Stepski

Novi post o završetku posta

2012-01-06T23:30:00.000+01:00

Pre nego započnem novi post, trebalo bi da okončam prethodni, ali kako ne mogu da se setim koji mi beše prethodni, idem dalje sa ovim, pa šta bude. A sećam se da sam još prošle godine hteo da napišem post o počecima, ali nisam znao odakle da počnem.

Neki se muče sa počecima, pa su tako neki još uvek na prapočetku, pravdajući se besmislenom izjavom da svaki početak je težak, dok nekima počeci nisu nikakav problem, ali ništa od započetog ne umeju da završe. Ovi drugi, malo lucidnije od onih prvih, sebe objašnjavaju izrekom mnogo hteo, mnogo započeo, čas umrli njega je pomeo. Ili nju je pomeo, ako stvari posmatrate sa ženske tačke gledišta, što vam toplo preporučujem, u slučaju da ste žensko.

S blogerske tačke gledišta, ima onih koji bi hiljadu različitih tema otvorili, bez da o ijednoj izreknu nekakav sud koji može da zaliči, ako ne na konačan, ono, makar prividno, na autentičan. Naravno, ima i onih koji svakodnevno obrađuju jednu te istu temu, ali do te mere neubedljivo, da je i stranim turistima jasno da dotični meštani slabo divane madžarski... možda nešto malo, ali i to s greškom. Ovo je opšte zapažanje, ne tvrdim da ovde ima takvih, štaviše, apelujem da blogersku tačku iz ovog paragrafa apstrahujete kao entitet bez konkretnih koordinata unutar javnog prostora belosvetske blogosfere. Inače, ja kad bodem, bodem konkretno, među rogove, nema nikakve šanse da onaj ko je uboden ne sazna da je uboden. Ili ubodena, ako stvari posmatrate sa ženske tačke, što vam toplo preporučujem, u slučaju da ste ubodena... Znam, znam, kada god pokušam nešto da objasnim s blogerske tačke gledišta, uvek se naserem k’o foka.

Sa neutralnije tačke gledišta, digitalizacija pisane reči je dovela do svojevrsnog prevrata u izdavaštvu. Donedavno je jednom objavljena verzija bila i konačna, dok današnji autori imaju neograničene mogućnosti da unedogled prekrajaju svoje već objavljene tekstove. Do konačne satisfakcije ili, što je verovatnije, do sudnjega dana. Istoričari i analitičari tako mogu do mile volje da revidiraju svoju priču na račun najnovijih događaja i novootkrivenih saznanja, polemičari da apdejtuju svoje argumente najnovijim dokazima, pisci da doteruju svoje stilske karakteristike, a blogeri da krpe anahronizme zbog kojih njihove nedavne objave deluju kao odavno prevaziđene. Neki to rade na jednom istom naslovu, a neki objavljuju minimalno izmenjeni sadržaj pod različitim naslovima, u stotine primeraka. Apelujem da stotine primeraka iz prethodne rečenice ne shvatite u smislu tiraža, niti u smislu novih izdanja istog dela, već kao stotine novih edicija sačinjenih od istog nedela. Priznajem, i sam ponekad naknadno promenim nešto u postu, ali je to teško primetiti, jer ih redovno brišem. Da ih ne brišem, verovatno bih im se redovno vraćao, da ih korigujem..., mislim, ne znam kako vi, ali ja se svaki dan osećam sve pametnijim i pametnijim, pa mi se moji stari postovi, iz dana u dan, čine sve glupljim i glupljim. Šta kažete, ne serem loše ni sa neutralne tačke, a? Kako bih se tek nasrao sa tačke sirotog Ivana Ivanovića... to ne smem ni da zamislim, pa bolje nemojte ni vi.

Elem, ništa lakše od početka novog posta. Proberite neki stari post, koji vam se u vreme objave činio zrelim, očistite ga od žilica prošlosti i izvrnite kao staru vunenu čarapu. Ako nešto štrči, skratite mu rečenice. Zatim ga potopite u vrelu negaciju i tako ostavite da postoji 5 minuta. Izvadite ga, provucite kroz mlaz naknadne pameti, isecite na onoliko kriški, na koliko vam je delova rascepljena ličnost, svaku krišku dosolite i zabiberite, po ukusu. Nije zgoreg da na kriške kanete po kap mašte i trunete prstohvat zdravog razuma, ako imate odakle. Tako izmrcvarene kriške ostavite da se malo prisaberu, ali ne više od 20 minuta. Potom ih poprskajte mrvicama tuđe mudrosti i ličnog veselja, pa ih svaku ponaosob uvaljajte u smešu od integralne psihologije, pomućene svesti i kontekstualnih nejasnoća. Pržite ih na podgrejanom samoljublju, s obe strane, dok se ne zalepe jedna za drugu ili dok ne porumene. Uz neprestano mešanje, da post ne ode u propast. Post služiti topao ili hladan, ko kako voli i ko kako ume da primi. Ako post naiđe na hladan prijem, jer, recimo, nije ništa manje imbecilan od starog, onda sledeći pripremajte u rerni, ali rernu obavezno uključite na 180 stepeni u odnosu na prethodni post i nema da omanete, pod uslovom da vam je rerna još uvek pod garancijom, a ja ću ovu rečenicu svakako skratiti u nekom od budućih postova.

Zašto onda tupimo da je svaki početak težak? Zato što smo umislili da smo na nekakvom početku, a zapravo smo i dalje u staroj kognitivnoj iluziji. Možemo otvoriti nova vrata, ali dok ne zamandalimo ona kroz koja smo upravo prošli, ne možemo reći da smo na početku. Kakav je to početak, ako se u svakom trenutku možemo vratiti starom, pa mu se zato i vraćamo? Novi album sa starim pesmama? U isto vreme gusenica i leptir? Više ne pušim, ali i dalje kupujem cigarete? Daću vam svoje dupe za Evropsku Uniju, ali vam ne dam svoje Kosovo? To ne biva.

Prvo treba sleteti. Zaustaviti. Ugasiti motore. Iskrcati putnike i prtljag. Raspustiti posadu. Sačekati da se ohlade klipovi. Raspakovati se. Preparkirati. Prespavati. Zaboraviti dal’ si poš’o il’ si doš’o. Doliti gorivo. Obnoviti mape i još svašta ponešto. Pre novog polaska na put, obavezno proveriti agenciju koja je put organizovala. Ako ga je uopšte organizovala. Ako putujete sami, prekontrolišite samog sebe, zimsku opremu, pritisak u gumama, venama, glavama, zalihe ulja, masti i šećera. Ako vas put odvede suviše daleko od cilja, kao mene sada, onda se vratite prapočecima, kao što se ja sada vraćam svom postu o počecima, koji se upravo završava, jer svaki završetak je novi početak, a svaki početak je kao novo rađanje, zato, neka se Hristos i u vama ponovo rodi, što ću i samom sebi poželeti, odmah nakon što detaljno isproveravam da li i ovaj post zahteva naknadnu korekciju!

Hronološko numerološka

2011-12-31T12:59:00.000+01:00

Jedan Saša iz voza.

Dva dinara druže.

Tri poljupca hoću ja.

Četir’ konja debela.

Dođi u pet do pet (dolazim za pet minuta).

Rano jutro, pola šest.

Sedam dana sam (i gore i dole).

Ko nekad u osam.

Devet sati udara.

Patim evo deset dana.

Jer jedanaesta za me ti si zapovjed.

Okružni sudija reko dvanaest godina.

Od trinaest dana, dvanaest mi je loše.

Sa četrnaest sam popio prvo pivo.

Petnaest godina u vetar poslatih.

Kad sam imao šesnaest, nisam bio sasvim svoj.

Sedamnaest mi je godina, baš bih probala.

Nemam ja onih osamnaest godina.

Moje društvo ordinira od 19 do 22.

U sobi dvadeset tri.

Dvadeset i četri sata dnevno.

Poludim li u dvadeset pet.

Na minus dvadeset i šest.

Dvadeset i sedam dana ja se budim sam.

Bilo ih je dvadeset i osam (bilo ih je više nego što je ikada u jednoj pesmi bilo ljubavi).

Tri put sedam, dvadeset i jedan, i još osam, eto toliko sam.

Trideset u hladu, ljeto je u gradu.

Trideset i jedan dan, bez tebe umoran.

Trideset i dva u meni nemira.

Trideset i tri razloga ti dajem.

Umrla je s trideset i nešto.

On je trideset peta, šesta.

Imam 37 godina i vrijednu diplomu.

U prosjeku tisuću devetsto trideset osma.

Proleterskih brigada 39, kod Prković.

Imamo zajedno četrdeset.

Četres prve, četres prve, Hitler udario.

Moja generacija iz četrdeset druge.

Četrdeset neka na vrata već kuca.

Ni za pedeset godina to neće da se promeni.

Šezdeset druge, šezdeset treće, kad ste mlađi bili.

Vratiće se opet osam šezdeset.

Sedamdeset i dva dana na mom srcu leži rana.

Osamdeset četvrta se vuče.

Onda su došle devedesete, tužne i nesretne...

Doživeti stotu.

Sa dvesta dvadeset u voltima.

Ja mislim trista na sat.

Ne želim da živim hiljadu godina.

Raspolažem s još milion nježnih i bezobraznih podataka naše mladosti...

A četri i po milijarde napolju je pevalo.

Update: Hvala bratu Sizifu na uloženom trudu da sastavi play listu

Fikretova tetka došla po (privatni) gramofon

2011-10-18T20:52:00.000+02:00

U jednoj zemlji seljaka na manje-više brdovitom Balkanu, prebijena je četa đaka u jednom danu.

Interventna brigada novosadske policije je propisno olešila neke srednjoškolce, jer su se „u pogrešno vreme zatekli na pogrešnom mestu“, preciznije, zatekli su se ispred osnovne škole, da bi istog dana, specijalna antiteroristička jedinica MUP-a Srbije, na pokaznoj vežbi, radoznalim jagodinskim osnovcima pokazala šta sve može da ih snađe ako postanu teroristi.

Privatnik Palma je tim povodom izjavio: „Ja sam u velikom privatnom šoku, najvećem od rođenja!“

Pod logičnom pretpostavkom da pre rođenja nije bio izlagan šokovima, iz Palmine privatne izjave se lako može zaključiti da se, jedino, sam čin njegovog rođenja može smatrati većim šokom od jučerašnjeg.

U pravu je čovek, zamislite šokiranu babicu koja je skontala da je žena iz Končareva upravo rodila tele, ili šokiranu majku..., dobro, koja majka ne bi bila šokirana, koja se sa olakšanjem „onome“ obratila, logično, u srednjem rodu, rečima „ma samo da si mi živo i zdravo“, kažem logično, zato što se niko ne zagleda u privatne polne karakteristike novorođenčeta sa telećom glavom. Zamislite šokirano Pomoravlje, kad je sin Dragan, kao da ju je od dede nasledio, prvi put zagazio u Moravu i tako joj načisto upropastio vodostaj, ili šokiranu sekvoju kada je saznala da su najveći balvan nazvali po palmi, a ne po njoj. Pa, šok privatnog krojača koji je, od mebla za trosed, morao malom bilmezu da skroji prvo privatno odelce sa kratkim pantalonama i kratkim rukavima. A tek, šokiranost kick-box javnosti, kada je glavonja, sa privatno kratkim udovima, izrazio želju da se bakće sportom u kojem treba džilitati udovima, a glavu sakriti od džilitanja. Šta reći o šoku Sadama Huseina kada je saznao da je neki jagodinski privatnik pobedio na izborima sa većim procentom glasova od samoga njega? Zatim, tu su Betoven i Šopen, šokirani sudbinskom činjenicom da će, od svih muzičkih veličina, jedino njima dvojici biti zakinuta mogućnost privatne turneje po Jagodinskom okrugu, iz trivijalnog razloga što, za njihovog vremena, mali Palma još uvek neće stasati u velikog estradnog menadžera. Pa, žirafin šok kad je shvatila da ju je u privatne svrhe otkupio nilski konj, šok Evropske Unije kad je čula da bi Palma, sa sve jagodinskom civilizacijom, još koliko sutra mogao da joj uđe, pa šok okorelih jagodinskih neženja i gejeva kad im je Palma pronašao privatnu ženu i još svašta nešto.

Ono što tek sledi je šok proizvođača voska i privatnih umetnika koji izrađuju voštane figure, kada im Palma, za potrebe svog privatnog muzeja, naruči svog šokantnog klona. Ako već nije.

Ima koj da plati, al' nema koj dizlije.

Mislim, dakle ne postojim aka Heroj na magarcu

2011-10-15T12:04:00.000+02:00

My favorite thing about the Internet is that you get to go into the private world of real creeps without having to smell them. ~ Penn Jillette

Negde sam pročitao da je internet mesto na kojem svet slobodno razmenjuje „puškice“. Meni više liči na ogromni javni bazen u kojem je uriniranje dozvoljeno, pa iz nužde, svraćaju i neplivači. Štaviše, nužda nas je naterala da oni budu glavna klijentela.

Ako nemate svoje mišljenje, pronađite ga na internetu. Ako se u nešto ne razumete, na internetu lako možete postati ekspert za nešto. Ako niste načisto da li možete da se oslonite na svoje mišljenje, potražite mu štaku na internetu. Ako imate sopstveno mišljenje, slobodno ga izrazite na internetu, naći ćete istomišljenike i među onima koji ga nemaju.

Ako tražite dobavljača za H-128 radioaktivni izotop, poslovni prostor u pustinji, stihove nekog instrumentala, citat iz memoara Grubana Malića, parking mesto na Gazeli ili informacije o tome kada je Analfabela Đogani poslednji put hoblovala laminat, sve to lako možete pronaći na internetu.

Ako tražite učtivu i argumentovanu diskusiju, neku verodostojnu misao, dobar esej ili bilo šta neretardirano za pročitati, namučićete se samo tako. Mnogo su veće šanse da naletite na nevinost u kupleraju, nego na pismenost u sajberspejsu. Ovde sam hteo da dodam „čast izuzecima“, ali po Vukajliji, to je samo jeftin pokušaj da se ne nadrkamo baš na svakoga.

Kažu da je, u današnje vreme, neprisustvo na internetu ravno nepostojanju.

Što se mene tiče, da nije muzike, teško da bih više ikada kliktao po netu.

Izgleda da sam se uželeo nepostojanja.

Druga strana medalje aka Treći čovek

2011-10-13T10:55:00.001+02:00

Svratim juče u goste kod domaćina, kod kojeg se, kada god svratim, osećam skoro kao domaćin, samo zato što prečesto svraćam, a ne zato što mi prija kao na svom.

Izvorni domaćin, po već ustaljenom običaju i kako samo on ume, krene da kenja o... jebem li ga, to je teško za prepričati. On je kao nešto mnogo čitao, pa je kao nešto mnogo posmatrao, da bi na kraju kao pokušao da verbalizuje sve ono što je video i pročitao. Pokušaj je rezultirao nesuvislim, konfuznim, nepovezanim razbacivanjem brabonjaka na sve strane, bez ozbiljne namere da ih u bliskom futuru pripoveže u smislenu gomilicu. Bio je to misaoni okršaj titana, s jedne strane on, mnogo hteo, ništa započeo, sa druge strane ja, suviše čuo, ništa ne mog'o da poverujem.

Pokušao sam da dokučim da li je pijan, dok mi je baljezgao o nekim ljudima koji su negde ušli i nekim drugim ljudima koji su ostali na vetrometini da puše, među kojima nije bio treći čovek, koji je isto pušač, ali je ostao po strani, izdvojen od ostalih, sve dok mu, ni on sam ne zna sa koje strane, nije prišla žena, sa kojom je ljubazno razmenio osmehe, koja je produžila i prešla na suprotnu stranu, tako da je on ponovo ostao sam naprotiv svih. Do neočekivanog preokreta dolazi kada je trećem licu prišao sasvim četvrti čovek, isto nepušač, ali muškiji, mlađi i lepši od trećeg, da bi scena kulminirala dramatičnim povratkom na scenu žene, koja je u prethodnoj sceni napustila scenu, u trenutku kada na njoj nije bilo mladih, muških i zgodnih nepušača. Kad kažem na njoj, mislim da je mislio na scenu.

Naravno, pozelenim od muke, ali ćutim, šta mi drugo preostaje, na šta se on brecne:

„Šta je, bre, imam i ja valjda pravo da malo smaram? Što ćutiš, reci nešto!“

I tako ti ja odlučim da iz neprimerene šutnje pređem u jedino što mi je preostalo.

„Ne budi skroman ljubazni domaćine, greh je reći da malo smaraš. Ti si smarač par excellence, smarač epohe, najsjajnija zvezda smaračkog neba, najprominentniji predstavnik novog smaračkog talasa!!! Ti si Ilija Jorga svih smorilačkih veština! Koliko god da su Leo Mesi i Noleo Đoksi dominantni u svojim sportovima, ti si još dominantniji u smaranju. Ako su oni vrhunski sportisti, ti si vrhunski smortista. Kao višestruki uzastopni šampion regionalnog festivala narodnog smaralaštva, zaslužuješ da po tvom liku bude snimljen ultimativno-testamentalni film „Smaratonci trče počasni krug“, za koji bi muziku radio Ennio Smoricone, a u kojem bi ti bio prikazan kao stari Pantelija, pionir i suveren svoje smortalne branše. A propos Pantelije, ako ikada završiš u staračkom domu, po tebi će ga nazvati smarački dom. Smaraš muški, neustrašivo, za medalju, ti si smarački dragulj, genije i čudotvorac! Morava koju ti pregaziš postaje Smorava, bordel u koji ti kročiš postaje smordel, smartphone se u tvojim rukama pretvara u smarafon... “

Tu se ja smorim, usta mi suva, pogled mi pada, zastanem..., udahnem da ne izdahnem. Znam, to mi je od pušenja, te rešim da okončam sa tim.

„Činjenice su jasne. Pušači stoje i puše, a duvanski dim šteti ljudima unaokolo, zato nepušači ne mogu da se skrase na jednom mestu, nego se vrzmaju, dolaze, ulaze, prilaze, odlaze i prolaze, samo je tvoja titula master smarača neprolazna.“

Kad sam rek’o neprolazna, mislio sam na nikad.

Kad kažem na nikad, mislim na nikad više u goste.

Is The World Strange or Am I Strange?

2011-10-01T00:34:00.000+02:00

Uputstvo za čitanje posta: pre čitanja posta detaljno proučiti uputstvo za čitanje posta! Uputstvo, kao i post, pročitati što je brže moguće, a dokazano je da je moguće brže i od svetlosti. Prekomerno zadržavanje na postu može proizvesti štetne i razarajuće kognitivne manifestacije. O telesnim kontraindikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama, posavetujte se sa sveštenikom koji vam je post preporučio ili farmaceutom koji vas je na post uputio. O krvarenju desni popričajte sa stomatologom, a zašto vaše belo nije više belo, prodiskutujte sa mužem ili komšijom, jer muškarci znaju zašto. Meni se ne obraćajte, imam ja i svojih problema. Kad kažem problema, mislim na digestivne.

Problemi su veliki, a najveći je kad čovek u problemu izgubi kompas i ono malo duše i pameti, pa ne zna gde udara, kome se obraća i od koga traži pravni lek. Eto, juče pročitah komentar jednog takvog čoveka, kaže, zašto nas stalno trujete euforičnim pričama o uspehu naših sportista, ima dosta nas koji sport ne pratimo i koje sport uopšte ne interesuje, a vi samo o sportu pišete, pa valjda je veći problem to što nemamo posla, što nemamo šta da jedemo, što nemamo para i što nemamo Kosova. Komentar je sasvim na mestu, ali na sasvim pogrešnom mestu, jer je ostavljen na sportskom portalu. Šta na sportskom portalu traži neko koga sport ne interesuje, pitate me? Da ste pažljivo pročitali uputstvo, ne biste me ništa pitali. Ne znam, možda traži topli obrok, regres i da mu se vrati Jarinje, možda garanciju da neće biti veselog paradiranja ili je samo pod utiskom istupa ruskog ambasadora koji reče da forum na kojem se ne srbuje i ne brani Kosovo, nije nikakav forum. Izgleda da danas, gladan čovek, bez tri četvrtine mozga, dve četvrtine plate i jedne četvrtine teritorije, nema zašta da se u’vati, osim da se u’vati za pogrešnu dršku. Kad kažem drška, mislim na tenis, a kad kažem tenis, mislim na Troickog i Tipsarevića. Povređeni Đoković me uopšte ne interesuje, jer je povređeni sportista - nikakav sportista i još nikakviji patriota. Ako to treba da potvrdim komentarom na nekom bezbedonosnom forumu, nema problema. Problemi su globalno isprepletani, uostalom, Obama je Đokovića, Nadala i Federera označio kao najveće krivce što je američki tenis zapao u krizu, iz koje se ne bi izvukao čak ni kada bi se svi američki teniseri uhvatili za njegovu dršku. Kad kažem dršku, mislim da sam to već objasnio.

Zapravo, problema ima na svim stranama, ni mene nisu zaobišli. Nema leka koji nisam probao, nema pravca kojim nisam krenuo, nema ideje za kojom nisam šenuo, nema bloga i foruma na kojem nisam potražio rešenja onolikih problema, ali ni njih nema, pa nema. Kad kažem nema, mislim na rešenja.

Lista lekova koja sledi je sastavni deo uputstva o čitanju liste lekova koji se propisuju i izdaju na teret ovog posta i uputstva za njegovo čitanje. Kad kažem njegovo, mislim na postovo. Ova lista obuhvata i lekove koji nemaju upotrebnu dozvolu, a neophodni su u dijagnostici i terapiji rešavanja problema, kao i lekove koji nisu dostupni na tržištu u količinama neophodnim za rešavanje problema sa kojima se svi mi suočavamo. Kad kažem svi mi, mislim na sve nas koji smo u problemu.

Na listi lekova za odvikavanje od problema su: humanizam, altruizam, sinergizam, darvinizam, atomizam, diletantizam, konceptualizam, esencijalizam, naturalizam, simbolizam, totemizam, teocentrizam, kozmoteizam, neovitalizam, optimizam, paralelizam, determinizam, gnosticizam, empirizam, plagijarizam, konstruktivizam, strukturalizam, apsolutizam, mazohizam, instrumentalizam, legalizam, silogizam, romantizam, feudalizam, primitivizam, materijalizam, kapitalizam, individualizam, kolektivizam, fašizam, rasizam, mortalizam, marksizam, idealizam, komunizam, objektivizam, socijalizam, pluralizam, budizam, utopizam, iredentizam, defetizam, egzistencijalizam, pesimizam, anarhizam, globalizam, moralizam, katastrofizam, ateizam, pacifizam, panseksualizam, antropoteizam, partikularizam, liberalizam, reakcionizam, apsurdizam, apokaliptizam, utilitarizam, racionalizam, konzervativizam, intelektualizam, egoizam, dualizam, emotivizam, intuicionizam, perspektivizam, demonizam, apstrakcionizam, formalizam, eksperimentalzam, interakcionizam, hedonizam, biheviorizam, fatalizam, nihilizam, nadrealizam, senzacionalizam, stoicizam, relativizam, skepticizam, modernizam, voluntarizam, subjektivizam, turizam, autizam i perfekcionizam.

Uputstvo za razumevanje završetka posta: nakon čitanja posta detaljno proučiti uputstvo za razumevanje završetka posta, ovaj put može i polako! Kad kažem perfekcionizam, mislim na savršeno dupe. Kad kažem dupe, mislim na žensko, jer mi je muško zabranio doktor. Kad kažem doktor, mislim na Dačića, ali samo do daljnjeg. Da sam u postu spomenuo humanitarni koncert za Kosovo i Metohiju, mislio bih da nije zabranjen, nego otkazan. Da sam spomenuo popis, ne bih znao šta da mislim, jer se ne sećam šta sam radio i kako sam se zvao u nedelji koja je prethodila popisu.

Dear Me

2011-08-11T23:19:00.000+02:00

Dragi moj 16-godišnji ja,

Javljam se iz tvoje daleke budućnosti, odakle ti prenosim da je sve ispalo i bolje nego što si se nadao, tako da možeš slobodno da se opustiš. Ne bih sad da ti razotkrivam sve detalje, ali imam nekoliko saveta koji bi mogli da ti umanje patnju kroz koju sam ja, na putu do tvoje budućnosti, već prošao. Da su saveti tuđi, verovatno bih ti savetovao da ih ne slušaš, ali kako su saveti moji, savetujem ti da poslušaš svog budućeg samog sebe, ma koliko čudno ti to zvučalo.

Ne plaši se nepoznatog, ovde te ne čeka ništa što je vredno straha. Ne žuri. Ne budi malodušan. Ne upoređuj se sa drugima i ne očekuj od njih razumevanje. Budi uporan i veruj u sebe. Samo u sebe.

Budi sa ljudima, ali još više budi sa sobom. Ljudi često umeju da budu dosadni, a sam sebi nikad nećeš dosaditi. To ti garantujem.

Ne preteruj sa brojem prijatelja. Jednoj ruci je pet prstiju dovoljno.

Ne spašavaj svet koji nije tvoj i koji ne želi da bude spašen.

Ništa ne primaj k srcu. Ne shvataj sebe preozbiljno. Ne pitaj se zašto se baš tebi nešto dešava, već se zapitaj kako bi ti bilo da ti se ništa ne dešava. Uživaj u trenutku, ali se ne zadovoljavaj trenutnim. Uči. Menjaj se. Poboljšavaj se.

U životu ništa nije trajno i od presudnog značaja. Zapamti to. Poraz se preko noći pretvara u pobedu, kraj u novi početak. Stvari se neprestano menjaju, prevazilaze, zaboravljaju.

Saslušaj roditelje, ali ih ne poslušaj. Pruži im neophodnu ljubav, pažnju i poštovanje koje zaslužuju, ali ne zaboravi da napustiš njihov dom, čim stekneš svoju prvu koru hleba. Ovo, pod obavezno i po svaku cenu.

Čuvaj dete u sebi i ne zapostavljaj Majku Prirodu.

Putuj što više možeš, kad god možeš, sve dok možeš. Ili dok ti se ne smuči. A smučiće ti se, jer onaj koji stigne tamo gde je krenuo, taj više ne putuje.

Ne jurcaj za srećom, sreća je uvek tu.

Ljubav jeste sumnjiva rabota, ali kada ti se desi, ne sumnjaj, nego joj se prepusti. Iznad nje nema ničega.

Samo se ljubavi prepuštaj, svemu ostalom se odupiri.

Ma koliko da si profesionalno dezorijentisan, nemaš razloga za brigu. Ispostaviće se da nema mnogo toga što ne možeš. Šta god da izabereš, bićeš dobar i biće ti dobro.

Ne odustaj od bavljenja muzikom, ispostaviće se da će ti ona dobrim vratiti.

Ne odustaj od bavljenja ženama, jer će se i to ispostaviti.

Kad napuniš 32, šetaj oko Filološkog. Možda tamo presretneš Nju i tako sebi uštediš 13 godina.

Zaobiđi masovne droge, politiku, estradu, Facebook i ostala sranja.

Više spavaj, a manje razmišljaj o tome kad treba da ustaneš.

Igraj se dok jedeš, piješ, hodaš, vežbaš, pričaš i pišeš. Igraj se, čoveče!

Za zdravlje ne brini. Kao što vidiš, još si živ.

To bi za sada i zauvek bilo sve od mene. Da sam ti javio da ćeš, ne menjajući mesto boravka, promeniti nekoliko država i u njima preživeti nekoliko ratova, posle čega će tvoja država postati prvak sveta u tenisu, a tvoj sudržavljanin zvanično najbolji teniser na planeti, ti bi sigurno pomislio da sam neki stranac koji te samo zajebava. Zato ti to ne javljam.

Aj, samo hrabro i veselo!

Pozdravlja te tvoj tri puta stariji ti.

Nat King Cole - I'm Gonna Sit Right Down And Write Myself A Letter

Katarza Aristotelova

2011-05-05T20:57:00.000+02:00

pa da
kad doživiš razna sranja
to ti daje kurčevitost
da pomisliš da si neki baja
glavni baja bola
prošao si kroz pakao i preživeo
što ti daje za pravo
da karaš sve unaokolo
to ti je ta
kako da kažem
zaliha smrti koja ti daje snagu
i pravo da se kurčiš
da svima soliš pamet
očekuješ od ljudi razumevanje i saosećanje
a kada ti ga pruže
teraš ih u pičku materinu
ono kao
sad ću vam se najebati mile majke
svi ste mi krivi za sve
stalno nešto sereš
niko ti ništa ne može
ali si i dalje ogorčen
a onda jednoga dana
shvatiš da si zao
počneš da misliš o svojim postupcima
počneš da se posmatraš izvana
i tada ti se otvore vrata
kroz koja kada prođeš
postaješ dobar čovek

Bill Callahan - Night

Preko bloga do zvezda (per blogera ad astra)

2011-03-30T20:31:00.000+02:00

Otkad je naučio prva slova, Damjan je pisao kao sumanut. Satima i satima, svaki bogovetni dan. To nije bila stvar discipline, već neka vrsta sladostrasne boljke kojoj se nije mogao odupreti. Pisanje mu je oduzimalo vreme, ali mu je zauzvrat poklanjalo oslobađajuću radost. Dok su reči navirale kao nezaustavljiva bujica, on ih je sa neobjašnjivom lakoćom razbacivao po ekranu, kao igračke. Opčinjen neprestanim preplitanjem mašte sa raealnošću, Damjan je pisanjem poništavao stare i otvarao nove duhovne svetove, u kojima se, stalno, iznova rađao.

S vremena na vreme, u realni svet bi ga vraćao zvuk telefona:

“Halo, Di Džej, slušaj, krećemo u Red Rock, tamo nas čeka ekipa. Siđi dole za deset minuta, da te pokupimo”, rekao bi neko od prijatelja.

“Uh, ne mogu, imam još dosta toga da završim večeras”, po pravilu bi im odgovarao Damjan.

Prijatelji su bili uporni, ali je Damjan ostajao nepokolebljiv.

“Ma daaaj, završićeš to sutra.”

“Hvala na pozivu, ali stvarno ne mogu.”

“Kako hoćeš... Čujemo se”, prijatelji bi prekidali vezu, a Damjanovi prsti bi nastavljali ples po tastaturi.

Porodica i prijatelji su često negodovali zbog Damjanovog “povlačenja” iz društvenog života. Posle niza rasprava u kojima su razmenjene i oštre reči, mnogi su s vremenom odustali od daljeg ubeđivanja. On je imao prečeg posla, a oni to, izgleda, nisu razumeli.

U to vreme je Damjan pisao sedam ili osam priča nedeljno i redovno ih je objavljivao na svom blogu. Posle šest meseci je primetio da broj poseta blogu vrtoglavo raste, što ga je veoma obradovalo. Vreme predviđeno za pisanje, sve više je trošio odgovarajući na brojne komentare i mejlove čitalaca, često i do sitnih sati. To mu nije smetalo, naprotiv, bio je zahvalan što postoji interesovanje za njegovo pisanje.

Nije prošlo mnogo, Damjan je na Blog Openu osvojio Oskar popularnosti, a na mnogim regionalnim portalima je postao rado viđen gost. Njegovi intervjui, audio i video zapisi su za kratko vreme ostvarili rekordnu čitanost, slušanost i gledanost. Samo su retki korisnici interneta odoleli da ne saznaju nešto više o Damjanu: kako je proveo detinjstvo, kakvi su mu apetiti, afiniteti i kvaliteti, šta sad studira, kako vidi sebe za deset godina i da li veruje u život posle pisanja.

Dok se na forumima vodio pravi mali rat između njegovih poklonika i oponenata, na mnogim sajtovima su osvanuli baneri za onlajn kupovinu elektronskih zbirki njegovih pripovedaka. Novčani priliv je u početku bio skroman, ali ne i zanemarljiv. Iako ga je cela ta fertutma značajno udaljila od tastature, Damjan nije žalio, popularnost mu je očigledno prijala. Stvari su se odvijale takvom brzinom, da je uskoro bio primoran da angažuje ličnog sekretara za PR.

U vreme kada je pisao dve do tri priče nedeljno, Damjan je otkrio čari sajtova društvene mreže. Počeo je da ostavlja kratke poruke o sebi, redovno ih ažurira i odgovara svima koji bi mu uzvratili. Što se više rukovao na Tvitu i Fejsu, to mu se više vraćalo u posetama ka blogu. Broj komentara se, iz posta u post, rapidno povećavao. Činilo se da se Damjan furiozno primiče nadomak svom životnom cilju. Čak je ponovo počeo da izlazi, da pije sa drugarima, jednom rečju, da živi.

Uskoro je spao na samo jednu priču nedeljno, ali ga ni to nije zabrinulo, jer se ludo zabavljao. Tešio se da će doći vreme kada će moći ozbiljnije da se posveti pisanju. Na kraju krajeva, ako je to cena koju zarad karijere modernog i nezavisnog pisca mora da plati, on je spreman da je plati, makar i ne pisao.

Kada je urednik ugledne izdavačke kuće, slučajno, na nekom sajtu naleteo na tekst o Damjanu, kroz prestoničke izdavačke krugove se proneo glas o genijalnom, neobjavljivanom piscu iz provincije. Među izdavačima se povela brutalna utakmica oko izdavačkih prava. Damjan je samozadovoljno sedeo zavaljen ispred laptopa i čekao ishod. Svoje fanove je redovno izveštavao o trenutnom rezultatu:

“Alma mi nudi 600 hiljada, a Esotherija je maločas podigla na 750 hiljada”.

“Nema šanse, ne dajemo te nikome za manje od milion”.

“Sve ovo mi se dešava zahvaljujući vama, dragi prijatelji.”

Damjan Jevrić je sledećih nedelju dana slao mejlove zahvalnosti svim ljudima koji su mu pomogli da postane milioner, a dodatna tri dana je proveo u transferu svog skromnog poseda iz rodnog mesta u Beograd.

Usledili su književni performansi u Beogradskoj Areni, prijem kod Borisa Tadića, proglašenje za počasnog građanina Beograda, snimanje spota sa Severinom, gostovanja u emisijama „Rasplakivanje“, „Balkanskom nizbrdicom“, „Vilica na kvadrat“, „Jutrenje sa Živanom Živanovićem“ i kao šlag na torti, ekskluzivno pojavljivanje u “Adžidžimidži Show”. Tom prilikom je obnarodovana Damjanova emotivna veza sa Natašom Bekvalac, koja je gledalištu pokazala svoju novu tetovažu. Još jedno slovo D, ovaj put na drugoj ruci, jer joj, kako je u suzama objasnila, ljubav prema Damjanu ne može, tek tako, izbrisati sećanje na Daču.

Nakon emisije su se Di Džej i Nata, pod pratnjom kamera, spustili u atomsko sklonište ispod tv studija, gde su se priključili osmomesečnom rijalitiju “Na parove razbrojs”. Pod zemljom su u srećnom braku izdržali skoro šest meseci. Venčanje je, dabome, u duhu pravoslavne tradicije, održano u “lajfu”, a ceremoniji su, osim familije i sponzora, prisustvovale i sponzoruše, nekoliko all-inclusive plesačica, tri bludnika, jedan makro, dva žigola, tri kockara, jedan rasipnik i poneki estradni očajnik. Ipak, među svatovima su najzapaženije uloge ostvarili starleta-početnica iz Sremčice i manično-depresivni agresivac iz Besnog Foka.

Mladi bračni par je rijaliti napustio bogatiji za 532 hiljade evra. Premija bi bila znatno veća da iz podzemlja nisu izbačeni zbog društveno neprihvatljivog ponašanja, širenja međutolerancije, ljubavne propagande i porodičnog nenasilja. Sutradan su se, pred kamerama druge nacionalne televizije i za nešto manju sumu, razveli u udarnom večernjem terminu. Suvišno je reći da su te noći piplmetri širom Srbije poiskakali kao reaktori u Fukušimi.

Mastilo na presudi o raskidu braka se još nije ni osušilo, kada je od misteriozno obolelog televizijskog magnata lično, stigao poziv za učešće u svebalkanskom spektaklu pod nazivom Arena B-52. Damjanovi sunarodnici gladni kulture su tako dobili priliku da, putem tv ekrana, konzumiraju neverovatno dirljivu priču o anonimnom internet piscu koji osvaja svet. Di Džej je između ostalog govorio o svojim školskim danima, o prvoj ljubavi (prema pisanoj reči), o svojim počecima na internetu, o svojim fanovima, o svojoj novoj vili u Kaluđerici i najnovoj izabranici svoga srca. Bila je to Anđela Karasefino, italijanska porno glumica, koju je upoznao na privatnoj žurci Silvija Berluskonija. Tokom emisije, Damjan je čak i zaplakao, baš kao i mnogobrojna publika u studiju.

