Boje su u nama

Da ti se požalim, ima tome već par meseci, kako su mi boje u totalnom rasulu. Što se više trudim da ih dovedem u red, one sve više luduju. Zimzelena sišla na Žutu, Indigo se razmazala preko Roze, Ljubičasta upila Cinober, a Kaki se kandidovala za bojonačelnicu. Narandžasta pukla nadvoje, jedna povukla na Oker, a druga na Bordo, međusobno ne govore. Zlatnu sam poklonio, Crnu izgubio, Sivu negde zaturio, Detinje plava pobegla od kuće, danima se ne javlja, tako da sam ostao na samo 4 nijanse plave. Eeeej, čoooveče!!!

Azurna tripuje da je riba, ucenjuje prelaskom u konkurentski tabor, pregovarala bi, ali taktizira, onako... kao ležerno, zvižduće neke fraktalne melodije, a bleeedaaa u pičku materinu. Ultravioletna se kurči, ponosno tvrdi da je ona jedinstvena i nedeljiva, hoće da pređe među proste brojeve. Lavanda se ne skida s telefona, Boga pitaj s kim priča, neće da studira, hoće u turizam, onako na šarm, na blef, šta li ...!? Strašno!

Čokoladnoj sve dozlogrdilo, objavila da obustavlja mešanje sa kojekakvima, uglavnom solira, povremeno se šmeka s Vanilom i to je to. Tamnoaleva poblesavela, zaljubila se u Kesten, pa se s njim farba, izbušila pupak, mo'š mislit', hoće da menja ime u Bronzana!?! Smaragdna danju spava, noću kuva kompote i recituje, a Maslinasta viče na gospođu Burgundsku, smeta joj njeno kikotanje dok ova igra bridž sa madam Šartruz.

Koralna se zbog Čeličnoplavog počupala sa Sedefastom, pramenovi poleteli na sve strane, što samo ide na ruku Purpurnoj koja otvara frizeraj, odmah tu, preko puta. Tirkizna se zaključava u kupatilo i cmizdri što se ugojila, Šafranova udara lopticom o zid i stenje, sprema se za Vimbldon, iako je u poodmakloj trudnoći. Bojim se da će, kad joj stvarno počnu trudovi, svi misliti da igra finale miks dubla. Do ogledala ne možeš od Kajsije, čupka obrve, glanca trepke, a ceo hodnik u oblaku parfema. Ciklama i Šimširasta se samoinicijativno poseljačile i uputile na audiciju u Grand. Ma ludilo!

Ipak, najžalije mi je zbog Srebrne koja, u odsustvu Zlatne, očajnički pokušava da skrene pažnju na sebe. Beskrajno tužan prizor, pogubila je kompase do te mere da ne zna gde udara, sve zidove je uflekala i to iz zaleta, a pljuvačka kojom prkosi tavanici, uglavnom završava na njenoj kosi, nepotrebno se pridodajući na njen već prenaglašen srebrni sjaj. Trza glavom, brblja nepovezano, podvriskuje, iz pluća joj šišti, ruke joj se tresu. Jezivo je posmatrati scenu u kojoj, kao u nekom transu, naizmenično pada na pod i skače na noge, udarajući šakama o parket, a pesnicama o grudi, sve sinhronizovano sa simultanim prevodom cerekanja u plač ili obratno, zavisno od toga da li je gore ili dole. Jedini način da se taj horor ritual prekine je emitovanje petominutnog audio snimka aplauza, miiisim ooono, baš mi je neprijatno...

Prvo sam se oslonio na stručnjake, angažovao sam koloriste, galeriste, sinestetičare, eksperte za opijate, ambijentalne muzičare, filharmoničare, vidovnjake, okultiste, hindu gurue, zen majstore, učitelje joge, sufi mistike, hipnotizere, masere, sportske trenere, nutricioniste..., ali su svi do jednog, doživeli kompletan fijasko već posle par seansi.

Kad sam uvideo da od nauke nema mirne luke, reših da se vratim korenima. Naglas sam im čitao Lao Cea, Aristotela, Getea, Čehova, Junga i Ničea, kazivao Dantea, Vitmena, Jesenjina, prikazivao im Spilbergovu "Boju Purpura", "Boje" Denisa Hopera, "Tri boje" Kišlovskog, "Primary Colors" sa Travoltom, bombardovao ih Čajkovskim, Vagnerom, Pink Flojdom, Cepelinima, Sindi Loperovom, patkom Pekinškom i Šarlom akrobatom, ali uzalud vam trud svirači... Kada se očaj približio na samo pedalj do cilja da me konačno savlada, posegnuo sam za šok terapijom zvanom Mile Kitić i Južni vetar. To zamalo da mi upali, ali zamalo...

Kasno sinoć sam, u iznenadnom napadu panike da ne fasujem ludilo, istrčao kroz kapiju, najpre glavom bez obzira, a odmah zatim i stopalima bez čarapa, kao da je zemljotres, Bože mi oprosti. Popeo sam se na obližnje orahovo drvo i sa visine posmatrao svoj dom, baš kao da gledam celovečernji film u multikoloru. I znaš šta sam, tako sakriven u gustoj krošnji, pod okriljem noći, mogao da vidim?

Neverovatna svetlost je izbijala iz kuće i padala po meni tako, da sam jasno mogao da vidim samog sebe u svom punom spektru boja. Svaka od tih boja, bila ona topla, hladna, komplementarna ili neutralna, ukazivala je na određenu talasnu dužinu kojom treperi moja duša. Borba, mešanje i komešanje boja, najednom su mi postali transparentni i lako razumljivi, a ono što me je do tog trenutka brinulo i nerviralo, učinilo mi se krajnje simpatičnim i pomalo smešnim. Ponašanje boja mi više nije bilo strano, a želja da od njih pobegnem, potpuno me je napustila.

Kad sam se vratio u kuću, zatekao sam harmoniju kakvu ne videh nikada pre.

