Katarza Aristotelova

pa da
kad doživiš razna sranja
to ti daje kurčevitost
da pomisliš da si neki baja
glavni baja bola
prošao si kroz pakao i preživeo
što ti daje za pravo
da karaš sve unaokolo
to ti je ta
kako da kažem
zaliha smrti koja ti daje snagu
i pravo da se kurčiš
da svima soliš pamet
očekuješ od ljudi razumevanje i saosećanje
a kada ti ga pruže
teraš ih u pičku materinu
ono kao
sad ću vam se najebati mile majke
svi ste mi krivi za sve
stalno nešto sereš
niko ti ništa ne može
ali si i dalje ogorčen
a onda jednoga dana
shvatiš da si zao
počneš da misliš o svojim postupcima
počneš da se posmatraš izvana
i tada ti se otvore vrata
kroz koja kada prođeš
postaješ dobar čovek

Bill Callahan - Night

Preko bloga do zvezda (per blogera ad astra)

Otkad je naučio prva slova, Damjan je pisao kao sumanut. Satima i satima, svaki bogovetni dan. To nije bila stvar discipline, već neka vrsta sladostrasne boljke kojoj se nije mogao odupreti. Pisanje mu je oduzimalo vreme, ali mu je zauzvrat poklanjalo oslobađajuću radost. Dok su reči navirale kao nezaustavljiva bujica, on ih je sa neobjašnjivom lakoćom razbacivao po ekranu, kao igračke. Opčinjen neprestanim preplitanjem mašte sa raealnošću, Damjan je pisanjem poništavao stare i otvarao nove duhovne svetove, u kojima se, stalno, iznova rađao.

S vremena na vreme, u realni svet bi ga vraćao zvuk telefona:

“Halo, Di Džej, slušaj, krećemo u Red Rock, tamo nas čeka ekipa. Siđi dole za deset minuta, da te pokupimo”, rekao bi neko od prijatelja.

“Uh, ne mogu, imam još dosta toga da završim večeras”, po pravilu bi im odgovarao Damjan.

Prijatelji su bili uporni, ali je Damjan ostajao nepokolebljiv.

“Ma daaaj, završićeš to sutra.”

“Hvala na pozivu, ali stvarno ne mogu.”

“Kako hoćeš... Čujemo se”, prijatelji bi prekidali vezu, a Damjanovi prsti bi nastavljali ples po tastaturi.

Porodica i prijatelji su često negodovali zbog Damjanovog “povlačenja” iz društvenog života. Posle niza rasprava u kojima su razmenjene i oštre reči, mnogi su s vremenom odustali od daljeg ubeđivanja. On je imao prečeg posla, a oni to, izgleda, nisu razumeli.

U to vreme je Damjan pisao sedam ili osam priča nedeljno i redovno ih je objavljivao na svom blogu. Posle šest meseci je primetio da broj poseta blogu vrtoglavo raste, što ga je veoma obradovalo. Vreme predviđeno za pisanje, sve više je trošio odgovarajući na brojne komentare i mejlove čitalaca, često i do sitnih sati. To mu nije smetalo, naprotiv, bio je zahvalan što postoji interesovanje za njegovo pisanje.

Nije prošlo mnogo, Damjan je na Blog Openu osvojio Oskar popularnosti, a na mnogim regionalnim portalima je postao rado viđen gost. Njegovi intervjui, audio i video zapisi su za kratko vreme ostvarili rekordnu čitanost, slušanost i gledanost. Samo su retki korisnici interneta odoleli da ne saznaju nešto više o Damjanu: kako je proveo detinjstvo, kakvi su mu apetiti, afiniteti i kvaliteti, šta sad studira, kako vidi sebe za deset godina i da li veruje u život posle pisanja.

Dok se na forumima vodio pravi mali rat između njegovih poklonika i oponenata, na mnogim sajtovima su osvanuli baneri za onlajn kupovinu elektronskih zbirki njegovih pripovedaka. Novčani priliv je u početku bio skroman, ali ne i zanemarljiv. Iako ga je cela ta fertutma značajno udaljila od tastature, Damjan nije žalio, popularnost mu je očigledno prijala. Stvari su se odvijale takvom brzinom, da je uskoro bio primoran da angažuje ličnog sekretara za PR.