“Dobro Damjan, kaži nam što sega rabotiš”, upitao ga je Boki 52, završavajući intervju. “Svi sa golema netrpelivost, kako se kaža…, sa nestrpljenje isčekuvamo, tvoja kniga za sledniot mesec”.

Dok se publika u studiju valjala od smeha, Damjan se vrpoljio na stolici. Kiselim smeškom je nevešto prikrivao osećaj izuzetne nelagodnosti.

“Uh, da…, ja..., pa, ovaj…, radim na tome”, promrmljao je.

“Reci, kolku pišuvaš ovie denovi, Damjan?” insistirao je Boki 52.

“Paaa, vidiš, Bokili, tokom poslednjih nekoliko meseci moj život je bio prava ludnica, znaš, emisije, ugovori, đinđi rinđi, brak, razvod, pa nova veza… mislim, šta da ti kažem, iskreno, ne pišem baš mnogo”, odgovorio je Damjan, sav preznojen.

“Ne mnogu?”, Boki se u čudu okrenuo ka publici sa posebnim potrebama, “Pa toa ne zvuči ohrabruvački.”

“Znam, znam, to je samo privremeno, dok ne rešim neke lične probleme…”, procedio je kroz zube Damjan. Krenuo je rukom ka čaši vode na stolu, ali je čaša već bila prazna.

“Pa, Damjane Jevriču, golema čest mi e što denes beše gost vo moja emisija i ne možam da se načekam da vidim šo ke praviš ponatamu”.

Tu noć je Damjan, bled i izmučen, probdeo u mračnoj sobi svoje vile. Dugo je sedeo i buljio u ekran laptopa, onog istog koji ga je dotle doveo.

Tri hiljade trista tridest i sedam nepročitanih mejlova.

Petsto osamdeset i četiri frend rikvesta.

Sedamnaest snimljenih poruka na telefonskoj sekretarici.

Šest flaša Chateau Margaux ispod radnog stola.

Prvi put posle ko zna koliko vremena, otvorio je stranicu svoga bloga.

Damjan Jevrić, čuveni bloger, pisac i milioner, nije napisao ni jednu jedinu reč u poslednjih trinaest meseci. Ispod poslednjeg posta ležalo je petsto pedeset i osam komentara. Većina komentara je pripadala ogorčenim spamerima, od onih koji preklinju autora da objavi nešto novo, preko onih koji ga proklinju što ništa ne objavljuje, do onih koji međusobno prete jedni drugima i svega nekoliko onih koji prete samom Damjanu.

U tom trenutku je stigla SMS poruka sa sedmocifrenom poslovnom ponudom.

Damjan je gledao, čas u ekran mobilnog telefona, čas u ekran laptopa. Višeminutno gledanje sopstvenog odraza na ekranima mu je pomoglo da prelomi.

Jednom rukom je brisao blog, a drugom kucao odgovor svom agentu.

Tako je Damjan Jevrić prihvatio ulogu šimpanze sa histrioničnim poremećajem u romantičnoj komediji “Igram k’o Ronaldo, a vidi me sad!”.

Izjave 2010

2010-12-23T11:46:00.000+01:00

Album je gotov, samo još treba da se završi - Tanja Savić

Moj život je kao reka, voda koja stoji i nigde ne teče - Hasan Dudić

Vi ipak imate neki gen, je l’ to neki porodični gen ili ste ga nasledili od roditelja? - Žika Šarenica, RTS

Hipohondar, to je kad je neko nadmen kao hipohondirena tikva - slučajna prolaznica u anketi televizije Fox

Mislim, prvo bi morala da naučiš da pišeš, brate, svih šest padeža – Jelena Karleuša

Bila sam iznenađena da u Luvru nemamo nijednu našu ikonu - Slavica Đukić Dejanović

To da li sam ja lično učestvovao u pregovorima... to ne znam! - Miloš Aligrudić

Ta su pitanja za mene nedovodljiva u pitanje – Boris Tadić

On je rođen u Zemunu, a pre toga je živeo u Nemačkoj – voditeljka Studija B

Često u znak zahvalnosti poljubim sebe i kažem samoj sebi, bravo matori! - Verica Rakočević

Bitno je biti da budeš ono što jesi - Sergej Ćetković

Odlukom suda, ubijeni je osuđen na 10 godina – voditelj TV Košava

Oči su duša ogledala – Baki B3 Đogani

Uzeo si mi jezik iz usta – Gagi Đogani

Zlato, nemoj verbalno..., samo rečima – Natalija Trik Fx

Meni se sve čini kao da nas ovde snimaju - Ekrem Jevrić

Jedva čekam da nam stignu krave, svaki dan ću da ih jašem - Katarina Živković

Jao, ono, kao, bre, dan je toliko lep da ću sada da se izvrnem kao zečica i podignem sva četiri kopita u vis - Katarina Živković

Ma, bre, ljudi, hoću sama da živim svoj život, umrem svoj život i tako sve u krug – Katarina Živković

Želja mi je da jednog dana otvorim neku malu školu pevanja, znaš ono, da ja otkrivam talente, kao što je nekad radio Vuk Karadžić – Bata Zdravković

- Soja je najzdravija namirnica - Limen
- Znam, soja bikarbona! – Cobe

Hladno je u celoj Srbiji, a naročito napolju - Jovana Janković, TV Pink

A u Srbiji su sve učestalije pojave klimatskih ekstremiteta – Gordana Juzbašić, TV Avala

Obećao je da će biti sunčano, mi videli da nije i više ga nećemo držati za reč, mi ćemo ga držati za kišobran – Ivana Višković, TV Avala

Kao fudbaler Crvene Zvezde sam bio prvak sveta, sad ću pokušati da to uradim i kao trener – Robert Prosinečki

U najnovijem zemljotresu koji je potresao Kraljevo, nažalost niko nije poginuo – voditeljka TV Avala

Svi poginuli u Kraljevu će dobiti svoje stanove – Mirko Cvetković, premijer

Napisao sam doktorat, ali neću da ga branim jer me svi zajebavaju – Velja Ilić

U eri informatike ne mogu da prihvatim da Pečenjevce bude iza Beograda – Mlađan Dinkić

E, ajde sad, napiši mu na papiru, samo tiho, da niko ne čuje šta si napisao - Suzana Mančić

A šta je Cane svirao u EKV? - Nemanja Stevanović

Ja volim autokomponovane pesme - Milena Ćeranić

Vas dvoje stanite ovde između mene - Aleksandra Jeftanović

Noćas me je budio namerno i jutros me je budio i juče će opet da me budi – Gagi Đogani

Najviše sam zavoljeo onaj muvi TAKANIK, jer se radi o istinitoj priči kada su se dvoje zavoljeli i sve uradili po svome na brodu koji je potonuo, a TAKANIK se zvao taj brod - Ekrem Jevrić

Svaka žena može bolje da sačuva svoju pi*ku, nego što mogu ja da joj sačuvam - Eva Ras

Kad god prođu jedna kraj druge, ujedu se. Ili jedna drugu ili druga jednu. – Eva Ras

Kako znate da je petao muško? - Jasmina Ana

Ej, bre, on misli da sam ja glupa, ja... Pa, ja, bre, imam bar svih 7 razreda osnovne škole – Katarina Živković

Dobar dan, poštovani gledaoci. Sledi da vidite, šta je to sve u Beogradu, dan posle jučerašnjeg dana, ono što je oko nas tu. A mi znamo ili ne znamo, a treba da znamo, jer nas se tiče ili nas se ne tiče, a treba da nas se tiče. A zašto nas se onda ne tiče? - Radmila Đurić, Beogradska hronika, RTS

Jaaaoo, viiiidi što je lepa, je l' ti se sviđa? - Sanja Marinković, dok poklanja majicu Saši Matiću

Hvala što ste nas gledali, znam da je bilo naporno – Sanja Marinković, TV Pink

Raširio sam kez od usta do usta - Stepski

Jedan na jedan aka Streetball Trash Talk

2010-12-08T10:07:00.000+01:00

- Brate, oćemo basket, jedan na jedan?

- Ne mogu, brate, boli me ručni zglob.

- Koji ručni zglob?

- Ma, skočni.

- ... A?

- Šta si zino! Ček, ček... snimi ovo, kec karijes, dvojka distalno, trica okuzalno, četvorka paradoksalno... Uhh, zatvori haubu, pljuni i isperi. Oš da ti očistim kamenac?

- Uuu, jaka fora. A jel znaš ti onu stvar od Pinkija Flojda Hej ti, zubaru, uteram ti karu, ken ju fil mi? Do jaja, bate! Ša si ono reko da te boli?

- Pa, kažem ti, skočni.

- Gde da skočnem?

- Ama, boli me skočni zglob, morončino!

- Čekaj, bre, dilejo, koji ti je to ručni, a skočni, keve ti?

- Pa, ovaj, što ga koristim za skok-šut.

- Ahaaa, taj te boli... Ma, opušteno brate, bolje i to, nego da te boli lakat koji koristiš za dvokorak.

- Da, j'bote..., ne bih imao čime da te počešem, ako te opet zasvrbe zubi.

- To, tebra... Ili, ne daj Bože, da te zaboli stopalo kojim tapkaš loptu ili nožni palac kojim kucaš esemesove. Zamisli tek tog malera, tebra.

- Ma, jak si mi ti brat, lakše mi je da zamislim tog malera, nego tebe za brata.

- Aj ne kenjaj, ti si moj brat i ja se time ponosim.

- Na kurcu te pronosim.

- Koji si ti derpe... Ali, sestre mi, meni je teško da zamislim da ti imaš nekog boljeg.

- Bolje je nemati boljeg, nego imati goreg.

- Opa, vidim, očešo si se malo i o brata Sokrata, a? Uspori, tebra, povuci ručnu, mojne kota, mis'im, nije lepo... ja znam da štani znamne, ali ne bih imao toliko prijatelja, da sam baš toliko loš.

- A, esi ubrojo i ona čet'ri leša sa fejsa? Sine, tvoja Final Four ekipa se raspada brže od prošlogodišnje petorke Partizana! Kao prvo, nisam rekao da si baš toliko loš, nego da si još gori, a drugo, nisam se češkao o brata Sokrata, nego o fratela Aristotela. To ti je onaj što je rekao da svačiji brat, nije ničiji brat, kapiraš?

- Potpuno te kapiram, tebra, tebi se ustvari zglob sjebao od prekomerne upotrebe teške literature. Aj, leba ti, poslušaj me, za tvoje dobro, sačuvaj to malo zdravlja što ti je preostalo, tako što ćeš pod odma' da se prešaltuješ sa filozofije na nešto lakše, recimo, na psihomotoriku deteta.

- O tome nemam šta da čitam, dovoljno je da te pogledam u reketu i sve mi postane jasno, debilu.

- Ajde, paceru, dođi kod profesora da te malo propitam. El smeš do jedanaest, sisice mala? Jebeš zglob, šutiraj levom.

- Lebrone, ja protiv tebe ionako uvek igram levom. Aj, odmori malo, stvarno me libo karu, a već me smorilo da te tešim posle poraza.

- To si sanjao, brale! Dobro, a kako stojiš s kolenima, zadnjim ložama i Ahilovom petom simfonijom?

- Jebote, gde se ti gasiš, dokle ćeš da sereš?

- Na šta ciljaš?

- Na mom se roštiljaš.

- Eto, i ko sad sere? Ozbiljno te pitam.

- Što pitaš kad znaš da svakog dana na hek mašini odradim pet serija po dvaespet cimanja? Tebra, sva snaga mi je u nogama.

- Reci ne drogama! Pa, daj onda da oderemo ona dva klipana na male goliće...

- Važi, tebra. Igramo u tri dobijena seta, ako ih brejknemo, šišamo se na ćelavo, pa idemo na pljesku i pivo.

- Ekstra, brte, otišli smo.

Večiti sjaj nepodmitljivog uma

2010-11-30T17:07:00.000+01:00

Kažuj, Petre, što su zgriješili? -
Kazaću ti, moja mila seko!
Ovo bjehu od zemlje sudije,
mirili su mrtve i ranjene
i u kmestvo sijedali krivo,
i prokleto uzimali mito;

(odlomak iz pesme Ognjena Marija u paklu – prikupio Vuk Karadžić)

Kao što vidimo, naša narodna tradicija osuđuje osobe koje uzimaju mito i to je sasvim u redu. S druge strane, osim što obiluje običajnim obredima u kojima je normalno, čak i obavezno, nekog darivati ili častiti, ta ista tradicija pokazuje veliko razumevanje za pojedince koji podmićivanjem završavaju posao sa državnom administracijom. Kako je molilac usluge obično bivao sa sela, a nadleštva su bila u gradu, to je moliocu bilo jeftinije da podmiti činovnika, nego da više puta dolazi u grad za istu stvar. Tradicija nam je i dalje dobrodržeća i to što nekada beše na selu, to nam je do današnjih dana zaostalo, te se ovom seljačkom rabotom danas bave i takozvani građani.

Ako nas cifre ne varaju, gradski prevaranti nas cifraju naveliko. Statistika kaže da je skoro milion naprednih građana Srbije, po sopstvenom priznanju, u oktobru potrošilo, u proseku, po 255 evra na mito. Pretpostavljam da su priznali samo oni koji to smatraju dokazom svojeg statusa, svoje umešnosti i uspešnosti, po principu – ima se, može se, a šta nemamo, će kupimo. Verujem da je nezanemarljiv procenat i onih, koji mito smatraju neizbežnom pojavom, ali se svojim ličnim doprinosom ne ponose i ne hvale unaokolo. Na tu temu, naizgled urbana i samo naizgled inteligentna slučajna prolaznica samouvereno u kameru izjavljuje: „Šta vam je, pa ko može da živi u Srbiji bez mita!?“

E sad, ja bih tu vest mnogo lakše progutao da joj je prethodila vest o milion građana koji su otvoreno priznali da celoga života svakodnevno za doručak gutaju bunike, za ručak gljive ludare, a za večeru motaju sarme od kanabisa. Bez takve vesti mi je teško da procenim koliko među stanovništvom zaista ima građanstva, a koliko primitivizma i tradicionalizma. Sebičnog, gramzivog, podmitljivog i podmićivanju sklonog, jer drugo bez prvog ne biva.

Ovako ispada da sam zaostao ja, koji četrdeset i sedam godina živim u toj istoj Srbiji, i to sasvim pristojno. Koji sam neke škole pozavršavao i nekoliko se puta zaposlio, koji sam se po nekolikim bolnicama lečio i izlečio, te još nekolicinu puta imao posla sa policijom, carinom, pravosuđem i administracijom, a da mi nikada, baš nikada, nije palo na pamet da nekom treba nešto diskretno da tutnem u džep, da bi mi posao bio završen. Ja, koji nikako, ama baš nikako, ne mogu da se setim šta to u životu nisam završio, a mogao sam da završim, samo da sam u određenom trenutku „podmazao“ tamo gde škripi.

Ne samo da nemam sluha za diškreciju i škripu, nego sam toliko nazadan da, kada god treba da obavim nešto za šta sam već plaćen, ja ferceram kao samonapajajuća salamoreznica sa samooštračem i samopodmazivanjem, a kada bi mi se, pri tom, neko ponudio da mi podmaže masnu gusku, ja bih umislio da je on lud, a ne ja.

Uze Marko tri tovara blaga, te on pusti bule i robinje;
Dade Marko tri tovara blaga, te povede sirotinju raju.

Ali zato, kada se jednom opametim i vratim tradiciji, pa izoštrim čula, nakrivim šešir i podmažem đeram, videćete, ima da bude sveopšte klizište.

GPS (gadno promaših smer)

2010-11-22T11:54:00.000+01:00

Novi Beograd, raskrsnica kod Carine, pre tri dana:

„Izvinite, da li znate gde je ulica Narodesnih heroja, broj 34“, upitala me slučajna prolaznica, čitajući adresu sa mobilnog telefona.

„Ovo je ulica Narodnih heroja, a 34 vam je prekoputa, s desne strane ulice“.

„Narodnih heroja? Desno? Ova mi pogrešno napisala...“

Ista raskrsnica, juče:

„Izvinite, da li znate gde je studentska autobuska stanica?"

"Studentska...? Hm, od onog semafora desno vam je Studentska ulica i tamo ima autobuska stanica..., na kojoj piše "Studentska", verovatno je to..."

"A ne, ne treba meni studentska ulica, nego studentska autobuska stanica".

Isto ćoše, pre 20 minuta:

"Izvinite, kako da stignem do Bulevara Đinđića?"

"Ne znam kako, ali stigli ste".

So, Annie Are You Ok?

2010-07-20T15:54:00.000+02:00

Jesi li dobro?

Jesam.

Jesi li sigurna?

Nisam.

Pa, šta ti je?

Ne znam.

Uopšte mi ne ličiš na sebe.

Na koga ti ličim?

Ne znam. Na nekog drugog.

Na nekog poznatog, ili… ?

Nebitno, na nekog ko nisi ti.

Pa, što me onda smaraš kad je nebitno?

Smaram te?

Retorički.

Misliš, retorišem te?

Aha.

Interesantno. Hoćeš li se ikada vratiti sebi ili si ovo sada nova ti?

Pa, ne znam.

Baš ne znaš ili još nisi odlučila?

Ne znam, bre, nije mi dobro.

Malopre si rekla suprotno. Bolesna si?

Prekini.

Ljuta si?

Ne znam.

Na mene?

Ne.

Sigurna si da nisi ljuta?

Nisam.

Nisi sigurna ili nisi ljuta?

Ne znam.

Jebote?! Zašto si ljuta?

Zato što nikako da umukneš.

Molim?

Prestani da zapitkuješ.

Ok, završio sam.

Super.

Jebi se.

Ko se mača laća, la kukaraća

2010-07-07T18:36:00.000+02:00

Um caruje, snaga na usta ulazi.

Caru carevo, svoje ne damo.

Besposlen pop i ovce na broju.

Kad se prase najede, ne boji se gladi.

Bolje je svoje jaje, nego golub na grani.

Jedna lasta, a iznutra jadac.

Gde je mnogo babica, nema nauke.

Ispeci pa jednom seci.

Čija sila, njemu dvije.

Ta prdio, ta govorio, daleko se čuje.

S kim si, popišan se budi.

Bez muke nema duboke brazde.

Pametniji popušta, ludom radovanje.

Što ne želiš sebi, tu nema sreće.

Šta trezan misli, to na drum.

Ako činiš dobro, platićeš na ćupriji.

Ko mnogo zbori, bez njega se može.

Ko visoko leti, pada daleko od klade.

Ko prvi djevojci, taj se i guštera boji.

Ko rano rani, ne budi mu drug.

Ko tebe kamenom, najslađe se smeje.

Ko priznaje, nisko pada.

Ko se zadnji smeje, taj dočeka.

Ko čeka, tri dana dosta.

Ko u krčmu ide, svome jatu leti.

Ko se dima ne nadimi, taj se ne veseli.

Ko traži veće, platiće na ćupriji.

Ko s đavolom tikve sadi, taj se kaje natenane.

Ko radi, taj u bedi živi.

Ko se na tuđim kolima vozi, ima u nogama.

Ko drugome jamu kopa, drugom ne svane.

Dok se dvojica svađaju, ubiše Miloša.

Bikipedia

2010-06-26T18:07:00.000+02:00

M'rš!

2010-05-23T22:44:00.000+02:00

Jedina stvar iz prošlosti zbog koje iskreno žalim i koju više nikada ne bih ponovio se desila u studentskim danima, kada sam sedeći u kafani sa nekim društvom, posle godinu dana apstiniranja, ponovo propušio.

Bliži mi se 31 godina pušačkog staža i to je, bez dileme, najgluplja i najnepotrebnija stavka moje biografije.

Ovaj post je moj lični podsetnik da sam danas popušio POSLEDNJU CIGARETU U ŽIVOTU!

Diskretni šarm eutanazije

2010-05-16T17:00:00.000+02:00

Realne okolnosti ne čine čoveka, one ga razotkrivaju.

Realna okolnost je da živimo u društvu distanciranom od svojih duhovnih korena, vođenom isključivo materijalnim motivima, u kojem je ljubav za moć moćnija od ljubavi, a sujeta važnija od vrline. Nije važno biti dobar, važno je da ti bude dobro. Jednostavni kulturni obrazac oblikovan na zavisnosti od novčane stimulacije, jer je novac odgovor na svako pitanje.

Na oblikovanje najvećeg dela ljudskog ponašanja utiču nesvesni napori da se zadovolje neispunjene potrebe i nagoni, a nesvesni postupci se teško mogu etički vrednovati. Čuveni etičar Michael Josephson tvrdi da etiku ne učimo od ljudi koji je propovedaju ili morališu pričajući o njoj, već je učimo od ljudi koje cenimo i poštujemo, od ljudi koji imaju moć nad nama. Za prosečnog TV gledaoca to su, pre svega, političari, estradne i sportske zvezde.

A gde su učitelji etike? Pa, ene ih, na "Farme".

Zabava, igra i sticanje rejtinga su ovde, po meni, od sekundarnog značaja. Glavna svrha "rijaliti" programa je suptilno favorizovanje ideologije profita u odnosu na individualne ljudske sudbine. Recept je jednostavan, svakodnevnim nizom simuliranih izazova i konfrontacija, jasno pokaži da su ljudi kompromitujuće slabi, nesigurni, pohlepni, prazni i nekarakterni, da su nekvalitetna, iskvarena, bofl roba i da su, kao takvi, društveno prihvatljiva i opravdana kolateralna šteta pri ostvarivanju glavnog cilja modernog društva.

Drugim rečima, sasvim je legitimno preko "bezvrednih", a tuđih, leševa stići do kapitalne vrednosti koja se egzaktno može iskazati u monetarnim jedinicama.

Trećim rečima, profit je važniji od ljudskog dostojanstva i od života samog.

Eureka!

Kako napisati pesmu

2010-05-11T22:18:00.000+02:00

ispiši hiljadu strana
a zatim ih spali
bez pompe
i sentimenta

pre punoletstva pročitaj
sve knjige
koje ti dopadnu šaka
a onda prekini

i potroši još jednu deceniju
potkradajući i ubijajući
svoje literarne idole

kloni se udruženja pisaca
i katedre lepih umetnosti
jedino čemu te
oni mogu podučiti
je poslušnost
i lažno samopouzdanje

izađi na ulicu
i dopusti sebi da budeš
prebijen od huligana
zvanog život

a onda se dovuci kući
i precrtaj
svoj najbolji stih
pre nego se onesvestiš

okači se kandžama
o zidove svoje sobe
i ne puštaj
dok ti nokti ne otpadnu
i dok poslednja kolonija termita
ne salutira tvojoj istrajnosti

piši

piši

piši

piši

piši

piši

piši

ne traži od Boga
bogatstvo
slavu
ženu

moli Ga
za čudo
za neizvestan život
i za nešto dobrog mastila

a onda počni sve ispočetka

ako doživiš osamdesetu
možda napišeš
jednu pesmu

jednu
besmrtnu
pesmu

koja će okončati
ratove

koja će rasplakati
ubice

koja će uspraviti
posrnule

koja će uzvisiti
ponižene

koja će poniziti
ohole

koja će umiriti
mrtve

koja će probuditi
žive

koja će...

ma, jasno ti je

idi sad
i piši

original by Robert Bruce

Ljubav kao potreba za spajanjem

2010-04-27T16:53:00.000+02:00

“Ljubav je nešto večno; aspekti mogu da se menjaju, ali ne i suština.” - Vincent van Gogh

Astrološki posmatrano, aspekti su odnosi između nebeskih tela. Kako svako od nas predstavlja galaksiju u malom, aspekte možemo razumeti kao uzajamnost individualnih galaksija ili pojedinih delova unutar svake galaksije ili, zašto ne, kao uticaj arhetipskih tema koje nas poput meteorske kiše zasipaju vekovima. Ljubav, kao ultimativna težnja ka zbližavanju i konačnom spajanju sa besmrtnom suštinom je, ako se ne varam, najjača arhetipska potreba svake individue.

Da se razumemo, sudar dveju galaksija nikako ne podrazumeva sudaranje zvezda koje im pripadaju, jer su galaksije, pre svega, prazan prostor u kojem su razdaljine između zvezda ogromne. Međutim, galaksije prilikom sudara jedna drugoj načisto “poremete” gravitaciju, što dovodi do uzajamnog mešanja prašine i gasova, pri čemu se stvaraju gusti stubovi prašine i masivni molekularni oblaci, čijom se snažnom kompresijom rađaju milioni novih zvezda. Neke od tih zvezda se gravitaciono povezuju u masivna svetlucava jata ili zvezdane klastere. Astronomska osmatranja pokazuju da se oko 90% ovako nastalih zvezdanih familija raspadne još tokom sudara galaksija (vreme je relativno), tako što se individualne zvezde razilaze i povlače u maglovitu pozadinu galaksije.

Dakle, sudar svetova nije nužno i sukob u kojem jedan teži eliminaciji drugog, već može predstavljati dugotrajni proces spajanja “dvoje u jedno”, tokom kojeg se neprestano rađa i umire.

Ova uzbudljiva fotografija Svemirskog teleskopa Hubble prikazuje sudar takozvanih “Antena galaksija”, udaljenih šezdesetak miliona svetlosnih godina od nas, u sazvežđu Gavrana. Sudar ovih galaksija je otpočeo pre oko 500 miliona godina, pri čemu su obe galaksije za sobom ostaville tragove odbačene zvezdane prašine, koji podsećaju na antene insekata. Ovaj najmlađi i nama najbliži primer sudarajućih galaksija otkrio je Fridrih Vilhelm Heršel 1785. godine, a meni se čini kao da je bilo juče. Očekuje se da će se jezgra ove dve galaksije “ujediniti” za oko 400 miliona godina.

Iako je gornja slika veoma jasna, hajde da se malo distanciramo od nje i proširimo poglede, možda ćemo, na taj način, još jasnije sagledati njenu suštinu.

Na šta vas ova slika podseća?

Mene podseća na Belo Srce, što je indijanski nickname koji sam prilikom našeg prvog susreta nadenuo mojoj dragoj, samo nebo zna zašto. :)

Smatra se da većina galaksija tokom svog života pretrpi bar jedan ovako značajan susret i da će, za nekih milijardu godina, slična sudbina zadesiti i naš Mlečni Put.

Sačekajmo Andromedu. ;)

Mark Twain - sto godina kasnije

2010-04-21T08:55:00.000+02:00

Ponekad se zapitam da li svetom vladaju vickasti mudraci ili imbecili koji to misle ozbiljno.

Pretpostavimo da ste idiot. I pretpostavimo da ste kongresmen, ali to sam već rekao.

Da se glasanjem nešto može promeniti, oni nam ne bi dali da glasamo.

Kada god primetiš da si na strani većine, vreme je da promeniš stranu.

Imamo najbolju vladu koja se novcem može kupiti.

Bankar je čova koji će vam pozajmiti svoj kišobran kada sija sunce, pod uslovom da mu ga vratite čim počne kiša.

Cenzura je kada odraslima zabraniš šniclu samo zato što bebe ne mogu da je sažvaću.

Istorija se ne ponavlja, ali se zato često rimuje.

Civilizacija je jadna pokondirena tikva, puna surovosti, sujete, arogancije, zlobe i hipokrizije.

Laž proputuje pola sveta dok istina još uvek navlači cipele.

Nema veće istinoljubivosti od sopstvenog priznanja da si lažov.

Svaka generalizacija je lažna, uključujući i ovu.

Postoje tri vrste laži: laži, notorne laži i statistike.

Cifre ne lažu, ali zato lažovi cifraju.

Ako ne čitaš novine, bićeš neinformisan; ako ih čitaš – dezinformisan.

Oni koji ne čitaju dobre knjige se nimalo ne razlikuju od nepismenih.

Klasika, to su one knjige koje svi hvale, a niko ne čita.

Vagnerova muzika je daleko bolja nego što zvuči.

Bog je prvo stvorio idiote. To mu je bila vežba. Onda je stvorio školske odbore.

Ne dozvolite da vam školovanje omete obrazovanje.

Sve što vam treba u životu su neznanje i samopouzdanje; uspeh je zagarantovan.

Niko ne može naučiti sve. Gradivo je preobimno i menja se iz časa u čas.

Kada sam imao četrnaest, moj otac je bio toliko glup da nisam mogao da ga trpim pored sebe. Kada sam napunio dvadeset i jednu, bio sam zadivljen koliko je stari naučio za sedam godina.

Uz samo malo truda, lako možemo naučiti da istrpimo nesreću. Tuđu, naravno.

Prošao sam kroz užasne stvari u životu, od kojih su se neke zaista i dogodile.

Nisam bio na toj sahrani, ali sam im poslao telegram podrške i odobravanja.

Ne plašim se smrti. Bio sam mrtav milijarde i milijarde godina pre nego sam rođen i nikada nisam imao neprijatnosti zbog toga.

Voleo bih da živim u Mančesteru. Prelazak iz Mančestera u smrt bi bio neprimetan.

Propast sveta bih voleo da sačekam u Sinsinatiju. Tamo sve kasni po deset godina.

Najhladnija zima koju sam doživeo bilo je leto u San Francisku.

Problem sa vama iz Čikaga je što mislite da ste najbolji samo zato što ste najbrojniji.

Divno je što su otkrili Ameriku, ali bi bilo još bolje da su je promašili.

Ulice Carigrada su prizor koji svako mora da doživi jednom u životu, nikako češće.

Bolje je držati jezik za zubima po cenu da pomisle da si glup, nego progovoriti i tako im otkloniti svaku sumnju.

Prava reč može biti efektna, ali nikada kao pravovremena pauza.

Razlika između prave reči i one koja joj je najbliža je kao razlika između munje i svica.

Jezik je varljivo i nepouzdano sredstvo, gotovo je nemoguće poređati deskriptivne reči na način kojim se ne preuveličavaju činjenice – uz pomoć mašte čitaoca, koja je uvek spremna da radi bez potrebe i bez rezultata.

Što više objašnjavaš, sve te manje razumem.

U Parizu su me uvek gledali belo kada sam im se obraćao na francuskom. Nikada mi nije pošlo za rukom da te idiote nateram da razumeju sopstveni jezik.

Zahvaljujući veštini dobrog vladanja jezikom, uspeo sam da im ne kažem ništa.

Čovekov karakter se može naučiti iz najčešće upotrebljavanih prideva u konverzaciji.

Ako nađete izgladnelog psa i pomognete mu da se oporavi, on vas neće ujesti. To je glavna razlika između psa i čoveka.

Ljudska rasa je kukavička rasa i ja ne samo da marširam u toj povorci, nego nosim i zastavu.

Postoji više dobrih načina da se zaštitimo od iskušenja, ali je kukavičluk daleko najefikasniji.

Svi živimo braneći svoje kukavičluke nazivajući ih svojim principima.

Hrabrost je odolevanje strahu, savladavanje straha, a ne odsustvo straha.

Najgora vrsta samoće je kada niste zadovoljni samim sobom.

Kad nas ljudi ne cene, mi smo duboko uvređeni, a duboko u svom srcu ni sami sebe ne cenimo.

Ljudima je uvek više stalo da im priznate talenat koji nemaju, nego da ih hvalite zbog petnaest talenata koje imaju.

Ima ljudi koji se strogo lišavaju svega što se može pojesti, popiti i popušiti, a što je na bilo koji način steklo lošu reputaciju. To je cena koju plaćaju zbog zdravlja. I zdravlje je sve što dobijaju zauzvrat. Kako je to čudno. To je kao da trampite sve što imate za kravu koja ne daje mleko.

Budite oprezni sa knjigama o zdravlju. Možete umreti zbog štamparske greške.

Zarekao sam se da nikad neću pušiti dok spavam.

Pušim umereno, ne više od jedne cigarete istovremeno.

Ostaviti pušenje je najlakša stvar na svetu, ja sam ga ostavljao bezbroj puta.

Ako u Raju nema pušenja, ja ne idem.

U Raju je dobra klima, u Paklu je dobro društvo.

Alkohol je možda najveći čovekov neprijatelj, ali Biblija kaže “voli svoga neprijatelja”.

Žao mi je ljudi koji ne piju. Kako god se osećali ujutru kada se probude, do kraja dana se neće osećati ništa bolje.

Potrebno mi je samo jedno piće da se napijem, ali nikako da zapamtim da li je to trinaesto ili četrnaesto.

Ne treba preterivati, ali preterivanja u piću nikad dosta.

Većina ljudi jedva izdrži sat vremena nedeljno u crkvi, kako li će tek izdržati večnost na sličnom mestu?

Hrišćanski narodi su najprosvetljeniji i najprogresivniji, uprkos svojoj religiji.

Postojao je samo jedan Hrišćanin. Uhvatili su ga i razapeli – na vreme.

Da se Hrist sada pojavi, sigurno ne bi bio Hrišćanin.

Pod izvesnim okolnostima, bogohuljenje donosi olakšanje kakvo ne može čak ni molitva.

Sve mogu da poštujem, osim onog što drugima predstavljaju svetinju.

Šta uraditi sa čovekom koji je izmislio proslave jubileja? Samo ga ubiti, to bi bilo preblago.

Mark Twain (30. novembar 1835. – 21. april 1910.)

Blues in C aka Joy of Making Music

2010-03-22T17:35:00.000+01:00

Od rane mladosti sam vernik. Ozbiljno, baš sam pravi vernik, ortodoksni. U vreme kada sam ja odrastao, jedini Bog je bio Eric Clapton, za drugog nismo znali, niti nam je bio potreban. Neki zabludeli apostoli su propovedali da on jeste drugi, jer je Jimi Hendrix prvi, ali vremenom su i oni shvatili da se radi o sinovima jednog istog, višeg Božanstva. Nazivali smo ga Bogom, ali on nije bio naš Gospodar, on je bio sluga tog višeg Božanstva kojem smo se svi klanjali, bio je sluga Muzike. Uprkos povremenim krizama i gubitku vere kod razočaranih skeptika, do dana današnjeg se suštinski ništa nije promenilo, on je za nas i dalje onaj koji je od Boga izabran da Muzici služi i njenu slavu pronosi, umesto da njome manipuliše zarad sitnih sopstvenih interesa i ambicija.

"Music is closest thing to being truly in the moment, to being in harmony with time."
(Eric Clapton)

Jedno od Bogojavljenja za pamćenje se odigralo 6. juna 2004. godine u Dalasu. Eric Clapton je organizovao "Crossroads Guitar Festival" da bi sakupio novac za svoj "Crossroads" centar za lečenje od zavisnosti, a usput je sakupio takvu ekipu slugu Božijih, kakvu ne bi sakupio ni sam Svevišnji. Da li ima Boga, ne bih sada o tome, ali ako ga ima, On je ovaj nastup sigurno gledao. Moja malenkost ga je odgledala tridesetak puta i još nije uspela da mu pronađe manu, pa mi ne preostaje ništa drugo osim da ga od sveg srca preporučim, ko do sada nije, evo mu prilike da nasluti savršenstvo.

Maksimalno opušten, u bermudama i patikama, a u isto vreme, nesvakidašnje koncentrisan, inspirisan i precizan, Eric Clapton zvuči prljavije, tvrđe i energičnije nego ikada pre. Ovaj spektakularni četrnaestominutni festival emocija on završava mokar do gole kože, ali na bini nije sam. Božansku harmoniju grade i rabovi Božiji, izuzetni Chris Stainton za pianom, neodoljivi Nathan East za basom i izvanredni Steve Gadd za bubnjevima. Sve pohvale ovoga sveta zaslužuje i famozni gitarista Doyle Bramhall II koji je još kao šesnaestogodišnjak svirao turneje sa "The Fabulous Thunderbirds", koji je na domaćem terenu i kada svira bluz i kada svira Pink Floyd, što zavređuje moje beskrajno poštovanje. Svirkom koja je sušta suprotnost Erikovoj, Doyle perfektno održava ravnotežu unutar benda, njegov solo je fascinantno nepretenciozan, jednostavan, sirov i ogoljen do koske, i kao takav predstavlja čistu esenciju stoprocentnog bluza. Billy Preston na Hammond-u je priča za sebe, impozantni solo stoleća je odsvirao s nepodnošljivom lakoćom i po ko zna koji put dokazao da virtuoznost u muzici ima smisla samo ako je prati ekstraordinarni feeling.