Lav mi (ol najt lon')

Ća će mi Copacabana
Meni treba sto jarana
Lane moje ovih dana
Ko te ljubi dok sam ja na
straži

Od Olova do Trnova
Jedna mala kino sala
Visoko iznad vlakova
Tri sam ti zime šaptala
ime

Moja je pjesma lagana
Ja sam dečko dijabola
Ko te ljubi ovih dana
Dodirni me ispod stola
koljenom

Kao ptica na mom dlanu
Ajde Jelo toči belo
Cvetna polja za Ljiljanu
Naš soliter je veselo
zdanje

Adrese moje mladosti
Noćas je pao prvi sneg
Evo srcu mom radosti
I nikom nije lepše neg
je nam

Od izvora dva putića
Nije jutro, nije krivo
Popa Mila Jovovića
Turio Ljubiša pivo
da se ladi

Hej šoferu, kondukteru
Prođe leto trideseto
Tvoju zlatnu tabakeru
Ona je tako prokleto
mlada

Niška banja, topla voda
Nek' se svira, nek' se pleše
Ja sam čovek iz naroda
Podsjeti me što to bješe
ljubav

Skeledžija na Moravi
Slatka mala Marijana
Ako možeš zaboravi
Uspavanka za Gorana
B.

Ja je gledam kako spava
Alaj bi se šibicala
Plava trava zaborava
Koliko si ih imala
do sad

Neka padaju ćuskije
Rajko Žižić Andro Knego
Jednom devet dana nije
Bolje biti pijan nego
star

U vremenu horoskopa
Vrijeme je na našoj strani
Potresla se sva Evropa
Biti ružan pametan i
mlad

Pamtim samo sretne dane
Neke čudne materije
Polomio vetar grane
Ne pitaj me kako mi je
druže

Daj šta daš, ako boga znaš
Večeras se vino pije
Ruzmarin, snjegovi i šaš
Dugo se klela da nije
smjela

Kad bi ove ruže male
Opanci ti lepo stoje
Tri neveste tikve brale
Dođe mi da vrisnem tvoje
ime

Spusti svetla, oduzmi gas
Ti imaš svoj strah od sebe
Uzalud, sve je protiv nas
Ma kog me boga za tebe
pitaju

Imam trag pod levom miškom
Jelo, imaš lepo telo
So i tekila, s kriškom
Pogledaj, sve je bijelo
zima je

Blago onom ko te ima
Ko te ima taj te nema
Doći ću ti u snovima
Sve od Niša pa do Srema
Vuk sa ovcom nešto ima
sapuna, ulja i krema
kraljica

Ne bih da nije

Stani, pazi, vidi…, ja ću da ti kažem, a ti nemoj da mi veruješ. Nikad nisam bio prvi izbor na draftu, ali sam cenjen igrač. Nisam velika zverka, al’ sam zato nezaobilazna zlatna rezerva. Najbolji drugi igrač u profi ligi frajera. Kad ponestane pravih, a to je skoro uvek, tražena sam roba.

Ima jedno pe’šesnaest žena, koje smatram drugaricama i ja tu ništa ne bih menjao. Ni one ništa ne bi menjale, sve dok imaju dečka. Kako se to promeni, ja dobijam kapitalnu ponudu. To se ponavlja u ciklusima, do pojave nove zverke. Pogodili ste, aktuelni hit meseca je opet “ostarimo zajedno”, sa sve bacakanjem u naručje. I u ovom ciklusu, naručje je moje. Frajeri, gde ste?

Unapred se ograđujem bodljikavom žicom po pitanju sledeće pesme. Ona nije autobiografska i kao takva neće biti ponuđena Grand prdukciji. Samo sam se malo poigrao u stilu, kako bi to bilo, kad bi tako bilo.

* * * * *

Kao mač bez korice, bio bih bez Zorice
ja sam ti bez Nataše, k’o bez štampe ataše
ili voz bez stanice, takav sam bez Danice
ne žalim ni parice, da budem kraj Marice.

Pred kapi sam moždanom, kad nisam sa Grozdanom
napade gorušice, dobijam bez Dušice
od muke mi zeleno, kad te nema Jeleno
da mi prođe mukica, uteši me Vukica.

Kad mi je do ishrane, odlazim do Mirjane
il’ do Cice Lafice, kad mi je do kafice
najbolje vanilice, nalazim kod Milice
a krem palačinke, kod male Jasminke.

Za mene je Nadica, slatka čokoladica
prekrasna Ikonija, izvrsna đakonija
od malene Vlaste, apetit mi raste
a zar nije Vesna, sva delikatesna?

Nema većeg delije, kad sam do Anđelije
život mi je igranka, kad je sa mnom Jadranka
ostaviću cigarete, sve zbog jedne Margarete
da mi budeš žena, bi li Magdalena?

Oj, Ivana, Ivana, konstantno si snivana
ne znam glava gde mi je, od Oljine hemije
čujem neku muziku, kad ugledam Suziku
obuzet toplinom, kad sam sa Milinom.

Sad mi misli blude, sve zbog jedne Dude
nema takve čavke, kao u Dubravke
put do njenog kreveta, simfonija Deveta
kad nemam kod koga, dobra je i Goga.

Mrak

mrak pada na Čovečanstvo
i lica postaju nešto užasno
što je htelo više
od onog što se
pruža.

svi naši dani
obeleženi su neočekivanim
povredama - neke od njih su
prava katastrofa,
druge manje od toga
ali čitav taj proces
je zamoran i neprekidan.
zakon mrcvarenja.
mnogi dižu ruke
ostavljajući
prazne prostore
tamo gde bi trebalo da su
ljudi.

naši preci,
naši vaspitni sistemi,
država, masmediji,
pristup životu
zaveli su i obmanuli
mase: pobeđene su
jalovošću
aktuelnog
sna.

nisu svesni
da ostvarenje
ili pobeda
ili sreća
ili kako god to nazvali
mora imati svoje poraze.

samo ponovno pribiranje
i kretanje napred
privodi suštinu
bilo kakvoj magiji
koja može da se razvije.

i sad
kad smo spremni
za samouništenje
vrlo je malo toga
ostalo da se ubije

što čini tragediju
manje-više
mnogo mnogo
većom.

