Mark Twain - sto godina kasnije

Ponekad se zapitam da li svetom vladaju vickasti mudraci ili imbecili koji to misle ozbiljno.

Pretpostavimo da ste idiot. I pretpostavimo da ste kongresmen, ali to sam već rekao.

Da se glasanjem nešto može promeniti, oni nam ne bi dali da glasamo.

Kada god primetiš da si na strani većine, vreme je da promeniš stranu.

Imamo najbolju vladu koja se novcem može kupiti.

Bankar je čova koji će vam pozajmiti svoj kišobran kada sija sunce, pod uslovom da mu ga vratite čim počne kiša.

Cenzura je kada odraslima zabraniš šniclu samo zato što bebe ne mogu da je sažvaću.

Istorija se ne ponavlja, ali se zato često rimuje.

Civilizacija je jadna pokondirena tikva, puna surovosti, sujete, arogancije, zlobe i hipokrizije.

Laž proputuje pola sveta dok istina još uvek navlači cipele.

Nema veće istinoljubivosti od sopstvenog priznanja da si lažov.

Svaka generalizacija je lažna, uključujući i ovu.

Postoje tri vrste laži: laži, notorne laži i statistike.

Cifre ne lažu, ali zato lažovi cifraju.

Ako ne čitaš novine, bićeš neinformisan; ako ih čitaš – dezinformisan.

Oni koji ne čitaju dobre knjige se nimalo ne razlikuju od nepismenih.

Klasika, to su one knjige koje svi hvale, a niko ne čita.

Vagnerova muzika je daleko bolja nego što zvuči.

Bog je prvo stvorio idiote. To mu je bila vežba. Onda je stvorio školske odbore.

Ne dozvolite da vam školovanje omete obrazovanje.

Sve što vam treba u životu su neznanje i samopouzdanje; uspeh je zagarantovan.

Niko ne može naučiti sve. Gradivo je preobimno i menja se iz časa u čas.

Kada sam imao četrnaest, moj otac je bio toliko glup da nisam mogao da ga trpim pored sebe. Kada sam napunio dvadeset i jednu, bio sam zadivljen koliko je stari naučio za sedam godina.

Uz samo malo truda, lako možemo naučiti da istrpimo nesreću. Tuđu, naravno.

Prošao sam kroz užasne stvari u životu, od kojih su se neke zaista i dogodile.

Nisam bio na toj sahrani, ali sam im poslao telegram podrške i odobravanja.

Ne plašim se smrti. Bio sam mrtav milijarde i milijarde godina pre nego sam rođen i nikada nisam imao neprijatnosti zbog toga.

Voleo bih da živim u Mančesteru. Prelazak iz Mančestera u smrt bi bio neprimetan.

Propast sveta bih voleo da sačekam u Sinsinatiju. Tamo sve kasni po deset godina.

Najhladnija zima koju sam doživeo bilo je leto u San Francisku.

Problem sa vama iz Čikaga je što mislite da ste najbolji samo zato što ste najbrojniji.

Divno je što su otkrili Ameriku, ali bi bilo još bolje da su je promašili.

Ulice Carigrada su prizor koji svako mora da doživi jednom u životu, nikako češće.

Bolje je držati jezik za zubima po cenu da pomisle da si glup, nego progovoriti i tako im otkloniti svaku sumnju.

Prava reč može biti efektna, ali nikada kao pravovremena pauza.

Razlika između prave reči i one koja joj je najbliža je kao razlika između munje i svica.

Jezik je varljivo i nepouzdano sredstvo, gotovo je nemoguće poređati deskriptivne reči na način kojim se ne preuveličavaju činjenice – uz pomoć mašte čitaoca, koja je uvek spremna da radi bez potrebe i bez rezultata.

Što više objašnjavaš, sve te manje razumem.

U Parizu su me uvek gledali belo kada sam im se obraćao na francuskom. Nikada mi nije pošlo za rukom da te idiote nateram da razumeju sopstveni jezik.

Zahvaljujući veštini dobrog vladanja jezikom, uspeo sam da im ne kažem ništa.

Čovekov karakter se može naučiti iz najčešće upotrebljavanih prideva u konverzaciji.

Ako nađete izgladnelog psa i pomognete mu da se oporavi, on vas neće ujesti. To je glavna razlika između psa i čoveka.

Ljudska rasa je kukavička rasa i ja ne samo da marširam u toj povorci, nego nosim i zastavu.

Postoji više dobrih načina da se zaštitimo od iskušenja, ali je kukavičluk daleko najefikasniji.

Svi živimo braneći svoje kukavičluke nazivajući ih svojim principima.

Hrabrost je odolevanje strahu, savladavanje straha, a ne odsustvo straha.

Najgora vrsta samoće je kada niste zadovoljni samim sobom.

Kad nas ljudi ne cene, mi smo duboko uvređeni, a duboko u svom srcu ni sami sebe ne cenimo.

Ljudima je uvek više stalo da im priznate talenat koji nemaju, nego da ih hvalite zbog petnaest talenata koje imaju.

Ima ljudi koji se strogo lišavaju svega što se može pojesti, popiti i popušiti, a što je na bilo koji način steklo lošu reputaciju. To je cena koju plaćaju zbog zdravlja. I zdravlje je sve što dobijaju zauzvrat. Kako je to čudno. To je kao da trampite sve što imate za kravu koja ne daje mleko.

Budite oprezni sa knjigama o zdravlju. Možete umreti zbog štamparske greške.

Zarekao sam se da nikad neću pušiti dok spavam.

Pušim umereno, ne više od jedne cigarete istovremeno.

Ostaviti pušenje je najlakša stvar na svetu, ja sam ga ostavljao bezbroj puta.

Ako u Raju nema pušenja, ja ne idem.

U Raju je dobra klima, u Paklu je dobro društvo.

Alkohol je možda najveći čovekov neprijatelj, ali Biblija kaže “voli svoga neprijatelja”.

Žao mi je ljudi koji ne piju. Kako god se osećali ujutru kada se probude, do kraja dana se neće osećati ništa bolje.

Potrebno mi je samo jedno piće da se napijem, ali nikako da zapamtim da li je to trinaesto ili četrnaesto.

Ne treba preterivati, ali preterivanja u piću nikad dosta.

Većina ljudi jedva izdrži sat vremena nedeljno u crkvi, kako li će tek izdržati večnost na sličnom mestu?

Hrišćanski narodi su najprosvetljeniji i najprogresivniji, uprkos svojoj religiji.

Postojao je samo jedan Hrišćanin. Uhvatili su ga i razapeli – na vreme.

Da se Hrist sada pojavi, sigurno ne bi bio Hrišćanin.

Pod izvesnim okolnostima, bogohuljenje donosi olakšanje kakvo ne može čak ni molitva.

Sve mogu da poštujem, osim onog što drugima predstavljaju svetinju.

Šta uraditi sa čovekom koji je izmislio proslave jubileja? Samo ga ubiti, to bi bilo preblago.

Mark Twain (30. novembar 1835. – 21. april 1910.)