Bez zezanja, ja volim da preterujem, ali ovo je izvan svake sumnje jedan od najboljih živih nastupa ikada. I pored toga što kod kuće imam originalni DVD, ja ovo moram imati i na blogu, jer ga krase strast, predanost, energija i bezuslovna ljubav and that is all we need.

Eric Clapton - Have You Ever Loved A Woman
(Crossroads Guitar Festival)

Lakše je biti anđeo nego djeva Marija

2010-02-14T21:22:00.000+01:00

Pre neki dan sam naleteo na blog isfrustriranog pisca u pokušaju, koji je posle dve godine razrade ideja, najzad seo da napiše originalnu priču, da bi dve nedelje kasnije na televiziji video da je tu priču neko već napisao i snimio. Koliko sam uspeo da primetim, priča je krajnje trivijalna i stereotipna, tako da me uopšte ne čudi što se pojavila na više mesta, ali svejedno, ambiciozni autor je šokiran, očajan i ne zna šta će dalje sa sobom.

To me vraća u vreme kada sam se poluanonimno, ali full ozbiljno i pasionirano bavio komponovanjem. I pored laskavih komplimenata koje sam dobijao od kompetentnih ljudi, ja sam bio nezadovoljan, stalno sam bio pod utiskom da nisam dovoljno originalan, da ne umem da se oduprem brojnim uticajima muzike koju slušam. Tim pre, što su i od nekompetentnih stizali komentari tipa „super ti je ovo, kao Vangelis“, „fenomenalno, zvuči kao Deep Forest“, sećam se da je i moj rođeni otac, u najboljoj nameri, uspeo da povredi moj autorski ego lakomislenom izjavom „ovo je mnogo dobro, podseća me na Vagnera“. Tada sam se naivno zanosio idejom da stvaralački talenat treba krunisati autentičnim delom koje će biti nezavisno, koje će nositi snažan individualni pečat i koje će predstavljati nešto po čemu ćeš biti poseban, prepoznatljiv i neuporediv.

Iako nisam od onih koji teže da iza sebe ostave neki trag, sa gore izloženom predrasudom i velikim entuzijazmom krenem ja da stvaram svoje najnovije delo. Bio sam visoko inspirisan i u dubokom kreativnom zanosu, krenulo mi je dobro, u prvom pokušaju sam došao do glavne teme kojom sam bio potpuno zadovoljan, što je kod mene redak slučaj. Rešim da je nadogradim i aranžmanski obogatim primesama etno muzike. Uvedem sinti padove, frulu, cimbala, crkvena zvona, ubacim semplove Pavla Aksentijevića, pa ženski hor, tapan, tarabuku i tambure, pa muški hor..., od dva i po minute muzike, ja napravim pet i po. Super, kompozicija mi zvuči dobro i do tada nečuveno, dakle originalno, eto, uspeo sam! Neka je tako, neka malo odleži, a kasnije ću hladne glave da joj udarim poslednji glanc...

Nije prošlo mnogo, uzmem ja da preslušam tek objavljen „Balkan 2000“ od Sanje Ilića, stignem do pete numere i tu se zaledim. Aranžman i atmosfera skoro identični, tonalitet, tempo i Pavle Aksentijević sasvim identični, samim tim ni melodija ne odskače mnogo, bitnije razlike dolaze tek u četvrtom minutu. U neverici i totalno raspamećen, ja jednostavno zanemim, šta bih drugo. Sreća je da sam u tom trenutku svog života već bio dobro opremljen odbrambenim mehanizmima od neprijatnih iznenađenja svake vrste, pa nisam bio do te mere razočaran, kao onaj gore. Tešio sam se u fazonu, ma dobro, nema veze, važno da je muzika ugledala svetlost dana, nije bitno ko je autor, buuahahaha. Ali definitivno, nije nimalo prijatan osećaj kada shvatiš da će nešto što je trebalo da postane tvoja ultimativna satisfakcija, okončati sudbinu u kontejneru za reciklažu.

Ok, kapiram, s kraja na kraj sveta – isti smo kamen, poznati su brojni primeri da su različiti ljudi iz različitih epoha i sa različitih krajeva sveta, ne znajući jedni za druge, potpuno nezavisno dolazili do istih ideja na poljima umetnosti, nauke ili filozofije, ali brate..., isti grad, ista godina, što je mnogo, mnogo je.

Od tada sebe više ne shvatam ozbiljno kao kompozitora, ambicija mi je dosta splasnula i jedva da sam uopšte nastavio time da se bavim, ali dok sam se ja ponovo dizao, savladavao nove tehnologije i u svojoj glavi razrađivao ideje o tome kako da napravim efektan spoj etno i tehno muzike, Sanja Ilić je to majstorski realizovao na svom sledećem albumu i tako mi pripomogao da razbijem iluzije o originalnosti kao bitnom preduslovu za kreativnost.

Ali zato, kada me pitaju koje kompozitore najviše cenim, hteo - ne hteo, mislio tako ili ne, moram da počnem od Sanje Ilića. Na kraju krajeva, i on je Bik u horoskopu, i njegov Bog ima plave oči, male su šanse da je to slučajnost. :)

Moxy Creative

123klan

Rule #5, from Jim Jarmusch’s Golden Rules of Filmmaking by Mark Malazarte

Stepski

My name is Hackman, Gene Hackman

2010-02-11T21:57:00.000+01:00

Istražitelji su mesto zločina ogradili žutom trakom, a žrtvu prekrili belim čaršavom. Oprezno su se kretali unutar ograđenog prostora, strogo vodeći računa da ne unište eventualne tragove. Povremeno su nešto zapisivali u svoje male notese, a jedan od njih je čučao i pedantno pakovao prašinu u najlon kesice. U najvećoj tišini sam se primakao mestu dešavanja. Potpuno zadovoljan tokom forenzične istrage, usredsredio sam se na socijalno-psihološke aspekte ovog bezumnog akta.

“Ja mislim da su prave žrtve, zapravo, njegova deca”, rekao sam inspektoru gotovo svečanim tonom.

“Da, da, svakako”, odgovorio mi je inspektor, ne pogledavši me.

“Žrtve su i njegovi roditelji”, dodao sam. “Pod pretpostavkom da su barem oni živi.”

Inspektor nije odgovorio, ali me to nije pokolebalo da posle kraće pauze nastavim sa svojim opservacijama.

“Ni njemu ne možemo osopriti ulogu žrtve, na kraju krajeva, on je taj koji je ovde izgubio svoj život, a to nije mala stvar, zar ne?”, izgovorio sam značajno upirući prstom prema pokrivenom telu. Inspektor više nije mogao da ignoriše moju ekspertizu.

“Hej, ti..., da, da, ti... smesta da si se udaljio! Vidiš da pokušavamo da radimo!”, doviknuo mi je, gledajući me direktno u oči.

Dok su me dvojica kolega pratila do vozila, ja sam razmišljao o svim potencijalnim žrtvama ovog nemilog događaja. Ako je ubijeni bio dobar u poslu, trpeće svi oni koji su koristili njegove usluge, ako je bio podstanar, žrtva je i stanodavac jer nije nimalo lako pronaći pristojnog stanara u ova smutna vremena, ako je bio dužnik - jao si ga njegovim poveriocima... Ni zvuk sirene, ni SMS poruke koje su stizale od moje bivše žene, ništa nije moglo da izmesti moju koncentraciju sa ovog slučaja. Osećao sam veliku odgovornost, bilo je tu mnogo ljudi o kojima sam morao da brinem. Međutim, tek što smo stigli u stanicu, zazvonio je telefon i ja sam morao da krenem na novi zadatak.

Možda ja i nisam najbolji policajac, ali sigurno nisam zaslužio da osnovcima objašnjavam opasnosti koje im prete od seksa, duvana i droge.

“Mislim da je to što držite u ruci samo pakovanje,” reče mi klinja iz prve klupe. “Kondom vam je ispao, eto ga, tu dole, pored vaših nogu”.

“Da, da, znam. To sam i rekao”, mrmljao sam dok sam se saginjao da dohvatim kondom. “Ovo je..., ovaj deo se..., hm... Mir, deco...”. Deca su se kikotala, a ja sam se toliko upetljao da više nisam znao šta je šta. Gledao sam u levi dlan, pa u desni, pa opet u levi, da bih na kraju, prateći ih pogledom, obe ruke podigao u vis, kao da se predajem.

“Deco, ovo je kondom… Sve ovo!”

Pravio sam budalu od sebe. Okrenuo sam se ka učiteljici pokušavajući da ostvarim telepatski kontakt sa njom. “Pomozite…”, kao da sam cvilio. “Molim vas, pomozite...”. Ona nije ni trepnula, a ja sam treptao kao lampica auto alarma. Tražio sam elegantan izlazak iz ove glupe situacije, ali uzalud, zastavica je pala i ja sam nekontrolisano odvalio:

“Deco, da li volite brzu vožnju? Hoćete da vas vozim do poligona da gledate kako upucavam kontejnere? Ko je za, neka digne ruku”.

Tek što sam to izgovorio, dvanaest dečaka i pet devojčica su visoko iznad glava mahali raznobojnim pakovanjima kondoma.

Sutradan sam u “Kuriru” čitao da direktorka škole od mene nije ni tražila da učenicima pričam o seksu. "Da sam to htela, zvala bih vatrogasce", izjavila je je rezignirano. Prema izvorima “Glasa javnosti”, ona je samo prijavila da se oko škole muva neko za koga se sumnja da je narkodiler. Na “B92” su spominjali jednog kidnapera i jednog pedofila, s tim što je spikerka nekako neprirodno naglašavala reč "jednog". Ako je pak verovati “Blicu”, mene niko iz škole nije ni zvao, jer ja uopšte nisam policajac. Ovu vest je potvrdilo i Ministarstvo unutrašnjih poslova, što je u meni izazvalo uznemirujuću krizu identiteta.

“Ko sam ja?”, zabrinuto sam upitao nadzornika.

"Ti si pesnik, prorok, propovednik, pop-rock ikona i odmetnik", odgovorio mi je uz blagonakloni smešak. Njegove reči su prosto odisale majčinskom toplinom i meni je momentalno laknulo što nisam policajac.

Pokrio sam se ćebetom, krajičak jastuka stavio u usta i zaspao kao beba.

Ljubavni život Mudimira Srajkovića

2010-01-31T16:10:00.000+01:00

Imao sam devojku iz Ralje,
ta je brzo produžila dalje.

Imao sam devojku iz Gruže
ni ona se ne zadrža duže.

Imao sam jednu iz mog kraja,
ali ni ta veza ne potraja.

Jedna me je, iz Gadžinog Hana,
ostavila posle pet-šest dana.

I sa onom što beše iz Čačka,
dođe vreme da se stavi tačka.

Imao sam curu iz Mramorka,
trošila je k'o da j' iz New Yorka.

Imao sam curu iz Palanke,
zbog nje brzo ostadoh bez banke.

Imao sam devojku iz Kule,
spustila mi konto ispod nule.

Imao sam curu sa Voždovca
i sa njom se raziđoh zbog novca.

Slično beše s curom iz Zemuna,
ostavi me zbog nekog tajkuna.

Čak me jedna što dođe iz Pirot
napustila jer sam mnogo sirot.

Ljubio sam jednu iz Laćarka,
ali shvatih, sve je bilo varka.

Imao sam curu iz Sopota,
njena ljubav beše mi Golgota.

Imao sam devojku iz Ljiga
i sa njom sam im'o puno briga.

Imao sam curu iz Inđije,
otrovna je bila poput zmije.

Imao sam curu iz Brestača,
al' je našla boljega jebača.

Imao sam curu iz Trebinja
otišla je jer sam muška svinja.

Šutnula me M. iz Novoga Sada,
jer od mene nema većeg gada.

Imao sam devojku iz Šida,
ta je rekla da sam prava gnjida.
(u stvari je bila iz Gibarca
i otišla zbog drugog muškarca).

Prevari mi devojka iz Niša,
"udajem se, a tebe ko šiša".

Imao sam curu iz Gradišta,
otišla je, nije rekla ništa.

Sada volem jednu iz Perleza,
i ona me stalno nešto zeza.

Al' me od svih najviše opekla,
jedna dekla neznanog porekla.

Inspired by Tom Waits

Kuvarski blog Jean-Paul Sartra

2009-11-12T18:10:00.000+01:00

3. oktobar

Danas sam razgovarao sa Kamijem o mojoj ideji da napišem "Kuvar". Iako on nikada ništa ne jede, mnogo me je ohrabrio, požurio sam kući da odmah prionem na posao. O, kako sam uzbuđen! Počeo sam da radim na formuli za moj Denverski omlet.

4. oktobar

I dalje radim na omletu i nikako mi ne ide. Pravim omlet za omletom, nižem ih jedan za drugim, kao četu vojnika koja maršira direktno u more, svi mi izgledaju prazno, odsutno i šuplje. Želim da napravim omlet koji izražava besmislenost egzistencije, a jedino što uspevam da izvučem iz njih je ukus sira. Gledam ih na tanjiru, ali oni ne gledaju u mene. Pokušao sam da ih jedem u mraku, ali ne vredi. Malro mi je predložio da dodam papriku.

6. oktobar

Shvatio sam da je tradicionalna forma omleta (jaja i sir), totalno buržoaska. Danas sam pokušao da napravim omlet od jedne cigarete, malo kafe i 4 kamenčića. Servirao sam ga Malrou, koji se odmah ispovraćao. Na dobrom sam putu, ali predamnom je dugo putovanje.

7. oktobar

Danas sam ponovo modifikovao moj recept za omlet. Svi dosadašnji pokušaji su mi doneli samo ogorčenje, a degustatorima samo mučninu. U pokušaju da dostignem buržoaski nivo, nabacio sam dva pržena jaja preko očiju i takav šetao ulicama Pariza sat vremena. Naleteo sam na Kamija u Select-u. Rekao mi je: "patetična budaletino, idi kući i operi to lice!". Iznerviran, prosuo sam mu kotlić ribljeg paprikaša u krilo. To ga je razbesnelo, zgrabio je slamku sa stola, istrgao je iz papirnog omotača, od papira napravio kuglicu koju mi je svom snagom dunuo kroz slamku direktno u oko. "Aooj! Pizdo!", dreknuo sam plačnim glasom. Ustao sam sa poda psujući i pobegao sa lica mesta držeći se za oko.

10. oktobar

Iz dana u dan pokušavam sve radikalnije interpretacije tradicionalnih jela, u nastojanju da nekako izrazim prazninu koju ovih dana osećam. Danas sam pokušao sa sledećim receptom:

Tunjevina zapečena u tepsiji

Sastojci: 1 velika tepsija

Stavite tepsiju u hladnu rernu, stavite stolicu ispred rerne, sednite na stolicu i ostanite tako zauvek. Razmišljajte o tome kako ste gladni. Kad padne noć, nipošto ne palite svetlo.

Iako ovaj recept verno dočarava prazninu, ipak mu nedostaje buržoaski životni stil. Kako ćemo prepoznati da smo ostali zakinuti za tunjevinu zapečenu u tepsiji, a ne za neko drugo jelo? Sve sam više isfrustriran, majke mi.

12. oktobar

Oko mi je još uvek otečeno. Mrzim Kamija.

25. oktobar

Primoran sam da napustim projekat pisanja kompletnog "kuvara". Umesto toga, sada tragam za jednim receptom koji će u sebi otelotvoriti stradanje čoveka u svetu kojim vlada Neosetljivi Bog, a u isto vreme, konzumentu obezbediti bar po jedan sastojak iz svake od 4 osnovne grupe hranljivih namirnica. S tom namerom, kupio sam 300 kilograma životnih namirnica u piljari na ćošku i zaključao se u kuhinji, odbijajući da ikog drugog pustim unutra. Posle nekoliko nedelja rada, pošlo mi je za rukom da sastavim recept za jelo od 2 jaja, pola šolje brašna, 4 tone govedine i jednog praziluka. Iako sam na samom početku, bojim se da me čeka još mnogo posla.

15. novembar

Osećam da sam veoma blizu velikog dostignuća. Izmišljao sam i pripremao jelo za jelom, ali nijedno od njih nije izražavalo uzaludnost postojanja ništa bolje nego da sam naručio picu. Jutros sam iz kuće izašao prilično depresivan, besciljno sam lutao ulicama. Odjednom, kao da mi se nebo otvorilo. Mozak mi je elektrificirao pod najezdom novih ideja, "đus, tost, mleko,..., đus, tost, mleko...", mumlao sam naglas. Shvatio sam da me još samo jedan sastojak deli od stvaranja hranljivog doručka. Gadnog, doduše, ali nabijenog egzistencijalnom autentičnošću. Požurio sam kući nestrpljiv da počnem sve ispočetka.

18. novembar

Danas sam pokušao još jednu varijaciju: đus, mleko, tost i čips od sira. Još jedan sumorni neuspeh. Svašta sam pokušavao. Đus, tost, mleko i viski, đus, tost, mleko i pileća džigerica, đus, tost, mleko i Malroova pljuvačka. I ništa. Nema mi pomoći, u agoniji sam. Đus, tost i mleko trčkaraju oko mog napaćenog mozga koji gori u groznici, kao bezbožno trojstvo okrutnog poricanja. Četvrti sastojak, šta bi to moglo biti!? Gubim razum, izgubljen sam kao Indijanac koji traži Sveti Gral na Menhetnu. Svoj zadatak moram da privedem kraju, ali mi ponestaje novca za hranu. Možda čoveku nije ni suđeno da sazna. Rešio sam da se zaposlim u nekom restoranu.

21. novembar

Kami je danas bio u restoranu. Nije imao pojma da sam ja bio u kuhinji i da sam mu, pre nego je poslužen, krem čorbu začinio šlajmarom. Sic semper tyrannis.

23. novembar

U restoranu sam naišao na nerazumevanje. Dobar deo klijentele se žalio da ih moj specijalni doručak (stranica iz Prustovog "Traganja za izgubljenim vremenom" i let lampa kojom stranicu treba zapaliti) ostavlja gladnim. Kao da je njihova glad od ikakvog značaja. "Ali, mi umiremo od gladi", govorili su. Pa šta? Na kraju će svakako umreti. Od takvih mi uvek pripadne muka. Dao sam otkaz. Glupo je da jedan Jean-Paul Sartre konobariše. Imam dovoljno novca da uskoro nastavim svoj rad.

24. novembar

Sinoć sam sanjao jedan san. U njemu, stojim sam, na plaži. Strašna oluja besni oko mene. Počinje i kiša. Pada noć. Shvatam kako sam mali i beznačajan, kako je čitavo čovečanstvo samo trunka u Božijem oku, a ja samo trunka u tom čovečanstvu. Iznenada, pored mene se zaustavlja crveni Cadillac kabriolet, u njemu su dve prelepe devojke, Jojo i Vendi. One me kupe i odvode u svoju holivudsku vilu, daju mi pola kile kokaina i sa mnom ludački strasno vode ljubav do kraja mog života.

26. novembar

Danas sam napravio Švarcvald tortu od 3 kile trešanja i živog dabra, izazivajući samu definiciju reči "torta". Bio sam veoma zadovoljan. Malro je rekao da se iskreno divi mojoj torti, ali da ne može da ostane na desertu. Svejedno, mislim da bi ovo mogao biti vrhunac mojih dosadašnjih dostignuća, rešio sam da se prijavim na Betty Crocker Bake-Off, internacionalno takmičenje kuvara amatera. Nagrada je milion dolara.

30. novembar

Danas je održano takmičenje. Stvari se baš nisu odvijale onako kako sam zamislio. Dok je žiri većao, dabar se malo uznemirio i ujeo Betty Crocker za ručni zglob. Dabrove moćne čeljusti su sposobne da poseku osrednju šumu plave smreke za manje od deset minuta, ne treba trošiti reči da mu za nežni zglob omiljene američke kuvarice treba mnogo manje. Osvojio sam samo treće mesto, a protiv mene je pokrenuta veoma neprijatna sudska tužba.

1. decembar

U poslednja 2 meseca sam tokom svake nedelje nabacivao po 12 i po kilograma i sada me zapljuskuju plime prosvetljenja. Glupo je biti toliko debeo. Moj bol, očaj i krajnja usamljenost su potpuno identični kao što su bili dok sam bio mršav, ali izgleda da, ovakav, ostavljam daleko slabiji utisak na devojke. Od danas živim samo na cigaretama i crnoj kafi.

Čik pogodi šta imam za večeru

2009-11-03T19:00:00.000+01:00

Zeca u vinu, jagnje u blatu,
luk i slaninu, šopsku salatu,
kulen, projaru i plavu traku,
biftek na žaru, ajvar, musaku.

Pitu bez kora, jare u glini,
plodove mora u testenini,
pticu u mleku, pečeno prase,
pa štrudlu neku s mak i orase.

Pohovan mozak, burek sa mesom,
tzatziki umak sa urnebesom,
punjenu gusku, sarmu, tortilju,
salatu rusku, smuđ na roštilju.

Pečeno pile na bečki način,
teleći file, lovor ko začin,
i feferone i sir od koze,
tri toblerone, dve kaprićoze.

But u pepelu, mleko u prahu,
sve ću da smažem u jednom dahu,
ashes to ashes, dust to dust,
odoh da jedem, because I must.

Serija o Džordžu

2009-10-30T22:36:00.000+01:00

Meni više ništa nije zanimljivo, sedim pred televizorom, gojim se i prdim, to je sve što radim u životu, reče Sergej „Na terapiji“, a takav sam i ja, kad se uverim da nešto mogu, ja to batalim, izgubim interesovanje, umotam se u ćebe kao mumija, ništa bolje kod mene nije prošla ni serija „Na dijeti“ koju sam nedavno počeo da pratim, ne pitaj me zašto, pa zato što su mi danas obe koleginice, nakon što sam odbio njihove nepristojno kalorične ponude, rekle da uopšte nisam debeo, a to mi je sinoć rekla i žena dok mi je mesila pogaču sa čvarcima, koju sam nedugo zatim zafrljačio kroz prozor, ne ženu nego pogaču i ne zato što nisam gladan, već iznerviran njenom izjavom da nemam manira, a to mi je rekla samo zato što sam joj kroz tanke zidove doviknuo da je ona ta koja nema manira, ne moja žena, nego naša nova komšinica koja već 25 dana renovira mansardu-mali stan, po zidu kuca tika tak, a zidovi joj tanji od mog najtanjeg nerva, ponoć je ženo, dreknem ja, aman, dosta više, treba da se spava, ne smem ni da pomislim koliko bi ga decenija renovirala da je kojim slučajem petosoban i ko zna šta bi se sve desilo da se nešto posle ponoći nisam ošamutio punom tepsijom gibanice koja mi je promakla za doručak, srećom, tepsija je ostala čitava, ali ne i moja žena, koja mi je, dok sam jeo, stajala nad glavom i zvocala kako ne smem biti toliko nasilan prema nepoznatim ženama, na šta sam morao da odreagujem, prebio sam je i onako negližiranu izbacio na hodnik, jer se nas dvoje baš dobro poznajemo i ona odlično zna koliko sam zgrožen nasiljem nad ženama, a to mi je rekla samo da bi povredila mene senzibilnog, namerno je udarila tamo gde sam najtanji, a ako mislite da se ta zlobna i licemerna žena tu zaustavila, varate se, vidi se da je uopšte ne poznajete, pre nego sam tresnuo vratima za njom, jasno sam joj i glasno doviknuo da se više ne vraća, ne vraćaj se, kravo, kobilo i kozo jedna ti, baš tim sledom reči sam joj se obratio, ali se ona, posle samo par minuta, preko komšijske terase prebacila na našu terasu sa podmuklom namerom da mi amputira kako je moje tobožnje nasilno ponašanje prema strancima, nesumnjiva predispozicija za nasilje prema bližnjima, što je, u mom slučaju, brutalna kleveta, pa meni je bračno nasilje najslabija od svih slabih karika, ja kada čujem za neki takav slučaj, poprskam po svim šavovima i u tom trenutku mi nije bilo druge nego da proverim koliko nisko može da padne ta žena, u trećoj rundi sam je saterao među konopce i aperkatom lansirao kroz prozor četrnaestog sprata, stajao sam na simsu u gaćama rizikujući sopstveni život, samo da bih taj njen, kako mi se tada činilo, fatalni pad, trijumfalno propratio urlikom "ne vraćaj se, kuuuurrrvooo", ali ne lezi vraže, nisam stigao ni u pidžamu da ulegnem, eto ti opet nje na vratima, trese, lupa, udara, viče kako mi sve oprašta, kako me voli baš zbog te moje kurčevitosti, krenula da se izvinjava što me je tukla i tu ti ja nepromišljeno spustim gard, posegnem za bravom, još ni kvaku nisam ispustio, a ona mi sa vrata naskoči direktno na kurje oko, ijaooo, sledi scena iz "Velikog brata", ja u suzama, ona u tripu, te neće više to da trpi, te za koj moj da kuva kad ja ništa ne jedem, te da li ja shvatam koliko sam blizu da je više nikada ne vidim, dovoljno je samo da joj kažem da se ne vraća, a da sam se ikada drznuo da joj to kažem, ona se svakako više nikada ne bi vratila u Srbiju, kao Mira Marković, jebote, ako me voliš, poljubi me, rekla je i tada dolazi do prekida filma, samo reklame i mrak u duši, sa tevea se čulo that stupid woman annoys the heck out of me, she really fucking pisses me off, zgrabio sam je za kosu, izvukao na hodnik, pozvonio kod komšinice, uleteo unutra i obe ih ugurao u nedovršeni kamin, dobro ih naložio kako je to najbolja preventiva protiv gripa koja ne izaziva neželjene efekte, znači ono, baš sam ih naložio, a meni moja žena slepo veruje, poslednje njene reči su bile "nastavi da pišeš blog, sve moje prijateljice te prate, to mi je mnogo važno" i tako, sada sam opet sasvim sam i nema ko da mi kuva, pa sam u dilemi, da li da se prebacim na "Farmu", gde se krčkaju prčanjski krompiri ili na "Survivor", gde se dave proteinima, kako god okrenem, preživeću.

Ovo malo duše

2009-08-20T19:39:00.000+02:00

Negde sam već pominjao da su Dunav i muzika dva ključna, takoreći vitalna, elementa koja moje bivstvovanje na ovoj planeti čine koliko-toliko podnošljivim. Dosta muzičara je prošlo kroz moj život i još više muzike kroz moje uši, ali ubedljivo najbolja pevačica koju sam slušao uživo bila je izvesna Ljilja B., po profesiji učiteljica. Srećom po mene, bila mi je prva komšinica i bezmalo član domaćinstva, jer smo živeli na pet metara razdaljine, bukvalno “prozor u prozor”, a njen anđeoski glas je bio dovoljno dobar razlog da prozori budu otvoreni kao dragstor. Tim pre što je za muža imala profesionalnog muzikanta, gitaristu, sa kojim je neretko muzicirala za mnogobrojne prijatelje ili za svoju dušu i što je njihovim širokim i šarenolikim repertoarom ipak dominirao blues. Prisustvovao sam mnogim neobaveznim svirkama, sešnima i ostalim muzičkim seansama, ali takvim kao što su priređivali njih dvoje, više nikad. Možda nije mnogo bitno, ali zašto prećutati da je bila izuzetno pametna i lepa žena. Prelepa čak. Iako duboko svesna svog vanserijskog talenta, nikada nije ganjala muzičku karijeru, u mladosti je pevala u “Krsmancu”, da bi se kasnije, samo u nekoliko navrata, kao pevačica pridružila mužu na letnjim morskim gažama, što je svakako bio dobar način da sebi i detetu obezbede letovanje. Pre godinu i po dana je svojom voljom i sa dobrom namerom otišla na rutinsku hiruršku intervenciju sa koje se nikad nije vratila i od tada živim u komšiluku tuge, ali to je neka druga priča, o njoj bih mogao knjigu da napišem.

Danas pre podne sam, šetajući Dunavskim kejom, prošao pored preplanulog, neobrijanog čičice koji je u nekom smešnom šorcu i narandžastom dresu košarkaškog kluba "Play Off Užice" sa brojem 12 na leđima, stajao nasred pustog šetališta i pevao. Neko drugi bi možda rekao “vidi matoru budalu”, a ja zastadoh zabezeknut, kao iz neba pogođen, i dok sam tako, od iznenadne miline raspamećen, sakupljao najsitnije komadiće svoje duše rasute po vrelom asfaltu, čovek je i dalje pevao, zapanjujuće dobro, kao slavuj, da ti stane dah, u klasi jednog Vuleta Jevtića ili Mileta Bogdanovića, a ako postoji neki viši razred, onda ovaj čikica spada i u taj razred. Zapravo, ja sam tu bio samo slučajni prolaznik, a jedina publika kojoj se čikica pesmom obratio bio je prodavac sladoleda, koji je, takođe sav raspilavljen, jedva progovorio: “Ih, bre… muuzika…, ma, je l’ znaš ti..., pa ti bolje pevaš nego svi oni s televizije!”

U povratku sam ga zatekao kako zamišljen sedi na klupi ispod drveta, umornog pogleda oborenog u prašinu. Pomislio sam da radi kao čuvar obližnjeg luna parka ili da iznajmljuje bicikle. Ima blizu sedamdeset godina. Prišao sam mu i ispred njega gotovo zastao, bilo mi je glupo da mu kažem “dobar dan, mnogo dobro pevate”, samo sam mu se osmehnuo i nastavio dalje.

Dok mi se sa bilborda nepristojno kezila interpretatorka koja četvrtkom nastupa na splavu 500 metara niže, pomislih “gde ćeš niže, iz ove ne možeš da iscediš ni pošten osmeh, kamoli neku dublju interpretaciju duše”, ali ubrzo se u mislima vratih na čičicu. Retki su ljudi sa takvim talentom, a među njima još ređi oni, koji su uspeli da očuvaju neokaljanu dušu. Zato se svim srcem nadam da ga za života niko neće uslikati i turiti na YouTube.

Mnogo pitanja, ali zato plakanja nikad dosta

2009-08-06T19:51:00.000+02:00

Da li je iko od vas koji pišete "ozbiljne" postove o opštim temama ikada pomislio da bi to mogao pročitati i neko ko je, pogrešno bi bilo reći - neuporedivo više, ali svakako daleko više od vas familijaran sa problematikom o kojoj pišete? Za vas je bolje da niste pomislili, zato mi nemojte odgovoriti odmah, u suprotnom plačem. Šalim se, baš naprotiv, u suprotnom plačem. Od smeha, naravno.

A da li umete da dva sata svog rutinski obavljenog posla na terenu, dokumentujete na 50 kucanih strana? Ako umete, koliko vam je vremena potrebno za to? Pre nego što mi ne odgovorite, uzmite u pamet moje čvrsto uverenje da je predefinisani šablon za traženu dokumentaciju, očigledno, sastavio neki mamlaz koji sebe shvata preozbiljno, iako nikada u svom promašenom životu nije izašao iz "Word-a", a kamoli iz kancelarije. E, mene je ovakvog, koji svašta ume i ništa mu nije teško, maločas kapitalizam zamolio da mu do ujutru pošaljem popunjen dokument, na šta sam mu ekspresno i elektronski ljubazno odgovorio da mogu da ga pošaljem odmah..., ali glup je taj kapitalizam, nikada neće shvatiti da sam mislio na njega, a ne na dokument.

U stvari, ovde mi se plače, ali da je smešno, jeste, iako baš i nije. Hoću reći, ozbiljni su smešni, zato budimo neozbiljni. Smejmo im se, do suza.

A ovde bi trebalo da vam prilepim neki ekstraterestrijalni YouTube, da malo prokomuniciramo muzički, ali vidim da je danas neko pokušao da izgugla "pink floyd stepski", pa evo, da pripomognem, izvolite linka do Pinka i hvala vam što nas slušate, a ko promeni kanal - ozbiljna mu keva :)

Kritika šabanskog uma

2009-05-13T19:35:00.000+02:00

Odgledah na RTS-u tužnu priču o herojstvu i nemoći naših pilota za vreme NATO agresije. Herojstvo se ogleda pre svega u tome što su uopšte poleteli, unapred svesni da su letilice tehnički osposobljene taman toliko da mogu da polete, bez ikakve mogućnosti za borbena dejstva. Sva ljudska nemoć se sabila u jedan jedini let, u trenutak za koji su se pripremali čitav svoj život, u kojem bi trebalo da odbrane nebo ili polože taj život i tako potvrde njegov smisao, a u kojem su shvatili da su samo tačkice na radaru svetskog besmisla, pasivne figurice na poligonu za trening agresorske alijanse, lake mete nevidljivog neprijatelja na kojeg neće ispaliti nijednu raketu. Bio je rat, oni su svoju patriotsku i profesionalnu dužnost izvršili bespogovorno i najbolje što mogu, svesni da su zloupotrebljeni od strane onih koji si ih gore poslali sa ciljem da stvore lažnu sliku o nama, sliku koja je u neskladu sa realnošću, ali u potpunom skladu sa njihovim šabanskim shvatanjem patriotizma.

Ne znam da li je neko od poginulih pilota dobio svoju ulicu, jedino znam da su preživeli dobili penziju kao ratni veterani i da se sada bave nekim drugim, prizemnim stvarima. Bilo pa prošlo, nastupio je mir, došla je nova generacija pilota koja ima priliku da potraži smisao svoje profesije u niskom preletu iznad teniskog kompleksa na kojem je upravo održan šabanski turnir u organizaciji šabanske familije, potpomognut od šabanske vlasti, a sve u službi stvaranja lažne slike o nama, afirmacije kolektivnog šabanskog patriotizma i promocije ponekog individualnog šabanizma.

Ne bih voleo da živim na nekoj tužnoj adresi, recimo na bulevaru Toše Proevskog. Baš kao što ne volim da čujem da se tamo neki šabani bogate tako što svakih 6 meseci izbacuju njegov novi CD. Za Đinđića sam glasao na svim izborima na kojima je učestvovao, ali bi mi bilo nelagodno da živim na njegovom bulevaru zajedno sa šabanima koji su ga ubili. Baš kao što mi je nelagodno kada čujem da ga neki drugi šabani svojataju. Ne izjednačavam, ali imam razumevanja da ima i onih kojima je još nelagodnije da žive na tom bulevaru, taman toliko koliko bi meni bilo da u ličnoj karti pored mojeg imena stoji i ime Slobodana Miloševića. Ne opravdavam, ali donekle mogu da razumem da je za nekoga zajebano da preko noći postane stanovnik Bulevara Šabana, iako bi meni lično daleko teže palo da živim na Bulevaru Mikija Jevremovića. Kada su imena ulica u pitanju, ja sam za istorijsku distancu. Ako baš moramo da se okumimo s pokojnicima, onda barem zaobiđimo savremenike na čijim se čituljama slova još nisu osušila.

Jok, šišarke, niške šabanske vlasti nas uveravaju da će vreme i istorija pokazati kako je Niš moderan i kulturan evropski grad pun s' toleranciju ko šipak s' semenke. Dok čekaju da pogolem šipak sazri, na ulicama istog grada se međusobno oblatiše i umlatiše, crna udovica i beli indijanci pojačani nekim čobanom na biciklu. Posle verbalno-torbarskog obračuna udovica je izjavila da napušta ukleti grad i da se seli u Dansku. Geljan dade, dur dureste, amen achavdja, možda smo ga ovako ubili po drugi put, ali nema veze, njemu evropski bulevar, udovici evropska viza, pa malo li je za romsku populaciju? Ne bih se ovde fokusirao na rasizam, već na ogavno licemerje tipa - ako već ne možemo da damo Romima ono što nemaju, 'ajde da im damo ono što nema niko, daćemo kralju Šabanu ono što nemaju ni Dragan Stojnić, Janika Balaš, Sergej Rahmanjinov, Franc Sinatra, Davis Miles... Mogu još da nabrajam, ali 'ajde da nam serviramo lažnu sliku o nama, silom prekrstimo ćoravo sokače u Boulevard of broken dreams, da se lepo vidi da kod nas nema rasizma!

Nezavisno od rasizma, da li neko od vas može da zamisli da će za koju godinu živeti na Bulevaru Predraga Živkovića Tozovca! Možda je loš primer, pokojni Toza je još uvek živ, ali ni Šaban se nije pošteno ohladio, pa šta? Dobro, neka bude Bulevar Savčića Čobija ili Avenija Rođe Raičevića ili Sokače Tomislava Čolovića. "Mali mrav, mali mrav u nedrima nest'o, joj da l' da menjam prebivališta mesto?" Imamo li konsenzus ili ćemo da skupljamo potpise i vežbamo građansku neposlušnost? Jedan je Šaban, to je tačno, ali zar je onolika Amerika sa onoliko zvezda i bulevara, samo jedan dodelila svima onima koji zaslužuju istorijski otisak u asfaltu. Mi oskudevamo s bulevarima, ali zato imamo toliko šabana sa sličnim pretenzijama da bi nam i koridor 10 bio mali. Evo, uzmimo Dinkića, čovek je ladno objavio da je okončao ekonomsku krizu. Lažna slika o nama? Jok, čini ti se.