U vreme kada je pisao dve do tri priče nedeljno, Damjan je otkrio čari sajtova društvene mreže. Počeo je da ostavlja kratke poruke o sebi, redovno ih ažurira i odgovara svima koji bi mu uzvratili. Što se više rukovao na Tvitu i Fejsu, to mu se više vraćalo u posetama ka blogu. Broj komentara se, iz posta u post, rapidno povećavao. Činilo se da se Damjan furiozno primiče nadomak svom životnom cilju. Čak je ponovo počeo da izlazi, da pije sa drugarima, jednom rečju, da živi.

Uskoro je spao na samo jednu priču nedeljno, ali ga ni to nije zabrinulo, jer se ludo zabavljao. Tešio se da će doći vreme kada će moći ozbiljnije da se posveti pisanju. Na kraju krajeva, ako je to cena koju zarad karijere modernog i nezavisnog pisca mora da plati, on je spreman da je plati, makar i ne pisao.

Kada je urednik ugledne izdavačke kuće, slučajno, na nekom sajtu naleteo na tekst o Damjanu, kroz prestoničke izdavačke krugove se proneo glas o genijalnom, neobjavljivanom piscu iz provincije. Među izdavačima se povela brutalna utakmica oko izdavačkih prava. Damjan je samozadovoljno sedeo zavaljen ispred laptopa i čekao ishod. Svoje fanove je redovno izveštavao o trenutnom rezultatu:

“Alma mi nudi 600 hiljada, a Esotherija je maločas podigla na 750 hiljada”.

“Nema šanse, ne dajemo te nikome za manje od milion”.

“Sve ovo mi se dešava zahvaljujući vama, dragi prijatelji.”

Damjan Jevrić je sledećih nedelju dana slao mejlove zahvalnosti svim ljudima koji su mu pomogli da postane milioner, a dodatna tri dana je proveo u transferu svog skromnog poseda iz rodnog mesta u Beograd.

Usledili su književni performansi u Beogradskoj Areni, prijem kod Borisa Tadića, proglašenje za počasnog građanina Beograda, snimanje spota sa Severinom, gostovanja u emisijama „Rasplakivanje“, „Balkanskom nizbrdicom“, „Vilica na kvadrat“, „Jutrenje sa Živanom Živanovićem“ i kao šlag na torti, ekskluzivno pojavljivanje u “Adžidžimidži Show”. Tom prilikom je obnarodovana Damjanova emotivna veza sa Natašom Bekvalac, koja je gledalištu pokazala svoju novu tetovažu. Još jedno slovo D, ovaj put na drugoj ruci, jer joj, kako je u suzama objasnila, ljubav prema Damjanu ne može, tek tako, izbrisati sećanje na Daču.

Nakon emisije su se Di Džej i Nata, pod pratnjom kamera, spustili u atomsko sklonište ispod tv studija, gde su se priključili osmomesečnom rijalitiju “Na parove razbrojs”. Pod zemljom su u srećnom braku izdržali skoro šest meseci. Venčanje je, dabome, u duhu pravoslavne tradicije, održano u “lajfu”, a ceremoniji su, osim familije i sponzora, prisustvovale i sponzoruše, nekoliko all-inclusive plesačica, tri bludnika, jedan makro, dva žigola, tri kockara, jedan rasipnik i poneki estradni očajnik. Ipak, među svatovima su najzapaženije uloge ostvarili starleta-početnica iz Sremčice i manično-depresivni agresivac iz Besnog Foka.

Mladi bračni par je rijaliti napustio bogatiji za 532 hiljade evra. Premija bi bila znatno veća da iz podzemlja nisu izbačeni zbog društveno neprihvatljivog ponašanja, širenja međutolerancije, ljubavne propagande i porodičnog nenasilja. Sutradan su se, pred kamerama druge nacionalne televizije i za nešto manju sumu, razveli u udarnom večernjem terminu. Suvišno je reći da su te noći piplmetri širom Srbije poiskakali kao reaktori u Fukušimi.

Mastilo na presudi o raskidu braka se još nije ni osušilo, kada je od misteriozno obolelog televizijskog magnata lično, stigao poziv za učešće u svebalkanskom spektaklu pod nazivom Arena B-52. Damjanovi sunarodnici gladni kulture su tako dobili priliku da, putem tv ekrana, konzumiraju neverovatno dirljivu priču o anonimnom internet piscu koji osvaja svet. Di Džej je između ostalog govorio o svojim školskim danima, o prvoj ljubavi (prema pisanoj reči), o svojim počecima na internetu, o svojim fanovima, o svojoj novoj vili u Kaluđerici i najnovoj izabranici svoga srca. Bila je to Anđela Karasefino, italijanska porno glumica, koju je upoznao na privatnoj žurci Silvija Berluskonija. Tokom emisije, Damjan je čak i zaplakao, baš kao i mnogobrojna publika u studiju.