Blues in C aka Joy of Making Music

Od rane mladosti sam vernik. Ozbiljno, baš sam pravi vernik, ortodoksni. U vreme kada sam ja odrastao, jedini Bog je bio Eric Clapton, za drugog nismo znali, niti nam je bio potreban. Neki zabludeli apostoli su propovedali da on jeste drugi, jer je Jimi Hendrix prvi, ali vremenom su i oni shvatili da se radi o sinovima jednog istog, višeg Božanstva. Nazivali smo ga Bogom, ali on nije bio naš Gospodar, on je bio sluga tog višeg Božanstva kojem smo se svi klanjali, bio je sluga Muzike. Uprkos povremenim krizama i gubitku vere kod razočaranih skeptika, do dana današnjeg se suštinski ništa nije promenilo, on je za nas i dalje onaj koji je od Boga izabran da Muzici služi i njenu slavu pronosi, umesto da njome manipuliše zarad sitnih sopstvenih interesa i ambicija.

"Music is closest thing to being truly in the moment, to being in harmony with time."
(Eric Clapton)

Jedno od Bogojavljenja za pamćenje se odigralo 6. juna 2004. godine u Dalasu. Eric Clapton je organizovao "Crossroads Guitar Festival" da bi sakupio novac za svoj "Crossroads" centar za lečenje od zavisnosti, a usput je sakupio takvu ekipu slugu Božijih, kakvu ne bi sakupio ni sam Svevišnji. Da li ima Boga, ne bih sada o tome, ali ako ga ima, On je ovaj nastup sigurno gledao. Moja malenkost ga je odgledala tridesetak puta i još nije uspela da mu pronađe manu, pa mi ne preostaje ništa drugo osim da ga od sveg srca preporučim, ko do sada nije, evo mu prilike da nasluti savršenstvo.
Maksimalno opušten, u bermudama i patikama, a u isto vreme, nesvakidašnje koncentrisan, inspirisan i precizan, Eric Clapton zvuči prljavije, tvrđe i energičnije nego ikada pre. Ovaj spektakularni četrnaestominutni festival emocija on završava mokar do gole kože, ali na bini nije sam. Božansku harmoniju grade i rabovi Božiji, izuzetni Chris Stainton za pianom, neodoljivi Nathan East za basom i izvanredni Steve Gadd za bubnjevima. Sve pohvale ovoga sveta zaslužuje i famozni gitarista Doyle Bramhall II koji je još kao šesnaestogodišnjak svirao turneje sa "The Fabulous Thunderbirds", koji je na domaćem terenu i kada svira bluz i kada svira Pink Floyd, što zavređuje moje beskrajno poštovanje. Svirkom koja je sušta suprotnost Erikovoj, Doyle perfektno održava ravnotežu unutar benda, njegov solo je fascinantno nepretenciozan, jednostavan, sirov i ogoljen do koske, i kao takav predstavlja čistu esenciju stoprocentnog bluza. Billy Preston na Hammond-u je priča za sebe, impozantni solo stoleća je odsvirao s nepodnošljivom lakoćom i po ko zna koji put dokazao da virtuoznost u muzici ima smisla samo ako je prati ekstraordinarni feeling.
Bez zezanja, ja volim da preterujem, ali ovo je izvan svake sumnje jedan od najboljih živih nastupa ikada. I pored toga što kod kuće imam originalni DVD, ja ovo moram imati i na blogu, jer ga krase strast, predanost, energija i bezuslovna ljubav and that is all we need.

Eric Clapton - Have You Ever Loved A Woman
(Crossroads Guitar Festival)

Lakše je biti anđeo nego djeva Marija

Pre neki dan sam naleteo na blog isfrustriranog pisca u pokušaju, koji je posle dve godine razrade ideja, najzad seo da napiše originalnu priču, da bi dve nedelje kasnije na televiziji video da je tu priču neko već napisao i snimio. Koliko sam uspeo da primetim, priča je krajnje trivijalna i stereotipna, tako da me uopšte ne čudi što se pojavila na više mesta, ali svejedno, ambiciozni autor je šokiran, očajan i ne zna šta će dalje sa sobom.

To me vraća u vreme kada sam se poluanonimno, ali full ozbiljno i pasionirano bavio komponovanjem. I pored laskavih komplimenata koje sam dobijao od kompetentnih ljudi, ja sam bio nezadovoljan, stalno sam bio pod utiskom da nisam dovoljno originalan, da ne umem da se oduprem brojnim uticajima muzike koju slušam. Tim pre, što su i od nekompetentnih stizali komentari tipa „super ti je ovo, kao Vangelis“, „fenomenalno, zvuči kao Deep Forest“, sećam se da je i moj rođeni otac, u najboljoj nameri, uspeo da povredi moj autorski ego lakomislenom izjavom „ovo je mnogo dobro, podseća me na Vagnera“. Tada sam se naivno zanosio idejom da stvaralački talenat treba krunisati autentičnim delom koje će biti nezavisno, koje će nositi snažan individualni pečat i koje će predstavljati nešto po čemu ćeš biti poseban, prepoznatljiv i neuporediv.

Iako nisam od onih koji teže da iza sebe ostave neki trag, sa gore izloženom predrasudom i velikim entuzijazmom krenem ja da stvaram svoje najnovije delo. Bio sam visoko inspirisan i u dubokom kreativnom zanosu, krenulo mi je dobro, u prvom pokušaju sam došao do glavne teme kojom sam bio potpuno zadovoljan, što je kod mene redak slučaj. Rešim da je nadogradim i aranžmanski obogatim primesama etno muzike. Uvedem sinti padove, frulu, cimbala, crkvena zvona, ubacim semplove Pavla Aksentijevića, pa ženski hor, tapan, tarabuku i tambure, pa muški hor..., od dva i po minute muzike, ja napravim pet i po. Super, kompozicija mi zvuči dobro i do tada nečuveno, dakle originalno, eto, uspeo sam! Neka je tako, neka malo odleži, a kasnije ću hladne glave da joj udarim poslednji glanc...

Nije prošlo mnogo, uzmem ja da preslušam tek objavljen „Balkan 2000“ od Sanje Ilića, stignem do pete numere i tu se zaledim. Aranžman i atmosfera skoro identični, tonalitet, tempo i Pavle Aksentijević sasvim identični, samim tim ni melodija ne odskače mnogo, bitnije razlike dolaze tek u četvrtom minutu. U neverici i totalno raspamećen, ja jednostavno zanemim, šta bih drugo. Sreća je da sam u tom trenutku svog života već bio dobro opremljen odbrambenim mehanizmima od neprijatnih iznenađenja svake vrste, pa nisam bio do te mere razočaran, kao onaj gore. Tešio sam se u fazonu, ma dobro, nema veze, važno da je muzika ugledala svetlost dana, nije bitno ko je autor, buuahahaha. Ali definitivno, nije nimalo prijatan osećaj kada shvatiš da će nešto što je trebalo da postane tvoja ultimativna satisfakcija, okončati sudbinu u kontejneru za reciklažu.

Ok, kapiram, s kraja na kraj sveta – isti smo kamen, poznati su brojni primeri da su različiti ljudi iz različitih epoha i sa različitih krajeva sveta, ne znajući jedni za druge, potpuno nezavisno dolazili do istih ideja na poljima umetnosti, nauke ili filozofije, ali brate..., isti grad, ista godina, što je mnogo, mnogo je.