Pisac

2009-05-05T12:42:00.000+02:00

Tek što sam sklopio oči i utonuo u tamu, začuo sam dubok muški glas koji me doziva po imenu. Glas mi se učinio poznatim, ali po prilici bunovan, nisam uspeo da ga identifikujem. Posle ne znam kog ponovljenog poziva, zbunjeno sam promrmljao:

- Mhmm... čujem vas..., ko je to?

- Dobra vam noć, ja sam vaš pisac.

- Kako to mislite, moj pisac? Ja nemam svog pisca.

- Preciznije, ja sam pisac vaše životne priče. Ili, ako vam bolje zvuči, vi ste glavni akter drame koju pišem.

Neko vreme sam zurio u prazno, pokušavajući da vizuelizujem ono što čujem, makar u vidu senke ili siluete, ali sam ostao u totalnom mraku. U svakom slučaju, pauza mi je dobro došla da se malo priberem.

- Hoćete reći da je moj život unapred napisana predstava u kojoj sam samo glumac?

- Ne, predstava nije dovršena, svake noći dopisujem nova poglavlja dok vi spavate.

- Gospodine, vi se šalite, to je nemoguće, ovo mora da je samo san!?

- U neku ruku jeste, mada, ne u pravom smislu te reči. Vi sada spavate i vodite razgovor sa osobom za koju verujete da je samo plod vaše mašte, ali nema potrebe da vas takva osoba uverava u nešto što sami najbolje znate, a to je da vi nikada ne sanjate. Hajde, recite, da li se sećate nekog svog sna?

- Hm, zaista, oduvek me je čudilo što ujutru nikada ne mogu da se setim šta sam sanjao, ako sam uopšte sanjao.

- Razlog za to je što upload scenarija blokira vaš centar za snove. Ako ste nekad doživeli pojavu "već viđenog", to je zbog toga što smo prethodne noći zajedno prošli kroz taj deo scenarija.

Iznenada sam se trgnuo, uspravio u sedeći položaj i tupim pogledom prešao preko nameštaja i zidova. Znao sam gde sam, ali nisam umeo sebi da objasnim šta se događa. Retko sanjam, ali zato često doživljavam već doživljeno, isuviše često da bih to i dalje mogao smatrati nekakvim fenomenom. Valjda je to razlog što me je tumačenje koje sam upravo čuo zaintrigiralo, čak mi se učinilo logičnim. Nekoliko trenutaka sam se zbunjeno okretao oko sebe, pre nego što sam se umorno spustio na bok, sklopio oči, ušuškao obraz uz jastuk i ponovo potražio svog sagovornika. I dalje nisam imao predstavu o tome gde se on tačno nalazi, ali sam jasno osećao njegovo prisustvo. Nastavio sam:

- Ako se već družimo svake noći, kao što kažete, kako to da mi se ranije niste prikazali, zašto baš sad?

- Pa, vidite, noćas sam osetio jaku potrebu da porazgovaramo. U nedoumici sam kako da nastavim priču, a to je u velikoj meri vaša zasluga. Nekako mi se čini da se već duže vreme ponašate previše samovoljno, mnogo improvizujete i jednostavno rečeno, ne pridržavate se scenarija. To me mnogo ljuti, znate, ima toliko novih glumaca koji bi sasvim sigurno bili presrećni da odigraju vašu ulogu onako kako sam je ja napisao. Da ne grešim dušu, detinjstvo i mladost ste odigrali kako dolikuje, ali imam utisak da posle vaše tridesete stalno pokušavate da promenite tok moje priče.

"Ovo postaje vraški zabavno", pomislio sam i rešio da se sasvim opušteno prepustim ovom čudnom razgovoru. Na kraju krajeva, ako je ovo samo san, onda ću imati čemu da se smejem kada se probudim, pod uslovom da se ičega setim.

- Verovatno ste u pravu, ali to nije za čuđenje s obzirom na moje duboko i do pre par minuta nepokolebljivo ubeđenje da je to ipak i pre svega, moja priča. Međutim, ako ste vi ono što tvrdite da jeste, dakle autor mojega karaktera, onda moja svojeglavost ide vama na dušu, te mi nije najjasnije zašto se meni žalite...

- Eto, to je upravo ono o čemu govorim. Vi ste arogantni, nezahvalni, nedisciplinovani, uvek se i svemu suprotstavljate. Ja vas nisam tako zamislio, vi ste se jednostavno otrgli...

- Nisam se ja otrgao, prijatelju, ovakav sam zato što su se vašem pisanju potkrale neke nepromišljenosti, a da toga uopšte niste svesni. Kad bolje razmislim, bilo je tu puno grešaka, fatalnih čak... i da budem iskren do kraja, kada bih svoje žitije posmatrao kao štivo, ne bih bio u mogućnosti da složim neku afirmativnu impresiju o vama kao piscu. Ima tu podosta praznog hoda, dosadnih poglavlja u kojima se ništa ne dešava, da bi se onda, iznenada i ničim opravdano, u pojedinim scenama dogodilo toliko toga da je teško zamisliti živo biće koje bi sve to izdržalo. Jeste li vi školovani za životopisca ili ste mi Bogom dani?

- Ovo je nečuveno, vašem bezobrazluku kao da nema kraja!!!

- Meni zaista nije jasno kako je moguće da ne uviđate da ste vi jedina osoba koja je u stanju da prekrati moj bezobrazluk, na ovaj ili onaj način. Pa, gde baš meni takav nemaštoviti da zapadne! Sebe preozbiljno shvatate, a ne vidite da vam delo odiše nepodnošljivom prazninom, sve sam promašaj do promašaja... Zašto mi ne dopišete neku kuću pokraj reke ili savršenu ženu ili bar LOTO sedmicu da vratim dugove, danem dušom i primirim živce? Toliko ste loš pisac da sam u više navrata pomišljao da sam sebi prekratim muke, čak sam pokušao da pišem blog, za Boga miloga, zar vam to ništa ne govori?

- Ne, vi ne uviđate da do vašeg samoubistva nije došlo samo zato što ga ja nisam napisao. I što je najvažnije, kao idejni tvorac vašeg volšebnog izlaska iz krize, večeras sam umesto zahvalnošću, zatrpan vašim uvredama. Pa to je skandal, samo gubim vreme sa vama...

- Gosn škrabalo, poštedite me patetike, rasterujete mi snove, a i vama bi moglo da naškodi. Ajde sad, šetnja, disanje i meditacija! I daj mi napiši nešto smešno za sutra, jebote...

- Dobro, sami ste tražili. Uostalom, nije isključeno da ću ovih dana okončati vašu dramu i posvetiti se nekom drugom ko će to umeti da ceni. Ovo nije ni doviđenja ni zbogom, ali bih se ozbiljno zabrinuo da sam na vašem mestu - pretećim glasom reče iznervirani pisac i nestade.

* * * * *

Tog jutra sam se probudio sa nesnosnom glavoboljom. Ničeg se nisam sećao. Dan mi je protekao uobičajeno dosadno, a sve vreme sam imao osećaj da sam neispavan. Jedva sam čekao da padne noć, da pokušam još jednom.

Te večeri su objavili da je nekog slavnog pisca u snu izdalo srce, ali da njegovo delo i dalje živi.

After the rodeo they headed into town to cut loose

2008-07-12T20:38:00.000+02:00

"Sreća je što ovde nema profesionalnih blogera, jer svi plaćeni poslovi apsorbuju i degradiraju pamet i duh. Nesreća je što neki to dobro rade i za dž." – Anonimni bloger, Aristotelov učenik

"Sreća je što ih nema, inače ne bi zaradili ni za pecivo i jogurt." – bloger koga znam, samouk

Šalim se, šalim se... Nedavno sam shvatio veliku istinu o mom blogovanju. Za razliku od mnogih koji krajnje neuverljivo tvrde da prevashodno pišu za sebe i zbog sebe (prim. prev. – a najviše protiv sebe), da bi onda poginuli od isčekivanja reakcije, moje pisanje je uvek bilo namenjeno nekom drugom ili upereno protiv nekog drugog. Naravno, zanimala me je reakcija, ali sam najčešće bivao zgrožen istom, jer su pohvale stizale od onih koje sam nišanio, a pogođeni su bili oni koje nisam imao ni u širem vidokrugu. Dakle, ako me nešto tera odavde, onda su to nebulozni komentari i želja za bliskošću od strane onih sa kojima nemam šta da podelim. Kad mi je ponestalo ciljeva i motiva (čitaj: zaova i protiva), pomislio sam da se povučem, ali navika je čudo, nikako mi ne polazi za rukom. Ko misli da zna zašto je to tako, neka to zadrži za sebe, jer znanje i trtljanje ne može biti isto.

"Najbolje vreme za povlačenje u samog sebe je kad ste primorani da budete u gomili." – Epikur, bezbložnik

Još veći razlog za moju nestabilnost na blogu je nemirenje sa činjenicom da je većini ovde, druženje mnogo bitnije od samog pisanja, a dosta je doprinela i moja neodlučnost da se od tog druženja pravovremeno i na adekvatan način odbranim. Svojim isčašenim cinizmom (kad hoću da se sprdam, ja obavezno kažem istinu) ka sebi sam privukao one koji mi nisu po volji, a od sebe odbio neke koji jesu. Dublja psihoanaliza nije neophodna, sve je kristalno jasno, u pitanju je nepatvoreni mazohizam. Ne žalim se, ne mislim da sam neshvaćen, čak sam siguran da smo svi do jednog, neshvaćeni. Razumevanje među ljudima je moguće samo kao posledica nesporazuma. Da nije tako, razočarenje ne bi bilo najčešći razlog za prekid odnosa.

Da skratim, ako blog shvatimo samo kao sredstvo pismenog izražavanja (a kako bi inače?), onda nije teško primetiti da ovde i u svetu, najbolji blogovi imaju veliki broj čitalaca i mali broj komentara. Blogeri koji su iskreno posvećeni pisanju, objavljuju ono šta su naumili i odmah zatim gase računar, veoma retko komentarišu na drugim blogovima, a još ređe na svom.

I za kraj, najbolji postovi su oni koji slave lepotu besmisla. U skladu sa tim, smisao svog ostanka ovde ću potražiti u iluzornoj nadi da moji najbolji postovi tek treba da budu napisani.

Boje su u nama

2008-06-15T19:23:00.000+02:00

Da ti se požalim, ima tome već par meseci, kako su mi boje u totalnom rasulu. Što se više trudim da ih dovedem u red, one sve više luduju. Zimzelena sišla na Žutu, Indigo se razmazala preko Roze, Ljubičasta upila Cinober, a Kaki se kandidovala za bojonačelnicu. Narandžasta pukla nadvoje, jedna povukla na Oker, a druga na Bordo, međusobno ne govore. Zlatnu sam poklonio, Crnu izgubio, Sivu negde zaturio, Detinje plava pobegla od kuće, danima se ne javlja, tako da sam ostao na samo 4 nijanse plave. Eeeej, čoooveče!!!

Azurna tripuje da je riba, ucenjuje prelaskom u konkurentski tabor, pregovarala bi, ali taktizira, onako... kao ležerno, zvižduće neke fraktalne melodije, a bleeedaaa u pičku materinu. Ultravioletna se kurči, ponosno tvrdi da je ona jedinstvena i nedeljiva, hoće da pređe među proste brojeve. Lavanda se ne skida s telefona, Boga pitaj s kim priča, neće da studira, hoće u turizam, onako na šarm, na blef, šta li ...!? Strašno!

Čokoladnoj sve dozlogrdilo, objavila da obustavlja mešanje sa kojekakvima, uglavnom solira, povremeno se šmeka s Vanilom i to je to. Tamnoaleva poblesavela, zaljubila se u Kesten, pa se s njim farba, izbušila pupak, mo'š mislit', hoće da menja ime u Bronzana!?! Smaragdna danju spava, noću kuva kompote i recituje, a Maslinasta viče na gospođu Burgundsku, smeta joj njeno kikotanje dok ova igra bridž sa madam Šartruz.

Koralna se zbog Čeličnoplavog počupala sa Sedefastom, pramenovi poleteli na sve strane, što samo ide na ruku Purpurnoj koja otvara frizeraj, odmah tu, preko puta. Tirkizna se zaključava u kupatilo i cmizdri što se ugojila, Šafranova udara lopticom o zid i stenje, sprema se za Vimbldon, iako je u poodmakloj trudnoći. Bojim se da će, kad joj stvarno počnu trudovi, svi misliti da igra finale miks dubla. Do ogledala ne možeš od Kajsije, čupka obrve, glanca trepke, a ceo hodnik u oblaku parfema. Ciklama i Šimširasta se samoinicijativno poseljačile i uputile na audiciju u Grand. Ma ludilo!

Ipak, najžalije mi je zbog Srebrne koja, u odsustvu Zlatne, očajnički pokušava da skrene pažnju na sebe. Beskrajno tužan prizor, pogubila je kompase do te mere da ne zna gde udara, sve zidove je uflekala i to iz zaleta, a pljuvačka kojom prkosi tavanici, uglavnom završava na njenoj kosi, nepotrebno se pridodajući na njen već prenaglašen srebrni sjaj. Trza glavom, brblja nepovezano, podvriskuje, iz pluća joj šišti, ruke joj se tresu. Jezivo je posmatrati scenu u kojoj, kao u nekom transu, naizmenično pada na pod i skače na noge, udarajući šakama o parket, a pesnicama o grudi, sve sinhronizovano sa simultanim prevodom cerekanja u plač ili obratno, zavisno od toga da li je gore ili dole. Jedini način da se taj horor ritual prekine je emitovanje petominutnog audio snimka aplauza, miiisim ooono, baš mi je neprijatno...

Prvo sam se oslonio na stručnjake, angažovao sam koloriste, galeriste, sinestetičare, eksperte za opijate, ambijentalne muzičare, filharmoničare, vidovnjake, okultiste, hindu gurue, zen majstore, učitelje joge, sufi mistike, hipnotizere, masere, sportske trenere, nutricioniste..., ali su svi do jednog, doživeli kompletan fijasko već posle par seansi.

Kad sam uvideo da od nauke nema mirne luke, reših da se vratim korenima. Naglas sam im čitao Lao Cea, Aristotela, Getea, Čehova, Junga i Ničea, kazivao Dantea, Vitmena, Jesenjina, prikazivao im Spilbergovu "Boju Purpura", "Boje" Denisa Hopera, "Tri boje" Kišlovskog, "Primary Colors" sa Travoltom, bombardovao ih Čajkovskim, Vagnerom, Pink Flojdom, Cepelinima, Sindi Loperovom, patkom Pekinškom i Šarlom akrobatom, ali uzalud vam trud svirači... Kada se očaj približio na samo pedalj do cilja da me konačno savlada, posegnuo sam za šok terapijom zvanom Mile Kitić i Južni vetar. To zamalo da mi upali, ali zamalo...

Kasno sinoć sam, u iznenadnom napadu panike da ne fasujem ludilo, istrčao kroz kapiju, najpre glavom bez obzira, a odmah zatim i stopalima bez čarapa, kao da je zemljotres, Bože mi oprosti. Popeo sam se na obližnje orahovo drvo i sa visine posmatrao svoj dom, baš kao da gledam celovečernji film u multikoloru. I znaš šta sam, tako sakriven u gustoj krošnji, pod okriljem noći, mogao da vidim?

Neverovatna svetlost je izbijala iz kuće i padala po meni tako, da sam jasno mogao da vidim samog sebe u svom punom spektru boja. Svaka od tih boja, bila ona topla, hladna, komplementarna ili neutralna, ukazivala je na određenu talasnu dužinu kojom treperi moja duša. Borba, mešanje i komešanje boja, najednom su mi postali transparentni i lako razumljivi, a ono što me je do tog trenutka brinulo i nerviralo, učinilo mi se krajnje simpatičnim i pomalo smešnim. Ponašanje boja mi više nije bilo strano, a želja da od njih pobegnem, potpuno me je napustila.

Kad sam se vratio u kuću, zatekao sam harmoniju kakvu ne videh nikada pre.

Lav mi (ol najt lon')

2008-05-28T20:33:00.000+02:00

Ća će mi Copacabana
Meni treba sto jarana
Lane moje ovih dana
Ko te ljubi dok sam ja na
straži

Od Olova do Trnova
Jedna mala kino sala
Visoko iznad vlakova
Tri sam ti zime šaptala
ime

Moja je pjesma lagana
Ja sam dečko dijabola
Ko te ljubi ovih dana
Dodirni me ispod stola
koljenom

Kao ptica na mom dlanu
Ajde Jelo toči belo
Cvetna polja za Ljiljanu
Naš soliter je veselo
zdanje

Adrese moje mladosti
Noćas je pao prvi sneg
Evo srcu mom radosti
I nikom nije lepše neg
je nam

Od izvora dva putića
Nije jutro, nije krivo
Popa Mila Jovovića
Turio Ljubiša pivo
da se ladi

Hej šoferu, kondukteru
Prođe leto trideseto
Tvoju zlatnu tabakeru
Ona je tako prokleto
mlada

Niška banja, topla voda
Nek' se svira, nek' se pleše
Ja sam čovek iz naroda
Podsjeti me što to bješe
ljubav

Skeledžija na Moravi
Slatka mala Marijana
Ako možeš zaboravi
Uspavanka za Gorana
B.

Ja je gledam kako spava
Alaj bi se šibicala
Plava trava zaborava
Koliko si ih imala
do sad

Neka padaju ćuskije
Rajko Žižić Andro Knego
Jednom devet dana nije
Bolje biti pijan nego
star

U vremenu horoskopa
Vrijeme je na našoj strani
Potresla se sva Evropa
Biti ružan pametan i
mlad

Pamtim samo sretne dane
Neke čudne materije
Polomio vetar grane
Ne pitaj me kako mi je
druže

Daj šta daš, ako boga znaš
Večeras se vino pije
Ruzmarin, snjegovi i šaš
Dugo se klela da nije
smjela

Kad bi ove ruže male
Opanci ti lepo stoje
Tri neveste tikve brale
Dođe mi da vrisnem tvoje
ime

Spusti svetla, oduzmi gas
Ti imaš svoj strah od sebe
Uzalud, sve je protiv nas
Ma kog me boga za tebe
pitaju

Imam trag pod levom miškom
Jelo, imaš lepo telo
So i tekila, s kriškom
Pogledaj, sve je bijelo
zima je

Blago onom ko te ima
Ko te ima taj te nema
Doći ću ti u snovima
Sve od Niša pa do Srema
Vuk sa ovcom nešto ima
sapuna, ulja i krema
kraljica

Ne bih da nije

2008-04-16T19:31:00.000+02:00

Stani, pazi, vidi…, ja ću da ti kažem, a ti nemoj da mi veruješ. Nikad nisam bio prvi izbor na draftu, ali sam cenjen igrač. Nisam velika zverka, al’ sam zato nezaobilazna zlatna rezerva. Najbolji drugi igrač u profi ligi frajera. Kad ponestane pravih, a to je skoro uvek, tražena sam roba.

Ima jedno pe’šesnaest žena, koje smatram drugaricama i ja tu ništa ne bih menjao. Ni one ništa ne bi menjale, sve dok imaju dečka. Kako se to promeni, ja dobijam kapitalnu ponudu. To se ponavlja u ciklusima, do pojave nove zverke. Pogodili ste, aktuelni hit meseca je opet “ostarimo zajedno”, sa sve bacakanjem u naručje. I u ovom ciklusu, naručje je moje. Frajeri, gde ste?

Unapred se ograđujem bodljikavom žicom po pitanju sledeće pesme. Ona nije autobiografska i kao takva neće biti ponuđena Grand prdukciji. Samo sam se malo poigrao u stilu, kako bi to bilo, kad bi tako bilo.

* * * * *

Kao mač bez korice, bio bih bez Zorice
ja sam ti bez Nataše, k’o bez štampe ataše
ili voz bez stanice, takav sam bez Danice
ne žalim ni parice, da budem kraj Marice.

Pred kapi sam moždanom, kad nisam sa Grozdanom
napade gorušice, dobijam bez Dušice
od muke mi zeleno, kad te nema Jeleno
da mi prođe mukica, uteši me Vukica.

Kad mi je do ishrane, odlazim do Mirjane
il’ do Cice Lafice, kad mi je do kafice
najbolje vanilice, nalazim kod Milice
a krem palačinke, kod male Jasminke.

Za mene je Nadica, slatka čokoladica
prekrasna Ikonija, izvrsna đakonija
od malene Vlaste, apetit mi raste
a zar nije Vesna, sva delikatesna?

Nema većeg delije, kad sam do Anđelije
život mi je igranka, kad je sa mnom Jadranka
ostaviću cigarete, sve zbog jedne Margarete
da mi budeš žena, bi li Magdalena?

Oj, Ivana, Ivana, konstantno si snivana
ne znam glava gde mi je, od Oljine hemije
čujem neku muziku, kad ugledam Suziku
obuzet toplinom, kad sam sa Milinom.

Sad mi misli blude, sve zbog jedne Dude
nema takve čavke, kao u Dubravke
put do njenog kreveta, simfonija Deveta
kad nemam kod koga, dobra je i Goga.

Mrak

2008-03-09T19:37:00.000+01:00

mrak pada na Čovečanstvo
i lica postaju nešto užasno
što je htelo više
od onog što se
pruža.

svi naši dani
obeleženi su neočekivanim
povredama - neke od njih su
prava katastrofa,
druge manje od toga
ali čitav taj proces
je zamoran i neprekidan.
zakon mrcvarenja.
mnogi dižu ruke
ostavljajući
prazne prostore
tamo gde bi trebalo da su
ljudi.

naši preci,
naši vaspitni sistemi,
država, masmediji,
pristup životu
zaveli su i obmanuli
mase: pobeđene su
jalovošću
aktuelnog
sna.

nisu svesni
da ostvarenje
ili pobeda
ili sreća
ili kako god to nazvali
mora imati svoje poraze.

samo ponovno pribiranje
i kretanje napred
privodi suštinu
bilo kakvoj magiji
koja može da se razvije.

i sad
kad smo spremni
za samouništenje
vrlo je malo toga
ostalo da se ubije

što čini tragediju
manje-više
mnogo mnogo
većom.

* * *
Prokockali smo Istoriju
kao družina pijanaca
koja se kocka na sitno
u muškoj klonji lokalnog bircuza

* * *

Da, svakodnevno srećem na stotine ljudi koji su odustali od sebe. Ne, nisu me uvukli u svoj mrak, naprotiv, ako me je išta spasilo mraka, onda je to mimoilaženje s gomilom.

Potraga za rečima, koje bih da uperim ka mestu i trenutku, nije dugo trajala.
Njihov autor nije s ovih prostora, nije čak ni svedok trenutka.
Umro je na današnji dan, a zvao se Henry Charles Bukowski.

Vožnja kroz pakao

2008-03-09T15:54:00.000+01:00

ljudi su umorni, nesrećni i promašeni,
ljudi su ogorčeni i osvetoljubivi,
ljudi su izigrani i uplašeni,
ljudi su besni i bez imalo mašte,
i ja vozim među njima autoputem dok oni
prikazuju vožnjom ono što je ostalo od njih -
neki su gnevniji, agresivniji od drugih,
neki ne vole da budu prestignuti
neki ne daju drugima da voze brže
neki uporno blokiraju trake
neki mrze novije, skuplje modele vozila
drugi u takvim kolima mrze starija kola.

autoput je cirkus jeftinih i sitnih duša,
čovečanstvo u pokretu,
većina njih dolazi iz nekog mesta koje mrzi
i odlazi ka drugom koje mrzi jednako ili još više.
autoput je slika onog šta smo postali i
masa saobraćajnih nesreća i smrti sudar su
osakaćenih bića, žalosnih i poremećenih života.

kad vozim autoputem vidim dušu ljudi
moga grada i ona je ružna ružna:
živi su oglodali
svoje
srce.

Čarls Bukovski

Alhemija bezumlja

2008-02-29T20:05:00.000+01:00

Ministar za Kosovo ne priznaje Kosovo.

Državni sekretar iz ministarstva za Kosovo izražava zadovoljstvo zbog odlučne i veličanstveno pravovremene intervencije snaga MUP-a, kojom su sprečeni neredi u centru Beograda.

Ministarstvo za trgovinu i usluge pregovara sa Moskvom da se sledeće sprečavanje nereda, održi na Puškinovom trgu, preko puta McDonaldsa. Sa sve Žigonovom, ali ovaj put bez Kusturice, jer je sasvim jasno da se domaći miševi tamo uopšte ne kriju, i dakako, bez Đinđićevih huligana, čije beogradske provokacije nisu promakle tamošnjim medijima.

Ministar za državnu infrastrukturu, nezadovoljan izveštajima državnog javnog servisa o državnom molebanu, u kojima se insinuira da je došlo do nekakvih nereda, preti ukidanjem pretplate. “Neredi, do kojih ionako nije ni došlo, su organizovani od strane onih koji podržavaju nezavisnost Kosova, do koje ionako nije ni došlo”, dodao je ministar državni.

Ministar vera apeluje na veroučitelje da ispune duhovnu prazninu u obrazovnom sistemu Srbije, nastalu otimanjem teritorije. Uz časnu pionirsku, da će se on lično založiti da nijedna komisija za privatizaciju čiji je član, neće ništa otimati, već samo poklanjati.

Ministar za inostrane poslove optužuje zemlje koje su izgubile zdrav razum i unazadile odnose sa Srbijom, dok ona, nezaustavljivo srlja u progres.

Tadić otputovao na Tibet da razglasi svoju evropsku orijentaciju, a potpredsednik vlade za evropske integracije uzeo učešće u debati pod nazivom “Stateški pravci ruralnog razvoja u Srbiji”.

U skladu sa Ustavom i zakonom, ministar rudarstva i energetike deli bedževe deci po ulicama, dok ministar prosvete obaveštava javnost da je poskupela struja.

Ministar ekonomije i regionalnog razvoja iznerviran što mu Nobelova izmiče za dlaku, sam sebi došao u vizitu, iznarazgovarao se sa zidovima zgrade vlade Srbije i vaspostavio dijagnozu – kolektivno ludilo.

Ministarstva za zdravlje, zaštitu životne sredine, kulturu, nauku, omladinu i sport, telekomunikacije i informaciono društvo, baš kao i ministarstva unutrašnjih poslova i odbrane mudro ćute jer nemaju šta da pokažu svetu, što je neprihvatljivo, te ih podhitno treba ukinuti. Srbija ne sme da ćuti sve dok joj iz vokabulara ne preotmu i poslednju frazu “da pokažemo svetu”. Ako bi se to desilo, Srbija bi trajno izgubila moć govora.

Eto, Legija ne ćuti, već nudi rešenja: vi meni vratite slobodu, ja vama, očas posla vrnem Kosovo, ali aman braćo, mojne više da retese o kršenju međunarodnog prava!

Neuralgičnim osmehom, u maniru sveopšte prihvaćenog i demokratski nam probranog premijera, kezi nam se svetla budućnost. Brze pruge ne dobaciše do Srbije, ali nam se približava nešto mnogo bolje. Već vidim, Putin prdne, onako od srca, a mi Južnim tokom prdež prosledimo dalje, od srca srcu, da se čuje sve do Tirane.

Srbijo, po tebi treba nazvati neki egzotični deo kosmosa, da možeš da ga gledaš kako sam od sebe nestaje.

Tri tenora

2008-02-23T20:01:00.000+01:00

Španija ne priznaje Kosovo.

España no reconocerá a Kosovo.

Između dve španske serije, tri tenora održala protestni koncert.

Prostor-vreme, Dupe-glava, Trte-mrte

2008-02-21T19:44:00.000+01:00

Kumanovski sporazum je potpisan u vreme kada je Mars kao simbol vojske, bio slab u Vagi (tada nije bilo Putina koji je Vaga), dok je Ahtisari imao jakog Marsa u Škorpiji. Saturn je bio u znaku zemljanog Bika što je nesumnjivi pokazatelj da je Ahtisari došao sa namerom da nam otme teritoriju. Mars vlada Ovnom u kojem je rođen Koštunica, a Saturn Jarcem u kojem je rođen Tadić. Kažu, ne može šut sa rogatim, dok sa druge strane, mi svi stoka rogata - pa opet najebasmo.

Nebesa nam zavališe šamarčinu i okrenuše leđa, ali ništa zato, mi ponosno slećemo na planetu Zemlju. Prkosno okrećemo drugi obraz ka silama svetske nepravde i prelazimo na naučne metode dokazivanja.

Prostor-vreme je četvorodimenzionalna arena u kojoj živimo svoje živote. Ako želimo da objasnimo neki događaj, najpre moramo utvrditi kada se i gde dogodio. Razni su načini za merenje mesta događaja, ali ovde je sasvim dovoljno da znamo da se događaj odigrao bilo gde u zemlji Srbiji. Ne nužno u srpskom Kumanovu, jelte. Tek kada, pored tri prostorne koordinate, odredimo i vreme događaja, imamo tačno utvrđen događaj.

Taj deveti jun 1999. godine pamtim po euforičnom slavlju i frenetičnim izlivima sreće izbezumljenih srpskih mladića koji su urlali pod mojim prozorom (vreme 20:13, geografske koordinate poznate redakciji), neposredno po objavljivanju konačnog epiloga tromesečne bombaške kampanje po našim glavama. Tog dana su nam “milosrdni anđeli” vojnom silom beskruplozno oteli teritoriju, koju smo sirovom vojnom silom osvojili 87 godina ranije, koja nam je opet vojnom silom surovo oduzeta 523 godine pre toga. Tadašnji srpski vladar je potpisao kapitulaciju i obnarodovao pobedu. Izbezumljenom je to više nego dovoljan razlog za slavlje, ali sam više sklon verovanju da su mladići te večeri ipak slavili opstanak žive glave na ramenima i povratak u “normalan” život.

Izbezumljeni teško uče, a lako zaboravljaju, pa tako, samo izbezumljen može umisliti da lažne dojave o bombama mogu zastrašiti nekoga ko je tri meseca živeo pod svim realnim bombama ovoga sveta. Samo maloumnik može biti toliko inventivan i progresivan, da u 21. veku svoju organizaciju nazove “Mlada Bosna”. Neću ni da pitam šta je tu mlado i novo, jer odavno vidim da je Koštuničina Srbija korak unazad čak i u odnosu na Miloševićevu.

Današnja Srbija nema druge poruke do “Šta će mi mozak, bez Kosova, srca i duše Srbije!?!”

Nego, kad smo već kod mozga, da vidimo šta nam poručuje teorija relativnosti. U idealnim uslovima je potrebno svega nekoliko mikrosekundi da se istina probije, kroz kičmenu moždinu, iz dupeta u glavu. U takvim uslovima se srce i duša nalaze negde na sredokraći između dupeta i glave. Međutim, kada se, pod uticajem velikih sila (a koja je to sila jača od sile gravitacije) srce i duša izmeste izvan matičnog položaja, dobijemo zakrivljeni sistem prostor-vreme, u kojem put od dupeta do glave više nije prava linija, već neka krivulja koja vrluda kojekude i udara tačno u mozak tek posle devet godina.

Dakle, po Ajnštajnu se gubitak Kosova dogodio pre devet godina, po Kusturici, Kosovo je Srbija zato što su Milanković, Andrić i Bodiroga Srbi, a po Koštunici pak, Kusturica je pankreas Srbije, moglo bi i bez njega, ali to ne bi bilo to.

Gore spomenuti mladići danas nisu više toliko mladi, daleko su od slavskog raspoloženja, ali su i dalje poprilično izbezumljeni, jer im je do mozga doprla otmica srca i duše Srbije. Današnji mladići su takođe izbezumljeni, a kako i ne bi bili, kada im je srpska vlada saopštila da nema Srbije bez Kosova, i da zato treba jebati kevu ambasadama, poslastičarnicama, autobuskim stanicama, izlozima, semaforima, kontejnerima, žardinjerama i srpskoj žandarmeriji koja nije sačuvala Kosovo. Za ambasade me boli kurac, jer je i to teritorija koju smo penkalom ustupili drugom, ali krivica semafora za gubitak Kosova dopreće u moj mozak, ako ne nikad, onda za koju godinu. Jebiga, i ja sam neki nadrkani Srbin podložan teoriji relativiteta, ali nisam nimalo izbezumljen.

Glas pijanog govornika u živom prenosu državne televizije poziva u boj. Imam vest za bojnike. Pravde nema, kao što je nikada nije ni bilo. Tokom 620 godina kosovskog mita, kosovska rana nije ni 100 godina bila prepovijena srpskom zastavom. Zato, ako neko samo pokuša da mi uživo, u lice, saopšti da nema Srbije bez Kosova, nalupaću mu šamare, samo tako.

Srbije nema, zato što su je srpski vladari sami ukinuli.
Srbija je uz Kosovo, izgubila kompas i četvrtu dimenziju.
Kalendar nije zaustavljen 17. februara 2008., već mnogo ranije.

Izbezumljena Srbija lebdi u prostoru, otkačena od sveta i vremena.

Ave Serbia

Savršeno pokajanje

2008-01-05T20:56:00.000+01:00

Odlomak iz filma “Night On Earth” (Jim Jarmusch, 1991.)

* * * * *

- Oče, znam da će vam ovo zvučati malo čudno…, mrkla je noć, sami smo u taksiju i malo mi je neprijatno…, ali ja bih da vam se ispovedim.

- Ovo nije ni mesto, ni prilika za ispovest, sine moj.

- Znam Oče, rekoh sam sebi malopre, za Boga miloga, pa mi smo u taksiju, a ne u crkvi…, ali ja moram da se ispovedim.

- Mili sine, ispovest je tajnovit čin i crkva je jedino mesto na kojem se može sačuvati anonimnost. U protivnom…

- Evo, neću nikom ništa reći, obećavam! Ma, ja ionako nisam Rimljanin, Toskanac sam. Taksiram već 15 godina po Rimu i kunem vam se Oče, da za tih 15 godina nikada nisam dva puta pokupio istu mušteriju. I da se desi da vas povezem negde kroz 10 godina, ne bih vas prepoznao u odori biskupa. Evo, neću vas ni pogledati u lice, jer na kraju krajeva, treba da gledam gde vozim. Moram da se ispovedim, preklinjem vas, evo, ne morate platiti vožnju! Ako ne saslušate moju ispovest, plašim se da ću goreti u paklu.