“Dobro Damjan, kaži nam što sega rabotiš”, upitao ga je Boki 52, završavajući intervju. “Svi sa golema netrpelivost, kako se kaža…, sa nestrpljenje isčekuvamo, tvoja kniga za sledniot mesec”.

Dok se publika u studiju valjala od smeha, Damjan se vrpoljio na stolici. Kiselim smeškom je nevešto prikrivao osećaj izuzetne nelagodnosti.

“Uh, da…, ja..., pa, ovaj…, radim na tome”, promrmljao je.

“Reci, kolku pišuvaš ovie denovi, Damjan?” insistirao je Boki 52.

“Paaa, vidiš, Bokili, tokom poslednjih nekoliko meseci moj život je bio prava ludnica, znaš, emisije, ugovori, đinđi rinđi, brak, razvod, pa nova veza… mislim, šta da ti kažem, iskreno, ne pišem baš mnogo”, odgovorio je Damjan, sav preznojen.

“Ne mnogu?”, Boki se u čudu okrenuo ka publici sa posebnim potrebama, “Pa toa ne zvuči ohrabruvački.”

“Znam, znam, to je samo privremeno, dok ne rešim neke lične probleme…”, procedio je kroz zube Damjan. Krenuo je rukom ka čaši vode na stolu, ali je čaša već bila prazna.

“Pa, Damjane Jevriču, golema čest mi e što denes beše gost vo moja emisija i ne možam da se načekam da vidim šo ke praviš ponatamu”.

Tu noć je Damjan, bled i izmučen, probdeo u mračnoj sobi svoje vile. Dugo je sedeo i buljio u ekran laptopa, onog istog koji ga je dotle doveo.

Tri hiljade trista tridest i sedam nepročitanih mejlova.

Petsto osamdeset i četiri frend rikvesta.

Sedamnaest snimljenih poruka na telefonskoj sekretarici.

Šest flaša Chateau Margaux ispod radnog stola.

Prvi put posle ko zna koliko vremena, otvorio je stranicu svoga bloga.

Damjan Jevrić, čuveni bloger, pisac i milioner, nije napisao ni jednu jedinu reč u poslednjih trinaest meseci. Ispod poslednjeg posta ležalo je petsto pedeset i osam komentara. Većina komentara je pripadala ogorčenim spamerima, od onih koji preklinju autora da objavi nešto novo, preko onih koji ga proklinju što ništa ne objavljuje, do onih koji međusobno prete jedni drugima i svega nekoliko onih koji prete samom Damjanu.

U tom trenutku je stigla SMS poruka sa sedmocifrenom poslovnom ponudom.

Damjan je gledao, čas u ekran mobilnog telefona, čas u ekran laptopa. Višeminutno gledanje sopstvenog odraza na ekranima mu je pomoglo da prelomi.

Jednom rukom je brisao blog, a drugom kucao odgovor svom agentu.

Tako je Damjan Jevrić prihvatio ulogu šimpanze sa histrioničnim poremećajem u romantičnoj komediji “Igram k’o Ronaldo, a vidi me sad!”.

Izjave 2010

Album je gotov, samo još treba da se završi - Tanja Savić

Moj život je kao reka, voda koja stoji i nigde ne teče - Hasan Dudić

Vi ipak imate neki gen, je l’ to neki porodični gen ili ste ga nasledili od roditelja? - Žika Šarenica, RTS

Hipohondar, to je kad je neko nadmen kao hipohondirena tikva - slučajna prolaznica u anketi televizije Fox

Mislim, prvo bi morala da naučiš da pišeš, brate, svih šest padeža – Jelena Karleuša

Bila sam iznenađena da u Luvru nemamo nijednu našu ikonu - Slavica Đukić Dejanović

To da li sam ja lično učestvovao u pregovorima... to ne znam! - Miloš Aligrudić

Ta su pitanja za mene nedovodljiva u pitanje – Boris Tadić

On je rođen u Zemunu, a pre toga je živeo u Nemačkoj – voditeljka Studija B

Često u znak zahvalnosti poljubim sebe i kažem samoj sebi, bravo matori! - Verica Rakočević