* * *
Prokockali smo Istoriju
kao družina pijanaca
koja se kocka na sitno
u muškoj klonji lokalnog bircuza

* * *

Da, svakodnevno srećem na stotine ljudi koji su odustali od sebe. Ne, nisu me uvukli u svoj mrak, naprotiv, ako me je išta spasilo mraka, onda je to mimoilaženje s gomilom.

Potraga za rečima, koje bih da uperim ka mestu i trenutku, nije dugo trajala.
Njihov autor nije s ovih prostora, nije čak ni svedok trenutka.
Umro je na današnji dan, a zvao se Henry Charles Bukowski.

Vožnja kroz pakao

ljudi su umorni, nesrećni i promašeni,
ljudi su ogorčeni i osvetoljubivi,
ljudi su izigrani i uplašeni,
ljudi su besni i bez imalo mašte,
i ja vozim među njima autoputem dok oni
prikazuju vožnjom ono što je ostalo od njih -
neki su gnevniji, agresivniji od drugih,
neki ne vole da budu prestignuti
neki ne daju drugima da voze brže
neki uporno blokiraju trake
neki mrze novije, skuplje modele vozila
drugi u takvim kolima mrze starija kola.

autoput je cirkus jeftinih i sitnih duša,
čovečanstvo u pokretu,
većina njih dolazi iz nekog mesta koje mrzi
i odlazi ka drugom koje mrzi jednako ili još više.
autoput je slika onog šta smo postali i
masa saobraćajnih nesreća i smrti sudar su
osakaćenih bića, žalosnih i poremećenih života.

kad vozim autoputem vidim dušu ljudi
moga grada i ona je ružna ružna:
živi su oglodali
svoje
srce.

Čarls Bukovski

Alhemija bezumlja

Ministar za Kosovo ne priznaje Kosovo.

Državni sekretar iz ministarstva za Kosovo izražava zadovoljstvo zbog odlučne i veličanstveno pravovremene intervencije snaga MUP-a, kojom su sprečeni neredi u centru Beograda.

Ministarstvo za trgovinu i usluge pregovara sa Moskvom da se sledeće sprečavanje nereda, održi na Puškinovom trgu, preko puta McDonaldsa. Sa sve Žigonovom, ali ovaj put bez Kusturice, jer je sasvim jasno da se domaći miševi tamo uopšte ne kriju, i dakako, bez Đinđićevih huligana, čije beogradske provokacije nisu promakle tamošnjim medijima.

Ministar za državnu infrastrukturu, nezadovoljan izveštajima državnog javnog servisa o državnom molebanu, u kojima se insinuira da je došlo do nekakvih nereda, preti ukidanjem pretplate. “Neredi, do kojih ionako nije ni došlo, su organizovani od strane onih koji podržavaju nezavisnost Kosova, do koje ionako nije ni došlo”, dodao je ministar državni.

Ministar vera apeluje na veroučitelje da ispune duhovnu prazninu u obrazovnom sistemu Srbije, nastalu otimanjem teritorije. Uz časnu pionirsku, da će se on lično založiti da nijedna komisija za privatizaciju čiji je član, neće ništa otimati, već samo poklanjati.

Ministar za inostrane poslove optužuje zemlje koje su izgubile zdrav razum i unazadile odnose sa Srbijom, dok ona, nezaustavljivo srlja u progres.

Tadić otputovao na Tibet da razglasi svoju evropsku orijentaciju, a potpredsednik vlade za evropske integracije uzeo učešće u debati pod nazivom “Stateški pravci ruralnog razvoja u Srbiji”.

U skladu sa Ustavom i zakonom, ministar rudarstva i energetike deli bedževe deci po ulicama, dok ministar prosvete obaveštava javnost da je poskupela struja.

Ministar ekonomije i regionalnog razvoja iznerviran što mu Nobelova izmiče za dlaku, sam sebi došao u vizitu, iznarazgovarao se sa zidovima zgrade vlade Srbije i vaspostavio dijagnozu – kolektivno ludilo.

Ministarstva za zdravlje, zaštitu životne sredine, kulturu, nauku, omladinu i sport, telekomunikacije i informaciono društvo, baš kao i ministarstva unutrašnjih poslova i odbrane mudro ćute jer nemaju šta da pokažu svetu, što je neprihvatljivo, te ih podhitno treba ukinuti. Srbija ne sme da ćuti sve dok joj iz vokabulara ne preotmu i poslednju frazu “da pokažemo svetu”. Ako bi se to desilo, Srbija bi trajno izgubila moć govora.

Eto, Legija ne ćuti, već nudi rešenja: vi meni vratite slobodu, ja vama, očas posla vrnem Kosovo, ali aman braćo, mojne više da retese o kršenju međunarodnog prava!

Neuralgičnim osmehom, u maniru sveopšte prihvaćenog i demokratski nam probranog premijera, kezi nam se svetla budućnost. Brze pruge ne dobaciše do Srbije, ali nam se približava nešto mnogo bolje. Već vidim, Putin prdne, onako od srca, a mi Južnim tokom prdež prosledimo dalje, od srca srcu, da se čuje sve do Tirane.

Srbijo, po tebi treba nazvati neki egzotični deo kosmosa, da možeš da ga gledaš kako sam od sebe nestaje.

Tri tenora

Španija ne priznaje Kosovo.

España no reconocerá a Kosovo.

Između dve španske serije, tri tenora održala protestni koncert.

Prostor-vreme, Dupe-glava, Trte-mrte

Kumanovski sporazum je potpisan u vreme kada je Mars kao simbol vojske, bio slab u Vagi (tada nije bilo Putina koji je Vaga), dok je Ahtisari imao jakog Marsa u Škorpiji. Saturn je bio u znaku zemljanog Bika što je nesumnjivi pokazatelj da je Ahtisari došao sa namerom da nam otme teritoriju. Mars vlada Ovnom u kojem je rođen Koštunica, a Saturn Jarcem u kojem je rođen Tadić. Kažu, ne može šut sa rogatim, dok sa druge strane, mi svi stoka rogata - pa opet najebasmo.