- Ali, ovo je neprihvatljivo…

Padre se bori za vazduh i masira srce

- Mnogo grehova nosim na duši Oče, i moram da ih ispovedim. Prvo, kada sam imao oko 12 ili 13 godina, u doba kada dečaci počinju da se osećaju kao muškarci, kad prvi put osete fizički nagon za…, kako to da vam objasnim…, za ljubavlju, za seksom! Znate ono, kad osetite potrebu da se ispraznite, istresete…, da se rasteretite i oslobodite te želje za… razumete? Elem, tada sam živeo na selu, gde nije bilo mnogo devojaka, hoću reći, kilometraža je tu jako bitna, a većina žena iz sela je odavno prešla preko dvadeset, trideset… Zbog toga smo, moji vršnjaci i ja, bili u velikom problemu. Iako si, suštinski, još uvek dete, nešto iznutra ti nezadrživo i neizdrživo poručuje da si muško, a nema načina da se oslobodiš tog pritiska. I tako smo došli na super ideju da…, u stvari, jedan moj veoma inteligentan drugar, baš inteligentan, se dosetio kako da damo sebi oduška. Naime, vodili smo ljubav sa… kako bih vam rekao… sa bundevama. Bundeve su tako tople, meke, vlažne, sočne, sa semenkama unutra, tako oble… I mi bi smo navalili… tum, pa-pa-tum, pa-pa-tum… pomozite mi da nađem pravu reč Oče…, tako smo zadovoljavali svoju potrebu sa bundevama. Ali posle izvesnog vremena sam prestao, za drugove nisam siguran, to je uostalom, njihova stvar. Prestao sam Oče, jer sam sazrevajući u senzibilnog, pa čak i religioznog muškarca, shvatio, a siguran sam da ćete se složiti sa mnom, da je svakom čoveku potrebna ljubav, ali ne sa povrtnom biljkom, nego sa živim bićem, kako da vam kažem… sa nečim što se kreće, oseća, toplokrvno je i gleda vas u oči. Nešto što ima dušu… razumete. E vidite, bila je tu jedna ovca. Preeeelepa ovčica! Oče, ne bi ste poverovali koliko je bila simpatična, nežna, umiljata, privlačna. Zvao sam je Lola. Nije bila ružna kao ostale ovce, bila je nekako posebna, slatko jagnješce. Tako blaga, prefinjena, plemenita, sa mekom vunom i dva krupna oka koja me gledaju. U početku nisam ni primetio da me gleda, ali čim sam čuo njen umilni glasić “beeeeee, beeeeee”, bio sam očaran. Ne kao ostale ovce “BEE-EEE-EEE”, nego “beeeeee”. Predivno… Pokreti su joj bili otmeni i zanosni. Ona bi samo prošla pored mene i ja bih se već našao na njoj. Bila je čarobno lepa, rekao bih erotična. Dovodila me je u neprijatne situacije, jer se pojavljivala i kada sam bio u društvu. Nije bilo teško primetiti da se ona ne mota oko mene slučajno, bilo me je sramota. Na kraju je čak i moj otac primetio… Brutalno iskustvo, ne smem ni da se setim. Znate šta je uradio? Prodao ju je jednom k……., jednom kasapinu… Kasapinu… Moju Lolu… Prodao je moju Lolu kasapinu koji se zvao Gvido Rustikoni… Bio je grozan…, jedna debela, dlakava i znojava grdosija. Sirov, polupismen, ružan, odvratan tip. Ma, bio je ogavan… Moju Lolu, onako plemenitu… masnom kasapinu za 80.000 lira… To sam toliko teško podneo da od tada nisam okusio meso. Ni dan danas, kada me pitaju “hoćeš malo jagnjetine?” Jagnjetinu? Ja? Neka, hvala! A ne jedem ni povrće, zbog bundeve… U stvari, od tada skoro ništa ne jedem, Oče, jedva da uopšte jedem. To je bilo jako traumatično za mene… Hoću da vam kažem, razumem da su to veliki gresi, ali budimo iskreni Oče, počinjeni su iz ljubavi.

Padre prebire po torbici tražeći nitroglicerin. Taksi se zaustavlja, Đino otvara prozor da se pozdravi sa prijateljicama noći, sav važan što vozi biskupa. Prijateljice, koje su inače trandže, svoju pažnju preusmeravaju na zadnje sedište, konstatujući da je biskup baš sladak, mašu mu i šalju poljupce. Sveštenikovo zdravstveno stanje je sve gore. Đino ništa ne primećuje, nastavlja vožnju i monolog

- Moj brat Vićenco takođe živi ovde, u Rimu. On je vodoinstalater, popravlja vodovodne cevi. Jednom prilikom su me pozvali na večeru, on i moja snaja, Monika. Otišao sam do njihovog stana, imaju i psa, baš slatku kuju. Odmah posle večere, on je dobio hitan poziv, u nekim apartmanima je pukla cev, izbila je velika poplava. Kao munjom opaljen, moj brat je zgrabio alat i istrčao iz stana, a ja ostao nasamo sa Monikom. E sad, Monika je veoma lepa žena. Trebalo bi da je vidite Oče, apsolutno je fantastična. Prekrasna. I ja se njoj dopadam, još od prvog dana. Uvek me gleda onim upadljivim “snajka” pogledom. Još na venčanju kada sam joj rekao “Čestitam,” pogledala me je nekako čudno i zavodljivo. Udala se za mog brata, a mi smo isti tip. U stvari, ja sam čak i zgodniji od njega. Dakle, bili smo sami, Monika i ja. Prala je sudove i dok se naginjala nad sudoperom, ja sam sedeo iza nje, evo baš ovako kao sada, odakle sam jasno mogao da vidim njene guzove. Savršeni guzovi. Mama Mia! To dupe ne može biti s ovog sveta. U minijaturnim belim gaćicama, malo zavučenim i zadignutim, tako da joj je čitav jedan guz bljesnuo napolje, a drugi ostao samo delimično pokriven. Oče, tad sam izgubio kontrolu! Okrenula se ka meni i uputila mi onakav pogled, i iznenada, paaaafff, bio sam na njoj. Oče, to njeno velelepno dupe, ružičasto, mekano, okruglo kao bundeva! Njene bele, meke, pufnaste gaćice su me podsetile na ovcu. Pred očima su mi u bunilu proletali bundeva, ovca, snajka…, kao buktinja sam goreo u požudi. Sledećeg trenutka našli smo se na podu, ispod stola. Kakvo zadovoljstvo, bilo je veličanstveno! Uživali smo jedno u drugom kao… možete da zamislite, Oče. San snova, Raj na Zemlji! Rekao sam sam sebi “ali to je žena tvoga brata!”, ipak, nisam mogao da se zaustavim, pa sam ponovio “to je žena tvoga brata! Prestani!”, ali uzalud. I tako, tum, ta-ta tum, ta-ta tum, trajalo je satima. Neviđeno! Ona je vrištala “Aaaah!” i ja sam vrištao “Aaaah!”. Bilo je zastrašujuće dobro. Lepota, da umreš.

u tom trenutku na zadnjem sedištu, sveštenik se batrga i umire

Okrenuo sam je ka sebi i celu izljubio… njen vrat, njene predivne grudi. Ostao sam cele noći. Više nikad nisam odlazio tamo, jer je ona žena moga brata, iako on nije ništa posumnjao. I sada, kad god se vidimo, ona mi se osmehne, a ja je pitam “sećaš se kako smo se karali na podu kao životinje?” Božanstveno tucanje! Moja prekrasna snajka! … Oče, ne znam da li ste ikada vodili ljubav sa snajom, ako niste, obavezno probajte, to je neopisivo, vrh vrhova! Posle samo treba da se ispovedite, ali zadovoljstvo je nezamenljivo. Neverovatno!

* * * * *

Pošto je 67 puta viknuo “Padre” pokušavajaući da probudi sveštenika, kada je konačno shvatio da je ovaj mrtav: “Porca Madonna, ubio sam biskupa, sad je sigurno da ću goreti u paklu!”

* * * * *

Dok je, u pokušaju da prikrije svoj “zločin”, iznosio sveštenika iz kola: “Mama mia, običan sveštenik, a težak kao biskup”.

Po čemu ću je pamtiti?

2007-12-29T21:30:00.000+01:00

Sve Vas, koji ste povodom 2007. godine ka meni uputili najlepše želje, obaveštavam da Vam ni ovaj put nije upalilo.

Zato predlažem da mi 2008. šaljete samo keš, đakonije ili neki alkohol.

Proteklu godinu nikako ne mogu pamtiti po mojoj privatnoj poseti Hrvatskoj, Putinovoj prijateljskoj poseti Srbiji ili ljigavim srpskim političarima koji su uprkos gubitku pretposlednje iluzije uspeli da zadrže Kosovo, iz prostog razloga što se ništa od nabrojanog nije ni dogodilo.

Po čemu ću je onda pamtiti?

Po zaboravu.

Po dobrom vinu.

Po lošoj drami, naivnim lažima i neopevljivim ogovaranjima.

Po igri, smehu i plaču.

Po ličnim pobedama.

Po tuđim pobedama kojima sam se iskreno radovao, pobedama srpskog tenisa i srpskih radikala. Kako gde su pobedili? Pa na Evroviziji!!!

Po tome što sam u njoj malo živnuo.

Što sam u njoj bio retko kreativan.

Da ne bude nesporazuma, nisam bio retko kreativan, nego sam retko bio kreativan. I opet da ne bude nesporazuma, moje retko je za veliku većinu nedostižni plafon (ovo je bila šala, a u svakoj šali ima pomalo i šale). Dakle, skromnost me nije napustila, ali ima ko jeste.

Pamtiću je po tome što napuštanja nisam doživeo kao gubitak.

Po razumevanju da je nerazumevanje kamen temeljac međuljudskih odnosa, da je polje na kojem nerazumevanje odnosi pobedu, isto ono na kojem je ljubav večiti gubitnik.

Po sumnji da na tom polju postoji samo težnja i čežnja za ljubavlju, nezadovoljiva potreba da voliš i budeš voljen, jalova i pomalo smešna volja za voljenjem i ništa više ili veće od toga.

Po propasti onih koji nikako nisu i uzletu onih koji nekako jesu.

Po Borhesu i Murakamiju.

Po grofovskom valceru na ciganskom balu i kafanskoj tuči posle toga.

Po krilatom konju i razmaženom lavu.

Po septembarskom sumraku pod punim Mesecom.

Po ludim zemunskim žurkama i sveže razjebanim novobeogradskim trotoarima.

Po rođenju jedne Une, ljubi je ujka.

Po mudro iskorišćenim šansama.

Po stečenom kapitalu koji ću tek da potrošim, što me još uvek čini perspektivnim.

Po jednom neostvarenom poljupcu.

Sumrak idola

2007-11-17T19:15:00.000+01:00

- Jebote, nikako da skapiram ove klince.

- Koje klince, o čemu pričaš?

- Ovu nedonoščad što otvaraju blogove u slavu nekakvih “nazovi” idola. Bar da su neki likovi, nego jeeebooote… pazi ovo, Jelena Karleuša, Jelena Rozga, JelenaM o Dejanu Stankoviću…, pa onda Sve o Ceci, Emina Jahović, Ana Nikolić, Veliki i mali brat, Zveeezde Granda jebooote…, teniseri, teniserke, Bekam, Ronaldo, pa ona Henryeva…. dobro ona više nije klinka, sad je predsednica…, pa junaci raznih teenage serija za koje niko nije čuo, jebote…

- Jeste, to je i meni smešno, ali dobro… Mojne da si prestrog, svi smo kroz to prošli, ajde reci da kao klinac nisi imao svoje idole?

- E, nemoj da sereš, to ne može biti isto! Išao sam u bioskope, na utakmice i koncerte da vidim svoje idole, lepio sam postere po sobi, u krugu svoje intime, razumeš, ali nisam imao svetu misiju da pronosim njihovu slavu, nisam ulicama nosio transparente sa njihovim likom, nisam medijski promovisao svoju besvest, nisam se bavio propagandom, jebote.

- Smanji malo doživljaj sa tim “jebote”! I nisi baš nešto…

- Šta nisam?

- Pa to, …jebome.

- Aham… Čuli su za Cobeta, a nisu čuli za drugu Božiju zapovest, jebote!

- Opet ti… Koja je druga i Who-The-Fuck-is-Cobe?

- Cobe je ovaj pored Dinče, a druga zapovest je “Ne pravi sebi idola, nemoj im se klanjati niti im služiti”.

- Hoćeš da mi kažeš da si se kao klinac ložio na Stari Zavet, a ne na debelog Čobija ili na neku sisatu pevaljku? Ma daaaj, pričaj to nekom drugom! Kladim se da i dan danas onanišeš na neku selebrušu.

- E, ne zajebavaj, da te ne nabodem. Blizu si utoliko što su moj međunožni vršnjak i uslovno rečeno seks, verovatno jedini idoli iz mladosti kojih se i dalje držim.

- Da me nabodeš??? Jel’ i to neka seksualna aluzija, da ne kažem iluzija? Znači, to su tvoje opsesije…, pa jel’ hoćeš da pričamo malo o tome?

- Pa mis’im… šaja znam, ako nisi gadljiva, hehe.

- Dadada. A što uslovno rečeno? Pod uslovom da ti se digne, ili šta…?

- Opet podjebavaš! Ti znaš za onaj moj mali problem, da ne mogu da se uzbudim pored devojke koju ne volim.

- Hm, znam da imaš mali… problem, ali nisam znala da je to u pitanju. I, šta kažeš, ne diže ti se na devojke koje ne voliš? Straaašan problem!

- Da, ali samo sa onom koju ne volim, a na onu koju volim – napalim se u momentu.

- Aha…, a u kojoj meri ti to remeti normalan život?

- Jebote, pitaš gluposti! Pa kako da vodim ljubav, ako artiljerac ostane gluv na komandu gotovs?

- A zašto bi vodio ljubav s nekom koju ne voliš? Zašto vođenjem ljubavi nazivaš nešto što u sebi nema ljubavi?

- Čekaj, čekaj malo, ne skreći sa glavne teme.

- Naprotiv mili, upravo govorimo o suštini problema.

- Prosvetli me, keve ti.

- Ništa komplikovano. Glavni problem je u tome što ti hoćeš da spavaš sa ženama koje ne voliš. U tome je suština problema, veruj mi.

- Čekaj bre, svi muškarci to rade, čak i oni najverniji. Ako nemaju zdravstvenih problema, spavaju sa ženama iako ih ne vole. Veruj ti meni! Ali, moj problem je u tome što se meni ne diže ako je ne volim.

- A drugima se diže bezobzirno?

- Normalno. Recimo, moj ortak, Burgija. Spava sa svakom koja mu je na dohvat ruke, i uvek je podjednako napaljen, bez izuzetka.

- Siguran si u to? Nisi nikad posumnjao da te dotični Burgija samo loži i tako leči svoju bolesnu mušku sujetu? Čula sam da muškarci to rade.

- Ne znaš ti Burgiju, glupo je trošiti sumnju na nešto što je van svake sumnje.

- Onda, stvari stoje ovako. Ili svi muškarci, uključujući i Burgiju, imaju sposobnost da se zaljube na nekih 15 minuta u ženu koju zapravo ne vole, ili ti imaš ozbiljan zdravstveni poremećaj.

- Ali kad sam sa onom koju volim, nemam nikakvih problema.

- Onda te jebe savest. Nisam ni znala da je imaš, čestitam.

- Ti dobro znaš da ja nemam savest.

- Znam da nemaš, ali sada više nisam sigurna, izgleda da je imaš. A vidiš, kod mene je sve drugačije.

- Slušam.

- Ja spavam s raznim muškarcima, ali prema svakom od njih osećam nekakvu ljubav.

- E pa jebiga, to je ključna razlika, ti nikada ne spavaš sa onima koje ne voliš.

- Pa to ti kažem. Daj mi reci, molim te, kako to izgleda kad spavaš sa onom koju ne voliš, opiši mi, kako to radiš?

- Šta da opišem? Prvo se mazimo i ljubimo, ja pokušam da se napalim, kad vidim da ne mogu ja se ispružim, zažmurim i zaspim.

- Šta, ladno zaspiš pored vrelog ženskog tela koje te želi?

- Ladno.

- A ona?

- Otkud znam, valjda i ona spava.

- Tvoj kurac spava, a ona leži u mraku i misli da si impotentan.

- O užasa! Ali ja nisam impotentan!

- Slušaj, neki idoli na vrhuncu svoje slave jednostavno padnu… u zaborav. Šalim se, stvarno je zločin misliti tako o nekome ko nije impotentan.

- Strašno! Da li možeš to da zamisliš?

- Nije mi teško to da zamislim. Ležiš tako u tami i misliš: “On je impotentan”.

- A, u stvari, nije.

- U stvari, on te jednostavno ne voli. Ali znaš, ženi je lakše da misli da je muškarac impotentan, nego da je ne voli. Znam o čemu pričam i veruj mi da je baš tako, ovo ti govorim kao žena.

- Stvarno? To ti se često događa?

- Šta to?

- Pa to, da ležiš pored frajera u mraku i misliš da je impotentan?

- Svi moji muškarci su bili potpuno ispravni u tom pogledu, ti si bio jedini sa kojim mi, i pored obostrane ljubavi, seks nije uspeo…… Čekaj, čekaj…, da li to znači da me nisi ni voleo?

- Ma, volim te, pile.

- Onda si impotentan.

- Onda…, jesam.

- Znala sam.

Vesti dana, 12.avgusta 2012. godine

2007-11-10T18:15:00.000+01:00

Posle višemesečnog psihijatrijskog veštačenja, danas je u Haškom tribunalu obustavljeno suđenje protiv Vojislava Šešelja. Osumnjičeni je oslobođen optužnice i upućen na doživotno ispitivanje u Institut za mentalno zdravlje u Utrehtu. U istu ustanovu su na oporavak, i na sopstveni zahtev, prebačena sva tri člana sudskog veća i oba preživela simultana prevodioca Šešeljevih svedočenja.

Nakon višegodišnjih tajnih pregovora, Ratko Mladić je pristao na uslove Karle Del Ponte za dobrovoljnu predaju. Umesto suđenja i kazne, ceremonija venčanja po pravoslavnim običajima će biti obavljena na rimokatolički Badnji dan u crkvi Sakro Kuore u Luganu.

Iako je konkurs za novog trenera fudbalskog kluba “Crvena Zvezda” otvoren još od prošlog avgusta, kada je u kvalifikacijama za Ligu Regiona, Zvezda pretrpela težak poraz od Partizana iz Hongkonške Mitrovice, ni posle skoro godinu dana još uvek nije stigla nijedna prijava. Zainteresovani se mole da pošalju svoje podatke na nemavishesuncaaaaa@fc.redstar.net. CV nije obavezan.

Dragan Jočić, ministar za resocijalizaciju maloletnih prestupnika i Velimir Ilić, ministar za seksualno uznemiravanje i sodomiju u vladi Milke Forcan, nominovali su gradonačelnicu Beograda Lidiju Vukićević za izbacivanje iz kuće Velikog Brata. Uplakanu Lidiju je Veliki Brat himself, još iste noći, skromnom novčanom nadoknadom privoleo na dobrovoljno preseljenje u Sigurnu Kuću svog najnovijeg Delta Sitija u Boleču, gde je Lidija ponovo srela bivšeg supruga, koji je pak, tu pronašao pribežište dok u klubu ne navataju novog trenera. Pikanterije o svemu možete saznati kupovinom najnovijih izdanja magazina “Delta skandal”, “Delta Glorija” i “Deltaboy” ili slanjem SMS poruke na broj 666, bilo koje od tri mreže mobilne telefonije: “Deltakom”, “Deltanor” ili “Deltatel”.

Na zatvaranju Deltafesta u Guči, producentska kuća “Delta Kometa” je za sledeću sezonu ponosno najavila dolazak najvećih svetskih rock atrakcija u našu zemlju. Iz dobro obaveštenih izvora saznajemo da će nam biti pružena retka i možda poslednja prilika da uživo gledamo Rolingstonse, Gerija Mura i Džo Kokera. Jedini uslov za održavanje ovog živog spektakla je da se izvođači održe u životu do narednog leta. Koncerti će najverovatnije biti održani u Staroj Delta Areni, popularnoj Stareni.

Sinoć je u Deltatrijumu Narodnog muzeja u Beogradu, nastupio kamerni orkestar Delta Camerata izvodeći Bahov Koncert za violinu i obou u Delta-molu.

Javni Servis Srbije večeras počinje s emitovanjem novog rialiti šoa “48 sati - Delta”, posle čega sledi zabavno-rekreativni program “Delta - Bingo”. Glavna nagrada je dvosoban stan na Deltalinari u Novom Sadu.

“Shoping lista”, najnoviji roman Lune De Lu u izdanju izdavačke kuće “Deleta” je ovogodišnji dobitnik Delta N-inove nagrade.

Nobelova nagrada za književnost ove godine neće biti dodeljena, jer je noć pred odluku, čistačica Švedske akademije zaglupljena romanom Lune De Lu, slučajno bacila u đubre svu dokumentaciju o glasanju za slavodobitnika prestižne nagrade.

Nebeska alka

2007-11-03T19:09:00.000+01:00

Moje srce je jedna velika i vesela kafana okačena o nebo, sa kojeg visi kao stari luster, u obliku džinovskog cveta okrenutog naopačke. Nikada nije bila na dobrom glasu, u nju se teško stiže, još teže se iz nje izlazi, ali je uvek bila ispunjena interesantnim ljudima, sličnih pogleda na svet. Ona je stecište buntovnika svih profesija, ostvarenih i neostvarenih talenata, večitih studenata, otpuštenih profesora, slobodnih novinara, vanvremenskih glumaca, raznih muzikanata, tihih slikara i lajavih pesnika, pisaca beskućnika, moreplovaca i svetskih putnika, skandal-majstora, ironičnih zajebanata koji krvare, emotivnih luda i slabića, ljubitelja poroka i krajnosti, skitalica, boema, neodgovornih baraba i ostalih sanjalica koje nikad ne spavaju.

U centralnom delu kafane se umesto podupirujućih stubova nalazi veliki sto, bez stolnjaka, čaša i pepeljara, po kojem kao glavna atrakcija večeri, bosonoga i laka kao miran san, uzdignutih ruku, igraš svoju zanosnu igru. Sa svakim pokretom tvojih bokova, za tvojom suknjom se okreće cela kafana kao ringišpil. Sve čaše u kafani su visoko uzdignute u tvoju čast i slavu.

Niko me nikada nije kupio za sva vremena, kao ti, onda kada sam te mrtav pijan, zajedno sa staklenom ambalažom pokupio i greškom izbacio kroz prozor kafane, a ti mi se odmah vratila s rečima: “Strvino, da se nisam držala jednom rukom za nebo…, ode kafana!”.

Kasnije si mi vratila milo za drago, kada sam te uz grube reči, mortus urađenu zgrabio i odgurnuo od stola. Utripovala si da tražim novu plesačicu i zbog toga razlupala čitavu kafanu. Čim sam ti okrenuo leđa, punom dvolitarkom si mi rascopala lobanju. Prva slika koja mi se pojavila pred očima po povratku iz kome, bila si ti na kafanskom stolu. Tako si postala prva koja je uspela da se vrati na mesto sa kojeg sam je svojevoljno skinuo.

Kad god poželiš, tvoj sto te čeka. Popni se i dohvati nebo. Tebe je ipak lako voleti.

Moje je srce radosna čigra,
po kojem tvoje stopalo igra.
Za njega ti si više od stalka,
dođeš mu nešto k’o nebeska alka.

Iako upoznah sva tvoja lica,
najbolja si kao plesačica.
Pojavi se noćas u mom snu,
želim da znam da si još tu.

Menjam Velikog brata, za dva mala

2007-10-27T19:06:00.000+02:00

Dva rođena brata, jedan oženjen, a drugi neoženjen, imali su imanje na plodnoj zemlji, s velikim prinosima žita. Svaki od braće je dobijao polovinu žetve.

Posle izvesnog vremena, oženjeni brat je počeo da se budi noću, mučen mišlju: “Nije pravedno da moj neoženjeni brat uzima samo pola žetve. Ja imam ženu i petoro dece koja će se brinuti o meni kada ostarim. A šta će biti sa mojim bratom? On sada mora da izdvaja za budućnost, da bi sebi obezbedio bezbrižnu starost. Logično je da njemu pripadne više.”

Svake noći, ustajao je iz kreveta, krišom odlazio u kuću svoga brata i praznio džak žita u njegov ambar.

Neženja je, takođe, počeo da gubi san i govori sam sebi: “Ovako više ne može. Moj brat ima ženu i petoro dece koje mora da nahrani, a ja izdržavam samo sebe. Meni ne treba mnogo, a dobijam i više od toga. Nije pravo da moj brat dobija samo polovinu žita.” Tako je i on ustajao usred noći i prenosio žito u ambar svoga brata.

Jedne noći, ustali su u isto vreme i tako se sreli, svaki sa velikim džakom žita na leđima!

Mnogo godina posle njihove smrti, lokalni meštani su doznali za ovu priču. Rešili su da sagrade hram, baš na mestu gde su se braća susrela, jer su smatrali da u čitavoj okolini nema svetijeg mesta.

Turizam vs. Emigracija

2007-10-22T21:02:00.000+02:00

Kad god me neko smara pričama da se u nekoj zemlji fenomenalno proveo i da razmišlja o preseljenju, ja se setim jedne druge priče.

* * * * *

Umro čovek i dospeo u raj. Par dana se odmarao od burnog života, ali mu je ubrzo postalo jako dosadno. Sve je bilo predivno, voda je u potocima žuborila kroz prekrasno rastinje najlepših boja, anđeli su pevali i svirali na harfama, ali za čoveka od akcije kakav je bio, to je bilo suviše mirno i nimalo uzbudljivo mesto. Zato se obratio Svetom Petru i zamolio ga za premeštaj.

- “A gde bi ti hteo, ili raj ili pakao, ne postoji treća opcija? Pakao ti nikako ne bih preporučio.” – rekao je Sveti Petar.

- “Mogu li samo na kratko da zavirim u taj Pakao, da vidim kako je tamo?” – zamolio ga je čovek.

- “To ovde nikad ne radimo, svako ide tamo gde je zaslužio.” – odgovori Sveti Petar.

Međutim čovek je bio toliko uporan u molbama, da je Sveti Petar na kraju popustio:

- “Dobro, ovaj put ću napraviti izuzetak, ali samo pod uslovom da tamo ostaneš mesec dana.”

Čovek je bez kolebanja pristao i Sveti Petar mu je otvorio vrata pakla.

Na ulazu ga je čekala besna limuzina koja ga je odvezla do jahte… Usledilo je krstarenje i provod kakav se samo poželeti može…, besprekorna posluga, živa svirka vrhunskih bendova, prelepe devojke, obilje najdivnijih jela i najkvalitetnijih pića, noćni ribolov, žurke do zore, ludilo… Mesec dana je prošlo kao najlepši san.

Naravno, po povratku u raj mu je bilo još dosadnije nego prvi put. Zapitao se gde je u životu pogrešio da zasluži večitu dosadu kao nagradu. Nije dugo izdržao pre nego se ponovo obratio Svetom Petru sa molbom da ga opet malo pusti u pakao.

- “Takve šetnje tamo-amo, ne dolaze u obzir, ipak smo mi jedna ozbiljna institucija! Pravila su jasna, ili-ili! Dobro razmisli, prošli put sam ti progledao kroz prste. Ako te sada pustim u pakao, znaj da ti ovaj put povratka nema!”

- “Pristajem!” – uzviknuo je čovek radosno. Skakao je od sreće kao malo dete, nestrpljiv da se što pre vrati u pakao.

Teška vrata pakla su se muklo zalupila za njim i on je počeo da propada. Dok je padao, na dnu ponora je ugledao gomilu iskeženih đavola, koji su čekali da ga roštiljaju. Sve glasniji jauci ostalih nesrećnika su dopirali do njega.

- “Šta je ovo!?” – kriknuo je užasnut.

- “Pakao brate!” - progovorio je Lucifer dubokim glasom.

- “Ovo pakao!?!? Prošli put nije bilo ovako!!!”

- “HAHAHAHA, naivčino! Prošli put si ovde bio kao turista, a sad si običan emigrant.”

Asterionova kuća

2007-09-05T23:10:00.000+02:00

I kraljica rodi sina koga nazvaše Asterionom.

Apolodor: Biblioteka, III, I

Znam da mi pripisuju oholost, možda i mizantropiju, pa čak i sumanutost. Ali su te kletve (za koje ću se osvetiti kad vreme dođe) besmislene. Istina je da ne izlazim iz svoje kuće, ali je, isto tako, istina da su njena vrata (kojih ima bezbroj*) danonoćno otvorena ljudima i zverima. (* u originalu stoji četrnaest, ali ima više nego dovoljno razloga da verujemo da je Asterion pod njim podrazumevao beskonačan broj.) Ko želi, neka uđe. U njoj neće naći žensku pompu ni bizarna pretvaranja kao u dvorcima, ali će zato zateći mir i samoću. Zatim, to je kuća koja je jedinstvena na celoj zemaljskoj kugli. (Oni koji tvrde da u Egiptu postoji nešto slično govore laž.) Čak i moji neprijatelji spremno priznaju da u mojoj kući nema nikakvog nameštaja. Po drugim besmislenim glasinama, ja, Asterion, nalazim se u njoj kao zatočenik. Treba li da ponovim da nijedna vrata nisu zaključana i da dodam da na njima nema nijedne brave? Što se mojih izlazaka tiče, jednog popodneva izašao sam na ulicu; ako sam se vratio pre sumraka, učinio sam to iz straha koji mi je ulivalo lice plebsa, ta bezbrojna lica ravna kao otvoreni dlan. Sunce je već bilo zašlo, ali bespomoćni plač nekog deteta i promukle molitve vernika kazivali su mi da sam bio primećen. Ljudi su se molili, bežali su, klanjali se; neki su se verali uz stubove hrama svetlosti, dok su drugi grabili kamenice. Neki su se, čini mi se, skrivali ispod mora. Nije moja majka uzalud bila kraljica; ne trpim da se mešam sa prostim svetom, mada iz skromnosti to želim.

Činjenica je da sam jedinstven. Ne zanima me šta jedan čovek može preneti drugim ljudima; delim mišljenje filozofa da se ništa ne može saopštiti pisanjem. Moj duh je predodređen za velike poduhvate, tako da u njemu nema mesta za tričarije ljutnje i razne trivijalnosti; nikada nisam zapamtio razliku između jednog slova i drugog. Darežljiva netrpeljivost nije mi dozvolila da naučim da čitam. Ponekad žalim jer su noći i dani dugi.

Podrazumeva se da ne oskudevam u zabavama. Kao ovan u napadu, ja trčim po kamenim hodnicima dok se ne srušim od umora. Skrivam se u senci neke cisterne ili za okuke hodnika kada se igram žmurke. Igram se i na tavanima, s kojih se bacam dok ne postanem sav krvav. U svako doba mogu da se pretvaram kao da spavam, zatvorim oči i snažno dišem. (Ponekad zaista zaspim, ponekad menjam boju dana kad otvorim oči.) Ali najviše od svega volim da se igram drugog Asteriona. Pretvaram se kao da mi on dolazi u posetu i kao da mu ja pokazujem kuću. Obraćam mu se sa izuzetnim poštovanjem: Sada dolazimo do raskrsnice kroz koju smo već prošli; ili Sada stižemo u drugo dvorište; ili , Jesam li ti rekao da će ti se svideti ova pojila, ili Sada ćeš videti jednu cisternu koja se napunila peskom; ili Videćeš kako se hodnici u podrumu račvaju. Ponekad mi se omakne neka greška, te se obojica od srca smejemo.

Nisam samo izmišljao igre, već sam razmišljao i o kući. Svi njeni delovi ponavljaju se više puta, bilo koje mesto takođe je neko drugo mesto. Nema u njoj jedne cisterne, jednog dvorišta, jednog pojila, jednog odmarališta; ima četrnaest (bezbroj) odmarališta, pojila, dvorišta u cisterni. Kuća je velika kao svemir; bolje rečeno, ona jeste svemir. Međutim, prolazeći pored svih tih cisterni, kroz dvorišta, kroz prašnjave hodnike od sivog kamena, stizao sam na ulicu, odakle sam video hram svetlosti i more. Nisam ništa razumeo dok jedne noći nisam doživeo otkrovenje. Tad sam shvatio, takođe, da ima četrnaest (bezbroj) mora i hramova. Ništa nije jedinstveno, sve postoji četrnaest puta, ali dve stvari na svetu kao da jesu jedinstvene: zagonetno sunce na nebu i Asterion na zemlji. Možda sam upravo ja stvorio zvezde, sunce i golemu kuću, ali više se ne sećam.

Svake devete godine u moju kuću ulazi devet muškaraca da bih ih ja pročistio od svakog zla. Čujem njihove korake ili glasove udno kamenih hodnika i radosno počinjem da im trčim u susret. Ceremonija traje jedva nekoliko minuta. Jedan za drugim oni padaju a da ja nisam ni ruke okrvavio. Ostaju na mestu gde su pali, a njihovi leševi pomažu mi da se lakše snađem u hodnicima. Ja ih ne poznajem, ali znam da je jedan od njih u samrtnom času prorekao da će se jednog dana pojaviti moj spasitelj. Od tog dana ne muči me samoća jer znam da moj spasitelj živi i da će se na kraju vinuti iz prašine. Kada bih mogao da čujem sve šumove sveta, čuo bih i njegove korake. Voleo bih kad bi me on odveo negde gde ima manje hodnika i vrata. Kako će izgledati moj spasitelj? - pitam se. Da li će to biti bik ili čovek? Da ne bude bik s čovečjim licem? Da ne bude kao ja?

Jutarnje sunce odjeknulo je u bronzanom maču. Nije ostao ni jedan trag krvi.

- Veruješ li, Arijanda - reče Tezej - da se Minotaur gotovo i nije branio?

Marti Moskeri Istman (Horhe Luis Borhes)

Kamenorezac

2007-09-02T20:59:00.000+02:00

Živeo jednom jedan kamenorezac koji se svakoga dana peo na planinu da razbija stene. Bio je zadovoljan svojim poslom, uvek je pevao dok radi jer, iako siromašan, nije želeo ništa više od onoga što ima. Ukratko, nije ima baš nikakvih briga.

Jednoga dana su ga pozvali da obavi posao u palati nekog plemića. Kada se našao u sred te raskoši i lepote, prvi put se u njemu javila želja za nečim što mu nedostaje: “Eh, da sam ovako bogat! Ne bih više morao da tucam kamen i da se kupam u znoju lica svog da bih preživeo”.

Iznenada, začuo je glas: “Tvoja želja je uslišena, od sada ćeš imati sve što poželiš”. Te reči su ga jako iznenadile, nije razumeo njihovo značenje, sve dok se nije vratio kući i tamo umesto trošne kolibe zatekao veličanstveni dvorac. Prestao je da radi kao kamenorezac i bez truda živeo lagodnim životom. Bio je okružen velikim bogatstvom, ali je vremenom počelo da mu biva dosadno.

Jednog sparnog dana, ispred njegovog dvorca prošla je kraljevska povorka i on je pomislio: “Mora da je lepo biti u njegovoj nosiljci. Voleo bih da sam kralj”. Želja mu je opet ispunjena, našao se u kraljevskoj nosiljci, ali je bio ne malo razočaran kada je shvatio da je unutra mnogo toplije nego što je mislio. Počeo je da se znoji, bilo mu je neprijatno, sve dok nije pogledao napolje i zadivio se nad silinom sunčeve energije pred kojom nije bilo nikakvih prepreka.

“Hoću da budem Sunce”, rekao je u sebi. Želja mu je još jednom uslišena i on je postao izvor toplote za čitav svet. Bio je jako zadovoljan samim sobom i sve je bilo u najboljem redu dok nije naišao na debeli sloj oblaka koji nikako nije mogao da probije svojim zracima. Tada je poželeo da bude oblak, što mu je odmah ispunjeno, ali se ubrzo pretvorio u kišu i, na svoj veliki gnev, pao na stenu koja ga je naterala da se razlije i teče pored nje.

“Šta!?” viknuo je. “Zar je običan kamen moćniji od mene!? Onda želim da budem kamen.” I tako, obreo se na vrhu stenovite planine. Međutim, uskoro je čuo neki čudan zvuk ispod sebe. Pogledao je naniže i video čovečuljka kako razbija stene.

“Šta!?! Zar tako bedno stvorenje može da ugrozi ogromnu stenu kao što sam ja!?! Mislim da je krajnje vreme da ponovo postanem čovek!” I tako je opet postao kamenorezac koji radi na planini i zarađuje za život u znoju lica svog. Ni sunce, ni kiša, nisu mogli da ga spreče da sa pesmom na usnama radi svoj posao od srca, zadovoljan što je opet onaj koji je oduvek bio i živi s onim što je oduvek imao.

U krugu

2007-08-22T17:55:00.000+02:00

Svet me ćutke pita kuda idem.
Ali zar ja znam svoj konačni cilj?

Ja samo sprovodim ono što mogu, što traži od mene život:
žedan – pijem vodu,
gladan – jedem hleb,
umoran – odmaram se,
kad se odmorim, hrlim napred – i nailazim na svoje tragove.
Ja sam u krugu, gde reč traži Reč, a čovek – Čoveka.

Ales Razanav

Znam

2007-08-16T11:47:00.000+02:00

Znam koji je dan. Znam gde sam.

Znam koga volim.

Danas se vraćam sebi i svojoj ljubavi.

To je sve što znam, a to je tako puno.

Sve ostalo je nebitno.

Između dva ludila

2007-08-12T18:48:00.000+02:00

Rođen sam između neba i tla
Opstajem između dobra i zla
Prolećem između jave i sna
Propadam između vrha i dna.

Lutam između pakla i raja
Plutam između tame i sjaja
Plivam između ušća i vrela
Trčim između grada i sela.

Stanujem između centra i ruba
Jezik držim između zuba
Ležem između keca i trojke
Budim se između dve tvoje dojke.

Nešto sam između vuka i bika
Glasam se između muka i krika
Krećem se između reči i ćutnje
Treptim između želje i slutnje.

Balansiram između istine i trača
Lebdim između zakona i mača
Plešem između kolektivnog i sopstva
Bauljam između slobode i ropstva.

Jednak sam između manjeg i većeg
Različit između prvog i trećeg
Isti sam između ostalog zvuka
dok dišem između glave i struka.