Od tada sebe više ne shvatam ozbiljno kao kompozitora, ambicija mi je dosta splasnula i jedva da sam uopšte nastavio time da se bavim, ali dok sam se ja ponovo dizao, savladavao nove tehnologije i u svojoj glavi razrađivao ideje o tome kako da napravim efektan spoj etno i tehno muzike, Sanja Ilić je to majstorski realizovao na svom sledećem albumu i tako mi pripomogao da razbijem iluzije o originalnosti kao bitnom preduslovu za kreativnost.

Ali zato, kada me pitaju koje kompozitore najviše cenim, hteo - ne hteo, mislio tako ili ne, moram da počnem od Sanje Ilića. Na kraju krajeva, i on je Bik u horoskopu, i njegov Bog ima plave oči, male su šanse da je to slučajnost. :)

Moxy Creative

123klan

Rule #5, from Jim Jarmusch’s Golden Rules of Filmmaking by Mark Malazarte

Stepski

My name is Hackman, Gene Hackman

Istražitelji su mesto zločina ogradili žutom trakom, a žrtvu prekrili belim čaršavom. Oprezno su se kretali unutar ograđenog prostora, strogo vodeći računa da ne unište eventualne tragove. Povremeno su nešto zapisivali u svoje male notese, a jedan od njih je čučao i pedantno pakovao prašinu u najlon kesice. U najvećoj tišini sam se primakao mestu dešavanja. Potpuno zadovoljan tokom forenzične istrage, usredsredio sam se na socijalno-psihološke aspekte ovog bezumnog akta.

“Ja mislim da su prave žrtve, zapravo, njegova deca”, rekao sam inspektoru gotovo svečanim tonom.

“Da, da, svakako”, odgovorio mi je inspektor, ne pogledavši me.

“Žrtve su i njegovi roditelji”, dodao sam. “Pod pretpostavkom da su barem oni živi.”

Inspektor nije odgovorio, ali me to nije pokolebalo da posle kraće pauze nastavim sa svojim opservacijama.

“Ni njemu ne možemo osopriti ulogu žrtve, na kraju krajeva, on je taj koji je ovde izgubio svoj život, a to nije mala stvar, zar ne?”, izgovorio sam značajno upirući prstom prema pokrivenom telu. Inspektor više nije mogao da ignoriše moju ekspertizu.

“Hej,  ti..., da, da, ti... smesta da si se udaljio! Vidiš da pokušavamo da radimo!”, doviknuo mi je, gledajući me direktno u oči.

Dok su me dvojica kolega pratila do vozila, ja sam razmišljao o svim potencijalnim žrtvama ovog nemilog događaja. Ako je ubijeni bio dobar u poslu, trpeće svi oni koji su koristili njegove usluge, ako je bio podstanar, žrtva je i stanodavac jer nije nimalo lako pronaći pristojnog stanara u ova smutna vremena, ako je bio dužnik - jao si ga njegovim poveriocima... Ni zvuk sirene, ni SMS poruke koje su stizale od moje bivše žene, ništa nije moglo da izmesti moju koncentraciju sa ovog slučaja. Osećao sam veliku odgovornost, bilo je tu mnogo ljudi o kojima sam morao da brinem. Međutim, tek što smo stigli u stanicu, zazvonio je telefon i ja sam morao da krenem na novi zadatak.

Možda ja i nisam najbolji policajac, ali sigurno nisam zaslužio da osnovcima objašnjavam opasnosti koje im prete od seksa, duvana i droge.

“Mislim da je to što držite u ruci samo pakovanje,” reče mi klinja iz prve klupe. “Kondom vam je ispao, eto ga, tu dole, pored vaših nogu”.

“Da, da, znam. To sam i rekao”, mrmljao sam dok sam se saginjao da dohvatim kondom. “Ovo je..., ovaj deo se..., hm... Mir, deco...”. Deca su se kikotala, a ja sam se toliko upetljao da više nisam znao šta je šta. Gledao sam u levi dlan, pa u desni, pa opet u levi, da bih na kraju, prateći ih pogledom, obe ruke podigao u vis, kao da se predajem.

“Deco, ovo je kondom… Sve ovo!”

Pravio sam budalu od sebe. Okrenuo sam se ka učiteljici pokušavajući da ostvarim telepatski kontakt sa njom. “Pomozite…”, kao da sam cvilio. “Molim vas, pomozite...”. Ona nije ni trepnula, a ja sam treptao kao lampica auto alarma. Tražio sam elegantan izlazak iz ove glupe situacije, ali uzalud, zastavica je pala i ja sam nekontrolisano odvalio:

“Deco, da li volite brzu vožnju? Hoćete da vas vozim do poligona da gledate kako upucavam kontejnere? Ko je za, neka digne ruku”.

Tek što sam to izgovorio, dvanaest dečaka i pet devojčica su visoko iznad glava mahali raznobojnim pakovanjima kondoma.

Sutradan sam u “Kuriru” čitao da direktorka škole od mene nije ni tražila da učenicima pričam o seksu. "Da sam to htela, zvala bih vatrogasce", izjavila je je rezignirano. Prema izvorima “Glasa javnosti”, ona je samo prijavila da se oko škole muva neko za koga se sumnja da je narkodiler. Na “B92” su spominjali jednog kidnapera i jednog pedofila, s tim što je spikerka nekako neprirodno naglašavala reč "jednog". Ako je pak verovati “Blicu”, mene niko iz škole nije ni zvao, jer ja uopšte nisam policajac. Ovu vest je potvrdilo i Ministarstvo unutrašnjih poslova, što je u meni izazvalo uznemirujuću krizu identiteta.

“Ko sam ja?”, zabrinuto sam upitao nadzornika.

"Ti si pesnik, prorok, propovednik, pop-rock ikona i odmetnik", odgovorio mi je uz blagonakloni smešak. Njegove reči su prosto odisale majčinskom toplinom i meni je momentalno laknulo što nisam policajac.

Pokrio sam se ćebetom, krajičak jastuka stavio u usta i zaspao kao beba.

Ljubavni život Mudimira Srajkovića

Imao sam devojku iz Ralje,
ta je brzo produžila dalje.

Imao sam devojku iz Gruže
ni ona se ne zadrža duže.

Imao sam jednu iz mog kraja,
ali ni ta veza ne potraja.

Jedna me je, iz Gadžinog Hana,
ostavila posle pet-šest dana.

I sa onom što beše iz Čačka,
dođe vreme da se stavi tačka.

Imao sam curu iz Mramorka,
trošila je k'o da j' iz New Yorka.

Imao sam curu iz Palanke,
zbog nje brzo ostadoh bez banke.

Imao sam devojku iz Kule,
spustila mi konto ispod nule.

Imao sam curu sa Voždovca
i sa njom se raziđoh zbog novca.

Slično beše s curom iz Zemuna,
ostavi me zbog nekog tajkuna.

Čak me jedna što dođe iz Pirot
napustila jer sam mnogo sirot.

Ljubio sam jednu iz Laćarka,
ali shvatih, sve je bilo varka.

Imao sam curu iz Sopota,
njena ljubav beše mi Golgota.

Imao sam devojku iz Ljiga
i sa njom sam im'o puno briga.

Imao sam curu iz Inđije,
otrovna je bila poput zmije.

Imao sam curu iz Brestača,
al' je našla boljega jebača.