Nebesa nam zavališe šamarčinu i okrenuše leđa, ali ništa zato, mi ponosno slećemo na planetu Zemlju. Prkosno okrećemo drugi obraz ka silama svetske nepravde i prelazimo na naučne metode dokazivanja.

Prostor-vreme je četvorodimenzionalna arena u kojoj živimo svoje živote. Ako želimo da objasnimo neki događaj, najpre moramo utvrditi kada se i gde dogodio. Razni su načini za merenje mesta događaja, ali ovde je sasvim dovoljno da znamo da se događaj odigrao bilo gde u zemlji Srbiji. Ne nužno u srpskom Kumanovu, jelte. Tek kada, pored tri prostorne koordinate, odredimo i vreme događaja, imamo tačno utvrđen događaj.

Taj deveti jun 1999. godine pamtim po euforičnom slavlju i frenetičnim izlivima sreće izbezumljenih srpskih mladića koji su urlali pod mojim prozorom (vreme 20:13, geografske koordinate poznate redakciji), neposredno po objavljivanju konačnog epiloga tromesečne bombaške kampanje po našim glavama. Tog dana su nam “milosrdni anđeli” vojnom silom beskruplozno oteli teritoriju, koju smo sirovom vojnom silom osvojili 87 godina ranije, koja nam je opet vojnom silom surovo oduzeta 523 godine pre toga. Tadašnji srpski vladar je potpisao kapitulaciju i obnarodovao pobedu. Izbezumljenom je to više nego dovoljan razlog za slavlje, ali sam više sklon verovanju da su mladići te večeri ipak slavili opstanak žive glave na ramenima i povratak u “normalan” život.

Izbezumljeni teško uče, a lako zaboravljaju, pa tako, samo izbezumljen može umisliti da lažne dojave o bombama mogu zastrašiti nekoga ko je tri meseca živeo pod svim realnim bombama ovoga sveta. Samo maloumnik može biti toliko inventivan i progresivan, da u 21. veku svoju organizaciju nazove “Mlada Bosna”. Neću ni da pitam šta je tu mlado i novo, jer odavno vidim da je Koštuničina Srbija korak unazad čak i u odnosu na Miloševićevu.

Današnja Srbija nema druge poruke do “Šta će mi mozak, bez Kosova, srca i duše Srbije!?!”

Nego, kad smo već kod mozga, da vidimo šta nam poručuje teorija relativnosti. U idealnim uslovima je potrebno svega nekoliko mikrosekundi da se istina probije, kroz kičmenu moždinu, iz dupeta u glavu. U takvim uslovima se srce i duša nalaze negde na sredokraći između dupeta i glave. Međutim, kada se, pod uticajem velikih sila (a koja je to sila jača od sile gravitacije) srce i duša izmeste izvan matičnog položaja, dobijemo zakrivljeni sistem prostor-vreme, u kojem put od dupeta do glave više nije prava linija, već neka krivulja koja vrluda kojekude i udara tačno u mozak tek posle devet godina.

Dakle, po Ajnštajnu se gubitak Kosova dogodio pre devet godina, po Kusturici, Kosovo je Srbija zato što su Milanković, Andrić i Bodiroga Srbi, a po Koštunici pak, Kusturica je pankreas Srbije, moglo bi i bez njega, ali to ne bi bilo to.

Gore spomenuti mladići danas nisu više toliko mladi, daleko su od slavskog raspoloženja, ali su i dalje poprilično izbezumljeni, jer im je do mozga doprla otmica srca i duše Srbije. Današnji mladići su takođe izbezumljeni, a kako i ne bi bili, kada im je srpska vlada saopštila da nema Srbije bez Kosova, i da zato treba jebati kevu ambasadama, poslastičarnicama, autobuskim stanicama, izlozima, semaforima, kontejnerima, žardinjerama i srpskoj žandarmeriji koja nije sačuvala Kosovo. Za ambasade me boli kurac, jer je i to teritorija koju smo penkalom ustupili drugom, ali krivica semafora za gubitak Kosova dopreće u moj mozak, ako ne nikad, onda za koju godinu. Jebiga, i ja sam neki nadrkani Srbin podložan teoriji relativiteta, ali nisam nimalo izbezumljen.

Glas pijanog govornika u živom prenosu državne televizije poziva u boj. Imam vest za bojnike. Pravde nema, kao što je nikada nije ni bilo. Tokom 620 godina kosovskog mita, kosovska rana nije ni 100 godina bila prepovijena srpskom zastavom. Zato, ako neko samo pokuša da mi uživo, u lice, saopšti da nema Srbije bez Kosova, nalupaću mu šamare, samo tako.

Srbije nema, zato što su je srpski vladari sami ukinuli.
Srbija je uz Kosovo, izgubila kompas i četvrtu dimenziju.
Kalendar nije zaustavljen 17. februara 2008., već mnogo ranije.

Izbezumljena Srbija lebdi u prostoru, otkačena od sveta i vremena.

Ave Serbia

Savršeno pokajanje

Odlomak iz filma “Night On Earth” (Jim Jarmusch, 1991.)

* * * * *

- Oče, znam da će vam ovo zvučati malo čudno…, mrkla je noć, sami smo u taksiju i malo mi je neprijatno…, ali ja bih da vam se ispovedim.

- Ovo nije ni mesto, ni prilika za ispovest, sine moj.

- Znam Oče, rekoh sam sebi malopre, za Boga miloga, pa mi smo u taksiju, a ne u crkvi…, ali ja moram da se ispovedim.

- Mili sine, ispovest je tajnovit čin i crkva je jedino mesto na kojem se može sačuvati anonimnost. U protivnom…

- Evo, neću nikom ništa reći, obećavam! Ma, ja ionako nisam Rimljanin, Toskanac sam. Taksiram već 15 godina po Rimu i kunem vam se Oče, da za tih 15 godina nikada nisam dva puta pokupio istu mušteriju. I da se desi da vas povezem negde kroz 10 godina, ne bih vas prepoznao u odori biskupa. Evo, neću vas ni pogledati u lice, jer na kraju krajeva, treba da gledam gde vozim. Moram da se ispovedim, preklinjem vas, evo, ne morate platiti vožnju! Ako ne saslušate moju ispovest, plašim se da ću goreti u paklu.