Most sam između tuge i smeha
Putujem između vrline i greha
Pronađi me između čednosti i bluda
Između krajnosti ima me svuda.

Nijedna nije prokleta, a da nije protekla

2007-07-26T21:16:00.000+02:00

Život je velika nepoznanica i nije nam dato da znamo gde je početak, a gde kraj stvari koje ga čine. Kada smo se rađali nismo bili svesni da nešto započinjemo, a do sada proživljene godine nas nisu osposobile da mirno sačekamo kraj nečeg što ne poznajemo ili ne razumemo. U nespokoj nas bacaju sve one stvari za koje mislimo da nas ugrožavaju, a na koje nikako ne možemo da utičemo. Takvi problemi nam se čine nerešivim, što nas same - čini očajnim. Umesto da smireni sačekamo razrešenje, mi činimo suprotno. Sagorevamo od nestrpljenja da nađemo spas, trošeći sopstvene zalihe džigerice i nerava umesto goriva.

Ovu nedelju sam dočekao sa velikom strepnjom. Unapred sam je doživljavao kao najtežu u profesionalnoj karijeri. Bez mnogo nade čekao sam rasplet događanja zbog kojih besnim već mesecima. Ovo je nedelja, koju sam po svaku cenu želeo da izbegnem. Nedelja iza koje nisam mogao videti ništa…, koja je za mene bila kraj mračnog tunela, tačka iza koje nema dalje. Čuda su uvek moguća, mutni oblaci dolaze i prolaze, a bistro nebo uvek ostaje iznad nas, ali u ovom konkretnom slučaju pozitivne misli mi nisu pomogle. Zbog svega što je trebalo da se desi, još od aprila planiram otkaz, a odluku o tome odlažem od nedelje do nedelje. Nemam pojma kako ga već nisam dao, pritisak koji sam nametnuo sam sebi je bio gotovo nepodnošljiv. Ovo je nedelja u kojoj sam protiv svoje volje doveden pred svršen čin i ostavljen da se potpuno sam suočim i obračunam sa gomilom meni gadnih, nepoznatih, neprijatnih i naizgled nerešivih problema. Pomirivši se sa najgorim, smireno sam dočekao nedelju koja je trebala biti fatalna.

I bila je, ponovo me je vratila u sedlo.

Epilog ovog skupog, više meseci snimanog, loše izrežiranog horror filma sa očajnim akterima - čijoj sam predugačkoj i dosadnoj projekciji, hteo ne hteo, morao prisustvovati do samog kraja - je sledeći. Sve je proteklo besprekorno glatko, kao po loju. Bez ikakvih posledica, baš nigde da zapne. Ako sam se do ove nedelje dogegao kao pokisla, izmrcvarena kljusina, iz nje izlazim osunčan kao pobednik na belom konju koji samo što nije poleteo.

Konj sa krilima - to bi bilo čudo, ali nije čudo što sam svim prijateljima rekao da mi, kada god pomenem probleme, pomenu reč “konj”. Nije čudo što se često setim priče o osuđeniku na smrt koji je od svog kralja zatražio milost rečima “Gospodaru, ako mi poštedite život, u roku od godinu dana naučiću vašeg konja da leti”. Kralj je privremeno odložio pogubljenje, a zapitan kako misli da ostvari svoje obećanje, čovek je spokojno odgovorio: “Za godinu dana može da umre kralj, ili da umre konj, ili da umrem ja, a na kraju krajeva, možda taj konj stvarno i poleti”.

Nije čudo što volim ovu priču.

Negde drugde

2007-07-18T22:45:00.000+02:00

Hteo bih da živim negde drugde.
U gradićima vezenim ručno.

Da se srećem s onima
koji ne dolaze na svet.

Bili bismo konačno srećni usamljenici.
Ne bi nas čekala nijedna luka.

Nijedan dolazak. Nijedan odlazak.
Prolaznost u muzeju.

Niko ne bi ratovao zbog nas.
Nijedno čovečanstvo. Nijedna vojska. Nijedno oružje.

Smrt u pripitom stanju. Bila bi vesela.
U biblioteci višetomno vreme.

Ljubav. Nepostojeće poglavlje.
Šapatom bi nam okretalo stranice u srcima.

Eva Lipska

Buntovnik bez razloga

2007-07-14T18:40:00.000+02:00

Od nedavno implementiram (majke mi, implementiram) rešenja najvećeg svetskog provajdera na tržištu poslovnog softvera, koji je ukupno gledano, treća softverska kompanija na svetu. Brojka od 39000 firmi koje (uprkos abnormalno visokoj ceni) koriste taj softver, bi trebala da potvrdi da je u pitanju vrhunski proizvod, koji znanje, iskustvo i tehnologiju stavlja u službi poboljšanja poslovanja. Za nekoga ko poseduje neophodno znanje i iskustvo i ko vlada dotičnom tehnologijom, ovo je posao snova. Ja još uvek nisam taj i ne znam da li uopšte želim da budem taj. Naprotiv, meni je taj posao oduzeo snove, jer sam u ceo film upao takoreći preko noći, bez ikakve pripreme, i to na osnovu nekih srodnih, ali ipak bitno različitih znanja i iskustava. Osećam se kao jazz violinista koji je kao takav, od Big Brothera dobio tajni zadatak da za prekosutra pripremi Klavirski koncert br.3 (D-mol Op.30) od Sergeja Rahmanjinova i nastupi pred prepunim Strava Centrom.

Taman što sam sklopio oči i otvorenim šakama počeo nespretno udarati po klaviru kao sumanut, do mene je stigla vest da je “kompanija” odlučila da pošalje svoje ljude na Zapadni Balkan (ko kaže da nismo na Zapadu), a mene na njihov trodnevni kurs pod nazivom “kako postati flautista za samo 30 dana”!?! Meni je sve to bilo, najblaže rečeno, čudno, nelogično i nepotrebno, ali ko te pita, ćuti sine i plivaj… Ma čekaj bre, na koju stranu da plivam, kako da postanem pijanista za dva dana na trodnevnom kursu za flautu!?! I koliko glup treba da bude taj budući flautista ako mu treba 30 dana za nešto što stručnjaci iz EU mogu da mu objasne za 3 dana!?! Ali ubrzo mi je postalo jasno zašto mi ništa nije jasno.

Da skratim, ako ni po čem drugom, kurs ću pamtiti po izuzetnim lunch paketima. Za tri dana kursa flautu nisam ni video, a kamoli uzeo u ruke. Ono, čak, nemam srca da nazovem kursom, više mi je ličilo na lošu i dozlaboga dosadnu prezentaciju. Prvi dan me je zabavljala teacherka iz Slovenije koja se, iako veoma dobro vlada jezikom koji se nekad zvao srpsko-hrvatski, strašno nervirala i izvinjavala što ga ne zna. Znaš sestro, itekako znaš, kao što dobro znaš zašto si ovde, jer ne sumnjam da ti je dnevnica više nego pristojna. Ali, zašto ja gubim vreme ovde dok me strogi maestro Rahmanjinov nestrpljivo očekuje u Strava Centru, to baš i ne znam! Drugi dan je jezička zajebancija podignuta na viši stepen, predavač Nemac je engleski govorio s akcentom koji mi je u par navrata zazvučao kao Otto Herr Flick of the Gestapo. Ali, to mi je držalo pažnju otprilike onoliko, koliko traje epizoda omiljene serije. Ostatak dana sam glumio pažnju i zainteresovanost, jer je do mene sedeo Business Unit Manager. Treći dan sam bukvalno prespavao, isčekujući sertifikacioni ispit koji je planiran za kraj dana. Nadao sam se da ga neću položiti, dobiti otkaz i tako se rešiti bede. Nažalost, ništa se od svega toga nije dogodilo, ispit je odložen za septembar. Otto je bio dovoljno ljubazan i otvoren da nam razotkrije poslovnu tajnu. Pristao je da sa nama prođe kroz sva pitanja i odgovore, koji su mu tek pristigli mailom, sa jednog od već održanih ispita.

Ispit traje sat vremena i sastoji se od 40 pitanja. Uz svako pitanje je ponuđeno više odgovora, između tri i pet, i na svako od njih treba odgovoriti sa “tačno” ili “netačno”, s tim što jedno pitanje može imati više tačnih odgovora. Time broj pitanja na koja treba odgovoriti raste na preko 150, ali ne budimo sitničavi, ko će još i to da broji. Ukupan utisak i to ne samo moj, upravo sledi. Desetak pitanja nemaju ama baš nikakve veze ni sa flautom, ni sa muzikom, ni sa planetom Zemljom, prava je misterija kako su dospela na listu. Za petnaestak pitanja je sam predavač rekao da su besmislena. Pored nekih je čak crvenim slovima zapisao: Kakvo je ovo pitanje? Otkud ovo ovde? Ovo treba izbaciti! Za desetak pitanja nam je izričito skrenuo pažnju da određeni odgovor treba zaokružiti kao tačan iako baš i nije sasvim tačan. Ovu izvanserijsku nebulozu je obrazložio činjenicom da pitanja i odgovore sastavlja neki teoretičar iz centra za edukaciju koji nema blage veze sa praksom. Većina pitanja je toliko uopštena i neodređena, da svaki od ponuđenih odgovora može u nekim konkretnim situacijama biti tačan, a u nekim drugim netačan. Pronašli smo svega 5-6 pitanja koja su bila nedvosmisleno formulisana i u jasnoj vezi sa temom kursa. Na kraju je i sam Herr Otto Flick priznao da nije ponosan na svoje kolege koji su smišljali pitanja, da ga zbog toga obuzima stid i da su velike šanse da bi i on pao na ovakvom ispitu (to svi kažu, ne znam zašto misle da će nam zbog toga biti lakše).

Posle saznanja da se ponekad i netačni odgovori broje kao tačni, rapidno mi rastu šanse da steknem sertifikat koji mi može širom otvoriti vrata sveta, za koji ne znam kuda ide, ali znam da je zalutao i da definitivno nije moj. Što širim putem korača taj svet, vidici mu se sve više sužavaju, verovatno zbog silne magle koju prodaje. Koja je svrha sertifikata koji vređa moju inteligenciju i šta će uopšte meni ulaznica za takav svet? Konačno su pale u vodu sve eventualne insinuacije o tome da moje nezadovoljstvo profesijom proističe iz lokalnog okruženja u kojem radim.

Pamet je pojedinačna, a glupost globalna.

Da preživim kurs pomogao je drug Koja sa svojim hitom:

Ne mogu da poverujem, čemu sada prisustvujem
Sve je kao (najgori) naučno-fantastični film
U meni to izaziva BUNT!!!

Pričaj mi nešto lepo… o meni

2007-07-12T12:15:00.000+02:00

Jesam govno, al’ sam slatka - rekla je.

Nije bila slatka.

Bila je nesrećna. Imala je neukrotivu želju da joj se priča kako je lepa, pametna, sposobna, posebna… Imala je želju da se pojavi neko ko će joj ispunjavati tu želju, ko će joj govoriti da je bolja od drugih, koga će zbog tih reči zavoleti. Mislila je da je to sreća. Nije videla svoju uslovljenost, nije videla ono ključno “ali”, koje ljubav ostavlja zaključanu sa druge strane vrata. Verovanje u zadovoljenje ove želje dovelo je do opijenosti koja je stvorila privid emocije. Emocijama je htela da utoli svoju glad, a hraniti se takvim emocijama je isto što i hraniti trkačkog konja kolačima i vinom. Takav konj neće ni potrčati, a kamoli pobediti. Takav konj neće dugo trajati. Vezati se, zavisiti na taj način od nekoga, znači ropstvo, znači uništenje sopstvenog života. Odakle verovanje da je veoma važno biti priznat, voljen, poštovan, obožavan, da je bitno pripadati nekome!?! Ko god je odbacio takvo verovanje upoznao je svoju sreću, jer sreću donosi svesni dodir sa stvarnošću i samospoznaja, a ne saznanje da nam se neko divi. Onog dana kada ti neko kaže da si riba ili da si genije i ti to shvatiš ozbiljno, tog dana ćeš zakoračiti u pakao. Napetost raste, stalo ti je da održiš nivo, da zadovoljiš očekivanja, u strahu si da ne izostane očekivana reakcija, posle svega učinjenog tražiš potvrdu da si bila na visini zadatka, da si se dopala, da si još na pijedestalu. Ne nazivaj to ljubavlju, jer kako možeš voleti nekoga čije su ti pohvalne reči neophodne, od koga zavisi tvoja sreća, čije se reakcije u stvari plašiš? Ako potvrda tvoje vanserijske izuzetnosti izostane, ako pretrpiš kritiku, sva napetost i strah naglo isplivavaju na površinu, stvaraju sumnju, nesigurnost, ubijaju emociju i prelaze u očaj, razočarenje, možda čak i mržnju. A sve te nejasne emocije si, još koliko juče, nazivala ljubavlju.

Poskidaj sa sebe sve te bezvredne etikete, odbaci tu lažnu uslovljenost i postaćeš slobodna i srećna. Ne budi zarobljenik tuđih reči, reči te samo zavode i udaljavaju od stvarnosti. Zašto si svoju sreću prepustila tuđim rukama, prigrli je nazad k sebi, to je tvoja sreća!?! Koga je uopšte briga da li si lepa, pametna, luda, čudna, ovakva ili onakva, dovoljno je da budeš svesna sebe i trenutka u kojem si - da bi bila lepa. Pogledaj ptice na nebu ili ljiljane u polju, niti seju, niti žanju, niti odlažu u ambare, ne predu, ne tkaju, ne trude se da ostave utisak, nije ih briga da li ih neko gleda i šta o njima misli. To je istinska sreća. Kada to shvatiš otkrićeš svu lepotu života na Zemlji i bićeš sposobna za ljubav.

Ja nisam ja (Yo no soy yo)

2007-07-08T13:04:00.000+02:00

Ja nisam ja.
Ja sam onaj
Koji hoda pored mene, a kojeg ne vidim;
Kojeg se katkad setim, pa opet zaboravim.
Koji ćuti spokojan dok ja govorim,
Koji oprašta, blag, dok ja mrzim,
Koji šeta svuda gde ja nisam bio,
Koji će ostati uspravan kad ja umrem.

Juan Ramon Jimenez

Eh, što nisam drvo

2007-07-08T12:28:00.000+02:00

Eh, što nisam drvo, da listam i dišem,
umesto da srcem, tužne pesme pišem,
ili barem stena, što ne zna da voli,
od svesnog života, nema veće boli.

Biti, a ne znati, bez cilja i želja,
Ne znati za patnje, tuge i veselja,
Bez žala za juče, bez strepnje za sutra,
Bez straha da nećeš trajati do jutra.

Bez uzdaha teških, bez sumnje i suza,
Tamne senke, čežnje, nemira i bluza,
Dovoljno je bršljan da po meni puza
Za sve druge stvari, da me boli guza.

Ne vredi

2007-07-05T10:37:00.000+02:00

Ovih dana, na više frontova, uporno pokušavam da objasnim nekim ljudima veoma jednostavne stvari, ali ne vredi. Ukazujem na problem, nudim rešenja, ali uzalud. Slušaju oni mene, ali me ne čuju, uključuju se u diskusiju, ali kao da pričaju sa nekim drugim o nečem trećem, a od dva monologa nikada ne biva dijalog. E sad…, mogu da se nerviram što će nerešavanje tog problema verovatno imati loše posledice i po mene samog, ali zar će mi od nerviranja biti bolje? Ako moje reči ne odjeknu iz prve, imam običaj da ponovim još jednom, u vrh glave dva put, a onda se okanem ćorava posla i nastavim svojim putem. Ko je čuo – čuo je! Ko sam ja da budim nekoga ko ne želi da se probudi? Zar ja treba da lečim nekoga ko ne želi da bude izlečen nego traži samo trenutno olakšanje? Ljudi nepodnošljivo lako pristaju na logiku - ‘ajde da danas zguramo ovo govno pod tepih, pa tek ako ga neko nagazi (jok i neće!!!), onda ćemo da se češemo po ludoj glavi. Nikakva naknadna pamet me ne interesuje, nebrojeno puta sam doživeo da šest meseci kasnije, kada mast ode u propast, čujem ono “ej…, bio si u pravu”. Odjebi prijatelju, ne misliš valjda da ću sada da se uznesem i da počistim za tobom!?! Sada ti budi pametan, a ja ću malo da se pravim lud.

I ne uznosim se, ne tvrdim da sam nešto posebno pametan, tim pre što znam da se kod nas ni ne isplati biti pametan (kada god sam pomislio da jesam - najebao sam), ali je praksa pokazala da se izreka “kada mudrac pokaže na Mesec, budala ne vidi dalje od prsta” u mojoj okolini potvrđuje iz dana u dan. Ne odustajem, ja i dalje govorim ono što mislim da treba reći, ali mi nije stalo do toga da moje reči naiđu na topao prijem, niti do toga da budem u pravu. Nije nikakva satisfakcija biti u pravu kada naspram sebe imaš totalnog idiota. Nije nikakav poraz ne prizvati u pamet nekoga ko ne želi da se opameti, a cenim da nije malo onih kojima se ne može pomoći. Znate onu priču kada tip ulazi u kafić, naručuje piće i za susednim stolom spazi lika kojem viri banana iz uveta!? Začuđen, prvo je pomislio da ga ignoriše, ali mu đavo nije dao mira. Pokušao je mimikom da mu da do znanja da nešto nije u redu, nije upalilo, pa mu se obratio:

- Izvinite, imate bananu u uvetu.

- Molim?

- Kažem, imate bananu u uvetu.

- Nisam vas čuo, šta ste rekli? – lik se naginje ka njemu da ga bolje čuje.

- Čoveče, zar ne vidite da imate bananu u uvetu!?!

Bananaman i dalje ne kapira o čemu se radi, tada tip gubi strpljenje i prodere se:

- IMAŠ BANANU U UVETU, JEBOTEEEEE!!!

Ovaj mu se skroz približi i uzvrati:

- Izvinite, morate govoriti malo glasnije. Imam bananu u uvetu, pa ne čujem baš najbolje.

Oprosti mi

2007-06-30T18:27:00.000+02:00

Oprosti mi što te tražim
tako nespretno
u tebi.
Oprosti mi katkada moju bol.
To je zato što želim otkriti u tebi
najbolji deo tebe.

Ono što ti nisi videla, a ja vidim,
plivač u tvojoj nutrini, dragocenoj.
I uzeti to,
i držati visoko, kao što stablo
drži poslednju svetlost
koju je našlo u suncu.
I tada ćeš ti,
u potrazi za tim, uzići gore.

Da bi došla do toga,
popeta iznad sebe, kakvu te želim,
dotičući još samo svoju prošlost
ružičastim vršcima nogu,
dok ti je celo telo napeto, u usponu
od sebe samoj sebi.

I neka tada mojoj ljubavi odgovori
novo biće, koje si ti.

Pedro Salinas

Metak

2007-06-30T13:54:00.000+02:00

Ovo je bio duuuuuugačak radni dan.

Od ponedeljka sam ipak na odmoru, a kako sam još juče završio sve što sam uzeo u rad, danas sam komotno mogao da provetravam mozak i misaono bludim. Prvi put, posle ohoho meseci na novom poslu, dostigao sam onaj break-point u kojem ne moram da budem efikasan u rešavanju nerešivih problema i ne moram da tumačim zbrku tuđih misli. Danas imam tu slobodu da mogu da se posvetim sređivanju sopstvenih misli. Posle dužeg vremena sam istinski smiren i lažno samozadovoljan. Po prvi put sam sposoban da jasno sagledam i precizno odredim vrednosti sopstvenih dupe-glava koordinata unutar ovog neinspirativnog mikrospejsa koji me mesecima okružuje, uružuje, razoružava i davi. A imao sam vremena da posmatram i zapisujem.

Primetio sam da osobe čiju stručnu pomoć od prvog dana očajnički uzaludno isčekujem, nisu u stanju da mi tu pomoć pruže i da će svaka eventualna pomoć, ubuduće obavezno ići u kontrasmeru i to samo u retkim slučajevima kada sam izuzetno dobre volje. Slaba je uteha biti kralj među miševima. Takoreći nikakva.

Primetio sam da sam okružen bezizražajnim, tupavim licima čiji vlasnici dobro žive samo od toga što umeju dobro da prodaju ono što nikako nemaju. Živimo u svetu izlizanih iluzionista.

Primetio sam da sam se među takvima, sve ovo vreme opravdano, ali iz totalno pogrešnih razloga, osećao loše. Barem kod mene je uvek bio kratak put od totalne nesigurnosti do vrhunske samouverenosti. Ako već odnekle mora da se krene da bi se do nečeg stiglo, onda je bolje da to bude odozdo na gore. Zajeb je u tome što kada pređeš taj put, nemaš više razloga da njime dalje koračaš, a kod mene su svi putevi sve kraći i kraći. Do sad sam menjao poslove na pet godina, a žene na 6 meseci, a sad ću poslove na godinu dana, a žene na… U stvari, žene ću da zadržim.

Kad sam već kod žena, primetio sam da direktorova sekretarica I., osim što je izdrilovani humanoid izveštačenog osmeha, ipak ima lice, sise i dupe što je u paketu čini neviđeno dobrom ribom. Velika je šteta što nikad neću poverovati u autentičnost njenog veličanstveno jebozovnog keeeeezzzza.

Primećujem da u poslednja dva i po sata, koleginica D. u proseku svakih 25 sekundi pušta po jebeno-jednu stranicu na print i dolazi iz udaljene prostorije da je jebeno-pokupi. Imajući u vidu činjenicu da je printer na stolu do mog, od njenog udaljen 10 sekundi hoda, ne umem da objasnim i opravdam njen sizifovski trud, osim ako joj, ovako debeo i relaksiran, nisam neodoljivo privlačan. Šalu na stranu (što ne znači da je šala nastrana), mogu samo pomirljivo slegajući ramenima da konstatujem njenu totalnu pogubljenost i nedostatak približne predstave o tome gde se nalazi i šta treba da radi. A opet, taj njen nepokolebljivo važan izraz lica odaje čvrst utisak da žena tačno zna šta radi. A ja naivan.

Primećujem, a bogami ponešto i osećam u suzi oka svog, da osobe zadužene za svakodnevno održavanje higijene u našoj tridesotospratnoj poslovnoj zgradi, iz ko zna kog razloga ne postizavaju da održe ličnu higijenu.

Nasrao sam se…, a sad palim na odmor.

Blogodan

2007-06-27T15:59:00.000+02:00

Godina je dana da na blogu pišem
a devet meseci da uglavnom brišem.
Popićemo koju za rođendan blogu
a više od toga zaista ne mogu.
Ne bih sada pisao ni za glavu živu.
kad mi bude bolje brisaću arhivu.

Volim i ja tebe

2007-06-25T17:40:00.000+02:00

On (gleda u nebo): Vreme je danas lepo.
Ona (gleda u njega): Prilično, nije loše... Da, lepo je.
On: Zašto kažeš „Prilično”, kad znaš da je lepo? E, takva si od kad sam te prvi put upoznao...
Ona (gleda ga upitno).
On (smeška se): Sećaš li se našeg prvog susreta?
Ona (osmehuje se i spušta glavu).
On: Pamtiš li?
Ona: Normalno, svakako, a kako da zaboravim?
On (ozbiljno): Bio je to susret koji se ne zaboravlja iako je prošlo toliko vremena... Baš mnogo... Verovatno (gleda u nju) da ima više od pedeset godina.
Ona (klima glavom): Otprilike.
On: Zaista je to grdno vremena, stvarno, pedeset godina....
Ona: Pa nije baš toliko... Ne... Manje od pedeset... Pažljivo računaj...
On (smeje se): Ne želiš priznati da si ostarila! Kosa ti je pobelela, zube si zamenila veštačkim, a po licu i na rukama bore na sve strane – pa normalno da ti nije milo da priznaš! Takva si ti... Voliš ti istinu, ali samo deo – možda tri četvrtine ili četiri petine istine, ali nikako celu.
Ona (negoduje): Ja?
On (odlučno): Da, ti!
Ona: Ti me ružiš... Celog života me klevećeš!
On: Sećaš li se našeg prvog susreta?
Ona: Oh... Sećam se... Normalno da se sećam.
On: A da li se sećaš šta se desilo prilikom tog susreta?
Ona (dvoumi se): Na koji susret misliš?
On: Pa na naš prvi susret.
Ona: Misliš na susret u kući suseda mojih roditelja?
On: Ne... Ne mislim na njega. Kod suseda tvoje porodice sreli smo se bar deset puta, možda i dvadeset... Ne znam tačno... Ne mislim na to, već mislim na naš prvi susret... Naš prvi susret... Da li si zaboravila?
Ona (stavlja ruku na lice i gleda na drugu stranu, okreće glavu od stida): A... Da... Setila sam se... (okreće se ka njemu)... O prepredenko... Setila sam se susreta na koji misliš... (smeje se i po drugi put okreće glavu na drugu stranu).
On: Poklonio sam ti buket ruža.
Ona: Jednu ružu.
On: I rekao sam ti da te volim.
Ona: Rekao si da misliš da me voliš.
On: A ti si mi rekla da još uvek nisi sigurna da li mi voliš ili ne.
Ona: Ne, ne... Rekla sam da su tvoje reči prerane jer u to vreme sam bila suviše mlada za ljubav.
On (ozbiljno): Toga dana dao sam ti buket crvenih ruža.
Ona (žustro): Jednu belu ružu.
On: I naslonio sam te uza zid... Jer, kao što znaš – stajali smo.
Ona: Je si li siguran da smo stajali...
On: Da, privio sam te uza zid, dok ti se leđa nisu prilepila za njega – i tvoje srce i duša tada su bili među mojim rukama.
Ona (okreće se od srameži).
On: I tada smo uronili u dražesnu vatru, licem u lice.
Ona: Ej... Zašto to govoriš ?
On: Zid je bio prilepljen uz tvoja leđa, a ja priljubljen uz tebe.
Ona: Ućuti!
On: Rekao sam ti tog dana, rekao sam ti hiljadu puta da te volim... Ali ti... Rekla si da ti još uvek nisu jasna osećanja prema meni.
Ona: Kazala sam da sam tada bila mlada za ljubav.
On: I prođe od našeg prvog susreta pola veka, a ja od tebe još nisam čuo celu rečenicu „Volim te”.
Ona: Rekla sam je bezbroj puta.
On: Ali nije bila cela.
Ona: Kažeš da je prošlo pola veka, a i pored toga ne znaš da li te volim ili ne?!
On (podrugljivo): Verovatno da tebi i dalje nisu jasna osećanja prema meni.
Ona: O Bože! Kakve su ovo reči? Nisi se promenio nimalo od kad smo se upoznali.
On (upitno): Kod zida?
Ona: Ne... Već hoću da kažem nisi se promenio nimalo od kada samo se sreli kod suseda mojih roditelja.
On: Kako? U čemu se to nisam promenio?
Ona: Pa kada sam te videla prvi put, videla sam u tebi ljupkog, simpatičnog mladića kome je lupalo srce.
On: I lupalo je i tvoje srce?
Ona: Otprilike.
On (ljutito): Otprilike... Otprilike... Proklet da je onaj ko je izmislio tu reč... Sve je kod tebe nepotpuno i zbunjeno... Pa da li na svetu postoji srce koje otprilike lupa? Ili lupa, ili ne lupa.
Ona: Zašto se tako duriš ?! U redu, da te umirim: Udaralo mi je srce u grudima kad sam te videla prvi put kod suseda mojih roditelja.
On: Ah... Pa kaži to već jednom ljudski, nemoj nerve da mi kidaš!
Ona: Dobro, neka ti je na znanje, umnožili su se otkucaji i kod sledećih susreta.
On: A pri susretu kod zida... Onoga dana... Da li se tada lupanje srca povećalo?
Ona (stidljivo): Pa tako...
On (ljutito): Da li se povećalo ili nije... Više ne mogu da trpim te tvoje reči... Više ne podnosim „pa tako“ i „otprilike“ i... i...
Ona: Kada smo se sreli kod zida, ah... (ućutala je).
On: Šta ti se dogodilo kad smo se sreli kod zida?
Ona: Zahvatila su me čudnovata osećanja.
On (upitno): Neugodna?
Ona: Ne... Ne kažem da su bila neprijatna... Ali su bila nekako čudna.
On (radoznalo): Prijatna?
Ona: Možda... Možda... Međutim, u svakom slučaju čudna.
On: Pa dobro, šta je to bilo čudno u njima?
Ona: Nisam ranije primetila što sam osetila tog dana... (smeje se)... Bio si nevaljao, a ja bezazlena.
On: Ništa ne razumem.
Ona: Oh... Ništa ne razumeš... Pretpostavljam da onda nećeš razumeti ni osećanja koja su me tada obuzela.
On: Pa kako da razumem kada ništa drugo ne govoriš osim da su bila čudna? Kako očekuješ da razumem te tvoje zagonetne reči?
Ona: Pitaš me da li se pojačalo lupanje mog srca onog dana kad smo se sreli kod zida?
On: Da!
Ona: Pa dobro, da li ćeš verovati ako ti kažem da sam sve vreme dok su mi leđa bila prislonjena uza zid, osećala da mi srce leti između rebara ili da je zanemelo? Da li ćeš mi verovati?
On: Hoću... Jer i ja sam to isto sećao... Verujem ti!
Ona: I dan-danas... I dan-danas, i dalje... (ućutala je)
On: I dalje šta?
Ona (okrenula mu je glavu od stida): I dan-danas osećam da mi srce leti ili se zakameni kad god ti dotaknem ruku ili te pogledam u oči.
On: O Bože... Kako si ti veličanstvena, poput ovog prekrasnog neba.
Ona (okrenula se k njemu i gleda ga u oči): Ja te volim.
On (Primaknuo se i stavio joj ruku na usne): Samo nemoj reći „otprilike” ili „možda” ili „pa tako”... (vraća se u prethodni položaj).
Ona: Volim te... To je suština života... Kažem ti jednostavno... Volim te... Volim te...
On: Volim i ja tebe... Volim te...

Fahri Kauvar

Pesma o jednoj ljubavi

2007-06-23T12:29:00.000+02:00

Ova pesma polako nestaje
Ova pesma olako nestaje
Ova pesma lako nestaje
A pesma lako nestaje
Pesma lako staje
Pesma ako je
Pesma je
Pesma

Distant places

2007-06-19T14:55:00.000+02:00

Kada bih znao
da te mogu videti
još jedino u snu

zaspao bih zauvek

Pobuna

2007-06-15T19:04:00.000+02:00

Zvoni pobuna u mojoj sobi.
Moje se stvari od trajanja brane.
Htele bi da nisu. Da su okončane.
Svaka bi da se u prah izdrobi.

Gola svetlost je legla preko stola.
Sa svih strana je pobuna ustala.
Buni se voda iz svetlog bokala.
Sve je u sobi svijeno od bola.

Veličanstven je taj napor u vodi
Da razbije staklo i da se razlije.
Sve što je ovde htelo bi da nije.
Htelo bi od svega da se oslobodi.

Oseća mi ruka čega god se dirne
Da više nije ono što se hoće.
Bune se stvari oku tako mirne
A duši prepune nereda i zloće.

Petar Pajić

Maštarije

2007-06-14T14:44:00.000+02:00

“Platonski svet je njegovo bajno utočiste: neranjivo je, a on se oseća napuštenim; čisto je, a on se gnuša prljave stvarnosti; ne poznaje osećanja, a on beži od izliva nežnosti; večno je, a njega pogađa prolaznost vremena. Pripao je platonskom svetu iz straha, gadjenja, stidljivosti i melanholije” (Ernesto Sabato)

Dvadeseti vek je ispoštovao mnoge literarne heroje, ali jedan od najvoljenijih je svakako bio Horhe Luis Borhes. On spada u onu retku kategoriju pisaca posle kojih više ništa nije isto, koji su poput Kafke i Beketa, napravili veliki zaokret u književnim tokovima, zaobišavši do svoga vremena ustaljene konvencije u pisanju. Ostvario je ogroman i univerzalni uticaj na književnost, a ostao je upamćen kao obnovitelj pripovetke, pesnik, esejist, kritičar, prevodilac, antologičar, mirotvorac, uzor i nadahnuće novih generacija, kolumnista, scenarista, predavač…

“Nemam stalnu estetiku, ne jurim za temama, ali one jure mene. Trudim se da ih izbegnem, ali na duge staze one me sustižu i ja pišem da ih se oslobodim.”

Njegovo delo predstavlja esenciju svega što je do sada napisano, a uz to pruža i vrlo lični doživljaj sveta. Književnost je shvatao kao igru, a igrao se sa raznorodnim intelektualnim interesovanjima koje je spretno utkao u svoja dela. Najdraže literarne igračke su mu bile mitologija, matematika, teologija, filozofija, vreme, večnost, realnost, ličnost, ogledala, lavirinti…

“Vreme je supstanca od koje sam sačinjen. Vreme je reka koja me je odnela, ali ja sam reka; vreme je tigar koji me je rastrgnuo, ali ja sam tigar; vreme je vatra koja me je progutala, ali ja sam vatra.”

Svojim pričama on je stvarao mitove budućnosti, svet je video kao neizmernu peščanu knjigu koja sipi čitavu večnost. Ništa se ne događa niti će se desiti, a da nije već negde zapisano i uredno poslagano na policama biblioteka. U tom svetu on nas vidi samo kao nečije dvojnike, odraze nekih drugih ljudi, likove u ogledalima, ilulzije, čiste privide. Na toj sumnji u naše postojanje počiva budućnost sveta, i ona će ga konačno progutati, jer je čovek crna rupa u kosmosu.

“Svet je nažalost stvaran, a ja sam nažalost Borhes.”

Razorio je staru i stvorio novu sliku o književnosti. Smatrao je da dobre priče nastaju i žive nezavisno od od toga da li ih njihov pisac shvata ili ne. Čak je verovao da pisac ne može sagledati svoje delo, baš kao što se vrednost ikone ne može sagledati u ogledalu. Pored dara za priču imao je sposobnost da kompleksna pitanja obradi na jednostavan i tajnovit način, a da to ne bude očigledno. Umeo je ubojito i delotvorno da prećuti neke stvari koje se ponekad ne mogu drugačije saopštiti i tako pokazao da ono što nije ispričano može biti važniji deo priče. U senci kratkih priča, ostao je najznačajniji deo njegovog stvaralaštva, a to je poezija koju je pisao tokom celog života.

“Videti u smrti san, u smiraju Sunca tužno zlato, takva je poezija, besmrtna i siromašna. Poezija se vraća kao zora i smiraj Sunca.”

Izuzetnu vrednost ima i njegovo kritičko i esejističko delo. Zakasneli prevodi njegovih kritika su izvršili značajan uticaj na evropsku kritiku. Svi njegovi eseji su prave intelektualne avanture kroz koje znalački, ali sa puno mašte vodi čitaoce. Svome načelu da mašta nije manje stvarna od onoga što nazivamo stvarnošću, ostao je veran do kraja života. On je istinu video u literaturi, a literaturu je video izvan stvarnosti, koja je po njemu laž, koja pokušava da istinu falsifikuje, umnožava i imitira. Ne zna se šta je gore, kad literatura teži da zameni stvarnost ili obrnuto. Svet je po njemu jadna greška i zlo, a jedino čistu literaturu nije smatrao greškom. Tvrdio je da se književnost hrani književnošću, a ne stvarnošću, da je dobra literatura ona koja u sebi sadrži čitavu prethodnu književnost i da svi pisci sveta odvajkada pišu jednu istu knjigu.

“Raj sam uvek zamišljao kao nekakvu biblioteku.”

Nije bio samo pisac veka, bio je i čitalac veka. Znao je bolje no iko da sagleda tuđu priču i da je smesti u kontekst one jedne, beskonačne knjige, znao je da je književnost saradnja svih pisaca svih epoha. Svoje prethodnike je prevodio sa engleskog, francuskog i nemačkog na španski jezik. Iza sebe je ostavio izvanredne prevode Oskara Vajlda, Edgara Alana Poa, Franca Kafke, Hermana Hesea, Radjarda Kiplinga, Andrea Židea, Vilijama Foknera, Volta Vitmena, Virdžinije Vulf…

“Svaki jezik je jedan novi način da se razume svet.”