Imao sam curu iz Trebinja
otišla je jer sam muška svinja.

Šutnula me M. iz Novoga Sada,
jer od mene nema većeg gada.

Imao sam devojku iz Šida,
ta je rekla da sam prava gnjida.
(u stvari je bila iz Gibarca
i otišla zbog drugog muškarca).

Prevari mi devojka iz Niša,
"udajem se, a tebe ko šiša".

Imao sam curu iz Gradišta,
otišla je, nije rekla ništa.

Sada volem jednu iz Perleza,
i ona me stalno nešto zeza.

Al' me od svih najviše opekla,
jedna dekla neznanog porekla.

Inspired by Tom Waits

Kuvarski blog Jean-Paul Sartra

3. oktobar

Danas sam razgovarao sa Kamijem o mojoj ideji da napišem "Kuvar". Iako on nikada ništa ne jede, mnogo me je ohrabrio, požurio sam kući da odmah prionem na posao. O, kako sam uzbuđen! Počeo sam da radim na formuli za moj Denverski omlet.

4. oktobar

I dalje radim na omletu i nikako mi ne ide. Pravim omlet za omletom, nižem ih jedan za drugim, kao četu vojnika koja maršira direktno u more, svi mi izgledaju prazno, odsutno i šuplje. Želim da napravim omlet koji izražava besmislenost egzistencije, a jedino što uspevam da izvučem iz njih je ukus sira. Gledam ih na tanjiru, ali oni ne gledaju u mene. Pokušao sam da ih jedem u mraku, ali ne vredi. Malro mi je predložio da dodam papriku.

6. oktobar

Shvatio sam da je tradicionalna forma omleta (jaja i sir), totalno buržoaska. Danas sam pokušao da napravim omlet od jedne cigarete, malo kafe i 4 kamenčića. Servirao sam ga Malrou, koji se odmah ispovraćao. Na dobrom sam putu, ali predamnom je dugo putovanje.

7. oktobar

Danas sam ponovo modifikovao moj recept za omlet. Svi dosadašnji pokušaji su mi doneli samo ogorčenje, a degustatorima samo mučninu. U pokušaju da dostignem buržoaski nivo, nabacio sam dva pržena jaja preko očiju i takav šetao ulicama Pariza sat vremena. Naleteo sam na Kamija u Select-u. Rekao mi je: "patetična budaletino, idi kući i operi to lice!". Iznerviran, prosuo sam mu kotlić ribljeg paprikaša u krilo. To ga je razbesnelo, zgrabio je slamku sa stola, istrgao je iz papirnog omotača, od papira napravio kuglicu koju mi je svom snagom dunuo kroz slamku direktno u oko. "Aooj! Pizdo!", dreknuo sam plačnim glasom. Ustao sam sa poda psujući i pobegao sa lica mesta držeći se za oko.

10. oktobar

Iz dana u dan pokušavam sve radikalnije interpretacije tradicionalnih jela, u nastojanju da nekako izrazim prazninu koju ovih dana osećam. Danas sam pokušao sa sledećim receptom:

Tunjevina zapečena u tepsiji

Sastojci: 1 velika tepsija

Stavite tepsiju u hladnu rernu, stavite stolicu ispred rerne, sednite na stolicu i ostanite tako zauvek. Razmišljajte o tome kako ste gladni. Kad padne noć, nipošto ne palite svetlo.

Iako ovaj recept verno dočarava prazninu, ipak mu nedostaje buržoaski životni stil. Kako ćemo prepoznati da smo ostali zakinuti za tunjevinu zapečenu u tepsiji, a ne za neko drugo jelo? Sve sam više isfrustriran, majke mi.

12. oktobar

Oko mi je još uvek otečeno. Mrzim Kamija.

25. oktobar

Primoran sam da napustim projekat pisanja kompletnog "kuvara". Umesto toga, sada tragam za jednim receptom koji će u sebi otelotvoriti stradanje čoveka u svetu kojim vlada Neosetljivi Bog, a u isto vreme, konzumentu obezbediti bar po jedan sastojak iz svake od 4 osnovne grupe hranljivih namirnica. S tom namerom, kupio sam 300 kilograma životnih namirnica u piljari na ćošku i zaključao se u kuhinji, odbijajući da ikog drugog pustim unutra. Posle nekoliko nedelja rada, pošlo mi je za rukom da sastavim recept za jelo od 2 jaja, pola šolje brašna, 4 tone govedine i jednog praziluka. Iako sam na samom početku, bojim se da me čeka još mnogo posla.

15. novembar

Osećam da sam veoma blizu velikog dostignuća. Izmišljao sam i pripremao jelo za jelom, ali nijedno od njih nije izražavalo uzaludnost postojanja ništa bolje nego da sam naručio picu. Jutros sam iz kuće izašao prilično depresivan, besciljno sam lutao ulicama. Odjednom, kao da mi se nebo otvorilo. Mozak mi je elektrificirao pod najezdom novih ideja, "đus, tost, mleko,..., đus, tost, mleko...", mumlao sam naglas. Shvatio sam da me još samo jedan sastojak deli od stvaranja hranljivog doručka. Gadnog, doduše, ali nabijenog egzistencijalnom autentičnošću. Požurio sam kući nestrpljiv da počnem sve ispočetka.

18. novembar

Danas sam pokušao još jednu varijaciju: đus, mleko, tost i čips od sira. Još jedan sumorni neuspeh. Svašta sam pokušavao. Đus, tost, mleko i viski, đus, tost, mleko i pileća džigerica, đus, tost, mleko i Malroova pljuvačka. I ništa. Nema mi pomoći, u agoniji sam. Đus, tost i mleko trčkaraju oko mog napaćenog mozga koji gori u groznici, kao bezbožno trojstvo okrutnog poricanja. Četvrti sastojak, šta bi to moglo biti!? Gubim razum, izgubljen sam kao Indijanac koji traži Sveti Gral na Menhetnu. Svoj zadatak moram da privedem kraju, ali mi ponestaje novca za hranu. Možda čoveku nije ni suđeno da sazna. Rešio sam da se zaposlim u nekom restoranu.

21. novembar

Kami je danas bio u restoranu. Nije imao pojma da sam ja bio u kuhinji i da sam mu, pre nego je poslužen, krem čorbu začinio šlajmarom. Sic semper tyrannis.

23. novembar

U restoranu sam naišao na nerazumevanje. Dobar deo klijentele se žalio da ih moj specijalni doručak (stranica iz Prustovog "Traganja za izgubljenim vremenom" i let lampa kojom stranicu treba zapaliti) ostavlja gladnim. Kao da je njihova glad od ikakvog značaja. "Ali, mi umiremo od gladi", govorili su. Pa šta? Na kraju će svakako umreti. Od takvih mi uvek pripadne muka. Dao sam otkaz. Glupo je da jedan Jean-Paul Sartre konobariše. Imam dovoljno novca da uskoro nastavim svoj rad.

24. novembar

Sinoć sam sanjao jedan san. U njemu, stojim sam, na plaži. Strašna oluja besni oko mene. Počinje i kiša. Pada noć. Shvatam kako sam mali i beznačajan, kako je čitavo čovečanstvo samo trunka u Božijem oku, a ja samo trunka u tom čovečanstvu. Iznenada, pored mene se zaustavlja crveni Cadillac kabriolet, u njemu su dve prelepe devojke, Jojo i Vendi. One me kupe i odvode u svoju holivudsku vilu, daju mi pola kile kokaina i sa mnom ludački strasno vode ljubav do kraja mog života.