- Ali, ovo je neprihvatljivo…

Padre se bori za vazduh i masira srce

- Mnogo grehova nosim na duši Oče, i moram da ih ispovedim. Prvo, kada sam imao oko 12 ili 13 godina, u doba kada dečaci počinju da se osećaju kao muškarci, kad prvi put osete fizički nagon za…, kako to da vam objasnim…, za ljubavlju, za seksom! Znate ono, kad osetite potrebu da se ispraznite, istresete…, da se rasteretite i oslobodite te želje za… razumete? Elem, tada sam živeo na selu, gde nije bilo mnogo devojaka, hoću reći, kilometraža je tu jako bitna, a većina žena iz sela je odavno prešla preko dvadeset, trideset… Zbog toga smo, moji vršnjaci i ja, bili u velikom problemu. Iako si, suštinski, još uvek dete, nešto iznutra ti nezadrživo i neizdrživo poručuje da si muško, a nema načina da se oslobodiš tog pritiska. I tako smo došli na super ideju da…, u stvari, jedan moj veoma inteligentan drugar, baš inteligentan, se dosetio kako da damo sebi oduška. Naime, vodili smo ljubav sa… kako bih vam rekao… sa bundevama. Bundeve su tako tople, meke, vlažne, sočne, sa semenkama unutra, tako oble… I mi bi smo navalili… tum, pa-pa-tum, pa-pa-tum… pomozite mi da nađem pravu reč Oče…, tako smo zadovoljavali svoju potrebu sa bundevama. Ali posle izvesnog vremena sam prestao, za drugove nisam siguran, to je uostalom, njihova stvar. Prestao sam Oče, jer sam sazrevajući u senzibilnog, pa čak i religioznog muškarca, shvatio, a siguran sam da ćete se složiti sa mnom, da je svakom čoveku potrebna ljubav, ali ne sa povrtnom biljkom, nego sa živim bićem, kako da vam kažem… sa nečim što se kreće, oseća, toplokrvno je i gleda vas u oči. Nešto što ima dušu… razumete. E vidite, bila je tu jedna ovca. Preeeelepa ovčica! Oče, ne bi ste poverovali koliko je bila simpatična, nežna, umiljata, privlačna. Zvao sam je Lola. Nije bila ružna kao ostale ovce, bila je nekako posebna, slatko jagnješce. Tako blaga, prefinjena, plemenita, sa mekom vunom i dva krupna oka koja me gledaju. U početku nisam ni primetio da me gleda, ali čim sam čuo njen umilni glasić “beeeeee, beeeeee”, bio sam očaran. Ne kao ostale ovce “BEE-EEE-EEE”, nego “beeeeee”. Predivno… Pokreti su joj bili otmeni i zanosni. Ona bi samo prošla pored mene i ja bih se već našao na njoj. Bila je čarobno lepa, rekao bih erotična. Dovodila me je u neprijatne situacije, jer se pojavljivala i kada sam bio u društvu. Nije bilo teško primetiti da se ona ne mota oko mene slučajno, bilo me je sramota. Na kraju je čak i moj otac primetio… Brutalno iskustvo, ne smem ni da se setim. Znate šta je uradio? Prodao ju je jednom k……., jednom kasapinu… Kasapinu… Moju Lolu… Prodao je moju Lolu kasapinu koji se zvao Gvido Rustikoni… Bio je grozan…, jedna debela, dlakava i znojava grdosija. Sirov, polupismen, ružan, odvratan tip. Ma, bio je ogavan… Moju Lolu, onako plemenitu… masnom kasapinu za 80.000 lira… To sam toliko teško podneo da od tada nisam okusio meso. Ni dan danas, kada me pitaju “hoćeš malo jagnjetine?” Jagnjetinu? Ja? Neka, hvala! A ne jedem ni povrće, zbog bundeve… U stvari, od tada skoro ništa ne jedem, Oče, jedva da uopšte jedem. To je bilo jako traumatično za mene… Hoću da vam kažem, razumem da su to veliki gresi, ali budimo iskreni Oče, počinjeni su iz ljubavi.

Padre prebire po torbici tražeći nitroglicerin. Taksi se zaustavlja, Đino otvara prozor da se pozdravi sa prijateljicama noći, sav važan što vozi biskupa. Prijateljice, koje su inače trandže, svoju pažnju preusmeravaju na zadnje sedište, konstatujući da je biskup baš sladak, mašu mu i šalju poljupce. Sveštenikovo zdravstveno stanje je sve gore. Đino ništa ne primećuje, nastavlja vožnju i monolog

- Moj brat Vićenco takođe živi ovde, u Rimu. On je vodoinstalater, popravlja vodovodne cevi. Jednom prilikom su me pozvali na večeru, on i moja snaja, Monika. Otišao sam do njihovog stana, imaju i psa, baš slatku kuju. Odmah posle večere, on je dobio hitan poziv, u nekim apartmanima je pukla cev, izbila je velika poplava. Kao munjom opaljen, moj brat je zgrabio alat i istrčao iz stana, a ja ostao nasamo sa Monikom. E sad, Monika je veoma lepa žena. Trebalo bi da je vidite Oče, apsolutno je fantastična. Prekrasna. I ja se njoj dopadam, još od prvog dana. Uvek me gleda onim upadljivim “snajka” pogledom. Još na venčanju kada sam joj rekao “Čestitam,” pogledala me je nekako čudno i zavodljivo. Udala se za mog brata, a mi smo isti tip. U stvari, ja sam čak i zgodniji od njega. Dakle, bili smo sami, Monika i ja. Prala je sudove i dok se naginjala nad sudoperom, ja sam sedeo iza nje, evo baš ovako kao sada, odakle sam jasno mogao da vidim njene guzove. Savršeni guzovi. Mama Mia! To dupe ne može biti s ovog sveta. U minijaturnim belim gaćicama, malo zavučenim i zadignutim, tako da joj je čitav jedan guz bljesnuo napolje, a drugi ostao samo delimično pokriven. Oče, tad sam izgubio kontrolu! Okrenula se ka meni i uputila mi onakav pogled, i iznenada, paaaafff, bio sam na njoj. Oče, to njeno velelepno dupe, ružičasto, mekano, okruglo kao bundeva! Njene bele, meke, pufnaste gaćice su me podsetile na ovcu. Pred očima su mi u bunilu proletali bundeva, ovca, snajka…, kao buktinja sam goreo u požudi. Sledećeg trenutka našli smo se na podu, ispod stola. Kakvo zadovoljstvo, bilo je veličanstveno! Uživali smo jedno u drugom kao… možete da zamislite, Oče. San snova, Raj na Zemlji! Rekao sam sam sebi “ali to je žena tvoga brata!”, ipak, nisam mogao da se zaustavim, pa sam ponovio “to je žena tvoga brata! Prestani!”, ali uzalud. I tako, tum, ta-ta tum, ta-ta tum, trajalo je satima. Neviđeno! Ona je vrištala “Aaaah!” i ja sam vrištao “Aaaah!”. Bilo je zastrašujuće dobro. Lepota, da umreš.