Bitno je biti da budeš ono što jesi - Sergej Ćetković

Odlukom suda, ubijeni je osuđen na 10 godina – voditelj TV Košava

Oči su duša ogledala – Baki B3 Đogani

Uzeo si mi jezik iz usta – Gagi Đogani

Zlato, nemoj verbalno..., samo rečima – Natalija Trik Fx

Meni se sve čini kao da nas ovde snimaju - Ekrem Jevrić

Jedva čekam da nam stignu krave, svaki dan ću da ih jašem - Katarina Živković

Jao, ono, kao, bre, dan je toliko lep da ću sada da se izvrnem kao zečica i podignem sva četiri kopita u vis - Katarina Živković

Ma, bre, ljudi, hoću sama da živim svoj život, umrem svoj život i tako sve u krug – Katarina Živković

Želja mi je da jednog dana otvorim neku malu školu pevanja, znaš ono, da ja otkrivam talente, kao što je nekad radio Vuk Karadžić – Bata Zdravković

- Soja je najzdravija namirnica - Limen
- Znam, soja bikarbona! – Cobe

Hladno je u celoj Srbiji, a naročito napolju - Jovana Janković, TV Pink

A u Srbiji su sve učestalije pojave klimatskih ekstremiteta – Gordana Juzbašić, TV Avala

Obećao je da će biti sunčano, mi videli da nije i više ga nećemo držati za reč, mi ćemo ga držati za kišobran – Ivana Višković, TV Avala

Kao fudbaler Crvene Zvezde sam bio prvak sveta, sad ću pokušati da to uradim i kao trener – Robert Prosinečki

U najnovijem zemljotresu koji je potresao Kraljevo, nažalost niko nije poginuo – voditeljka TV Avala

Svi poginuli u Kraljevu će dobiti svoje stanove – Mirko Cvetković, premijer

Napisao sam doktorat, ali neću da ga branim jer me svi zajebavaju – Velja Ilić

U eri informatike ne mogu da prihvatim da Pečenjevce bude iza Beograda – Mlađan Dinkić

E, ajde sad, napiši mu na papiru, samo tiho, da niko ne čuje šta si napisao - Suzana Mančić

A šta je Cane svirao u EKV? - Nemanja Stevanović

Ja volim autokomponovane pesme - Milena Ćeranić

Vas dvoje stanite ovde između mene - Aleksandra Jeftanović

Noćas me je budio namerno i jutros me je budio i juče će opet da me budi – Gagi Đogani

Najviše sam zavoljeo onaj muvi TAKANIK, jer se radi o istinitoj priči kada su se dvoje zavoljeli i sve uradili po svome na brodu koji je potonuo, a TAKANIK se zvao taj brod - Ekrem Jevrić

Svaka žena može bolje da sačuva svoju pi*ku, nego što mogu ja da joj sačuvam - Eva Ras

Kad god prođu jedna kraj druge, ujedu se. Ili jedna drugu ili druga jednu. – Eva Ras

Kako znate da je petao muško? - Jasmina Ana

Ej, bre, on misli da sam ja glupa, ja... Pa, ja, bre, imam bar svih 7 razreda osnovne škole – Katarina Živković

Dobar dan, poštovani gledaoci. Sledi da vidite, šta je to sve u Beogradu, dan posle jučerašnjeg dana, ono što je oko nas tu. A mi znamo ili ne znamo, a treba da znamo, jer nas se tiče ili nas se ne tiče, a treba da nas se tiče. A zašto nas se onda ne tiče? - Radmila Đurić, Beogradska hronika, RTS

Jaaaoo, viiiidi što je lepa, je l' ti se sviđa? - Sanja Marinković, dok poklanja majicu Saši Matiću

Hvala što ste nas gledali, znam da je bilo naporno – Sanja Marinković, TV Pink

Raširio sam kez od usta do usta - Stepski

Jedan na jedan aka Streetball Trash Talk

- Brate, oćemo basket, jedan na jedan?

- Ne mogu, brate, boli me ručni zglob.

- Koji ručni zglob?

- Ma, skočni.

- ... A?

- Šta si zino! Ček, ček... snimi ovo, kec karijes, dvojka distalno, trica okuzalno, četvorka paradoksalno... Uhh, zatvori haubu, pljuni i isperi. Oš da ti očistim kamenac?

- Uuu, jaka fora. A jel znaš ti onu stvar od Pinkija Flojda Hej ti, zubaru, uteram ti karu, ken ju fil mi? Do jaja, bate! Ša si ono reko da te boli?

- Pa, kažem ti, skočni.

- Gde da skočnem?

- Ama, boli me skočni zglob, morončino!