26. novembar

Danas sam napravio Švarcvald tortu od 3 kile trešanja i živog dabra, izazivajući samu definiciju reči "torta". Bio sam veoma zadovoljan. Malro je rekao da se iskreno divi mojoj torti, ali da ne može da ostane na desertu. Svejedno, mislim da bi ovo mogao biti vrhunac mojih dosadašnjih dostignuća, rešio sam da se prijavim na Betty Crocker Bake-Off, internacionalno takmičenje kuvara amatera. Nagrada je milion dolara.

30. novembar

Danas je održano takmičenje. Stvari se baš nisu odvijale onako kako sam zamislio. Dok je žiri većao, dabar se malo uznemirio i ujeo Betty Crocker za ručni zglob. Dabrove moćne čeljusti su sposobne da poseku osrednju šumu plave smreke za manje od deset minuta, ne treba trošiti reči da mu za nežni zglob omiljene američke kuvarice treba mnogo manje. Osvojio sam samo treće mesto, a protiv mene je pokrenuta veoma neprijatna sudska tužba.

1. decembar

U poslednja 2 meseca sam tokom svake nedelje nabacivao po 12 i po kilograma i sada me zapljuskuju plime prosvetljenja. Glupo je biti toliko debeo. Moj bol, očaj i krajnja usamljenost su potpuno identični kao što su bili dok sam bio mršav, ali izgleda da, ovakav, ostavljam daleko slabiji utisak na devojke. Od danas živim samo na cigaretama i crnoj kafi.

Čik pogodi šta imam za večeru

Zeca u vinu, jagnje u blatu,
luk i slaninu, šopsku salatu,
kulen, projaru i plavu traku,
biftek na žaru, ajvar, musaku.

Pitu bez kora, jare u glini,
plodove mora u testenini,
pticu u mleku, pečeno prase,
pa štrudlu neku s mak i orase.

Pohovan mozak, burek sa mesom,
tzatziki umak sa urnebesom,
punjenu gusku, sarmu, tortilju,
salatu rusku, smuđ na roštilju.

Pečeno pile na bečki način,
teleći file, lovor ko začin,
i feferone i sir od koze,
tri toblerone, dve kaprićoze.

But u pepelu, mleko u prahu,
sve ću da smažem u jednom dahu,
ashes to ashes, dust to dust,
odoh da jedem, because I must.

Serija o Džordžu

Meni više ništa nije zanimljivo, sedim pred televizorom, gojim se i prdim, to je sve što radim u životu, reče Sergej „Na terapiji“, a takav sam i ja, kad se uverim da nešto mogu, ja to batalim, izgubim interesovanje, umotam se u ćebe kao mumija, ništa bolje kod mene nije prošla ni serija „Na dijeti“ koju sam nedavno počeo da pratim, ne pitaj me zašto, pa zato što su mi danas obe koleginice, nakon što sam odbio njihove nepristojno kalorične ponude, rekle da uopšte nisam debeo, a to mi je sinoć rekla i žena dok mi je mesila pogaču sa čvarcima, koju sam nedugo zatim zafrljačio kroz prozor, ne ženu nego pogaču i ne zato što nisam gladan, već iznerviran njenom izjavom da nemam manira, a to mi je rekla samo zato što sam joj kroz tanke zidove doviknuo da je ona ta koja nema manira, ne moja žena, nego naša nova komšinica koja već 25 dana renovira mansardu-mali stan, po zidu kuca tika tak, a zidovi joj tanji od mog najtanjeg nerva, ponoć je ženo, dreknem ja, aman, dosta više, treba da se spava, ne smem ni da pomislim koliko bi ga decenija renovirala da je kojim slučajem petosoban i ko zna šta bi se sve desilo da se nešto posle ponoći nisam ošamutio punom tepsijom gibanice koja mi je promakla za doručak, srećom, tepsija je ostala čitava, ali ne i moja žena, koja mi je, dok sam jeo, stajala nad glavom i zvocala kako ne smem biti toliko nasilan prema nepoznatim ženama, na šta sam morao da odreagujem, prebio sam je i onako negližiranu izbacio na hodnik, jer se nas dvoje baš dobro poznajemo i ona odlično zna koliko sam zgrožen nasiljem nad ženama, a to mi je rekla samo da bi povredila mene senzibilnog, namerno je udarila tamo gde sam najtanji, a ako mislite da se ta zlobna i licemerna žena tu zaustavila, varate se, vidi se da je uopšte ne poznajete, pre nego sam tresnuo vratima za njom, jasno sam joj i glasno doviknuo da se više ne vraća, ne vraćaj se, kravo, kobilo i kozo jedna ti, baš tim sledom reči sam joj se obratio, ali se ona, posle samo par minuta, preko komšijske terase prebacila na našu terasu sa  podmuklom namerom da mi amputira kako je moje tobožnje nasilno ponašanje prema strancima, nesumnjiva predispozicija za nasilje prema bližnjima, što je, u mom slučaju, brutalna kleveta, pa meni je bračno nasilje najslabija od svih slabih karika, ja kada čujem za neki takav slučaj, poprskam po svim šavovima i u tom trenutku mi nije bilo druge nego da proverim koliko nisko može da padne ta žena, u trećoj rundi sam je  saterao među konopce i aperkatom lansirao kroz prozor četrnaestog sprata, stajao sam na simsu u gaćama rizikujući sopstveni život, samo da bih taj njen, kako mi se tada činilo, fatalni pad, trijumfalno propratio urlikom "ne vraćaj se, kuuuurrrvooo", ali ne lezi vraže, nisam stigao ni u pidžamu da ulegnem, eto ti opet nje na vratima, trese, lupa, udara, viče kako mi sve oprašta, kako me voli baš zbog te moje kurčevitosti, krenula da se izvinjava što me je tukla i tu ti ja nepromišljeno spustim gard, posegnem za bravom, još ni kvaku nisam ispustio, a ona mi sa vrata naskoči direktno na kurje oko, ijaooo, sledi scena iz "Velikog brata", ja u suzama, ona u tripu, te neće više to da trpi, te za koj moj da kuva kad ja ništa ne jedem, te da li ja shvatam koliko sam blizu da je više nikada ne vidim, dovoljno je samo da joj kažem da se ne vraća, a da sam se ikada drznuo da joj to kažem, ona se svakako više nikada ne bi vratila u Srbiju, kao Mira Marković, jebote, ako me voliš, poljubi me, rekla je i tada dolazi do prekida filma, samo reklame i mrak u duši, sa tevea se čulo that stupid woman annoys the heck out of me, she really fucking pisses me off, zgrabio sam je za kosu, izvukao na hodnik, pozvonio kod komšinice, uleteo unutra i obe ih ugurao u nedovršeni kamin, dobro ih naložio kako je to najbolja preventiva protiv gripa koja ne izaziva neželjene efekte, znači ono, baš sam ih naložio, a meni moja žena slepo veruje, poslednje njene reči su bile "nastavi da pišeš blog, sve moje prijateljice te prate, to mi je mnogo važno" i tako, sada sam opet sasvim sam i nema ko da mi kuva, pa sam u dilemi, da li da se prebacim na "Farmu", gde se krčkaju prčanjski krompiri ili na "Survivor", gde se dave proteinima, kako god okrenem, preživeću.

