena, večni bol prihvaćen, a eventualni greh zaboravljen. Preokupiran unutrašnjim životom ubrzao sam protok vremena kroz sebe do te mere da ga više nisam ni osećao, a ja sam nastavio da lebdim u svom uvećanom životu bez kalendara i zemaljskih svetkovina.

Reč je moja duhovna svetkovina. Rečima održavam plamen u u srcu i oganj u mislima. Uzgajam ih kao čarobno žito kojim se mudri hrane, prosipam ih kao seme koje dušu oplođuje. Kroz reč posmatram, uz nju sanjam, na njoj letim, njome budim i nežno dodirujem srodne duše, poput najboljeg ljubavnika. Kada zatreba rečju raspaljujem demonsko u sebi. Ulazim u sukob i sa sobom i sa drugima. Kad god sam u takvom sukobu ja se prepuštam igri sa rečima. Njima se branim, odlučno i hrabro, a napadam srčano i drsko. Iz sebe potiskujem bezazlenog jelena i pretvaram se u lava ili u stepskog vuka, usamljenu životinju koja posle neuspelog lova, u tišini udvaja svoju volju i prikuplja novu snagu. Iako sklon samoći, dozivam sebi ravne na uzajamno izoštravanje duha. Da zajedno opevamo postojanje vremena i bola, da dodirnemo Sunce i godine ponora, da stvaramo izvan vremena i naučimo se trajanju.

I ono što je najvažnije, pisana reč je za ljude od duha najbolja terapija. Kad me snaga i zanos privremeno napuste, a senka očaja prekrije moje lice, pisanje mi, baš kao i ćutanje, služi kao dobra zamena za plač. Rečima kao lopatom izbacujem pustoš i prazninu izvan sebe i onda, i dok sa strane posmatram tu gomilicu očaja, shvatam da je lako mogu nadskočiti i pretvoriti u blagorodnost samospoznaje. Prevazilaženje i nadrastanje sebe samog je jebeno moćan osećaj koji daje neizmernu snagu.

Danas slušam The Band - Theme From The Last Waltz.
Danas sam po ko zna koji put jači nego juče.

Ne volim

Ne volim kad nemamo o čemu.
Ne volim kad nije prirodno.
Ne volim neizbežnost nepotrebnih nesporazuma.
Ne volim kad mi mobilni zvoni sa dna ranca.
Ne volim kad me gledaš u oči i foliraš me.
Ne volim što misliš da me možeš prefarbati.
Ne volim crno ili belo.
Ne volim kad ti baš danas nešto trebam.
Ne volim samosažaljenje.
Ne volim Marfijeve zakone.
Ne volim kada si offline.
Ne volim tupi pogled i mrtav ugao.
Ne volim kad me pitaš “Šta je bilo?”.
Ne volim planiranje neizvesnog.
Ne volim kada se ne vidi Mesec.
Ne volim kad tvoja ruka nije u mojoj.
Ne volim kada me hvališ.
Ne volim kada mi je sve jasno.
Ne volim priveske za ključeve.
Ne volim kad ne znaš šta hoćeš, a hoćeš od mene.
Ne volim parkiranje u crvenoj zoni.
Ne volim kada ton beži od slike.
Ne volim kad moram.
Ne volim kad mogu samo vikendom.
Ne volim što ovo pišem iz čiste dosade.

Inače sam pun ljubavi.

Neko nas posmatra

Autobus iz Zagreba je stigao gotovo sat vremena ranije u odnosu na red vožnje. Kojim čudom se to moglo dogoditi, nemam pojma. Deset minuta pre toga iznenadio me njen SMS: “ulazimo u grad”. Jurio sam kolima sa suprotnog dela grada kao sumanut ka autobuskoj stanici, opsednut ultimativnom težnjom da je dočekam kako dolikuje, bez kašnjenja. Obično, kada sam u cajtnotu, ne umem da ostanem hladnokrvan, a uz to, parkiranje u centru grada uvek iznova doživljavam kao noćnu moru, ali ovaj put sam u magnovenju odlučio da pod rikvercom i punim gasom uletim u jednosmernu ulicu iz suprotnog pravca i tako ukradem onih nekoliko odlučujućih minuta. Stigao sam na vreme. Kako mi je to uspelo, nemam pojma. Kada smo se zajedno vratili do kola ona je prijatno iznenađena primetila da se ulica zove Zagrebačka. Slučajnost ili ne, nemam pojma. Dok smo u bašti Platoa ispitujući se pogledima i dodirima ispijali prvu zajedničku kafu, sa razglasa su se čule baš one pesme koje smo nekoliko dana ranije proglasili za naše. Slučajnost? Nemam pojma. Neposredno pred polazak, moja draga mi je pisala o poljima suncokreta i bundevi koja se pretvara u kočiju, a samo nekoliko sati kasnije, držeći se za ruke naleteli smo na uličnog cvećara koji je u ponudi imao ukrasne bundeve i suncokrete. Slučajnost ili ne? Nemam pojma. Dok sam je ljubio na klupi pored Dunava, dotrčao je crni labrador i poljubio lice moje dragane. Delić sekunde pre toga čuo se glas njegovog gazde: “Amor, dođi ovamo”. Amor se prepoznao u našim poljupcima i pridružio nam se. Slučajnost ili ne? Nemam pojma. U subotu je u Zagrebu i Beogradu padala kiša, a u nedelju nas je svuda pratilo sunce. Posle ponoći, dok sam je poljupcima pratio ka autobusu za Zagreb, počela je kiša. Slučajnost ili ne? Nemam pojma, ali nije li previše slučajnosti za jedan dan?

Ono što sigurno znam je da se u subotu, sigurnom rukom vođena, vještica vraća svome istoku. Stiže nova pošiljka ljubavi iz Zagreba… Blago meni.

Odćutaću ti nešto

Kad mi nije dobro ja ćutim, bez šanse da kasnije ponovim to o čemu sam ćutao.
Reč bi da me nađe, a ja joj se ćutke rugam dok se od nje skrivam.
Ćutanjem slikam vatru, glas mi u plamenu, a pepeo mi publika.
Branim se ćutanjem. Ćutim kao ova reka u meni što teče uzvodno od ušća sećanja.
Danas ćutim o tvojim bedrima i mirisu mandarine.
Odćuti mi dobro o svemu, pa da se više nikada ne čujemo.
Ovo ćutanje je most između dva zaborava.
Odćutiš svoj nesvedeni život i niko te ne upamti po kriku,
već po tišini koja je postojala i pre tebe.

Tvoja misao i moja

Tvoja misao je kao stari hrast, sa korenima duboko u tradiciji, čije žile slede snagu kontinuiteta.
Moja misao je oblak što leti svud po nebu i pretvara se u kišu koja se sliva u more, da bi se ponovo u vidu isparenja uzdigla ka nebu.

Tvoja misao je neuništiva tvrđava otporna na sve potrese i oluje.
Moja misao je nežni list koji leluja na vetru u svim pravcima i uživa u svom plesu.

Tvoja misao je starinska dogma koja te ne može promeniti i koju ne možeš promeniti.
Moja misao je uvek nova, stalno me preispituje, kao i ja nju.

Tvoja misao ti se čini velikom i priziva tudje priznanje i slavu.
Moja se oseća kao zrno peska u okeanu, ali se ipak oslanja na sebe samu.

Tvoja misao bi da uspostavi sebi svojstven poredak stvari.
Moja se misao sa pobunom druži i odbija svaki namet.

Tvoja misao se pronalazi u ruševinama, mumijama i grobljima.
Moja misao se gubi u purpurnoj magli i zvezdanoj prašini.