- Čekaj, bre, dilejo, koji ti je to ručni, a skočni, keve ti?

- Pa, ovaj, što ga koristim za skok-šut.

- Ahaaa, taj te boli... Ma, opušteno brate, bolje i to, nego da te boli lakat koji koristiš za dvokorak.

- Da, j'bote..., ne bih imao čime da te počešem, ako te opet zasvrbe zubi.

- To, tebra... Ili, ne daj Bože, da te zaboli stopalo kojim tapkaš loptu ili nožni palac kojim kucaš esemesove. Zamisli tek tog malera, tebra.

- Ma, jak si mi ti brat, lakše mi je da zamislim tog malera, nego tebe za brata.

- Aj ne kenjaj, ti si moj brat i ja se time ponosim.

- Na kurcu te pronosim.

- Koji si ti derpe... Ali, sestre mi, meni je teško da zamislim da ti imaš nekog boljeg.

- Bolje je nemati boljeg, nego imati goreg.

- Opa, vidim, očešo si se malo i o brata Sokrata, a? Uspori, tebra, povuci ručnu, mojne kota, mis'im, nije lepo... ja znam da štani znamne, ali ne bih imao toliko prijatelja, da sam baš toliko loš.

- A, esi ubrojo i ona čet'ri leša sa fejsa? Sine, tvoja Final Four ekipa se raspada brže od prošlogodišnje petorke Partizana! Kao prvo, nisam rekao da si baš toliko loš, nego da si još gori, a drugo, nisam se češkao o brata Sokrata, nego o fratela Aristotela. To ti je onaj što je rekao da svačiji brat, nije ničiji brat, kapiraš?

- Potpuno te kapiram, tebra, tebi se ustvari zglob sjebao od prekomerne upotrebe teške literature. Aj, leba ti, poslušaj me, za tvoje dobro, sačuvaj to malo zdravlja što ti je preostalo, tako što ćeš pod odma' da se prešaltuješ sa filozofije na nešto lakše, recimo, na psihomotoriku deteta.

- O tome nemam šta da čitam, dovoljno je da te pogledam u reketu i sve mi postane jasno, debilu.

- Ajde, paceru, dođi kod profesora da te malo propitam. El smeš do jedanaest, sisice mala? Jebeš zglob, šutiraj levom.

- Lebrone, ja protiv tebe ionako uvek igram levom. Aj, odmori malo, stvarno me libo karu, a već me smorilo da te tešim posle poraza.

- To si sanjao, brale! Dobro, a kako stojiš s kolenima, zadnjim ložama i Ahilovom petom simfonijom?

- Jebote, gde se ti gasiš, dokle ćeš da sereš?

- Na šta ciljaš?

- Na mom se roštiljaš.

- Eto, i ko sad sere? Ozbiljno te pitam.

- Što pitaš kad znaš da svakog dana na hek mašini odradim pet serija po dvaespet cimanja? Tebra, sva snaga mi je u nogama.

- Reci ne drogama! Pa, daj onda da oderemo ona dva klipana na male goliće...

- Važi, tebra. Igramo u tri dobijena seta, ako ih brejknemo, šišamo se na ćelavo, pa idemo na pljesku i pivo.

- Ekstra, brte, otišli smo.
 

Večiti sjaj nepodmitljivog uma

Kažuj, Petre, što su zgriješili? -
Kazaću ti, moja mila seko!
Ovo bjehu od zemlje sudije,
mirili su mrtve i ranjene
i u kmestvo sijedali krivo,
i prokleto uzimali mito;

(odlomak iz pesme Ognjena Marija u paklu – prikupio Vuk Karadžić)

Kao što vidimo, naša narodna tradicija osuđuje osobe koje uzimaju mito i to je sasvim u redu. S druge strane, osim što obiluje običajnim obredima u kojima je normalno, čak i obavezno, nekog darivati ili častiti, ta ista tradicija pokazuje veliko razumevanje za pojedince koji podmićivanjem završavaju posao sa državnom administracijom. Kako je molilac usluge obično bivao sa sela, a nadleštva su bila u gradu, to je moliocu bilo jeftinije da podmiti činovnika, nego da više puta dolazi u grad za istu stvar. Tradicija nam je i dalje dobrodržeća i to što nekada beše na selu, to nam je do današnjih dana zaostalo, te se ovom seljačkom rabotom danas bave i takozvani građani.