Ovo malo duše

Negde sam već pominjao da su Dunav i muzika dva ključna, takoreći vitalna, elementa koja moje bivstvovanje na ovoj planeti čine koliko-toliko podnošljivim. Dosta muzičara je prošlo kroz moj život i još više muzike kroz moje uši, ali ubedljivo najbolja pevačica koju sam slušao uživo bila je izvesna Ljilja B., po profesiji učiteljica. Srećom po mene, bila mi je prva komšinica i bezmalo član domaćinstva, jer smo živeli na pet metara razdaljine, bukvalno “prozor u prozor”, a njen anđeoski glas je bio dovoljno dobar razlog da prozori budu otvoreni kao dragstor. Tim pre što je za muža imala profesionalnog muzikanta, gitaristu, sa kojim je neretko muzicirala za mnogobrojne prijatelje ili za svoju dušu i što je njihovim širokim i šarenolikim repertoarom ipak dominirao blues. Prisustvovao sam mnogim neobaveznim svirkama, sešnima i ostalim muzičkim seansama, ali takvim kao što su priređivali njih dvoje, više nikad. Možda nije mnogo bitno, ali zašto prećutati da je bila izuzetno pametna i lepa žena. Prelepa čak. Iako duboko svesna svog vanserijskog talenta, nikada nije ganjala muzičku karijeru, u mladosti je pevala u “Krsmancu”, da bi se kasnije, samo u nekoliko navrata, kao pevačica pridružila mužu na letnjim morskim gažama, što je svakako bio dobar način da sebi i detetu obezbede letovanje. Pre godinu i po dana je svojom voljom i sa dobrom namerom otišla na rutinsku hiruršku intervenciju sa koje se nikad nije vratila i od tada živim u komšiluku tuge, ali to je neka druga priča, o njoj bih mogao knjigu da napišem.

Danas pre podne sam, šetajući Dunavskim kejom, prošao pored preplanulog, neobrijanog čičice koji je u nekom smešnom šorcu i narandžastom dresu košarkaškog kluba "Play Off Užice" sa brojem 12 na leđima, stajao nasred pustog šetališta i pevao. Neko drugi bi možda rekao “vidi matoru budalu”, a ja zastadoh zabezeknut, kao iz neba pogođen, i dok sam tako, od iznenadne miline raspamećen, sakupljao najsitnije komadiće svoje duše rasute po vrelom asfaltu, čovek je i dalje pevao, zapanjujuće dobro, kao slavuj, da ti stane dah, u klasi jednog Vuleta Jevtića ili Mileta Bogdanovića, a ako postoji neki viši razred, onda ovaj čikica spada i u taj razred. Zapravo, ja sam tu bio samo slučajni prolaznik, a jedina publika kojoj se čikica pesmom obratio bio je prodavac sladoleda, koji je, takođe sav raspilavljen, jedva progovorio: “Ih, bre… muuzika…, ma, je l’ znaš ti..., pa ti bolje pevaš nego svi oni s televizije!”

U povratku sam ga zatekao kako zamišljen sedi na klupi ispod drveta, umornog pogleda oborenog u prašinu. Pomislio sam da radi kao čuvar obližnjeg luna parka ili da iznajmljuje bicikle. Ima blizu sedamdeset godina. Prišao sam mu i ispred njega gotovo zastao, bilo mi je glupo da mu kažem “dobar dan, mnogo dobro pevate”, samo sam mu se osmehnuo i nastavio dalje.

Dok mi se sa bilborda nepristojno kezila interpretatorka koja četvrtkom nastupa na splavu 500 metara niže, pomislih “gde ćeš niže, iz ove ne možeš da iscediš ni pošten osmeh, kamoli neku dublju interpretaciju duše”, ali ubrzo se u mislima vratih na čičicu. Retki su ljudi sa takvim talentom, a među njima još ređi oni, koji su uspeli da očuvaju neokaljanu dušu. Zato se svim srcem nadam da ga za života niko neće uslikati i turiti na YouTube.

Mnogo pitanja, ali zato plakanja nikad dosta

Da li je iko od vas koji pišete "ozbiljne" postove o opštim temama ikada pomislio da bi to mogao pročitati i neko ko je, pogrešno bi bilo reći - neuporedivo više, ali svakako daleko više od vas familijaran sa problematikom o kojoj pišete? Za vas je bolje da niste pomislili, zato mi nemojte odgovoriti odmah, u suprotnom plačem. Šalim se, baš naprotiv, u suprotnom plačem. Od smeha, naravno.

A da li umete da dva sata svog rutinski obavljenog posla na terenu, dokumentujete na 50 kucanih strana? Ako umete, koliko vam je vremena potrebno za to? Pre nego što mi ne odgovorite, uzmite u pamet moje čvrsto uverenje da je predefinisani šablon za traženu dokumentaciju, očigledno, sastavio neki mamlaz koji sebe shvata preozbiljno, iako nikada u svom promašenom životu nije izašao iz "Word-a", a kamoli iz kancelarije. E, mene je ovakvog, koji svašta ume i ništa mu nije teško, maločas kapitalizam zamolio da mu do ujutru pošaljem popunjen dokument, na šta sam mu ekspresno i elektronski ljubazno odgovorio da mogu da ga pošaljem odmah..., ali glup je taj kapitalizam, nikada neće shvatiti da sam mislio na njega, a ne na dokument.

U stvari, ovde mi se plače, ali da je smešno, jeste, iako baš i nije. Hoću reći, ozbiljni su smešni, zato budimo neozbiljni. Smejmo im se, do suza.

A ovde bi trebalo da vam prilepim neki ekstraterestrijalni YouTube, da malo prokomuniciramo muzički, ali vidim da je danas neko pokušao da izgugla "pink floyd stepski", pa evo, da pripomognem, izvolite linka do Pinka i hvala vam što nas slušate, a ko promeni kanal - ozbiljna mu keva :)

Kritika šabanskog uma

Odgledah na RTS-u tužnu priču o herojstvu i nemoći naših pilota za vreme NATO agresije. Herojstvo se ogleda pre svega u tome što su uopšte poleteli, unapred svesni da su letilice tehnički osposobljene taman toliko da mogu da polete, bez ikakve mogućnosti za borbena dejstva. Sva ljudska nemoć se sabila u jedan jedini let, u trenutak za koji su se pripremali čitav svoj život, u kojem bi trebalo da odbrane nebo ili polože taj život i tako potvrde njegov smisao, a u kojem su shvatili da su samo tačkice na radaru svetskog besmisla, pasivne figurice na poligonu za trening agresorske alijanse, lake mete nevidljivog neprijatelja na kojeg neće ispaliti nijednu raketu. Bio je rat, oni su svoju patriotsku i profesionalnu dužnost izvršili bespogovorno i najbolje što mogu, svesni da su zloupotrebljeni od strane onih koji si ih gore poslali sa ciljem da stvore lažnu sliku o nama, sliku koja je u neskladu sa realnošću, ali u potpunom skladu sa njihovim šabanskim shvatanjem patriotizma.