u tom trenutku na zadnjem sedištu, sveštenik se batrga i umire

Okrenuo sam je ka sebi i celu izljubio… njen vrat, njene predivne grudi. Ostao sam cele noći. Više nikad nisam odlazio tamo, jer je ona žena moga brata, iako on nije ništa posumnjao. I sada, kad god se vidimo, ona mi se osmehne, a ja je pitam “sećaš se kako smo se karali na podu kao životinje?” Božanstveno tucanje! Moja prekrasna snajka! … Oče, ne znam da li ste ikada vodili ljubav sa snajom, ako niste, obavezno probajte, to je neopisivo, vrh vrhova! Posle samo treba da se ispovedite, ali zadovoljstvo je nezamenljivo. Neverovatno!

* * * * *

Pošto je 67 puta viknuo “Padre” pokušavajaući da probudi sveštenika, kada je konačno shvatio da je ovaj mrtav: “Porca Madonna, ubio sam biskupa, sad je sigurno da ću goreti u paklu!”

* * * * *

Dok je, u pokušaju da prikrije svoj “zločin”, iznosio sveštenika iz kola: “Mama mia, običan sveštenik, a težak kao biskup”.

Po čemu ću je pamtiti?

Sve Vas, koji ste povodom 2007. godine ka meni uputili najlepše želje, obaveštavam da Vam ni ovaj put nije upalilo.

Zato predlažem da mi 2008. šaljete samo keš, đakonije ili neki alkohol.

Proteklu godinu nikako ne mogu pamtiti po mojoj privatnoj poseti Hrvatskoj, Putinovoj prijateljskoj poseti Srbiji ili ljigavim srpskim političarima koji su uprkos gubitku pretposlednje iluzije uspeli da zadrže Kosovo, iz prostog razloga što se ništa od nabrojanog nije ni dogodilo.

Po čemu ću je onda pamtiti?

Po zaboravu.

Po dobrom vinu.

Po lošoj drami, naivnim lažima i neopevljivim ogovaranjima.

Po igri, smehu i plaču.

Po ličnim pobedama.

Po tuđim pobedama kojima sam se iskreno radovao, pobedama srpskog tenisa i srpskih radikala. Kako gde su pobedili? Pa na Evroviziji!!!

Po tome što sam u njoj malo živnuo.

Što sam u njoj bio retko kreativan.

Da ne bude nesporazuma, nisam bio retko kreativan, nego sam retko bio kreativan. I opet da ne bude nesporazuma, moje retko je za veliku većinu nedostižni plafon (ovo je bila šala, a u svakoj šali ima pomalo i šale). Dakle, skromnost me nije napustila, ali ima ko jeste.

Pamtiću je po tome što napuštanja nisam doživeo kao gubitak.

Po razumevanju da je nerazumevanje kamen temeljac međuljudskih odnosa, da je polje na kojem nerazumevanje odnosi pobedu, isto ono na kojem je ljubav večiti gubitnik.

Po sumnji da na tom polju postoji samo težnja i čežnja za ljubavlju, nezadovoljiva potreba da voliš i budeš voljen, jalova i pomalo smešna volja za voljenjem i ništa više ili veće od toga.

Po propasti onih koji nikako nisu i uzletu onih koji nekako jesu.

Po Borhesu i Murakamiju.

Po grofovskom valceru na ciganskom balu i kafanskoj tuči posle toga.

Po krilatom konju i razmaženom lavu.

Po septembarskom sumraku pod punim Mesecom.

Po ludim zemunskim žurkama i sveže razjebanim novobeogradskim trotoarima.

Po rođenju jedne Une, ljubi je ujka.

Po mudro iskorišćenim šansama.

Po stečenom kapitalu koji ću tek da potrošim, što me još uvek čini perspektivnim.

Po jednom neostvarenom poljupcu.

Sumrak idola

- Jebote, nikako da skapiram ove klince.

- Koje klince, o čemu pričaš?

- Ovu nedonoščad što otvaraju blogove u slavu nekakvih “nazovi” idola. Bar da su neki likovi, nego jeeebooote… pazi ovo, Jelena Karleuša, Jelena Rozga, JelenaM o Dejanu Stankoviću…, pa onda Sve o Ceci, Emina Jahović, Ana Nikolić, Veliki i mali brat, Zveeezde Granda jebooote…, teniseri, teniserke, Bekam, Ronaldo, pa ona Henryeva…. dobro ona više nije klinka, sad je predsednica…, pa junaci raznih teenage serija za koje niko nije čuo, jebote…

- Jeste, to je i meni smešno, ali dobro… Mojne da si prestrog, svi smo kroz to prošli, ajde reci da kao klinac nisi imao svoje idole?

- E, nemoj da sereš, to ne može biti isto! Išao sam u bioskope, na utakmice i koncerte da vidim svoje idole, lepio sam postere po sobi, u krugu svoje intime, razumeš, ali nisam imao svetu misiju da pronosim njihovu slavu, nisam ulicama nosio transparente sa njihovim likom, nisam medijski promovisao svoju besvest, nisam se bavio propagandom, jebote.