Smatrao je da prevod može biti bolji od originala (”original nije veran prevodu”), da alternativni i eventualno kontradiktorni prevodi istog dela mogu biti podjednako vredni. U više navrata se bavio literarnim krivitvorinama objavljujući kritičke prikaze izmišljenih dela i autora. Tom triku je, kako je kasnije objasnio Danilo Kiš, pribegavao da bi kod čitalaca stvorio iluziju da se priča koju želi da ispriča, temelji na činjenicama koje su izneli svedoci i očevici, ljudi dostojni poverenja. U srpskoj literaturi, osim kod Kiša, uticaj Borhesovog duha se može naslutiti u nekim radovima Pavića, Basare, Pope i Raičkovića.

“Ja nisam ni misilac ni moralist, ja sam samo čovek reči, koji ličnu konfuziju, i sveopštu sistematizovanu konfuziju koji nazivamo filozofijom, pretvara u literaturu.”

Rođen je u uglednoj porodici učenih ljudi. Odgajila ga je engleska guvernanta. Baba po ocu je bila Engleskinja u čijoj biblioteci je pronašao svoju prvu lektiru, još od malena je čitao Šekspira na engleskom. Otac, advokat i profesor psihologije sa literarnim aspiracijama, otkrio mu je snagu pesništva i naučio ga da reči nisu samo sredstvo opšetnja, već magični simboli i muzika. U svojoj šestoj godini Horhe je napisao svoju prvu priču pod uticajem Servantesa i jedan tekst o grčkoj mitologiji. U devetoj godini je preveo sa engleskog “Srećnog princa” Oskara Vajlda.

“On mi je uz to, a da toga nisam bio ni svestan, dao prve lekcije iz filozofije. Kad sam bio još sasvim mlad, pokazivao mi je, pomoću šahovske table, Zenonove paradokse: o Ahileju i kornjači, nepomičnoj streli odapetoj s luka, o nemogućnosti kretanja.”

Otac je ubrzo oslepeo i bio prevremeno penzionisan, pa se porodica zbog lečenja seli u Evropu. Nastanili su se u Ženevi gde je mladi Borhes naučio francuski i završio čuvenu “Kalvinovu” gimnaziju. U tom periodu je puno čitao francuske pisce Voltera, Bodlera, Flobera, Mopasana, Remboa, da bi kasnije, po preseljenju u Lugano, naučio nemački i upoznao se sa delima Hajnea, Šopenhauera, Mejrinka. Posle prvog svetskog rata, nekoliko godina su živeli u Španiji, gde je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam i sarađivao u avangardnim časopisima. Tu objavljuje svoju prvu pesmu Himna moru pisanu u stilu Volta Vitmena. Po povratku u Buenos Aires, započinje karijeru pisca objavljujući poeziju i eseje u mnogim književnim časopisima u čijem osnivanju i radu aktivno učestvuje. Objavljuje knjigu priča Opšta istorija besčašća, a zatim i zbirku eseja Istorija večnosti. Posle očeve smrti, doživljava tešku povredu glave, te zbog trovanja krvi lebdi između života i smrti. U bolnici provodi nekoliko nedelja i u neviđenom kreativnom nadahnuću piše nekoliko svojih najpoznatijih priča koje se pojavljuju u zbirci Bašta sa stazama koje se račvaju. Kasnije slede zbirke priča Maštarije, Alef, a još kasnije knjiga poezije i kratke proze Tvorac. Iako pod stalnom policijskom prismotrom, kao predsednik Udruženja argentinskih pisaca predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Posle proterivanja Perona iz zemlje preuzima katedru engleske književnosti na Univerzitetu u Buenos Airesu, postaje član Argentinske akademije za književnost i direktor Nacionalne biblioteke. U to vreme i sam rapidno gubi vid i govori o veličanstvenoj Božijoj ironiji da mu istom trenutku podari 800.000 knjiga i totalni mrak. Majka tada preuzima ulogu njegovog ličnog sekretara, vodi mu poslove, odgovara na pisma, prati ga na putovanjima, čita mu i zapisuje njegova diktiranja, sve do smrti u svojoj 99. godini. Tada njenu ulogu preuzima Marija Kodama, koju je Borhes oženio u poslednjim danima svog života. Znajući da mu se bliži kraj vratio se u Ženevu da umre i bude sahranjen daleko od Buenos Airesa, nadajući se da će u smrti moći da zaboravi samog sebe. A nama ostalima je dosta da znamo da je u Buenos Airesu dvadesetih godina dvadesetog veka jedan čovek ponovo promislio i otkrio izvesne večne stvari.

“Besmrtnost me ne interesuje, čak me i plaši. Jezivo bi mi bilo saznanje da ću uvek biti Borhes. Sit sam sebe, svoga imena i slave i jako bih voleo da se rešim svega toga.”

Molim bogove svoje
ili sveukupnost vremena
da moj život zasluži zaborav,
da moje ime bude Niko kao Odisejevo,
ali da neki stih potraje
u noći naklonjenoj sećanju
ili u jutrima ljudi.

Zašto plačem kad je ljubav smešna, pitala me duša neutešna

2007-06-13T12:30:00.000+02:00

Ti odande gde me nema dovoljno
a ja odavde gde te nema dovoljno
kopamo kroz sebe, nama u susret
hodnike obećane svetlosti
ne bismo li se najzad našli
tamo gde nam najviše nedostajemo

na onoj strani čak, čak, čak…

Dokopaćemo se nejasnog jutra
u kojem ćemo se probuditi
na suprotnim stranama tunela
shvatajući da smo propustili
trenutak u kojem smo bili najbliži
pre nego smo se zauvek mimoišli

jer je bio mrak, mrak, mrak…

Ta ljudi...

2007-06-04T18:26:00.000+02:00

Ostavi svet i njegove principe,
I nemoj nikom činiti po volji;
Nek te svi mrze i zubima škripe
Ta ljudi nikad nisu bili bolji!

A ja sam nekad bio kao i ti,
Al' tada nisam ljude još poznav'o,
I nisam mog'o svestan tada biti
Svinjama da sam biser duše dav'o.

Od duše moje i od moje krvi
Oni bi sreću gotovili sebi;
Svaki bi bio spreman da me smrvi,
A bol, uvredu da nanese tebi.

Al' kad je dara prevršila meru,
I java smakla s očiju mi veo,
Ostavih snove, nadanja i veru,
I golim okom svet pogledah ceo.

Prljav i gadan. Tad u pravoj boji
Ugledah život, tu mračnu dolinu,
U kojoj masa bezumnika stoji,
Bez želje da se vine u visinu...

Ostavi svet i njegove principe,
Živi po svome nahođenju, volji!
O, šta te stalo što svi zubma škripe?
Ta ljudi nikad nisu bili bolji!

Sava Petrović (Arman Dival)

Konverzija (kupači)

2007-06-03T17:17:00.000+02:00

Ko se kupa u zlatu?
U zlatu se kupaju bogatuni, amerikanci, carevi, arapi, Judejci,
skarabejci, kopači zlata, zlotvori i fantazeri
Onaj ko se u zlatu kupa,
On se direktno i naziva
Uzlatukupač

* * *

Ko se kupa u srebru?
U srebru se kupaju pustinjaci, ljudi mesečeve svetlosti, lopovi, mistici, Tibetanci,
noćobdije poput mene, mačke, srne, kapodakijci i unutrarođeni
Ko se u srebru kupa,
On se često naziva
Posmatrač na reflektujućoj svetlosti

* * *

Ko se kupa u vodi?
U vodi se kupaju ribe, pomorci, device, glatkokožasti neurastenici,
deca s Daunovom bolešću, rusalke, svakakve nevidljive spodobe
i pojedini državni poslenici
Ko se u vodi kupa
On se jednostavno naziva
Kupač

* * *

Ko se u zracima kupa?
U zracima se kupaju - junaci u sjaju slave, bitange u žaru pohlepe,
dečica u sjaju ljubavi, nevesta u sjaju uzimanja i podavanja,
mizantropi sa svojim teškim lučama, i u svetlosti zajedničkog im života
- ložači, bravari, mlekarice, čuvari, medicinske sestre i đaci
Ko se u zracima kupa
On se neizbežno naziva
Poturač tela pod mlaz

* * *

Kao sledeće, normalno, sledi pitanje:
A ko se u govnima kupa?
U govnima se kupaju praktično svi
Ali naročito - asanatori, nastavnici, artisti, proktolozi, oni što izmišljaju,
pošteni političari, bolećive žene i konjanici
Što se u govnima kupaju
Svakako, nazivaju se...
Dobro, različito se nazivaju

* * *

Ko se kupa i kopa u sebi?
U sebi se kupaju ili po sebi kopaju
bolesni, zdravi, polubolesni, udareni, oni koji su pobeđeni,
Rusi, ljubitelji ruske književnosti, Niče, Dostojevski,
učenice, fezeušnice, isihasti
i čovek koji je naumio sam sebi da operiše slepo crevo
Ko po sebi kopa,
On se naziva
Samokopač

* * *

Ko ni po čemu ne kopa?
Ni po čemu ne kopaju teškoatletičari, stari Germani, monasi, trgovci iz druge klase,
fudbaleri, čapajevci i savremenici Simeona Polockog
Ko se ni u čemu ne kupa,
On se, zapravo, nikako i ne zove.

* * *

Ko se u ničemu kupa?
U ničemu se kupaju apofatici, Indusi, alkoholičari,
matematičari neki, zahvaćeni potpunom afazijom,
bebe, meteorolozi, šahisti i mineri
Ko se u ničemu kupa,
On se čudno naziva
Pomilovani

* * *

Ko se u svemu kupa?
U svemu se kupaju svi, ali ne kao pojedinci,
no skupljeni u ogromna hiperkomunalna tela
što prekrivaju komunalna konfesionalna i rodovna tela,
koja se sama od sebe kupaju
u polju sila svog nastanka

Dmitrij Prigov

Tvoje reči

2007-05-30T21:13:00.000+02:00

Uspori kada pričaš
moram da sačuvam te reči
u nekom herbarijumu
baš kao što deca
rade s leptirima…

Dok me zasipaš slogovima
nasumice kao konfetima
osećam se sveže
kao kolač poprskan
glazurom od jagoda.

Želim da ih berem
kao najlepše cvetove
dok ne preliju rukohvat
a onda pažljivo spustim
u violetnu kutiju za nakit.

Ispričaj mi ono ostrvo
iz tropskih predela moje duše
i ne zaustavljaj se
dok ga ne nastaniš
budućim uspomenama.

Ne kukaj, sedi i večeraj!

2007-05-28T19:04:00.000+02:00

Ja sam nesretnik i propalica, totalni luzer, a zaslužujem bolje. Život me je omašio i isprebijao, zakinuo da ulovim svoje parče sreće. Ostao sam bez države, ljubavi, gajbe i šljake. Nemam lovu ni ortake, nemam porodicu ni nikog svog, nemam ništa. I žena me ostavila. Sve što imam je ova izmučena faca, jedan stari pocepani kaput i na glavi šešir. Probušen i prašnjav, baš kao i ja. Pušim pikavce, slušam zrikavce, hasam gde stignem i šta nađem, uglavnom iz kontejnera, kuntam ispod Brankovog mosta. Baš tu gde sam večeras pronašao zaboravljenu kesu, a u kesi pola vekne, tri paradajza i parče sira zamotanog u papir. Setim se da sam gladan, ali već u sledećem momentu mi se sloši: ‘bem ti život u kojem ja mogu da večeram samo slučajno. Branko je barem dobio svoj most, a ja nikada neću imati ništa svoje. Moj pasji život je lutrija bez premije, u startu su mi podeljene loše karte, jebiga, takva mi sudbina. Tako je hteo Bog… A možda taj isti Bog ipak jednog dana pogleda na mene i pruži mi šansu. Pa i ja imam dušu i neke snove… Baš bi bilo moćno da sam sad na nekom gala banketu. Nije mi nidočega, nepovratno gubim apetit. Sutra je ionako novi dan, a od slučajne večere bolji je izvestan doručak.

Ponoć je, vrućina tek utihnula, a lagani vetar kreće da me miluje po prljavoj kosi. Ležem na samu ivicu keja, kesu spuštam na pločnik ispod sebe, kaput prebacujem preko nogu. Taman što sam sklopio oči, trzam se od iznenadnog zvuka motora. Ispred mene se zaustavlja beli mercedes iz kojeg istrčava uniformisani šofer i otvara zadnja vrata. Iz automobila izlazi riba do jaja, isto sva u belom, skockana, utegnuta, prilazi ka meni:

- Jaaaadan, pa nećeš valjda tako sklupčan i sam da provedeš noć?

- Hoću, pa šta? - kažem joj zbunjeno dok trljam oči u neverici.

- Ma nema šanse, pored mene žive! Ideš sa mnom, vodim te u apartman da se istuširaš, ljudski večeraš i naspavaš.

Na njeno nekoliko puta ponovljeno insistiranje, pristajem i ulazim u auto. Dok se vozimo izvan grada, miris njenog parfema mi golica nozdrve. Ona pali neku otmenu dugačku pljugu, povlači nekoliko dimova, a onda se okreće ka meni i bez reči, ali uz jebozovni osmeh nudi i mene. Otvara bife i najzad progovara:

- Jesi li za viski? Ili konjak, možda crno vino?

Već me hvata lagana vrtoglavica što od iznenadne ushićenosti, što od pića. Auto na kratko usporava, a zatim prolazi kroz kolosalnu pozlaćenu kapiju i zaustavlja se u dvorištu ispred velelepne rezidencije okružene šumom. Prilazi nam visoki crni baja u besprekornom teget odelu, devojka mu odmah daje instrukcije:

- Molim te odvedi ovog čoveka u odeljenje za poslugu i obezbedi mu sve što treba. Spremi mu kupatilo i čistu garderobu, a zatim ga dovedi kod mene na večeru.

Veče je zaista bilo nezaboravno i najzad me odvedoše u moju sobu. Ostavivši upaljeno svetlo legao sam u postelju još uvek uzbuđen i pod jakim utiskom, te nisam bio u stanju da zaspim. Gledao sam okolo po sobi zadivljen i zatečen lepotom koja me okružuje. Tada sam začuo kucanje na vratima, vrata su se otvorila i ušla je moja prelepa dobrotvorka.

- Videla sam upaljeno svetlo, je li sve u redu mili moj, zašto ne spavaš, zar nisi zadovoljan večerom?

- Nikada u životu nisam pojeo lepši obrok, hvala vam gospođice.

- Da li ti je prijatno u postelji, da ti nije vruće ili možda hladno?

- Ne, zaista, sve je besprekorno, krevet je udoban i topao, a jastuci mirišljavi i meki, jako ste ljubazni.

- A da te ne muči samoća, možda bi ti prijalo društvo? Pomeri se u stranu, napravi mi malo mesta da legnem pored tebe.

Zbacila je svoj noćni ogrtač i sasvim se približila krevetu. Ja sam se pomerio malo u stranu i dok sam padao u prljavu Savu udario sam glavom o kamenu obalu. Probudio sam se u hitnoj, a kada sam se vratio, kese više nije bilo.

Sreća

2007-05-22T18:57:00.000+02:00

Pitao sam najveće naučnike i filozofe sveta da mi kažu šta je sreća.
Obišao sam najuspešnije menadžere svetskog biznisa sa istim pitanjem.

Svi su sa podsmehom odmahivali rukom i vrteli glavom, misleći da se šegačim sa njima.

A onda sam, u nedelju popodne, šetajući pored reke, pod drvetom spazio grupu Cigana sa ženama i decom, burencetom piva i harmonikom.

(po pesmi Karla Sandburga)

Living in the Moment II by Su Yue Lee

Da li ćeš

2007-05-20T14:12:00.000+02:00

Da li ćeš me u Decembru voleti kao u Maju
Kad se kao starac približim svom kraju
Da li ćeš me voleti dok kazaljke staju
I ljubiti kao što to mladi znaju
Da li ćeš mi šapnut “čekaj me u Raju”
Jer me voliš u Decembru isto ko u Maju.

Tišina

2007-04-28T12:33:00.000+02:00

Što imamo u srcu, ne trebamo u slovu.

Reči su rastvor uma, tišina esencija kosmosa.

I deset najjačih reči su preslabe za samo jednu dugu.

Najbolja muzika je uvek bez reči.

Govornik recituje ruže, ja ih mirišem.

Niko ne sluša dok kralj govori, svi gledaju kraljicu kako diše.

Reči su oblaci što promiču, tišina je nebo koje ostaje.

Mnoga su pitanja kojima je tišina jedini odgovor.

Tišina se najlakše da naučiti od brbljivih.

Istina se ne može izgovoriti, laž se može prećutati.

Odgovori mi ćutanjem, poverovaću ti.

Osmeh govori više od hiljadu reči.

Tišina je topli dom za sve neizgovorene reči.

Tišina je govor razumevanja. To nije odsustvo reči već odsustvo potrebe za rečima.
Reči objašnjenja, samo produbljuju nesporazum.

O ljubavi se mnogo govori, ali tek je ljubav jedini dostojan govor.

Toliko je različitih ljubavi, a samo jedna reč da ih sve obuhvati.

Ni najružnije reči ne mogu nauditi lepoti tišine. Ne progovaraj ako ne možeš nadmašiti tu lepotu.

Noć je moćni govor tišine, dan je samo niska bledih kazivanja.

Gomilanje reči ubrzava protok vremena, tišina ga zaustavlja.

Reči neprestano odlaze od nas i vraćaju nam se, ćutanje nema tu nedoumicu.

Misao ogoljena tišinom je čistija i jasnija od one odevene u reči.

Iza nas ostaju reči, kao tragovi, a ispred nas čeka tišina.

Reči se izlizuju u bezvrednom ehu, tišina je neponovljiva.

Nikada reč nije samo moja, drugi je očekuju, ja ih poklanjam i ostajem sam.

Na kraju rečenice dolazi smisao, smisao tišine je beskraj.

Sve važne reči mogu da stanu u malu škrinju za nakit.

Bezvredne su reči koje tišina već nije objavila.

Reči su kao vetrenjače, treba im nemir pokretač.
Tišini ne treba promaja, ona traje bez podsticaja.

Žive su samo one reči koje mogu da ubiju.

Dobar posmrtni govor može održati samo pokojnik.

Minut ćutanja za vekove nepotrebnih reči.

Zla reč se ubija tiho i lako, ćutanjem.

Ko ume da odustane od sopstvenog govora, rekao je sve ono dragoceno i dobro o sebi.

Poštedi me svojih reči, ako me nećeš obradovati svojim duhom.

Reči su siromašne da objasne bol. Tišina je vrisak koji se najdalje čuje.

Retki su ljudi koji kriju reči, mnogo ih je više koji se kriju iza reči.

“Bog postoji” je vera, “Bog ćuti” je znanje.

U govoru se služim sa tri svetska jezika, ali zato perfektno ćutim na svim jezicima sveta, jer sam tamo rođen.

Danas je juče postalo sutra (prohujalo sa vihorom)

2007-04-21T21:31:00.000+02:00

Znate onu priču, ona ga je ludo volela, bio je čovek njenog života, ispunjenje sna, bla, bla, bla…, a onda je jednog dana naprasno shvatila da njihova ljubav nema budućnost i ostavila ga. Ako vi ne znate, ja znam. Ljubav je prohujala s vihorom, a ona je krenula dalje za svojim snovima i unapred zacrtanom budućnošću. Ne kažem, lepo je imati snove, ali je suludo bacati ih u budućnost. Zar današnji snovi ne mogu dati odgovor na sva buduća pitanja? Danas se odreći ljubavi u ime neke budućnosti koja nikad neće doći, je greh dostojan mog minuta ćutanja. Ali samo na prvu loptu, jer ljubav koja se tako završi dovodi samu sebe u pitanje i kao takva ne daje mnogo razloga za sažaljenje. Minut ćutanja ipak zavređuje dupli zajeb, u kojem je on verovao u njenu ljubav, a ona u njegovu nije, dok je s druge strane, ona verovala u budućnost, a on, eto, nije. Kako je vreme neuhvatljiva kategorija, tako se taj minut ćutanja može protegnuti do u nedoglednu budućnost, što bi opet, na neki način, bio protivprirodni blud, jer budućnost i ja odavno nismo ni u kakvom odnosu, pa ne treba ni ćutanje da nas povezuje.

* * *

Ja živim tako, za ovaj trenutak, za danas. Ako sam nešto i ostavio za sutra, to samo može da znači da mi do toga nije ni stalo. Ne postoji ništa što se ne može dogoditi danas, a “sutra” je samo dobar izgovor za ono što se neće dogoditi, “bolje sutra” je jebena iluzija, samo još jedan list iz kalendara za budale. Ako mi danas donese bar pola od onog što mi može doneti “bolje sutra”, to je opet, možda duplo više od onog što sam imao juče. Zabole me za jučerašnje poraze i probleme koji se mogu pojaviti sutra, o tome ću misliti sutra, da ne bih poludeo danas (Scarlett O’Hara!?). Oni koji se brinu za sutra, zaboravljaju da je danas baš ono sutra o kojem su brinuli juče. Raspamećuje me to što danas ljudi ne stižu da vide, a kamoli da upoznaju svoju decu, sve pod izgovorom da se bore za njihovo bolje sutra. A sutra nas možda neće ni biti. Danas mi je sve što imam, danas mi je Sudnji dan. Danas je najlepši dan u godini i tako treba da bude uvek. Najtužnije reči koje se mogu čuti su: “Eh, da mogu da proživim život ispočetka…”. Takvima je bolje da se odmah ubiju, nego da po drugi put promaše svoj sopstveni život. Iz blizine. Zato, ne mozgaj, uzmi dirigentsku palicu u svoje ruke i razmaši se, danas je tvoj dan.

Spavaću sutra, brinuti i umreti prekosutra. Danas volim da živim, danas živim da volim.

* * *

On danas voli neku drugu i ne pada mu na pamet da je napusti zbog nejasne budućnosti. Prava ljubav dobacuje dalje od budućnosti, jer vreme je prolazno, a ljubav večna.

A danas grandfather punk-a Iggy Pop puni 60 godina. Bravo matori!

Banka

2007-04-17T21:34:00.000+02:00

- Dobar dan, mene interesuje oročena devizna štednja sa mesečnom isplatom kamate.

- Sa mesečnom… A to ne može, morate da oročite najmanje na 12 meseci, ako hoćete mesečnu isplatu kamate.

- Zašto ne može?

- Zato što ne isplaćujemo mesečno kamatu ako ne oročite bar na 12 meseci.

- Ali ja hoću da oročim na 36 meseci…

- A ne, onda ne možete podizati novac dok vam ne istekne period oročenja, znate li vi to, …to se nikako ne preporučuje.

- Da, znam, verovatno se zato i zove oročena štednja. Rad sam vas obavestiti da sam nešto malo školovan i da sam potpuno upoznat sa značenjem pojma oročena štednja, zato sam i došao da oročim…

- Ali gospodine, ako oročite na period koji je veći od 12 meseci, onda ne možete podizati novac dok ne istekne taj period. To je onda jako komplikovana procedura, nije sasvim nemoguće, ali sve se komplikuje, moraju da se podnose neki zahtevi, pa da se traže razna odobrenja, obračunavaju se troškovi i provizija 0,5% i… nema nikakvih garancija da ćete dobiti novac nazad dok vam ne istekne period oročenja. Riskantno je.

- A kamatu mogu da podižem svakog meseca?

- Da, naravno, kamata vam se svakog meseca upisuje na drugi račun i sa tim novcem možete slobodno raspolagati. Po isteku perioda oročenja, automatski započinje novi period oročenja koji vas više ne obavezuje, tada ako želite možete podići sav novac.

- Upravo sam to hteo i zato sam došao. Ako oročim ovu sumu na 36 meseci kamata je 6%, je li tako?

- Jeste gospodine, ali… kako… da li vi razumete da onda ne možete podići taj novac u toku tih 36 meseci?

- Gospođo draga, ja i ne očekujem da ćete vi meni isplaćivati kamatu za novac koji držim u porodičnoj slamarici. Ovo nije suma od koje mi išta u životu zavisi i neće mi biti neophodna poduže vreme. Zato sam nešto mislio, da ja vama dam taj novac na raspolaganje, a vi meni da isplaćujete kamatu. To je izvodljivo, jer ste vi banka koja baš ovakve kao što sam ja, želi za svoje klijente. Dakle da vidimo, vi ste banka, zar ne?

- Kakvo vam je to pitanje? Naravno da smo banka!

- Ja sam vaš štediša, drago mi je. Tim pre, što sam čuo da ste peta banka u Evropi po vrednosti na berzi. Da li sam dobro shvatio da vaša banka na ovu sumu isplaćuje kamatu od 6% samo pod uslovom da je rok oročavanja 36 meseci?

- Da, tako je.

- Ušao sam ovde sa čvrstom namerom da baš to odradimo. Želim ovu sumu da oročim na 36 meseci. Možemo li to sad da obavimo?

- Izvolite pogledajte ovo i proučite dobro, tu vam sve piše, znate, kamatne stope zavise od visine uloga i od perioda oročenja pa vi kad dobro razmislite…

- Dobro sam razmislio pre nego sam zakoračio u ovu prostoriju, a ako još malo porazmislim velike su šanse da se više nećemo videti. Taj reklamni materijal možete ponuditi slučajnim prolaznicima na ulici kojima još nije napamet palo da se odluče na korak za koji sam se ja već odlučio. Maločas smo utvrdili i visinu i period, možemo eventualno još jedno drugom da premerimo i krvni pritisak, ali tu definitivno podvlačim crtu. Bez iskorišćene pomoći prijatelja, moj konačan odgovor je: pare dajem - urinokulturu ne dajem.

- Gospodine, to ionako ne možete na ovom šalteru. Kada odlučite šta tačno želite možete sve to da završite za minut sa našim savetnikom, odmah tu iza paravana. On sad ima neku stranku, možda je bolje da dođete sutra prepodne.

- Iza paravana? Sutra prepodne? Treba li da se skinem do pojasa? Jel’ moram da zakažem??? Bolje da sam vam dao jebenu urinokulturu, …pišam vam se na banku.

Kihon Kumite Haiku 2

2007-04-12T18:21:00.000+02:00

- Volim te

- I ja tebe

- A što?

- Nije do tebe, do mene je

Daleko od Bresta

2007-04-11T18:48:00.000+02:00

Pre 30 godina, tačno na današnji dan, umro je Žak Prever (Jacques Prévert), nenadjebivi pesnik slobode, života, ljubavi i socijalne nade. Bio je nežni prijatelj zaljubljenih, sirotih, poniženih, pesnik uličnih klupa i gradskih vrtova, melanholičnog i nasmejanog sveta… Scenarista, šansonjer, bajkopisac, družio se s nadrealistima, ali je bio isuviše svoj da bi im i pripadao, Pikasov pajtos, buntovnik, boem, usamljenik starih ulica i kafanica Pariza…

Deca kad se vole ljube se stojeći
Po kapijama noći
Dok prolaznici ukazuju prstom na njih…

Čitati Prevera je isto što i slušati njegov usmeni iskaz, jer govori jezikom čoveka kojeg ste sreli na ulici, a ne jezikom literature. “Poezija je svuda, na svakom ćošku, na nečijim usnama, u naboru kolaža, poezija je u vazduhu koji udišemo…”, govorio je. Beskompromisno odlučan da sačuva svoju slobodu po svaku cenu (iz vojske je otpušten kao “mentalno nepouzdan”), svojom poezijom je izgradio jedan novi svet, oslobođen od ideologije, militarizma, lažnih autoriteta i Božijeg poretka stvari. Možda ta poezija nije bila velikoumna i duboka, ali je svakako bila lepa i nova, osvežavajuće vitalna, prijatna za dušu, sentimentalna, ali duhovita i ponekad provokativna.

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna

Prezirao je nekadašnji monotoni deklamatorski stil, rime je namerno izbegavao, a ako bi mu neka i došla pod pero, on bi je istog trenutka zamenio i pokvario. Ako bi ponegde i ostavio rimu, one su uvek bile vanredne, što je samo dokaz da je mogao sa lakoćom da ih piše. I zaista, pisao je lako, kao da govori u hodu, sa naglim i neočekivanim pauzama i prelascima sa slike na sliku, sa objekta na objekat. Siguran sam da je sve napisao iz prve, izbacivši u trenutku iz sebe ono što mu je na pameti, bez naknadnog doterivanja i dodavanja. Često je menjao tempa i broj slogova u stihu, birao je jako naglašene reči, što je održavalao interesovanje za dalji tekst. Njegove pesme su lako razumljive i pristupačne, pisane najčešće u formi monologa običnog čoveka koji mnogo zna i mnogo oseća. Ostao je u mnogim srcima, samo zato što je pisao o svemu što je prošlo kroz njegovo srce.

Pomorandža na stolu, tvoja haljina na pokrivaču,
ti u mom krevetu, slatki poklon današnjice,
svežina noći, toplina mog života

Izjave:

“Oče Naš koji jesi na nebesima, ostani tamo…”

“Vreme teško pada samo onima koji ga ubijaju”

“Srećom, svaki uspeh je
istovremeno nečiji neuspeh”

“Jedite na travi, požurite, jer pre ili kasnije,
trava će jesti nad vama”

“Ne zaboravljajte sreću,
čak ni kada ona zaboravi na vas”

“Milioni i milioni godina mi ne bi bili dovoljni
da opišem onaj kratki trenutak večnosti
kada jedno drugom padnemo u zagrljaj”

Pisao je o malim, osetljivim ljudima, o čarima Pariza, ali će ipak ostati upamćen kao pesnik ljubavi, ljubavi prema čoveku, ženi, detetu, ljubavi prema životu i prirodi… I svaki put bi tu ljubav opevao na različit način, svaka pesma - jedna ljubav. Mnogima su poznate pesme “Barbara”, “Za tebe ljubavi moja”, “Ta ljubav”, “Tamničareva pesma”, “Uvelo lišće”, “Deca se vole”, “Jutarnji doručak”, “Očajanje sedi na klupi”, “Pesma o puževima koji idu na pogreb”…, ali ja sam se danas odlučio za pesmu koja kao da je napisana baš za onu koju ja volim, takvu, kakva je.

TAKVA SAM KAKVA SAM

Takva sam kakva sam
Baš tako sam stvorena
Kada imam želju da se smejem
Smejem se grohotom
Volim onoga koji me voli
Pa zar sam zato kriva
Što nije uvek isti
Onaj koga volim
Takva sam kakva sam
Baš tako sam stvorena
Pa šta hoćete više
Šta hoćete od mene
Stvorena sam da se dopadam
I tu se ništa ne može izmeniti
Potpetica mi je suviše visoka
Struk mi je suviše vitak
A grudi su mi suviše čvrste
I koluti pod očima suviše modri
A onda i zatim
Takva sam kakva sam
Dopadam se onome kome se dopadam
I šta se sve to vas tiče
Ono što mi se dogodilo
Da ja sam volela nekog
Nekog koji me je voleo
Kao deca što se među sobom vole
I znaju prosto da vole
Da vole vole vole
I zašto me onda ispitivati
Ja sam ovde samo zato da vam se dopadam
I ništa se tu ne može izmeniti.

JE SUIS COMME JE SUIS

Je suis comme je suis
Je suis faite comme ça
Quand j’ai envie de rire
Oui je ris aux éclats
J’aime celui qui m’aime
Est-ce ma faute à moi
Si ce n’est pas le même
Que j’aime chaque fois
Je suis comme je suis
Je suis faite comme ça
Que voulez-vous de plus
Que voulez-vous de moi
Je suis faite pour plaire
Et n’y puis rien changer
Mes talons sont trop hauts
Ma taille trop cambrée
Mes seins beaucoup trop durs
Et mes yeux trop cernés
Et puis après
Qu’est-ce que ça peut vous faire
Je suis comme je suis
Je plais à qui je plais
Qu’est-ce que ça peut vous faire
Ce qui m’est arrivé
Oui j’ai aimé quelqu’un
Oui quelqu’un m’a aimée
Comme les enfants qui s’aiment
Simplement savent aimer
Aimer aimer…
Pourquoi me questionner
Je suis là pour vous plaire
Et n’y puis rien changer.

Magla

2007-04-10T21:35:00.000+02:00

Otvaram prozore zamagljene vrelinom
koju si prethodne noći ostavila za sobom.

Vetar unosi u sobu tvoj miris
koji budi osećaj da sam list
što pada iz krošnje s tvojega stabla
u kojoj sam do malopre boravio.

Praznik

2007-04-08T18:47:00.000+02:00

Ne volim praznike
što traju samo dan.

Ti si moj praznik
za sva vremena.

Abeceda

2007-04-04T21:36:00.000+02:00

Apsolutno
Bezazleno
Ciljam
Čeznutljivom
Ćutnjom
Daljinu

Džanum
Đavolka
Elenu
Fjodorovnu
Grlim
Hvalospevom

Instrumentalno
Jasno
Koncertiram
Ludilom
Ljubavi
Moje

Nadopunjujem
Njenu
Opijenost
Plimom
Raskošnog
Smirenja

Šarmiran
Trenutkom
Upućujem
Valcer
Zaljubljenoj
Ženi

Stepski - Deceiving Mirrors Waltz

Hronike virtuelnih ljubavnika

2007-03-25T12:17:00.000+02:00

“Tako te lako volim samo zato što su meni reči sve, ti si malo lukav, ili privilegovan, ne pričaš puno, nigde ne grešiš, zatvoren, nedodirljiv, ništa nisam saznala o tebi, a želim te zbog onoga što jesam…”

Ne, malena, u našim maglovitim susretima nema napetosti. Ona je u našim verbalnim kontaktima. Na onoj dalekoj plaži uvek sam te viđao kao simpatičnu, blagu devojčicu koja sve oseća, sve zna, koja na život gleda sa božanskim svetlom i utapa ga u svetlost svog duha. Video sam tvoj oslobođeni ples u ciganskoj suknji, video sam te kako svoj razdragani trk završavaš bacajući mi se oko vrata. Pri našim susretima između crnih prozora ovde i belih prozora tamo, video sam te i videla si me kao osobu koja pre svih drugih traži svađu i borbu – intelektualnu borbu punu ograničenih analogija i zaključaka.

Neka ti Bog oprosti. Uzela si mi duševni mir. Da nisam postojan i uporan, uzela bi mi i veru. Čudno, ljudi koji su nam najdraži najviše su u stanju da nam poremete život.

Nesporazumi s najdražima bole. Ne smemo jedno drugom da prebacujemo. Treba da jedno drugo razumemo. Do međusobnog razumevanja može doći, samo ako razgovaramo dečijom jednostavnošću. Ti i ja težimo veštini, raznovrsnosti, uglađenosti i sređenosti u stilu izražavanja. Spoznali smo, ti i ja, da se iskrenost i stil lako ne usaglašavaju. Srce je, malena, nešto jednostavno i njegova ispoljavanja su jednostavne kategorije. A stil pripada socijalnim elementima. Šta kažeš da stil zamenimo jednostavnim rečima?

“Ti živiš u meni i ja živim u tebi. Ti to znaš i ja to znam” (opusti se i zamisli kako ti po leđima mokrim peskom ispisujem ove reči).

Zar ovih nekoliko reči nisu neuporedivo bolje od svega što smo rekli? Od početka smo znali ovu elementarnu činjenicu i zašto je nismo otvorenošću iskrenih vernika obelodanili? Da smo to uradili, izmakli bi smo sumnji, bolu, kajanju, ljutnji, suprotstavljanju, koje med u srcu pretvara u gorčinu, njegov hleb u prah.

Treba da razumemo jedno drugo, ali kako da nam to pođe za rukom ako jedno od nas na otvorenost drugog ne odgovori potpunim verovanjem? Kažem ti, malena, kažem ti pred nebom, zemljom i onim što je među nama, da ne spadam u one koji pišu “lirske pesme” i šalju ih na Istok i Zapad u privatnim pismima. Nisam od onih koji ujutru pričaju o svojoj duši “pod teretom plodova”, a uveče zaboravljaju dušu, plodove i teret. Nisam od onih koji dotiču svetinje pre nego vatrom opeku prste. Nisam od onih koji dokolicu ispunjavaju lirskim igrarijama. Nisam od onih koji malo drže do tajni svog duha i srca, pa ih obelodanjuju svakom vetru koji dune. Ja sam veoma zaposlen čovek. Ja težim velikom, plemenitom, lepom, čistom. Ja sam usamljenik, nalik na neke što su sami, uprkos sedamdeset hiljada prijateljica i prijatelja. Ja nisam, kao neki, sklon erotskim akrobacijama, koje ljudi nazivaju lepim imenima i još lepšim atributima. Ja, malena, baš kao i ti, volim Boga, život, ljude. Ja sam pisao o poverenju, a ti o sumnji, govorio sam ti o jednoj neobičnoj istini, a ti si mi uzvratila “Kako je lepa tvoja lirika”. Dobro znamo i ti i ja da ti nisam prišao dobro uhodanim stazama, pronašao sam te u bespuću i prišao ti sa strane sa koje niko dosad nije. Tvoj oprez je očekivan i to je razlog mom bolu, jer nisam očekivao očekivano. Ali, jesam li mogao nekom drugom otkriti onu istinu? Ova se istina rodila iz bola i uveličala je, bol je večna, stoga je i ova ljubav večna.