Ne znam da li je neko od poginulih pilota dobio svoju ulicu, jedino znam da su preživeli dobili penziju kao ratni veterani i da se sada bave nekim drugim, prizemnim stvarima. Bilo pa prošlo, nastupio je mir, došla je nova generacija pilota koja ima priliku da potraži smisao svoje profesije u niskom preletu iznad teniskog kompleksa na kojem je upravo održan šabanski turnir u organizaciji šabanske familije, potpomognut od šabanske vlasti, a sve u službi stvaranja lažne slike o nama, afirmacije kolektivnog šabanskog patriotizma i promocije ponekog individualnog šabanizma.

Ne bih voleo da živim na nekoj tužnoj adresi, recimo na bulevaru Toše Proevskog. Baš kao što ne volim da čujem da se tamo neki šabani bogate tako što svakih 6 meseci izbacuju njegov novi CD. Za Đinđića sam glasao na svim izborima na kojima je učestvovao, ali bi mi bilo nelagodno da živim na njegovom bulevaru zajedno sa šabanima koji su ga ubili. Baš kao što mi je nelagodno kada čujem da ga neki drugi šabani svojataju. Ne izjednačavam, ali imam razumevanja da ima i onih kojima je još nelagodnije da žive na tom bulevaru, taman toliko koliko bi meni bilo da u ličnoj karti pored mojeg imena stoji i ime Slobodana Miloševića. Ne opravdavam, ali donekle mogu da razumem da je za nekoga zajebano da preko noći postane stanovnik Bulevara Šabana, iako bi meni lično daleko teže palo da živim na Bulevaru Mikija Jevremovića. Kada su imena ulica u pitanju, ja sam za istorijsku distancu. Ako baš moramo da se okumimo s pokojnicima, onda barem zaobiđimo savremenike na čijim se čituljama slova još nisu osušila.

Jok, šišarke, niške šabanske vlasti nas uveravaju da će vreme i istorija pokazati kako je Niš moderan i kulturan evropski grad pun s' toleranciju ko šipak s' semenke. Dok čekaju da pogolem šipak sazri, na ulicama istog grada se međusobno oblatiše i umlatiše, crna udovica i beli indijanci pojačani nekim čobanom na biciklu. Posle verbalno-torbarskog obračuna udovica je izjavila da napušta ukleti grad i da se seli u Dansku. Geljan dade, dur dureste, amen achavdja, možda smo ga ovako ubili po drugi put, ali nema veze, njemu evropski bulevar, udovici evropska viza, pa malo li je za romsku populaciju? Ne bih se ovde fokusirao na rasizam, već na ogavno licemerje tipa - ako već ne možemo da damo Romima ono što nemaju, 'ajde da im damo ono što nema niko, daćemo kralju Šabanu ono što nemaju ni Dragan Stojnić, Janika Balaš, Sergej Rahmanjinov, Franc Sinatra, Davis Miles... Mogu još da nabrajam, ali 'ajde da nam serviramo lažnu sliku o nama, silom prekrstimo ćoravo sokače u Boulevard of broken dreams, da se lepo vidi da kod nas nema rasizma!

Nezavisno od rasizma, da li neko od vas može da zamisli da će za koju godinu živeti na Bulevaru Predraga Živkovića Tozovca! Možda je loš primer, pokojni Toza je još uvek živ, ali ni Šaban se nije pošteno ohladio, pa šta? Dobro, neka bude Bulevar Savčića Čobija ili Avenija Rođe Raičevića ili Sokače Tomislava Čolovića. "Mali mrav, mali mrav u nedrima nest'o, joj da l' da menjam prebivališta mesto?" Imamo li konsenzus ili ćemo da skupljamo potpise i vežbamo građansku neposlušnost? Jedan je Šaban, to je tačno, ali zar je onolika Amerika sa onoliko zvezda i bulevara, samo jedan dodelila svima onima koji zaslužuju istorijski otisak u asfaltu. Mi oskudevamo s bulevarima, ali zato imamo toliko šabana sa sličnim pretenzijama da bi nam i koridor 10 bio mali. Evo, uzmimo Dinkića, čovek je ladno objavio da je okončao ekonomsku krizu. Lažna slika o nama? Jok, čini ti se.

Pisac

Tek što sam sklopio oči i utonuo u tamu, začuo sam dubok muški glas koji me doziva po imenu. Glas mi se učinio poznatim, ali po prilici bunovan, nisam uspeo da ga identifikujem. Posle ne znam kog ponovljenog poziva, zbunjeno sam promrmljao:

- Mhmm... čujem vas..., ko je to?

- Dobra vam noć, ja sam vaš pisac.

- Kako to mislite, moj pisac? Ja nemam svog pisca.

- Preciznije, ja sam pisac vaše životne priče. Ili, ako vam bolje zvuči, vi ste glavni akter drame koju pišem.

Neko vreme sam zurio u prazno, pokušavajući da vizuelizujem ono što čujem, makar u vidu senke ili siluete, ali sam ostao u totalnom mraku. U svakom slučaju, pauza mi je dobro došla da se malo priberem.

- Hoćete reći da je moj život unapred napisana predstava u kojoj sam samo glumac?

- Ne, predstava nije dovršena, svake noći dopisujem nova poglavlja dok vi spavate.

- Gospodine, vi se šalite, to je nemoguće, ovo mora da je samo san!?

- U neku ruku jeste, mada, ne u pravom smislu te reči. Vi sada spavate i vodite razgovor sa osobom za koju verujete da je samo plod vaše mašte, ali nema potrebe da vas takva osoba uverava u nešto što sami najbolje znate, a to je da vi nikada ne sanjate. Hajde, recite, da li se sećate nekog svog sna?

- Hm, zaista, oduvek me je čudilo što ujutru nikada ne mogu da se setim šta sam sanjao, ako sam uopšte sanjao.

- Razlog za to je što upload scenarija blokira vaš centar za snove. Ako ste nekad doživeli pojavu "već viđenog", to je zbog toga što smo prethodne noći zajedno prošli kroz taj deo scenarija.

Iznenada sam se trgnuo, uspravio u sedeći položaj i tupim pogledom prešao preko nameštaja i zidova. Znao sam gde sam, ali nisam umeo sebi da objasnim šta se događa. Retko sanjam, ali zato često doživljavam već doživljeno, isuviše često da bih to i dalje mogao smatrati nekakvim fenomenom. Valjda je to razlog što me je tumačenje koje sam upravo čuo zaintrigiralo, čak mi se učinilo logičnim. Nekoliko trenutaka sam se zbunjeno okretao oko sebe, pre nego što sam se umorno spustio na bok, sklopio oči, ušuškao obraz uz jastuk i ponovo potražio svog sagovornika. I dalje nisam imao predstavu o tome gde se on tačno nalazi, ali sam jasno osećao njegovo prisustvo. Nastavio sam:

- Ako se već družimo svake noći, kao što kažete, kako to da mi se ranije niste prikazali, zašto baš sad?