Ako nas cifre ne varaju, gradski prevaranti nas cifraju naveliko. Statistika kaže da je skoro milion naprednih građana Srbije, po sopstvenom priznanju, u oktobru potrošilo, u proseku, po 255 evra na mito. Pretpostavljam da su priznali samo oni koji to smatraju dokazom svojeg statusa, svoje umešnosti i uspešnosti, po principu – ima se, može se, a šta nemamo, će kupimo. Verujem da je nezanemarljiv procenat i onih, koji mito smatraju neizbežnom pojavom, ali se svojim ličnim doprinosom ne ponose i ne hvale unaokolo. Na tu temu, naizgled urbana i samo naizgled inteligentna slučajna prolaznica samouvereno u kameru izjavljuje: „Šta vam je, pa ko može da živi u Srbiji bez mita!?“

E sad, ja bih tu vest mnogo lakše progutao da joj je prethodila vest o milion građana koji su otvoreno priznali da celoga života svakodnevno za doručak gutaju bunike, za ručak gljive ludare, a za večeru motaju sarme od kanabisa. Bez takve vesti mi je teško da procenim koliko među stanovništvom zaista ima građanstva, a koliko primitivizma i tradicionalizma. Sebičnog, gramzivog, podmitljivog i podmićivanju sklonog, jer drugo bez prvog ne biva.

Ovako ispada da sam zaostao ja, koji četrdeset i sedam godina živim u toj istoj Srbiji, i to sasvim pristojno. Koji sam neke škole pozavršavao i nekoliko se puta zaposlio, koji sam se po nekolikim bolnicama lečio i izlečio, te još nekolicinu puta imao posla sa policijom, carinom, pravosuđem i administracijom, a da mi nikada, baš nikada, nije palo na pamet da nekom treba nešto diskretno da tutnem u džep, da bi mi posao bio završen. Ja, koji nikako, ama baš nikako, ne mogu da se setim šta to u životu nisam završio, a mogao sam da završim, samo da sam u određenom trenutku „podmazao“ tamo gde škripi.

Ne samo da nemam sluha za diškreciju i škripu, nego sam toliko nazadan da, kada god treba da obavim nešto za šta sam već plaćen, ja ferceram kao samonapajajuća salamoreznica sa samooštračem i samopodmazivanjem, a kada bi mi se, pri tom, neko ponudio da mi podmaže masnu gusku, ja bih umislio da je on lud, a ne ja.

Uze Marko tri tovara blaga, te on pusti bule i robinje;
Dade Marko tri tovara blaga, te povede sirotinju raju.

Ali zato, kada se jednom opametim i vratim tradiciji, pa izoštrim čula, nakrivim šešir i podmažem đeram, videćete, ima da bude sveopšte klizište.

GPS (gadno promaših smer)

Novi Beograd, raskrsnica kod Carine, pre tri dana:

„Izvinite, da li znate gde je ulica Narodesnih heroja, broj 34“, upitala me slučajna prolaznica, čitajući adresu sa mobilnog telefona.

„Ovo je ulica Narodnih heroja, a 34 vam je prekoputa, s desne strane ulice“.

„Narodnih heroja? Desno? Ova mi pogrešno napisala...“

 

Ista raskrsnica, juče:

„Izvinite, da li znate gde je studentska autobuska stanica?"

"Studentska...? Hm, od onog semafora desno vam je Studentska ulica i tamo ima autobuska stanica..., na kojoj piše "Studentska", verovatno je to..."

"A ne, ne treba meni studentska ulica, nego studentska autobuska stanica".

 

Isto ćoše, pre 20 minuta:

"Izvinite, kako da stignem do Bulevara Đinđića?"

"Ne znam kako, ali stigli ste".

 

So, Annie Are You Ok?

 

Jesi li dobro?

Jesam.

Jesi li sigurna?

Nisam.

Pa, šta ti je?

Ne znam.

Uopšte mi ne ličiš na sebe.

Na koga ti ličim?

Ne znam. Na nekog drugog.

Na nekog poznatog, ili… ?

Nebitno, na nekog ko nisi ti.

Pa, što me onda smaraš kad je nebitno?

Smaram te?

Retorički.

Misliš, retorišem te?

Aha.

Interesantno. Hoćeš li se ikada vratiti sebi ili si ovo sada nova ti?

Pa, ne znam.

Baš ne znaš ili još nisi odlučila?

Ne znam, bre, nije mi dobro.

Malopre si rekla suprotno. Bolesna si?

Prekini.

Ljuta si?

Ne znam.

Na mene?

Ne.

Sigurna si da nisi ljuta?

Nisam.