Čudno, nisam se pokajao nakon toga. Ne, nisam se pokajao, štaviše čvrsto sam se i dalje držao svoje istine sa željom da ti je otkrijem. Svaki put mi je odgovarala neka druga Ti koju ne poznajem. Dozivao sam i šaptao, i odgovor je stizao, ali ne od one “u kojoj živim i koja živi u meni”, već od oprezne i pesimistične žene, koja želi i veruje, ali se plaši svojih verovanja i koja je u relaciji sa mnom kao državni tužilac i okrivljeni. I nisam ljut ni na tebe ni na onu drugu Ti, nikada vam nisam sudio. Moje srce ne dozvoljava i neće dozvoliti da budem sudija. Ono što osećamo, malena, drži nas podalje od svih sudova.

Gledaj malena, mogao bih i ja u celu ovu priču da uvedem i neko moje drugo ili treće Ja. Onda bismo imali na jednoj strani dvoje dece koje držeći se za ruke idu suncem obasjani, kako Bog i gde Bog hoće, a na drugoj strani četiri osobe, žena, njena sekretarica, muškarac i njegov sekretar koji se raspravljaju, nadmudruju, vagaju, odmeravaju, sedaju, ustaju. Na koju će stranu tvoje srce malena, reci mi – na koju će stranu?

Rekla si da sam prvi čije si ćutanje prigrlila sa radošću. To ćutanje dugo kao večnost, duboko kao nebeski snovi, koje se ne prevodi ni na jedan ljudski jezik. Rekla si da nikad nisi upoznala čoveka koji govori samo bitne stvari. Ah, kada bi znala koliko sam umoran od suvišnog, kada bi znala koliko mi je potrebna jednostavnost! Kada bi znala koliko volim suštinu, bez primesa, u nevremenu, na krstu, suštinu koja plače i ne skriva suze, koja se smeje i ne stidi se smeha – kada bi znala, kada bi znala! Svi smo sami i svi smo zagonetka. Svi smo prikriveni hiljadu i jednom koprenom i kakva je razlika između dva usamljenika, osim što jedan govori o svojoj samoći, a drugi uvek ćuti?

“Šta radim večeras?”

Nije veče. Dva sata je iza ponoći i gde bi želela da odem ovako kasno? Najbolje je da ostanem ovde. Ovde u ovom prijatnom miru, u kojem nećeš biti užasno sama. Ovde možemo da osetimo čežnju, da bi nas približila Božijem srcu. Ovde možemo da ugasimo svet, a možemo i da osetimo ljubav za čovečanstvo, ne bi li nam ono otvorilo srce.

Evo, san ti je poljubio oči, ja to znam, video sam kako ih ljubi baš onako kako bih i ja poljubio. Stavi glavu ovde, na moju ruku, i spavaj. Spavaj, Malena moja. Spavaj, jer si u svom domu.

A ja ću bdeti. Ja ću bdeti sam. Treba da pazim do jutra. Rođen sam da to radim.

(u tekstu sam u velikoj meri koristio odlomke iz pisama Halila Džubrana Mej Zijadi)

Realni haiku

2007-03-20T18:45:00.000+01:00

Ja ne postojim
ja sam samo san.
Tvoj san.

Kihon Kumite Haiku

2007-03-18T12:22:00.000+01:00

teška pitanja mi postavljaš
mučiš me
omiljeno ovo, omiljeno ono…
a ja mrzim ceo svet
… osim tebe

Kud pljunuh

2007-03-16T21:09:00.000+01:00

Nije teško doći do zaključka da kritika primitivizma u primitivnim sredinama izaziva kontraefekat pretvarajući se u afirmaciju i glorifikovanje istog. Dušan Kovačević se iznervirao što je njegov Radovan III postao heroj i kultni lik, iako je on imao nameru da opljune taj mentalitet. Kakav naum je imao autor najgledanije TV serije svih vremena “Selo gori, a baba se češlja” ne znam, kao što ne znam ni ko je autor, a uzgred budi rečeno, u ovom lajfu ni ne želim da saznam njegov identitet. Nešto kontam, logično bi bilo da javni servis na kojem se to čudo prikazuje ima i edukativnu funkciju, kroz koju može da se provuče i neka suptilna kritika negativnog. Kako su mi ruke bile zauzete peglanjem košulja nisam bio u mogućnosti da brzo odreagujem i promenim kanal kada je počelo istorijsko emitovanje prve epizode. Dakle, bio sam u prilici da povremeno bacim oko na ekran i vidim “simpatičnog junaka” kako sere u dvorištu jer u kući nema toalet, kako uzima učešće u akcijama kućnog nasilja, tj. bije svoju ženu, a rođeno muško dete izbacuje na ulicu jer je dezerter, usledio je niz pošalica na večitu temu “da komšiji crkne krava”, koji je kulminirao (večita tema, ali srećom, konačan niz) sa “komšija, nemo’ da se ljutiš, ali moram da te tužim”…, i nemojte me držati za reč, ali negde pri kraju mi se učinilo, da glavni junak uzima pravdu u svoje ruke demonstrativno bacajući bombu u sopstveno dvorište, ali ne garantujem da sam baš to video, možda sam utripovao. Sutradan čujem, da su piplmetri naprosto poludeli i zabeležili rekordnu gledanost od bezmalo 3 miliona gledalaca. Ako su i mene ubrojali u tu cifru, pokušaću da se odbranim velikim brojem košulja (i lenjošću da pomerim dupe), ali pretpostavljam da je većina ostatka auditorijuma ovo satiranje satire gledala dobrovoljno i sa užitkom.

Jedini razlog zbog kojeg ovo pominjem, je što i ovde na blogu važi isto. Opleti po ološu i eto ti ga ološ za vratom. Reci smradu da je smrad, dotrčaće radosno da ti se isprdi. Reci koki da je kokoš, dogegaće se poluzaljubljeno da ti snese jaje. I da posadi rezervno gnezdo, za nedajbože. Budi iskren i reci čega se gadiš, eto ti gadova da te potapšu po ramenu. Objavi listu svojih neprijatelja, odmah će da te linkuju kao prijatelja. Da skratim, pljunuo sam istini u oči i doveo je na svoj blog. A istina primitivna.

Ovo je jedan primitivan blog. Mea culpa, ali se ne kajem. Sledi dezinfekcija.

Nije mi dobro

2007-03-14T03:10:00.000+01:00

Trenutna telesna temperatura mi je 37,5, ali se zato tresem kao da imam 42,2.
Neka ovo moje trenutno bunilo bude opravdanje što se u 3 ujutru uključujem u tupavu blog igricu, koja me smara do jaja.

Kratko objašnjenje: od Fjodorove male sam dobio štafetu da napišem post upotrebom sledećih nebuloznih reči: dezoksiribonukleinska kiselina, otorinolaringologija, emancipacija, riba i jebiga.

Sve ja to poštujem i tu emancipaciju,
al’ te ipak pamtim po onom felaciju,
kada sam, umesto da ti češkam jajnike,
nespretnim prodorom pomerio krajnike.

Kako bejah bez kondoma, a ti nisi vlažila,
da je došlo do oplodnje, sigurno bi tražila,
kao dokaz mog očinstva (usled strasne te vreline)
uzorak de-zok-si-ribo nukleinske kiseline.

Tako sam eskivirao ginekoakušerologiju,
a ribu sam odveo na otorinolaringologiju.
(Nije bila nebriga, dešava se, jebiga.)

Pljuni istini u oči

2007-03-03T13:12:00.000+01:00

Sujetne i senzibilne duše sa sklonošću da se prepoznaju u svemu što ih okružuje, molim da ovo ne čitaju.

Kad smo bili mali, igrali smo se žmurke. Sada kada smo malo poodrasli imamo svoje blogove. Znaš ono, ja se sakrijem, a ti me tražiš. Ako me pronađeš, našli smo se! A može i solo varijanta, sakriješ se sam od sebe, pa onda dođeš na blog da se nađeš, i tek tu shvatiš koliko si u stvari pogubljen. A možeš se pronaći i na nečijem tuđem… mislim, blogu.

Kao mali, menjali smo sličice životinjskog carstva i fudbalera, a danas razmenjujemo komentare (ako smo prepametni onda razmenjujemo kilomentare), lažne pohvale, bljutave pošalice i vrcave dosetke, milina bložja, sve fercera od uzajamnog dopadanja, slaganja i prepoznavanja, podrške, identifikacije srodnosti duša i svega ostalog što se može naći na putu koji vodi od imbecilnog obožavanja sve do neminovnog razočarenja, jer nas na kraju tog prašnjavog puta čekaju spaljeni mostovi. I sve to, samo da bi smo pronašli samog sebe kojeg smo negde usput pogubili. Oj živote, zagonetko!

Super ti je ovaj tvoj, ajde sad dođi malo na moj… Blog, mislim.
Nije važno ko si, važno je da si na mome… Blogu mislim.

Ili, odavno te nije bilo na mom… a video/la sam te na onom ljigavom… Blogu, mislim.

Na koga li je mislio/la kad je ovo napisao/la? Hm, mora da je mislio/la na mene, jer sve je do mene.

E sad ima da ga/je opljunem, pa nek se sve puši, jer našoj ljubavi je kraj.

O, ooo, oooooo, ljubav što je to?
To je ona stvar zbog koje peva Čobi,
to je ona stvar zbog koje plače Gabi.

Zašto o ljubavi najviše kenjaju i nemilosrdno je propagiraju baš oni koji je ne poznaju? Odakle navire ta potreba, iz stomaka? Imate li barem jake stomake, kad vam je pamet tako slabašna?

One koji na blogu traže partnera, neću da diram, jer su već dovoljno kažnjeni.

To još više važi za one neshvaćene, koji zdušno propagiraju svoje nebulozne ideje u potrazi za istomišljenicima. Ako ste toliko sigurni u svoje korake, odbacite štake, pobogu.

One koji svakodnevno objavljuju da bi održali teško stečen rejting i koji se bez ikakvog smislenog povoda šlihtaju drugim blogerima, svakodnevno ih spominjući u svojim postovima, treba pošteno opljunuti, ali danas za njih nešto nemam vremena.

U matrix-u sve može. Čemu trud da u realnom životu postanem lekar, pekar, apotekar, pisac, zec ili dama…, kad mogu da otvorim 10 blogova, za svakog genijalca u meni po jedan? I onda se svi mi u meni lepo dogovorimo (između sobom i predsobljem), koga od nas da lansiramo na sam vrh… Blogbustera, mislim.

U stvarnom lajfu ne mogu popiti piće u kafani koja je zatvorena, ali zato ovde nema sile koja će me sprečiti da na nečijem napuštenom blogu ostavim komentar i da se slatko ispričam sam sa sobom. Alo ljudi, koga vi tražite, tu nema nikog i ničeg osim tupog odjeka praznine vaših sopstvenih života?

O, ooo, oooooo, život šta je to?
To je ona stvar što može da te zgazi.
Pazi, tramvaj!

Zašto se ljudi, bežeći od sulude svakodnevnice, ukrcavaju na virtuelni brod ludaka, bez da se zapitaju “Kuda plovi ovaj brod?” Jel’ vam barem nešto lakše kad vidite da među posadom ima i mnogo težih slučajeva od vas? Suviše je pitanja bez odgovora, zato ne lupajte glavom o zid, već ste dovoljno olupani. Jer da niste, ne biste ni završili na ovoj olupini.

I nemoj da sam čuo nekog da se uvredio - ja pljujem po vama samo zato što sam jedan od vas.
u mom odelu nema mesta za sve vas,
u mom telu nema krvi za sve vas,
u mom srcu nema ljubavi za sve vas,
u mom zubu nema rupa za sve vas.
u mojoj glavi nema dovoljno majki za svu vašu decu.

I kad smo već kod majki, svi oni koji se u životu nisu snašli i pronašli, a žarko se žele vratiti sebi, neka se izvole povratiti u majčinu iz koje su došli.

Šta to radiš Buldožeru jedan,
jedeš moju majku!?!

Gospodine bik, nisam znao,
Gospodine bik, baš mi je žao.
Gospodine bik, nisam hteo,
Gospodine znam, to nisam smeo.
Gospodine, ja se kajem, JA SE KAJEM.

Znam, znam, znam, to je moj kraj,
Na vrhovima rogova, otić’ ću u raj.
Nisam bio kriv, mesar mi nije rekao,
Pa sam kupio pola kile majke
Jednog bika.

Idem u raj,
ovo je moj kraj,
moj rodni kraj.

Nego, jesam li vam pričao o onoj mojoj sajber-tetki koja ima 4 bloga, a koju volim možda i više nego rođenu kevu? Nisam? Vratiću se da vam ispričam, idem samo tetki da odnesem lek.

Prosjak

2007-02-17T12:31:00.000+01:00

Uzmite moje breme braćo, ne ustručavajte se,
Podelite sa mnom moju kob, biće vam lakše,
Ponesite deo mojih teškoća, da se malo uspravim.

Prosjak sam, koji žarko želi
Jade svoje sa vama da deli.

Evo vam malo stida, ponesite ga bar do ugla,
Uzmite ovo moje ćutanje i razglasite ga,
Daću vam i košmara deo, kad vas budem sreo.

Prosjak sam, ali se ne kajem
Evo, i kajanje vam dajem.

Moju zebnju i drhtaje prenesite do toplih mora,
Usitnite moju patnju raznoseći je na sve strane sveta,
Molitvu mi uslišite i izgovorite, jer su me reči napustile.

Prosjak sam, ali dobro pamtim
I sve ću duplo da vam vratim.

Bol moje duše, barem danas preuzmite,
Uvećajte moje dugove pa mi ih vratite,
Strahove slobodno ponesite, vratiće se sami.

Prosjak sam, ali dugo trajem
Jer ne prosim, nego dajem.

Uzmite mi od prošlosti i dodajte vagi da pretegne,
Polovinu mojih godina premestite u drugu ulicu,
Sa darovima vas narednih dana i tamo čekam.

Prosjak jesam, ali ko vas jebe
Zadržaću ipak, nešto i za sebe.

Ne veruj ženi koja laže

2007-02-14T22:21:00.000+01:00

Na prvom Olivera K. i vladika Artemije, na drugom razgaćeni vadikali i Borka Vučić, na B92 kenjaju o Kosovu, na Pinku španska serija, a odmah zatim “Gledaj kevu, eliminiši malu”, na Avali telefonski kviz za retardirane, na Fox-u… nisam uspeo ni da skapiram šta je, a na blogu Valentinovo, Valentinovo, Valentinovo… Sreća u nesreći je, što sam igrom slučaja još juče dobio proliv, tako da je to jedini razlog što me danas sraćka zaobišla.

Dan zaljubljenih, mhm, kako da ne, zar to nije svaki dan? Zabole me. Moja ljubav je na 450 km odavde i trenutno ima 39,2 temperaturu, ali ne od ljubavi nego od gripa, a ni ja ovde se ne osećam mnogo bolje. Davno, davno bivša i srećno udata me posle tonu vremena zove baš na Dan zaljubljenih da proveri kako sam, i da overi šta ima novo kod mene, da eventualno nahrani svoju bolesnu sujetu u slučaju da još uvek patim za njom… Iz meni nepoznatih razloga, oduvek je bila ubeđena da ja strašno patim zbog nje i to joj je davalo neki čudan i meni smešan osećaj nadmoći i samopouzdanja. U principu nikad me nije volela, ali joj je moja ljubav strašno prijala. Koristila me dok nije našla boljeg. Nemam ništa protiv. Raskinuli smo na Dan zaljubljenih pre mnogo godina i tada sam joj, znajući za tu njenu uobrazilju iz zajebancije rekao da meni druga žena ne treba, ili ona ili ništa. Kada sam joj veselim i zvonkim glasom do najsitnijeg detalja pojasnio da ima mnogo toga novog i lepog u mom životu, uključujući nov posao i prelepu novu ljubav, brzo se dosetila da ima važnija posla i prekinula razgovor.

Posle nje zove ženska koju sam pre 4-5 godina bezuspešno pokušao da smuvam, a onda ipak sa njom postao blizak, u smislu ortaci, brat i sestra i te fore. Kada sam joj pričao za najnoviju blogovsku ljubav, činilo se da je srećnija od mene zbog toga. I bila mi je ubedljiva, kao kada se pravi prijatelj, iskreno i bez rezerve raduje vašoj sreći. Ali ne lezi vraže, od pre 2-3 nedelje počela je opasno da mi se nabacuje, što me na prvu loptu iznenadilo, ali ustvari i nije. Popelo joj se iz dupeta da je omatorila i da joj preti opasnost da ostane sama, pa se najzad dosetila i skapirala posle iks godina, kako joj ja savršeno odgovaram u svakom smislu, da se baš dobro slažemo, nikad ne nerviramo jedno drugo, a uz to sam ja, jedini od svih, sposoban da je nasmejem, što joj je jako bitna stavka. Ok, zasmejavanje nije isto što i ljubav, ali ne, baš je čvrsto rešila da sa mnom provede ostatak života.

- Alo bre ženo, oduvala si me pre 5 godina kao suvi list. Napušila si me.

- A ne, ja se toga ne sećam! Stvarno si bio zaljubljen u mene? Pa što mi nisi dao neki znak, čoveče.

- Daj ne kenjaj, pričali smo o tome satima i noćima, bila si veoma precizna da je prijateljstvo jedina opcija. Otpatio sam te, sad nema nazad.

- Ma ne, pa ja sam mislila da se zezaš, nisam to ozbiljno shvatila. Misliš da je sada kasno za nas dvoje? Nikada nije kasno…

Na stolu mi je bila otvorena knjiga baš gde treba. Odšaputao sam joj pesmu u telefonsku slušalicu. Nisam primetio da se zagrcnula od smeha.

Suviše kasno

S čežnjom ti priđoh da ponizan te molim,
al’ zanosu mom smejala si se
i moja ljubav za tebe samo igra beše.

Sada umorna i zasićena,
dok tužne gledaju me tvoje oči pune strepnje,
onu ljubav kojom davno goreo sam, ti bi htela.

Avaj, od nje davno pepeo posta, zaiskriti neće,
ona jednom tvoja beše,
sad pusti je da počiva sama.

H.Hesse

Branko

2007-02-11T17:49:00.000+01:00

Rodio sam se od jutros
uprkos svim podacima o meni
a ipak stariji sam
od jutra i od sutra
i nisam zaboravio ništa
što je bilo pre mog rođenja
i sećam se svega
što je bilo posle moje smrti
i nisam kriv nizašta
što se desilo juče.

Branko Miljković

(29.Januar 1934 - 12. Februar 1961)

Ne stojim dobro sa datumima, ali sam upravo saznao da je sutra godišnjica smrti velikog pesnika Branka Miljkovića. Da sam to znao ranije, možda bih napisao i neki prigodan tekst o njemu, ovako mi ne preostaje ništa drugo nego da se na brzinu prisetim nekih njegovih, a meni najdražih stihova:

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo…

…uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova.

Dok su obale u svađi
Vode će mirno proticati.

Siđoše u pakao po nepravdu
Na kojoj se može ogrejati.

Evo cveta dovoljno smelog da miriše
Na praznom mestu i u uspomeni.

Ovo će se neizvesno kretanje završiti suncem.
…
Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!

Dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi
Dok jedini prkosiš
Siromaštvu jasnoće.

Kuda ću? šta ću? svuda me noć traži.

Budan ja kradem ono što oni sanjaju.

Dockan je da posumnjamo u ono što je u našoj svesti
Celoga života reči su nas krale.

Kad narod otkrije tajnu kako se postaje velik
Trgovi će ostati bez spomenika.

Niko ne čuje
kako šumi lišće.

Ako pronađu zajednički jezik
Ptica i vatra mogu spasiti svet.

Dubina je sama svoj neprijatelj
Moje oči bez mene lepšu zoru vide…
…Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta.

Ne postoji nebo koje je plavo
to je samo eksplozija našeg iznenađenja
nad prazninom.

Nema mene al’ ima ljubavi moje.

Sam u snu svome - ko će da me spasi!

Najlepše pevaju zablude.

Ko ne ume da sluša pesmu, slušaće oluju.

Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati.

Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.

Pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju.

Ako smo pali bili smo padu skloni.

Varka prodre u reč
Vatra dostojna proleća.

Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme.

Ubi me prejaka reč.

Come Alive With Stepski

2007-02-10T12:58:00.000+01:00

Have A Stepski Day

Catch That Stepski Spirit

Stepski’s Got Your Taste For Life!

Stepski, The Choice Of A New Generation

Now It’s Stepski For Those Who Think Young

You’ve Got A Lot To Live, Stepski Got A Lot To Give

O moj blože!

2007-02-06T21:29:00.000+01:00

U početku beše reč, i reč beše u Bloga, i reč beše Blog.

Otišao sam u bložiju mater. A vi kakote?
Evo dobro, blogu hvala.

O moj blože!
Blože pomozi.
Blog ti pomogao.
(Ako) Ima bloga!
Lep k’o blog.
Ja sam svoj blog.
Blog zna zašto je to dobro.
Čoveka je blog stvorio slobodnim.
U svemu se oslanjam na bloga.
Blog sve vidi.
Sve dolazi od bloga i sve se treba vratiti k njemu.
Blogovanje, ludom radovanje.
Nema života bez bloga.
Ovi su stihovi ispevani u slavu bloga.
Treći put blog pomaže.
Blog ih je isterao iz raja.
Neka vas blog čuva.
Budi blog s tobom.
U blogu je spas.
Blog, naš gospodar.
Predao sam svoju sudbinu u Bložije ruke.
Verujem da blog postoji.
Da blog ne postoji, trebalo bi ga izmisliti.
Potrebna nam je vera bložja.
Blog te blogoslovio!
O blože, daj mi snage.
Sačuvaj me blože iskušenja i u pravdi održi me.
Istinom me svojom vodi i pouči me, jer ti si Blog, moj Spasitelj.
Oprosti im blože, ne znaju šta pišu.
Presveta Blogorodice pomozi nam.
B(l)og me stvorio, blog me uništio.
Ne dao blog većeg zla.
Majko bložija, da li vidiš šta rade sa tvojom decom?
Moli se Blogu da očisti srce tvoje od licemerstva, jezik tvoj od laži.
Uzdajte se svim srcem u Bloga, a nemojte se veličati svojom mudrošću.
Za ime Bloga!
Videćeš ti svoga bloga.
On bi se i bloga odrek’o.
Obložavam vas.
Srećan vam Bložić.
Ma daj, nemoj više da nas bložiš!

Blog te jeb’o, daj ladne obloge.

5 stvari koje neću da vam priznam

2007-01-27T21:18:00.000+01:00

Prvobitno nisam imao nameru da se uključujem u sve ovo, ali kad sam već prozvan u sva tri matrixa… nek vam bude. Pet tačaka mi je malo, zato ću u svaku tačku da strpam i babe i žabe.

1. Čim sam krenuo u osnovnu školu odmah sam shvatio da se razlikujem od drugih. Prvo što sam primetio je da sam godinu dana mlađi od svih svojih “vršnjaka”, ja 6, a oni 7. E pa ne može to tako, govorio sam sam sebi, nisam ja ovde došao da budem najmanji i najslabiji. Iz petnih žila sam se upinjao da dokažem, opet sam sebi, da sam im u najmanju ruku ravan, ako ne i bolji od njih. Baš sam se upinjao. Toliko sam se upinjao, da sam radeći neki zadatak u školskoj klupi, a sve u težnji da ga što pre rešim, čvrsto stisnuo butinama svog jedinog pravog vršnjaka, nervozno klateći se napred nazad. Posle samo par minuta, osetio sam kako mi se kroz celo telo širi nepoznati sladostrasni osećaj. Bio sam potpuno zbunjen i ošamućen, preneražen i u blagom stanju šoka, ali čim sam došao sebi, zadatak je bio rešen. Taj ritual “stisni i ljuljaj” mi se jako dopao, iako nisam razumeo šta se to sa mnom događa i odakle taj čudesan osećaj dolazi. Recept za suzbijanje nervoze i dovođenje sopstvenog bića u smireno stanje, redovno sam primenjivao negde do sedmog razreda kada je, po prvi put, kulminacija bila propraćena nekakvim tečnim i sluzavim manifestacijama. Tek tada sam shvatio. Dan danas se tresem od smeha kada se setim svoje tadašnje reakcije: “jeeeeeeee, pa to je speeeeeeerma!!!…. a ono, a ono… pa ono je sve vreme bio orgaaaaaaazaaaam!?!?!”. E, tada sam se osetio kao pravo muško. Ovu prvu tačku sam mogao i da skratim: redovno se samozadovoljavam od svoje šeste godine.

2. Negde u trećem ili četvrtom razredu, kompletna površina školske klupe u kojoj sam doživeo svoj prvi orgazam, je bila toliko ižvrljana i išarana da nisi imao slobodnog mesta da na njoj nacrtaš ni probodeno srce. Direktor škole i učiteljica su pozvali moju majku na razgovor i zapretili da ćemo, ukoliko klupu ne dovedemo u ispravno stanje, morati snositi troškove kupovine takve iste, samo čiste. Majka, koja je i sama bila prosvetni radnik, mi je bez ijedne reči prigovora, jasno dala do znanja da je neprijatno iznenađena i veoma razočarana mojim ponašanjem. Iz sećanja mi je izvetrelo o kakvim se žvrljotinama radilo, ali pamtim da smo celu jednu subotu šmirglali, ribali i glancali klupu sve dok nije zablistala prvobitnim sjajem.

3. U jedanaestoj godini sam pored živih roditelja, ostao siroče. Svoga oca ne pamtim kao člana domaćinstva, u potrazi za novim uzbuđenjima, napustio nas je vrlo rano. Dok ga je moja majka uzaludno čekala, on je godinama noći provodio uglavnom po kafanama i u zagrljaju drugih žena. Dolazio je samo vikendom, na sat dva, da vidi svoga sina. Evidentan osećaj krivice je pokušavao da izleči besomučnom pričom upućenom svima koji mu se nađu na putu, da on ima sina kojim se diči. Bio sam sin za priču i pokazivanje, ceo grad je morao da zna čiji sam ja sin, čiji sam ja ponos. Formalni razvod braka, do kojeg je konačno došlo da bi se on ponovo oženio, mojoj majci nije mogao teže pasti. Jednog zlokobnog popodneva su je sa radnog mesta kao džak krompira prevezli na psihijatrijsku kliniku i tamo zadržali mesecima, a posledice tog događaja su trajale godinama. Bez bliže rodbine u prečniku od 250 kilometara, ostao sam prepušten sam sebi, živeo sam u školskom dvorištu i na ulici, hranio se i spavao po komšiluku i kod zle maćehe, a otac je i dalje, bez obzira na novonastale okolnosti, bio jako zauzet. Petice u školi su postale dvojke, ali škola kroz koju sam tada prošao nema cenu. Silom prilika, jako mlad sam na svojoj koži osetio surovost života i kroz to iskustvo naučio da bez trunke očekivanja u odnosu na druge ljude, čak i one najbliže, moram sam za sebe da se borim prolazeći kroz sva životna iskušenja, ma koliko strašna ona bila. Nekoliko puta sam bio na samoj ivici totalne lične propasti, ali sam uvek našao snage za prosvetljenje i novi uzlet. Vremenom sam uspeo da nađem svoj unutrašnji mir, zavolim samoću i da oslobođen svih strahova uživam u ljubavi i životu.

4. Prvi seks mi se dogodio pod vedrim nebom, u noći mog osamnaestog rođendana na travi nasipa Ade Ciganlije, i to sa one strane gde je “zimovnik” za splavove. Ne mogu da kažem da je bilo nezaboravno, sva sećanja su se utopila u osam velikih piva koja sam u tom trenutku imao u sebi. Zvala se Dijana, bila je vitka, visoka i prelepa, upoznao sam je kao ćerku neke zubarke koju je moj ćale nešto muvao, a na kraju se ispostavilo da je ćerka smuvala mene. Iste godine sam otišao u vojsku, i tamo sasvim slučajno ugledao njenu sliku u bikiniju na naslovnoj strani sportskog lista “Tempo”. Kandidatkinja broj 8 za maskotu reprezentacije Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u fudbalu 1982. godine. To je za mene bilo veliko razočarenje, odmah sam je prebrisao. Inače se lako zaljubljujem, u dvadesetim sam imao nekoliko srećnih, ali i nesrećnih ljubavnih afera posle kojih sam dugo patio. U tridesetim godinama sam imao dva perioda za Ginisa, tri godine bez seksa, pa tri godine – nijedan dan bez seksa. Ironijom sudbine, od trenutka kada sam u svojim četrdesetim osetio da me žene i seks sve manje interesuju, počinje pojačano interesovanje žena za mene. Još uvek mi nije sasvim jasno da li mi je drago ili krivo zbog toga.

5. Gore pomenuti osamnaesti rođendan je ujedno i poslednji koji sam zvanično proslavio. Ne priznajem posebne datume, godišnjice, jubileje, Nove godine… Od života nemam ništa osim tog jednog dana u kojem se nalazim, zato svaki dan tretiram kao praznik. Za mene nema smešnijeg prizora od onog kada odrasli, da ne kažem matori ljudi, slave svoje rođendane, a vidim da ima i onih koji obeležavaju godišnjicu svog bloga, bože me sačuvaj. Drogu nikad nisam probao iako sam sklon porocima. Na najvećim iskušenjima sam bio kada sam zbog jedne ljubavi u Amsterdamu proveo mesec dana. Odoleo sam i dobro je što jesam, jer poznajući sebe, ko zna šta bi iz toga proizašlo. Alkoholu nisam odoleo, ali i to je prošlost, poslednji put sam se pošteno napio još u prošlom veku. Sada samo gustiram. Pušenje će me sigurno ubiti, ali o tome sam već pisao. Iskren sam do koske, ne umem da prećutim, a da ne fljusnem “istinu” svima u lice. S druge strane, u borbi da ta istina izađe na videlo, volim da preterujem i preuveličavam, što me često dovodi do granice laži.

Danas nisam lagao.

Nas 7 smo ja

2007-01-14T21:19:00.000+01:00

U gluvo doba noći, dok ležim u polusnu, mojih sedam “ja” se okupiše u meni i povedoše sledeći razgovor:

Prvo Ja: Sve ove godine sam zarobljen u ovom ludom čoveku sa jedinim zadatkom da pothranjujem njegov bol danju i budim njegovu patnju noću. Ne mogu više podneti takvu tužnu sudbinu, i sad se moram pobuniti.

Drugo Ja: Tvoja je sudbina bolja od moje, brate, jer je meni dato da budem njegova radost, sreća, zadovoljstvo. Ja sam onaj koji se smeje kada je zadovoljan, ja moram da pevam i plešem kada je veseo, da svim svojim krilima razmahujem njegove srećne misli. Dakle ja sam taj koji neizostavno treba da se reši svoje iscrpljujuće uloge.

Treće Ja: A šta da kažem ja, koji ljubalju vođen, raspaljujem plameni oganj divlje strasti, najlepših snova i zanosnih želja? Ja sam potpuno bolestan od ljubavi, i moram se osloboditi od ovog ludaka.

Četvrto Ja: Od svih vas ja sam najjadniji, jer sam njegova senka, njegova tamna strana. Ja sam sav od zlobe, sujete, mržnje i gađenja sastavljen. Iz mene izvire sav njegov bes, jer sam rođen u tamnim pećinama Pakla. Protestvujem protiv takve nedostojne službe ovome ludaku.

Peto Ja: Ne braćo, ja sam ono misaono, maštovito, imaginativno ja, zaduženo za njegovu duhovnu glad i žeđ, osuđeno da bez odmora luta u potrazi za nepoznatim i nepostojećim stvarima; ja ću se pre svih vas, pobuniti protiv ovog čoveka.

Šesto Ja: A ja sam onaj koji po čitav dan dirinči, dakle radnik, jadni trudbenik, koji strpljivo svojim vrednim rukama i čežnjivim očima pretvaram dane u slike; bezobličnim elementima dajem novu večitu formu – ja, jedino ja treba da se dignem protiv ovog neumornog ludaka.

Sedmo Ja: Čudno je da svi vi hoćete da se pobunite protiv ovog čoveka, kad svaki od vas ima jasno predodređenu sudbinu i zadatak. Ah, kad bih ja mogao biti jedan od vas. Jer ja nisam zadužen nizašta, samo sedim u tišini, zagledan u prazninu, zaronjen u nigde i nikad, lebdim u besmislu, dok vi stalno rekreirate njegov život. Ko treba da se pobuni komšije, vi ili ja?

Kada je sedmo ja ovo izgovorilo, ostalih 6 su ga sažaljivo pogledali i nisu više progovarali; i kako je noć odmicala jedan po jedan su tonuli u slatki san ogrnuti nekom novom i prijatnom pokornošću.

A sedmo ja je ostalo zagledano u daljinu, u ništa…, tamo iza svega što postoji…

(Originalni autor je Khalil Gibran.
Ovo je moj slobodan prevod sa engleskog.)

Šarplanina

2007-01-11T21:20:00.000+01:00

Ledeni tepih
čeka prve otiske.
Gora treperi.

Leb i sol - 2006 - Raspukala Šarplanina

Paperje

2007-01-06T18:55:00.000+01:00

Kad na te mislim
po oblacima hodam.
Čitav svet je moj.

U istom danu

2007-01-05T13:54:00.000+01:00

Na nebu je čudnovati sjaj
ne vidi se početak ni kraj
sastali se pakao i raj.

Kiss the sky

2007-01-03T11:49:00.000+01:00

Excuse me while I kiss the sky.
If I‘m free, it‘s because I‘m always running.
You have to go on and be crazy. Craziness is like heaven.

Jimi Hendrix - Freedom

Stepski

Novi post o završetku posta

Hronološko numerološka

Fikretova tetka došla po (privatni) gramofon

Mislim, dakle ne postojim aka Heroj na magarcu

Druga strana medalje aka Treći čovek

Is The World Strange or Am I Strange?

Dear Me

Katarza Aristotelova

Preko bloga do zvezda (per blogera ad astra)

Izjave 2010

Jedan na jedan aka Streetball Trash Talk

Večiti sjaj nepodmitljivog uma

GPS (gadno promaših smer)

So, Annie Are You Ok?

Ko se mača laća, la kukaraća

Bikipedia

M'rš!

Diskretni šarm eutanazije

Kako napisati pesmu

Ljubav kao potreba za spajanjem

Mark Twain - sto godina kasnije

Blues in C aka Joy of Making Music

Eric Clapton - Have You Ever Loved A Woman(Crossroads Guitar Festival)

Lakše je biti anđeo nego djeva Marija

My name is Hackman, Gene Hackman

Ljubavni život Mudimira Srajkovića

Kuvarski blog Jean-Paul Sartra

Čik pogodi šta imam za večeru

Serija o Džordžu

Ovo malo duše

Mnogo pitanja, ali zato plakanja nikad dosta

Kritika šabanskog uma

Pisac

After the rodeo they headed into town to cut loose

Boje su u nama

Lav mi (ol najt lon')

Ne bih da nije

Mrak

Vožnja kroz pakao

Alhemija bezumlja

Tri tenora

Prostor-vreme, Dupe-glava, Trte-mrte

Savršeno pokajanje

Po čemu ću je pamtiti?

Sumrak idola

Vesti dana, 12.avgusta 2012. godine

Nebeska alka

Menjam Velikog brata, za dva mala

Turizam vs. Emigracija

Asterionova kuća

Kamenorezac

U krugu

Znam

Između dva ludila

Nijedna nije prokleta, a da nije protekla

Negde drugde

Buntovnik bez razloga

Pričaj mi nešto lepo… o meni

Ja nisam ja (Yo no soy yo)

Eh, što nisam drvo

Ne vredi

Oprosti mi

Metak

Blogodan

Volim i ja tebe

Pesma o jednoj ljubavi

Distant places

Pobuna

Maštarije

Zašto plačem kad je ljubav smešna, pitala me duša neutešna

Ta ljudi...

Konverzija (kupači)

Tvoje reči

Ne kukaj, sedi i večeraj!

Sreća

Da li ćeš

Tišina

Danas je juče postalo sutra (prohujalo sa vihorom)

Banka

Eric Clapton - Have You Ever Loved A Woman
(Crossroads Guitar Festival)