- Pa, vidite, noćas sam osetio jaku potrebu da porazgovaramo. U nedoumici sam kako da nastavim priču, a to je u velikoj meri vaša zasluga. Nekako mi se čini da se već duže vreme ponašate previše samovoljno, mnogo improvizujete i jednostavno rečeno, ne pridržavate se scenarija. To me mnogo ljuti, znate, ima toliko novih glumaca koji bi sasvim sigurno bili presrećni da odigraju vašu ulogu onako kako sam je ja napisao. Da ne grešim dušu, detinjstvo i mladost ste odigrali kako dolikuje, ali imam utisak da posle vaše tridesete stalno pokušavate da promenite tok moje priče.

"Ovo postaje vraški zabavno", pomislio sam i rešio da se sasvim opušteno prepustim ovom čudnom razgovoru. Na kraju krajeva, ako je ovo samo san, onda ću imati čemu da se smejem kada se probudim, pod uslovom da se ičega setim.

- Verovatno ste u pravu, ali to nije za čuđenje s obzirom na moje duboko i do pre par minuta nepokolebljivo ubeđenje da je to ipak i pre svega, moja priča. Međutim, ako ste vi ono što tvrdite da jeste, dakle autor mojega karaktera, onda moja svojeglavost ide vama na dušu, te mi nije najjasnije zašto se meni žalite...

- Eto, to je upravo ono o čemu govorim. Vi ste arogantni, nezahvalni, nedisciplinovani, uvek se i svemu suprotstavljate. Ja vas nisam tako zamislio, vi ste se jednostavno otrgli...

- Nisam se ja otrgao, prijatelju, ovakav sam zato što su se vašem pisanju potkrale neke nepromišljenosti, a da toga uopšte niste svesni. Kad bolje razmislim, bilo je tu puno grešaka, fatalnih čak... i da budem iskren do kraja, kada bih svoje žitije posmatrao kao štivo, ne bih bio u mogućnosti da složim neku afirmativnu impresiju o vama kao piscu. Ima tu podosta praznog hoda, dosadnih poglavlja u kojima se ništa ne dešava, da bi se onda, iznenada i ničim opravdano, u pojedinim scenama dogodilo toliko toga da je teško zamisliti živo biće koje bi sve to izdržalo. Jeste li vi školovani za životopisca ili ste mi Bogom dani?

- Ovo je nečuveno, vašem bezobrazluku kao da nema kraja!!!

- Meni zaista nije jasno kako je moguće da ne uviđate da ste vi jedina osoba koja je u stanju da prekrati moj bezobrazluk, na ovaj ili onaj način. Pa, gde baš meni takav nemaštoviti da zapadne! Sebe preozbiljno shvatate, a ne vidite da vam delo odiše nepodnošljivom prazninom, sve sam promašaj do promašaja... Zašto mi ne dopišete neku kuću pokraj reke ili savršenu ženu ili bar LOTO sedmicu da vratim dugove, danem dušom i primirim živce? Toliko ste loš pisac da sam u više navrata pomišljao da sam sebi prekratim muke, čak sam pokušao da pišem blog, za Boga miloga, zar vam to ništa ne govori?

- Ne, vi ne uviđate da do vašeg samoubistva nije došlo samo zato što ga ja nisam napisao. I što je najvažnije, kao idejni tvorac vašeg volšebnog izlaska iz krize, večeras sam umesto zahvalnošću, zatrpan vašim uvredama. Pa to je skandal, samo gubim vreme sa vama...

- Gosn škrabalo, poštedite me patetike, rasterujete mi snove, a i vama bi moglo da naškodi. Ajde sad, šetnja, disanje i meditacija! I daj mi napiši nešto smešno za sutra, jebote...

- Dobro, sami ste tražili. Uostalom, nije isključeno da ću ovih dana okončati vašu dramu i posvetiti se nekom drugom ko će to umeti da ceni. Ovo nije ni doviđenja ni zbogom, ali bih se ozbiljno zabrinuo da sam na vašem mestu - pretećim glasom reče iznervirani pisac i nestade.

* * * * *

Tog jutra sam se probudio sa nesnosnom glavoboljom. Ničeg se nisam sećao. Dan mi je protekao uobičajeno dosadno, a sve vreme sam imao osećaj da sam neispavan. Jedva sam čekao da padne noć, da pokušam još jednom.

Te večeri su objavili da je nekog slavnog pisca u snu izdalo srce, ali da njegovo delo i dalje živi.

After the rodeo they headed into town to cut loose

"Sreća je što ovde nema profesionalnih blogera, jer svi plaćeni poslovi apsorbuju i degradiraju pamet i duh. Nesreća je što neki to dobro rade i za dž." – Anonimni bloger, Aristotelov učenik

"Sreća je što ih nema, inače ne bi zaradili ni za pecivo i jogurt." – bloger koga znam, samouk

Šalim se, šalim se... Nedavno sam shvatio veliku istinu o mom blogovanju. Za razliku od mnogih koji krajnje neuverljivo tvrde da prevashodno pišu za sebe i zbog sebe (prim. prev. – a najviše protiv sebe), da bi onda poginuli od isčekivanja reakcije, moje pisanje je uvek bilo namenjeno nekom drugom ili upereno protiv nekog drugog. Naravno, zanimala me je reakcija, ali sam najčešće bivao zgrožen istom, jer su pohvale stizale od onih koje sam nišanio, a pogođeni su bili oni koje nisam imao ni u širem vidokrugu. Dakle, ako me nešto tera odavde, onda su to nebulozni komentari i želja za bliskošću od strane onih sa kojima nemam šta da podelim. Kad mi je ponestalo ciljeva i motiva (čitaj: zaova i protiva), pomislio sam da se povučem, ali navika je čudo, nikako mi ne polazi za rukom. Ko misli da zna zašto je to tako, neka to zadrži za sebe, jer znanje i trtljanje ne može biti isto.

"Najbolje vreme za povlačenje u samog sebe je kad ste primorani da budete u gomili." – Epikur, bezbložnik

Još veći razlog za moju nestabilnost na blogu je nemirenje sa činjenicom da je većini ovde, druženje mnogo bitnije od samog pisanja, a dosta je doprinela i moja neodlučnost da se od tog druženja pravovremeno i na adekvatan način odbranim. Svojim isčašenim cinizmom (kad hoću da se sprdam, ja obavezno kažem istinu) ka sebi sam privukao one koji mi nisu po volji, a od sebe odbio neke koji jesu. Dublja psihoanaliza nije neophodna, sve je kristalno jasno, u pitanju je nepatvoreni mazohizam. Ne žalim se, ne mislim da sam neshvaćen, čak sam siguran da smo svi do jednog, neshvaćeni. Razumevanje među ljudima je moguće samo kao posledica nesporazuma. Da nije tako, razočarenje ne bi bilo najčešći razlog za prekid odnosa.

Da skratim, ako blog shvatimo samo kao sredstvo pismenog izražavanja (a kako bi inače?), onda nije teško primetiti da ovde i u svetu, najbolji blogovi imaju veliki broj čitalaca i mali broj komentara. Blogeri koji su iskreno posvećeni pisanju, objavljuju ono šta su naumili i odmah zatim gase računar, veoma retko komentarišu na drugim blogovima, a još ređe na svom.

I za kraj, najbolji postovi su oni koji slave lepotu besmisla. U skladu sa tim, smisao svog ostanka ovde ću potražiti u iluzornoj nadi da moji najbolji postovi tek treba da budu napisani.