Nisi sigurna ili nisi ljuta?

Ne znam.

Jebote?! Zašto si ljuta?

Zato što nikako da umukneš.

Molim?

Prestani da zapitkuješ.

Ok, završio sam.

Super.

Jebi se.

 

Ko se mača laća, la kukaraća

Um caruje, snaga na usta ulazi.

Caru carevo, svoje ne damo.

Besposlen pop i ovce na broju.

Kad se prase najede, ne boji se gladi.

Bolje je svoje jaje, nego golub na grani.

Jedna lasta, a iznutra jadac.

Gde je mnogo babica, nema nauke.

Ispeci pa jednom seci.

Čija sila, njemu dvije.

Ta prdio, ta govorio, daleko se čuje.

S kim si, popišan se budi.

Bez muke nema duboke brazde.

Pametniji popušta, ludom radovanje.

Što ne želiš sebi, tu nema sreće.

Šta trezan misli, to na drum.

Ako činiš dobro, platićeš na ćupriji.

Ko mnogo zbori, bez njega se može.

Ko visoko leti, pada daleko od klade.

Ko prvi djevojci, taj se i guštera boji.

Ko rano rani, ne budi mu drug.

Ko tebe kamenom, najslađe se smeje.

Ko priznaje, nisko pada.

Ko se zadnji smeje, taj dočeka.

Ko čeka, tri dana dosta.

Ko u krčmu ide, svome jatu leti.

Ko se dima ne nadimi, taj se ne veseli.

Ko traži veće, platiće na ćupriji.

Ko s đavolom tikve sadi, taj se kaje natenane.

Ko radi, taj u bedi živi.

Ko se na tuđim kolima vozi, ima u nogama.

Ko drugome jamu kopa, drugom ne svane.

Dok se dvojica svađaju, ubiše Miloša.

Bikipedia

M'rš!

Jedina stvar iz prošlosti zbog koje iskreno žalim i koju više nikada ne bih ponovio se desila u studentskim danima, kada sam sedeći u kafani sa nekim društvom, posle godinu dana apstiniranja, ponovo propušio.

Bliži mi se 31 godina pušačkog staža i to je, bez dileme, najgluplja i najnepotrebnija stavka moje biografije.

Ovaj post je moj lični podsetnik da sam danas popušio POSLEDNJU CIGARETU U ŽIVOTU!

Diskretni šarm eutanazije

Realne okolnosti ne čine čoveka, one ga razotkrivaju.

Realna okolnost je da živimo u društvu distanciranom od svojih duhovnih korena, vođenom isključivo materijalnim motivima, u kojem je ljubav za moć moćnija od ljubavi, a sujeta važnija od vrline. Nije važno biti dobar, važno je da ti bude dobro. Jednostavni kulturni obrazac oblikovan na zavisnosti od novčane stimulacije, jer je novac odgovor na svako pitanje.

Na oblikovanje najvećeg dela ljudskog ponašanja utiču nesvesni napori da se zadovolje neispunjene potrebe i nagoni, a nesvesni postupci se teško mogu etički vrednovati. Čuveni etičar Michael Josephson tvrdi da etiku ne učimo od ljudi koji je propovedaju ili morališu pričajući o njoj, već je učimo od ljudi koje cenimo i poštujemo, od ljudi koji imaju moć nad nama. Za prosečnog TV gledaoca to su, pre svega, političari, estradne i sportske zvezde.

A gde su učitelji etike? Pa, ene ih, na "Farme".

Zabava, igra i sticanje rejtinga su ovde, po meni, od sekundarnog značaja. Glavna svrha "rijaliti" programa je suptilno favorizovanje ideologije profita u odnosu na individualne ljudske sudbine. Recept je jednostavan, svakodnevnim nizom simuliranih izazova i konfrontacija, jasno pokaži da su ljudi kompromitujuće slabi, nesigurni, pohlepni, prazni i nekarakterni, da su nekvalitetna, iskvarena, bofl roba i da su, kao takvi, društveno prihvatljiva i opravdana kolateralna šteta pri ostvarivanju glavnog cilja modernog društva.

Drugim rečima, sasvim je legitimno preko "bezvrednih", a tuđih, leševa stići do kapitalne vrednosti koja se egzaktno može iskazati u monetarnim jedinicama.

Trećim rečima, profit je važniji od ljudskog dostojanstva i od života samog.

Eureka!