- Smanji malo doživljaj sa tim “jebote”! I nisi baš nešto…

- Šta nisam?

- Pa to, …jebome.

- Aham… Čuli su za Cobeta, a nisu čuli za drugu Božiju zapovest, jebote!

- Opet ti… Koja je druga i Who-The-Fuck-is-Cobe?

- Cobe je ovaj pored Dinče, a druga zapovest je “Ne pravi sebi idola, nemoj im se klanjati niti im služiti”.

- Hoćeš da mi kažeš da si se kao klinac ložio na Stari Zavet, a ne na debelog Čobija ili na neku sisatu pevaljku? Ma daaaj, pričaj to nekom drugom! Kladim se da i dan danas onanišeš na neku selebrušu.

- E, ne zajebavaj, da te ne nabodem. Blizu si utoliko što su moj međunožni vršnjak i uslovno rečeno seks, verovatno jedini idoli iz mladosti kojih se i dalje držim.

- Da me nabodeš??? Jel’ i to neka seksualna aluzija, da ne kažem iluzija? Znači, to su tvoje opsesije…, pa jel’ hoćeš da pričamo malo o tome?

- Pa mis’im… šaja znam, ako nisi gadljiva, hehe.

- Dadada. A što uslovno rečeno? Pod uslovom da ti se digne, ili šta…?

- Opet podjebavaš! Ti znaš za onaj moj mali problem, da ne mogu da se uzbudim pored devojke koju ne volim.

- Hm, znam da imaš mali… problem, ali nisam znala da je to u pitanju. I, šta kažeš, ne diže ti se na devojke koje ne voliš? Straaašan problem!

- Da, ali samo sa onom koju ne volim, a na onu koju volim – napalim se u momentu.

- Aha…, a u kojoj meri ti to remeti normalan život?

- Jebote, pitaš gluposti! Pa kako da vodim ljubav, ako artiljerac ostane gluv na komandu gotovs?

- A zašto bi vodio ljubav s nekom koju ne voliš? Zašto vođenjem ljubavi nazivaš nešto što u sebi nema ljubavi?

- Čekaj, čekaj malo, ne skreći sa glavne teme.

- Naprotiv mili, upravo govorimo o suštini problema.

- Prosvetli me, keve ti.

- Ništa komplikovano. Glavni problem je u tome što ti hoćeš da spavaš sa ženama koje ne voliš. U tome je suština problema, veruj mi.

- Čekaj bre, svi muškarci to rade, čak i oni najverniji. Ako nemaju zdravstvenih problema, spavaju sa ženama iako ih ne vole. Veruj ti meni! Ali, moj problem je u tome što se meni ne diže ako je ne volim.

- A drugima se diže bezobzirno?

- Normalno. Recimo, moj ortak, Burgija. Spava sa svakom koja mu je na dohvat ruke, i uvek je podjednako napaljen, bez izuzetka.

- Siguran si u to? Nisi nikad posumnjao da te dotični Burgija samo loži i tako leči svoju bolesnu mušku sujetu? Čula sam da muškarci to rade.

- Ne znaš ti Burgiju, glupo je trošiti sumnju na nešto što je van svake sumnje.

- Onda, stvari stoje ovako. Ili svi muškarci, uključujući i Burgiju, imaju sposobnost da se zaljube na nekih 15 minuta u ženu koju zapravo ne vole, ili ti imaš ozbiljan zdravstveni poremećaj.

- Ali kad sam sa onom koju volim, nemam nikakvih problema.

- Onda te jebe savest. Nisam ni znala da je imaš, čestitam.

- Ti dobro znaš da ja nemam savest.

- Znam da nemaš, ali sada više nisam sigurna, izgleda da je imaš. A vidiš, kod mene je sve drugačije.

- Slušam.

- Ja spavam s raznim muškarcima, ali prema svakom od njih osećam nekakvu ljubav.

- E pa jebiga, to je ključna razlika, ti nikada ne spavaš sa onima koje ne voliš.

- Pa to ti kažem. Daj mi reci, molim te, kako to izgleda kad spavaš sa onom koju ne voliš, opiši mi, kako to radiš?

- Šta da opišem? Prvo se mazimo i ljubimo, ja pokušam da se napalim, kad vidim da ne mogu ja se ispružim, zažmurim i zaspim.

- Šta, ladno zaspiš pored vrelog ženskog tela koje te želi?

- Ladno.

- A ona?

- Otkud znam, valjda i ona spava.

- Tvoj kurac spava, a ona leži u mraku i misli da si impotentan.

- O užasa! Ali ja nisam impotentan!

- Slušaj, neki idoli na vrhuncu svoje slave jednostavno padnu… u zaborav. Šalim se, stvarno je zločin misliti tako o nekome ko nije impotentan.

- Strašno! Da li možeš to da zamisliš?

- Nije mi teško to da zamislim. Ležiš tako u tami i misliš: “On je impotentan”.

- A, u stvari, nije.

- U stvari, on te jednostavno ne voli. Ali znaš, ženi je lakše da misli da je muškarac impotentan, nego da je ne voli. Znam o čemu pričam i veruj mi da je baš tako, ovo ti govorim kao žena.

- Stvarno? To ti se često događa?

- Šta to?

- Pa to, da ležiš pored frajera u mraku i misliš da je impotentan?

- Svi moji muškarci su bili potpuno ispravni u tom pogledu, ti si bio jedini sa kojim mi, i pored obostrane ljubavi, seks nije uspeo…… Čekaj, čekaj…, da li to znači da me nisi ni voleo?

- Ma, volim te, pile.

- Onda si impotentan.

- Onda…, jesam.

- Znala sam.

Vesti dana, 12.avgusta 2012. godine

Posle višemesečnog psihijatrijskog veštačenja, danas je u Haškom tribunalu obustavljeno suđenje protiv Vojislava Šešelja. Osumnjičeni je oslobođen optužnice i upućen na doživotno ispitivanje u Institut za mentalno zdravlje u Utrehtu. U istu ustanovu su na oporavak, i na sopstveni zahtev, prebačena sva tri člana sudskog veća i oba preživela simultana prevodioca Šešeljevih svedočenja.