Kako napisati pesmu

ispiši hiljadu strana
a zatim ih spali
bez pompe
i sentimenta

pre punoletstva pročitaj
sve knjige
koje ti dopadnu šaka
a onda prekini

i potroši još jednu deceniju
potkradajući i ubijajući
svoje literarne idole

kloni se udruženja pisaca
i katedre lepih umetnosti
jedino čemu te
oni mogu podučiti
je poslušnost
i lažno samopouzdanje

izađi na ulicu
i dopusti sebi da budeš
prebijen od huligana
zvanog život

a onda se dovuci kući
i precrtaj
svoj najbolji stih
pre nego se onesvestiš

okači se kandžama
o zidove svoje sobe
i ne puštaj
dok ti nokti ne otpadnu
i dok poslednja kolonija termita
ne salutira tvojoj istrajnosti

piši

piši

piši

piši

piši

piši

piši

ne traži od Boga
bogatstvo
slavu
ženu

moli Ga
za čudo
za neizvestan život
i za nešto dobrog mastila

a onda počni sve ispočetka

ako doživiš osamdesetu
možda napišeš
jednu pesmu

jednu
besmrtnu
pesmu

koja će okončati
ratove

koja će rasplakati
ubice

koja će uspraviti
posrnule

koja će uzvisiti
ponižene

koja će poniziti
ohole

koja će umiriti
mrtve

koja će probuditi
žive

koja će...

ma, jasno ti je

idi sad
i piši

original by Robert Bruce

Ljubav kao potreba za spajanjem

“Ljubav je nešto večno; aspekti mogu da se menjaju, ali ne i suština.” - Vincent van Gogh

Astrološki posmatrano, aspekti su odnosi između nebeskih tela. Kako svako od nas predstavlja galaksiju u malom, aspekte možemo razumeti kao uzajamnost individualnih galaksija ili pojedinih delova unutar svake galaksije ili, zašto ne, kao uticaj arhetipskih tema koje nas poput meteorske kiše zasipaju vekovima. Ljubav, kao ultimativna težnja ka zbližavanju i konačnom spajanju sa besmrtnom suštinom je, ako se ne varam, najjača arhetipska potreba svake individue.

Da se razumemo, sudar dveju galaksija nikako ne podrazumeva sudaranje zvezda koje im pripadaju, jer su galaksije, pre svega, prazan prostor u kojem su razdaljine između zvezda ogromne. Međutim, galaksije prilikom sudara jedna drugoj načisto “poremete” gravitaciju, što dovodi do uzajamnog mešanja prašine i gasova, pri čemu se stvaraju gusti stubovi prašine i masivni molekularni oblaci, čijom se snažnom kompresijom rađaju milioni novih zvezda. Neke od tih zvezda se gravitaciono povezuju u masivna svetlucava jata ili zvezdane klastere. Astronomska osmatranja pokazuju da se oko 90% ovako nastalih zvezdanih familija raspadne još tokom sudara galaksija (vreme je relativno), tako što se individualne zvezde razilaze i povlače u maglovitu pozadinu galaksije.

Dakle, sudar svetova nije nužno i sukob u kojem jedan teži eliminaciji drugog, već može predstavljati dugotrajni proces spajanja “dvoje u jedno”, tokom kojeg se neprestano rađa i umire.

Ova uzbudljiva fotografija Svemirskog teleskopa Hubble prikazuje sudar takozvanih “Antena galaksija”, udaljenih šezdesetak miliona svetlosnih godina od nas, u sazvežđu Gavrana. Sudar ovih galaksija je otpočeo pre oko 500 miliona godina, pri čemu su obe galaksije za sobom ostaville tragove odbačene zvezdane prašine, koji podsećaju na antene insekata. Ovaj najmlađi i nama najbliži primer sudarajućih galaksija otkrio je Fridrih Vilhelm Heršel 1785. godine, a meni se čini kao da je bilo juče. Očekuje se da će se jezgra ove dve galaksije “ujediniti” za oko 400 miliona godina.

Iako je gornja slika veoma jasna, hajde da se malo distanciramo od nje i proširimo poglede, možda ćemo, na taj način, još jasnije sagledati njenu suštinu.

Na šta vas ova slika podseća?

Mene podseća na Belo Srce, što je indijanski nickname koji sam prilikom našeg prvog susreta nadenuo mojoj dragoj, samo nebo zna zašto. :)

Smatra se da većina galaksija tokom svog života pretrpi bar jedan ovako značajan susret i da će, za nekih milijardu godina, slična sudbina zadesiti i naš Mlečni Put.

Sačekajmo Andromedu. ;)