Nakon višegodišnjih tajnih pregovora, Ratko Mladić je pristao na uslove Karle Del Ponte za dobrovoljnu predaju. Umesto suđenja i kazne, ceremonija venčanja po pravoslavnim običajima će biti obavljena na rimokatolički Badnji dan u crkvi Sakro Kuore u Luganu.

Iako je konkurs za novog trenera fudbalskog kluba “Crvena Zvezda” otvoren još od prošlog avgusta, kada je u kvalifikacijama za Ligu Regiona, Zvezda pretrpela težak poraz od Partizana iz Hongkonške Mitrovice, ni posle skoro godinu dana još uvek nije stigla nijedna prijava. Zainteresovani se mole da pošalju svoje podatke na nemavishesuncaaaaa@fc.redstar.net. CV nije obavezan.

Dragan Jočić, ministar za resocijalizaciju maloletnih prestupnika i Velimir Ilić, ministar za seksualno uznemiravanje i sodomiju u vladi Milke Forcan, nominovali su gradonačelnicu Beograda Lidiju Vukićević za izbacivanje iz kuće Velikog Brata. Uplakanu Lidiju je Veliki Brat himself, još iste noći, skromnom novčanom nadoknadom privoleo na dobrovoljno preseljenje u Sigurnu Kuću svog najnovijeg Delta Sitija u Boleču, gde je Lidija ponovo srela bivšeg supruga, koji je pak, tu pronašao pribežište dok u klubu ne navataju novog trenera. Pikanterije o svemu možete saznati kupovinom najnovijih izdanja magazina “Delta skandal”, “Delta Glorija” i “Deltaboy” ili slanjem SMS poruke na broj 666, bilo koje od tri mreže mobilne telefonije: “Deltakom”, “Deltanor” ili “Deltatel”.

Na zatvaranju Deltafesta u Guči, producentska kuća “Delta Kometa” je za sledeću sezonu ponosno najavila dolazak najvećih svetskih rock atrakcija u našu zemlju. Iz dobro obaveštenih izvora saznajemo da će nam biti pružena retka i možda poslednja prilika da uživo gledamo Rolingstonse, Gerija Mura i Džo Kokera. Jedini uslov za održavanje ovog živog spektakla je da se izvođači održe u životu do narednog leta. Koncerti će najverovatnije biti održani u Staroj Delta Areni, popularnoj Stareni.

Sinoć je u Deltatrijumu Narodnog muzeja u Beogradu, nastupio kamerni orkestar Delta Camerata izvodeći Bahov Koncert za violinu i obou u Delta-molu.

Javni Servis Srbije večeras počinje s emitovanjem novog rialiti šoa “48 sati - Delta”, posle čega sledi zabavno-rekreativni program “Delta - Bingo”. Glavna nagrada je dvosoban stan na Deltalinari u Novom Sadu.

“Shoping lista”, najnoviji roman Lune De Lu u izdanju izdavačke kuće “Deleta” je ovogodišnji dobitnik Delta N-inove nagrade.

Nobelova nagrada za književnost ove godine neće biti dodeljena, jer je noć pred odluku, čistačica Švedske akademije zaglupljena romanom Lune De Lu, slučajno bacila u đubre svu dokumentaciju o glasanju za slavodobitnika prestižne nagrade.

Nebeska alka

Moje srce je jedna velika i vesela kafana okačena o nebo, sa kojeg visi kao stari luster, u obliku džinovskog cveta okrenutog naopačke. Nikada nije bila na dobrom glasu, u nju se teško stiže, još teže se iz nje izlazi, ali je uvek bila ispunjena interesantnim ljudima, sličnih pogleda na svet. Ona je stecište buntovnika svih profesija, ostvarenih i neostvarenih talenata, večitih studenata, otpuštenih profesora, slobodnih novinara, vanvremenskih glumaca, raznih muzikanata, tihih slikara i lajavih pesnika, pisaca beskućnika, moreplovaca i svetskih putnika, skandal-majstora, ironičnih zajebanata koji krvare, emotivnih luda i slabića, ljubitelja poroka i krajnosti, skitalica, boema, neodgovornih baraba i ostalih sanjalica koje nikad ne spavaju.

U centralnom delu kafane se umesto podupirujućih stubova nalazi veliki sto, bez stolnjaka, čaša i pepeljara, po kojem kao glavna atrakcija večeri, bosonoga i laka kao miran san, uzdignutih ruku, igraš svoju zanosnu igru. Sa svakim pokretom tvojih bokova, za tvojom suknjom se okreće cela kafana kao ringišpil. Sve čaše u kafani su visoko uzdignute u tvoju čast i slavu.

Niko me nikada nije kupio za sva vremena, kao ti, onda kada sam te mrtav pijan, zajedno sa staklenom ambalažom pokupio i greškom izbacio kroz prozor kafane, a ti mi se odmah vratila s rečima: “Strvino, da se nisam držala jednom rukom za nebo…, ode kafana!”.

Kasnije si mi vratila milo za drago, kada sam te uz grube reči, mortus urađenu zgrabio i odgurnuo od stola. Utripovala si da tražim novu plesačicu i zbog toga razlupala čitavu kafanu. Čim sam ti okrenuo leđa, punom dvolitarkom si mi rascopala lobanju. Prva slika koja mi se pojavila pred očima po povratku iz kome, bila si ti na kafanskom stolu. Tako si postala prva koja je uspela da se vrati na mesto sa kojeg sam je svojevoljno skinuo.

Kad god poželiš, tvoj sto te čeka. Popni se i dohvati nebo. Tebe je ipak lako voleti.

Moje je srce radosna čigra,
po kojem tvoje stopalo igra.
Za njega ti si više od stalka,
dođeš mu nešto k’o nebeska alka.

Iako upoznah sva tvoja lica,
najbolja si kao plesačica.
Pojavi se noćas u mom snu,
želim da znam da si još tu.